Др Мирослав Свирчевић, АНТУН ФАБРИС - БОРАЦ ЗА ЈЕДИНСТВЕНО СРПСТВО
Живимо у време у којем се пред нашим очима бескрупулозно гази, вређа и растура и оно мало институција и културних достигнућа српског народа које су успеле, макар окрњене, преживети југословенски комунизам и ући у глобалистички еру нове "културне револуције". Баш због тога потребно је да се вратимо на поједине светле и веома поучне примере из српске историје, који нас уче да се вреди борити за очување националног идентитета, ма како то изгледало немогуће и узалудно у датим политичким околностима.
Пример римокатоличког Србина Антуна Фабриса (1864-1904) више је него поучан и драгоцен. Цео свој живот и публицистички рад посветио је борби за национална права Срба на дубровачком приморју, али иу Хрватској, Славонији, Далмацији, Херцеговини и Босни. Његова брига посебно је био положај Срба римокатоличке вероисповести, који су за њега вазда били неодвојиви део српског народа. Они су - према његовом мишљењу - имали пуно право на српско национално име. Фабриса је такође занимала и судбина српства у целини. У неколико својих новинских чланака писао је и положају православног српског народа у Старој Србији и "Маћедонији", и то у време пред избијање бурних догађаја у Османском царству и на Балкану (Илинденски устанак, Царински рат Србије и Аустроугарске, Младотурска револуција, Анексија Босне и Херцеговине, проглашење независности Бугарске, Скупштина османских Срба у Османском царству итд). Основни циљ његове публицистичке делатности у односу на "македонско питање" било је сузбијање територијалних, културних и свих других претензија Бугарске на Македонију. Чланке је објављивао у новинама чији је власник и уредник био - у Дубровнику и Срђу.
Посебну пажњу привлачи чланак "Светојеронимски спор и Фирмилијан", објављен у Дубровнику 11. јула 1902. године. У њему је Фабрис записао да "за последњих двадесет година историја српског народа није забележила знатнијег догађаја у културном и донекле у политичком погледу, као што су то срећно решени светојеронимски спор и посвећење Фирмилијана Дражића за митрополита скопског".
Светојеронимски спор је настао кад је Света столица променила назив Заводу Светог Јеронима у Риму (на слици), истичући да је то установа "про цроатица генте" (за хрватски народ). Та промена изазвала је огромно одушевљење код Хрвата, али су против такве одлуке одлучно иступиле Србија и Црна Гора истичући да се на тај начин дискриминишу римокатолици другачије народности. Посебно значајну улогу у решавању овог проблема имала је црногорска делегација код Свете столице. Она је успешно образложила Римокатоличкој цркви узроке српског незадовољства захтевајући да се опет промени назив Завода Светог Јеронима пошто осим Хрвата постоје и Срби римокатоличке вероисповести. Захваљујући одлучној дипломатској акцији Црне Горе, папска држава је опет променила назив светојеронимске установе, назвавши га Цоллегиум Хиеронимиум Иллирицум (Јеронимов Завод за Илирце). Овакав обрт догађаја Фабрис је поздравио са одушевљењем наглашавајући да је на тај начин Света столица признала да балкански Словени римокатоличке вероисповести нису само Хрвати већ да их има и српске народности. Признање постојања римокатоличких Срба од Свете столице било је од прворазредног значаја за далматинске, приморске и дубровачке Србе јер су добили право на истицање очување свог националног имена.
ПРЕОБРАЖАЈ СВЕТОГ ЈЕРОНИМА Међутим, са историјског становишта, била је то само одлука привременог карактера. Потоњи историјски догађаји показали су сву превртљивост Свете столице, али и осећај за симболику која води понижавању жртве: тридесетак година касније управо је Завод светог Јеронима постао главни усташки стан, у време док су Павелићеве присталице уживале Мусолинијев гостопримство у Италији, као што је исти Завод служио за евакуацију усташких злочинаца и компромитованих римокатоличких свештеника из Европе у прекоморске земље после Другог светског рата.
