Кажу за нас, и кажемо за себе, да смо ми Срби народ који је своју кућу саградио на сред пута. Историја нам показује да је парцела на којој смо сазидали дом, на веома пожељној локацији, тако да многи са стране у чијим рукама је огроман капитал, жељели су и желе да купе ту парцелу заједно са нашом кућом на њој. Међутим, колико год се упињали да понуде праву цјену, никад нису имали толико велике ризнице, чије би благо било довољно да Срби продају своју кућу. А како би уопште могли и помишљати на продају!? Не може се купити оно што је саздано од снова, крви и зноја једног народа!Једино се може силом отети и отргнути из руку које су стварале и миловале своје чедо, тај грумен земље што се расцвјета у прољеће, и баца на ковчег покојника који је некада по истом том грумену трчао за својим сновима. Крв се може само крвљу узети, а зној украсти прстима љепљивим од зноја!Снови се не могу ни украсти ни отргнути ни затрпати! Они остају као несмирен дух који који лебди бескрајним пространствима и чека своју освету. Велике свјетске силеџије покушале су, што милом што силом, придобити што више укућана у овој кући на друму, да би из њихових соба лакше угасили ватру у огњишту која је гријала цијелу кућу. Тако су,освајајући собу по собу, и спрат по спрат наше куће, подјеливши је између себе, тако да је сваки на своме спрату спроводио асимилацију укућана по собама које је узурпирао. Почели су наметати свој кућни ред, сређивали су собе по свом укусу и у кућу уводили кућне љубимце, који су се претварали у чуваре њиховог кућног реда и пазили, да неко од укућана, не унесе неки стари комад намјештаја који би могао упрљати њихов. Временом су неки укућани, у жељи да добију боље собе, љепши намјештај или да избјегну режање кућних љубимаца, пристајали на асимилацију и постајали једно кућевласницима. Други су пак, у жељи да им боравак у кући буде лагоднији, без тешких домарских послова, пристајали на усвајање њихових закона и тако постајали њихови љубимци који су почели да мотре и реже на своје дојучерашње рођаке који су живјели заједно са њима. Али, точак времена доњео је неке нове вјетрове који су својим усијаним праменовима, скоро у пепео претворен жар огњишта, разгорјели у пламен који је поново загријао цијелу кућу. Међутим, топлота старог огњишта није пријала свим укућанима, нити је у свим собама дочекана са истим осјећајем угодности. У неким собама постало је превруће као у сауни, или још горе, као у паклу!
Блогови > Борис Радаковић
Бул. Војводе Петра Бојовића 1а |
Ел. пошта | [email protected] |