Док су на улицама лондонске четврти Тотенхем бјеснили нереди, августа прошле године, могли смо видјети снимак на којем група изгредника премлаћују једног средњовјечног човјека. Снимак је забиљежен мобилним телефоном двојице младића којима је било битније да сцену дивљаштва сниме него да помогну несрећнику. Био је ово постмодерни дух на дјелу. Њихов снимак појавио се међу првима на YouTube-у. Браво!
Чувени бродолом из априла 1912. била је највећа оновремена мирнодопска трагедија, једном ријечју катастрофа. Смртно је страдало више од 1500 људи. Обзиром да је Титаник био највећи брод, да је то било његово прво путовање и да су се на броду налазиле многе значајне личности, овај догађај је тада будио велико интересовање које ни до данас није престало. О њему су написане хиљаде књига, снимљено је неколико стотина тв и биоскопских филмова. Сви су они у свом времену одређивали угао погледа на ову катастрофу. У нашем времену ову улогу одиграла је епска романса Џејмса Камерона из 1997. године у којем је катастрофа свијетске размјере сведена на трагичан крај једне љубавне приче.
Прије неколико дана на западној италијанској обали дошло је до бродолома ''Коста Конкордија'' на којем се налазило око 4000 путника. Биланс несреће је за сада 5 мртвих, 16 несталих и 14 повријеђених. Међу путницима је било и око 130 хрватских држављана који су на срећу међу преживјелима. Вративши се у домовину једна од хрватских држављанки нам у заносу саопштава своје импресије: ''Мјесец је био идентичан као онај дан, ону ноћ кад се Титаник исто, исто рушио и мислила сам да сам тамо''.
Обзиром да живимо у Глобалистану чији културни модел је формиран на вриједносном систему холивудске продукције бојим се да бисмо кроз једну деценију могли добити генерацију чије би историјско сјећање могло изгледати овако: Након наступа који је сазван по наређењу Љубе Милоша, међу њих тридесетак одређених да пређу Саву, нашли су се Мирко и Савка, младић и дјевојка из Кнежпоља. Причало се да су се требали узети, но поче рат. Кад се под зиму мало смирило помислише - е сад је вријеме, а оно дође збијег у Козару. Па и у збијегу мислише, а оно дође офанзива и ево их сад стоје у колони која ће за минут или два кренути пут Граника, па преко Саве у Градину, а отуда се још нико није вратио. Гледам та изнурена, мршава, али чудним сјајем обасјана лица, јагодице им мало згрчене, усне стегнуте, а очи, очи дубоке, загледане у некакву нигдину, у ону другу, недокучиву реалност. Кад нам се погледи на трен сретоше подузе ме некаква чудна језа, усхићење готово, а кроз главу ми протутњи мисао: њих је раздвајао рат, збијег, јасеновачке бараке, али за мање од два сата спојиће их један трзај усташке каме, заједничка смрт, као Ромеа и Јулију. Дивно, зар не!?