Рукоположење Србина Фирмилијана Дражића за митрополита скопског имало је за Фабриса једнак значај као и решење светојеронимског спора. Само док се светојеронимски спор тицао римокатоличких Срба дубровачког и црногорског приморја, дотле се устоличење Фирмилијана Дражића тицало македонских Срба. Захтевима римокатоличких Срба је, макар привремено, удовољила папска држава, док је захтевима македонских Срба удовољила цариградска Патријаршија, наследница византијске цркве.
Ево на који начин Фабрис објашњава значај овог догађаја: "Ратови српско-турски (1876-1878 - прим. МС) учинили су крај тамошњим српским школама и отворили су еру прогонства Срба у Турској (у јужном делу Старе Србије и Македоније - прим. МС ). Постављање и посвећење Србина Фирмилијана за митрополита у Скопљу отвара нову еру Србима у Македонији. Митрополити у Турској имају велику власт. Они постављају и скидају свештенике и учитеље, отварају школе. А то је полуга за национални рад. Србин Фирмилијан ће тај рад правилније упутити у српском духу и правцу. Пошто је Скопље веома важна тачка у Маћедонији, живљи просвјетни рад у Скопљанској митрополији одјекнуће даље и даље, будећи успавану српску свест [...] Сада, кад се је у Скопљу стекла операциона база за српску просвјетни рад, не треба се на томе зауставити , већ и даље радити на трајном обезбијеђењу српске народности у Турској ".
Највећи значај ова два догађаја састоји се у томе што су решењем у светојеронимском спору и постављањем Фирмилијана Дражића за митрополита и католичка црква у Риму и православна црква "у старом Визант или у Цариграду" пружили српском народу национална права. Овим су били оповргнути ставови српских противника, који су хтели да вера буде обележје народности. Супротно томе, овим актима је потврђен став да је једно вера а друго народност.
Поменути чланак Антуна Фабриса добија на важности поред осталог и зато што га је и Павле Поповић - истакнути књижевни историчар и теоретичар - издвојио у својој студији О књижевности (Београд, 1919), посвећеној Фабрис и осталим великанима српске писане речи. Јер то је једини Фабрисов чланак о "мацедонски питању" (поред чланка "Србија и Бугарска", објављеног у Дубровнику 22. јануара 1904. Године), који је Павле Поповић пропратио коментаром. Фабрис је - како пише Поповић - довео у везу посвећење Фирмилијана Дражића са "изменом папиног бревеа о светојеронимском заводу". Оно што је најважније, "повукао је компарацију између та два догађаја у којима су, истовремено, две највише црквене власти, оне које су од векова у оштрој борби, два пола светска, Рим и Цариград, дали за право Србима".
КОМУНИСТИ НЕ ДЕЛУ Овако се истакнути новинар и публициста, Србин римокатолик пореклом са Корчуле - Антун Фабрис - целог живота борио за легитимна права српског народа на Балкану, независно од вероисповести. Фабрис није био усамљен у својој борби. На сличан начин размишљали су и деловали и други Срби римокатолици из Далмације, Дубровника и његовог залеђа: дум Иван Стојановић, Медо и Нико Пуцић, Иво и Лујо Војновић, Антоније Вучетић, Луко Зоре, Марко Цар, Кристо Доминиковић, Антун Пуљези, дон Јаков Групковић, Јово Метличић, Матија Бан (српски дипломата по коме је Баново брдо добило име), Михо вакетама, Лујо Бакотић, Игњат Бакотић (председник удружења Срба римокатолика у Сплиту), Нико Бартуловић, Хенрик Барић, Мирко Трипало, Валтазар Богишић и др
Историја, међутим, није имала ток који су прижељкивали Антун Фабрис и остали Срби римокатолици са приморја. После стварања југословенске државе, а нарочито после насилног увођења комунистичког поретка, извршена је - под вођством КПЈ - кроатизација свега римокатоличког у Југославији са ретроактивним дејством. Тако су постхумно похрвацени скоро сви Срби римокатолици, као што је и култура Срба римокатолика једним потезом пера подведена под хрватску културу уз изричиту или прећутну сагласнот српског комунистичког вођства (политичког и интелектуалног). То се пре свега односи на књижевност и уметност дубровачких Срба римокатолика, која датира још од средњег века и ренесансе. С друге стране, православни Срби у некадашњој Јужној Србији били су изложени процесу захуктале македонизације, о чему је писао и чувени етнолог Јован Трифуновски (вид.: Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995). Најпре је створена сепаратна македонска нација да би након тога били постепено брисани трагови српског постојања у Македонији превођењем српског становништва у нови македонски национални корпус.
Брисање римокатоличких и македонских Срба у комунистичкој Југославији рађено је у складу са програмом и политиком КПЈ, а посебно са одредницом о борби "против великосрпског национализма и хегемонизма", који је вазда представљао претњу за све околне народе. Таква политика имала је и подршку великих сила (нарочито англосаксонских земаља), којима јако српство никада није одговарало. Још од завршетка Другог светског рата заједнички интерес југословенских комуниста и великих западних сила био је да се српски народ и култура искључиво сведу на уско подручје СР Србије, без тзв. аутономних покрајина и осталих српских земаља у Југославији. А како се ствари сада развијају тај циљ је скоро до краја остварен.
Да би се он некако осујетио, потребно је што пре кренути на пут мукотрпног националног рада и истинске обнове српског бића и државе. На том путу на Срби ће се суочавати са огромним тешкоћама, искушењима и претњама. Али, као што се види из примера националног рада Антуна Фабриса, никада не треба одустајати од националних циљева и интереса ма како ситуација изгледала безнадежно. Мукотрпни национални рад, пожртвовање и солидарност донеће у неком тренутку жељени циљ, само треба бити упоран и мудар. Ко жели бити Србин мора да буде спреман на бројна одрицања од лагодног живота и комфора јер Срби нису миљеници историје.
За почетак потребно је памтити Антуна Фабриса и остале наше претке, који су се борили за национална права српског народа на Балкану, упркос бројним тешкоћама и не штедећи себе. Затим ће нам њихово величанствено дело и само показати пут за вечност.
Извор: Нови Стандард
Пример римокатоличког Србина Антуна Фабриса (1864-1904) више је него поучан и драгоцен. Цео свој живот и публицистички рад посветио је борби за национална права Срба на дубровачком приморју, али иу Хрватској, Славонији, Далмацији, Херцеговини и Босни. Његова брига посебно је био положај Срба римокатоличке вероисповести, који су за њега вазда били неодвојиви део српског народа. Они су - према његовом мишљењу - имали пуно право на српско национално име. Фабриса је такође занимала и судбина српства у целини. У неколико својих новинских чланака писао је и положају православног српског народа у Старој Србији и "Маћедонији", и то у време пред избијање бурних догађаја у Османском царству и на Балкану (Илинденски устанак, Царински рат Србије и Аустроугарске, Младотурска револуција, Анексија Босне и Херцеговине, проглашење независности Бугарске, Скупштина османских Срба у Османском царству итд). Основни циљ његове публицистичке делатности у односу на "македонско питање" било је сузбијање територијалних, културних и свих других претензија Бугарске на Македонију. Чланке је објављивао у новинама чији је власник и уредник био - у Дубровнику и Срђу.
Посебну пажњу привлачи чланак "Светојеронимски спор и Фирмилијан", објављен у Дубровнику 11. јула 1902. године. У њему је Фабрис записао да "за последњих двадесет година историја српског народа није забележила знатнијег догађаја у културном и донекле у политичком погледу, као што су то срећно решени светојеронимски спор и посвећење Фирмилијана Дражића за митрополита скопског".
Светојеронимски спор је настао кад је Света столица променила назив Заводу Светог Јеронима у Риму (на слици), истичући да је то установа "про цроатица генте" (за хрватски народ). Та промена изазвала је огромно одушевљење код Хрвата, али су против такве одлуке одлучно иступиле Србија и Црна Гора истичући да се на тај начин дискриминишу римокатолици другачије народности. Посебно значајну улогу у решавању овог проблема имала је црногорска делегација код Свете столице. Она је успешно образложила Римокатоличкој цркви узроке српског незадовољства захтевајући да се опет промени назив Завода Светог Јеронима пошто осим Хрвата постоје и Срби римокатоличке вероисповести. Захваљујући одлучној дипломатској акцији Црне Горе, папска држава је опет променила назив светојеронимске установе, назвавши га Цоллегиум Хиеронимиум Иллирицум (Јеронимов Завод за Илирце). Овакав обрт догађаја Фабрис је поздравио са одушевљењем наглашавајући да је на тај начин Света столица признала да балкански Словени римокатоличке вероисповести нису само Хрвати већ да их има и српске народности. Признање постојања римокатоличких Срба од Свете столице било је од прворазредног значаја за далматинске, приморске и дубровачке Србе јер су добили право на истицање очување свог националног имена.
ПРЕОБРАЖАЈ СВЕТОГ ЈЕРОНИМА Међутим, са историјског становишта, била је то само одлука привременог карактера. Потоњи историјски догађаји показали су сву превртљивост Свете столице, али и осећај за симболику која води понижавању жртве: тридесетак година касније управо је Завод светог Јеронима постао главни усташки стан, у време док су Павелићеве присталице уживале Мусолинијев гостопримство у Италији, као што је исти Завод служио за евакуацију усташких злочинаца и компромитованих римокатоличких свештеника из Европе у прекоморске земље после Другог светског рата.
Рукоположење Србина Фирмилијана Дражића за митрополита скопског имало је за Фабриса једнак значај као и решење светојеронимског спора. Само док се светојеронимски спор тицао римокатоличких Срба дубровачког и црногорског приморја, дотле се устоличење Фирмилијана Дражића тицало македонских Срба. Захтевима римокатоличких Срба је, макар привремено, удовољила папска држава, док је захтевима македонских Срба удовољила цариградска Патријаршија, наследница византијске цркве.
Ево на који начин Фабрис објашњава значај овог догађаја: "Ратови српско-турски (1876-1878 - прим. МС) учинили су крај тамошњим српским школама и отворили су еру прогонства Срба у Турској (у јужном делу Старе Србије и Македоније - прим. МС ). Постављање и посвећење Србина Фирмилијана за митрополита у Скопљу отвара нову еру Србима у Македонији. Митрополити у Турској имају велику власт. Они постављају и скидају свештенике и учитеље, отварају школе. А то је полуга за национални рад. Србин Фирмилијан ће тај рад правилније упутити у српском духу и правцу. Пошто је Скопље веома важна тачка у Маћедонији, живљи просвјетни рад у Скопљанској митрополији одјекнуће даље и даље, будећи успавану српску свест [...] Сада, кад се је у Скопљу стекла операциона база за српску просвјетни рад, не треба се на томе зауставити , већ и даље радити на трајном обезбијеђењу српске народности у Турској ".
Највећи значај ова два догађаја састоји се у томе што су решењем у светојеронимском спору и постављањем Фирмилијана Дражића за митрополита и католичка црква у Риму и православна црква "у старом Визант или у Цариграду" пружили српском народу национална права. Овим су били оповргнути ставови српских противника, који су хтели да вера буде обележје народности. Супротно томе, овим актима је потврђен став да је једно вера а друго народност.
Поменути чланак Антуна Фабриса добија на важности поред осталог и зато што га је и Павле Поповић - истакнути књижевни историчар и теоретичар - издвојио у својој студији О књижевности (Београд, 1919), посвећеној Фабрис и осталим великанима српске писане речи. Јер то је једини Фабрисов чланак о "мацедонски питању" (поред чланка "Србија и Бугарска", објављеног у Дубровнику 22. јануара 1904. Године), који је Павле Поповић пропратио коментаром. Фабрис је - како пише Поповић - довео у везу посвећење Фирмилијана Дражића са "изменом папиног бревеа о светојеронимском заводу". Оно што је најважније, "повукао је компарацију између та два догађаја у којима су, истовремено, две највише црквене власти, оне које су од векова у оштрој борби, два пола светска, Рим и Цариград, дали за право Србима".
КОМУНИСТИ НЕ ДЕЛУ Овако се истакнути новинар и публициста, Србин римокатолик пореклом са Корчуле - Антун Фабрис - целог живота борио за легитимна права српског народа на Балкану, независно од вероисповести. Фабрис није био усамљен у својој борби. На сличан начин размишљали су и деловали и други Срби римокатолици из Далмације, Дубровника и његовог залеђа: дум Иван Стојановић, Медо и Нико Пуцић, Иво и Лујо Војновић, Антоније Вучетић, Луко Зоре, Марко Цар, Кристо Доминиковић, Антун Пуљези, дон Јаков Групковић, Јово Метличић, Матија Бан (српски дипломата по коме је Баново брдо добило име), Михо вакетама, Лујо Бакотић, Игњат Бакотић (председник удружења Срба римокатолика у Сплиту), Нико Бартуловић, Хенрик Барић, Мирко Трипало, Валтазар Богишић и др
Историја, међутим, није имала ток који су прижељкивали Антун Фабрис и остали Срби римокатолици са приморја. После стварања југословенске државе, а нарочито после насилног увођења комунистичког поретка, извршена је - под вођством КПЈ - кроатизација свега римокатоличког у Југославији са ретроактивним дејством. Тако су постхумно похрвацени скоро сви Срби римокатолици, као што је и култура Срба римокатолика једним потезом пера подведена под хрватску културу уз изричиту или прећутну сагласнот српског комунистичког вођства (политичког и интелектуалног). То се пре свега односи на књижевност и уметност дубровачких Срба римокатолика, која датира још од средњег века и ренесансе. С друге стране, православни Срби у некадашњој Јужној Србији били су изложени процесу захуктале македонизације, о чему је писао и чувени етнолог Јован Трифуновски (вид.: Македонизирање Јужне Србије, Београд, 1995). Најпре је створена сепаратна македонска нација да би након тога били постепено брисани трагови српског постојања у Македонији превођењем српског становништва у нови македонски национални корпус.
Брисање римокатоличких и македонских Срба у комунистичкој Југославији рађено је у складу са програмом и политиком КПЈ, а посебно са одредницом о борби "против великосрпског национализма и хегемонизма", који је вазда представљао претњу за све околне народе. Таква политика имала је и подршку великих сила (нарочито англосаксонских земаља), којима јако српство никада није одговарало. Још од завршетка Другог светског рата заједнички интерес југословенских комуниста и великих западних сила био је да се српски народ и култура искључиво сведу на уско подручје СР Србије, без тзв. аутономних покрајина и осталих српских земаља у Југославији. А како се ствари сада развијају тај циљ је скоро до краја остварен.
Да би се он некако осујетио, потребно је што пре кренути на пут мукотрпног националног рада и истинске обнове српског бића и државе. На том путу на Срби ће се суочавати са огромним тешкоћама, искушењима и претњама. Али, као што се види из примера националног рада Антуна Фабриса, никада не треба одустајати од националних циљева и интереса ма како ситуација изгледала безнадежно. Мукотрпни национални рад, пожртвовање и солидарност донеће у неком тренутку жељени циљ, само треба бити упоран и мудар. Ко жели бити Србин мора да буде спреман на бројна одрицања од лагодног живота и комфора јер Срби нису миљеници историје.
За почетак потребно је памтити Антуна Фабриса и остале наше претке, који су се борили за национална права српског народа на Балкану, упркос бројним тешкоћама и не штедећи себе. Затим ће нам њихово величанствено дело и само показати пут за вечност.
Извор: Нови Стандард