Погледајте комлетан говор на отварању изложбе ПРЕБИЛОВЦИ у Новом Саду 17.11.2014.
Дијелови говора
Пребиловци су мјесто које мора постати парадигма нашег националног страдања. Са научне тачке гледишта убијање око 600 пребиловачких жена и дјеце у Шурманачкој јами код Међугорја и још око 200 њихових најближих на више мјеста у селу и околини, има сва обиљежја злочина над злочинима, злочина геноцида, посебно оног извршеног над српским народом 1941-1945. године. Системски приступ планирању и извршење злочина, покушаја насилне промјене вјере, па све до кориштења свих државних ресурса за уништење једног народа само су нека од тих обиљежја. Тих 10 километара којим је пребиловачка нејач, жељезницом из Чапљине, преко Дретеља транспортована до Шурманаца, управо нам осликавају системску компоненту злочина. Државном жељезницом не управља ни шака усташа који су дошли из Италије, не управља ни један појединац него управља држава и систем у намјери да уништи једну националну групу.
Пребиловци су мјесто које мора постати парадигма нашег националног страдања. Са научне тачке гледишта убијање око 600 пребиловачких жена и дјеце у Шурманачкој јами код Међугорја и још око 200 њихових најближих на више мјеста у селу и околини, има сва обиљежја злочина над злочинима, злочина геноцида, посебно оног извршеног над српским народом 1941-1945. године. Системски приступ планирању и извршење злочина, покушаја насилне промјене вјере, па све до кориштења свих државних ресурса за уништење једног народа само су нека од тих обиљежја. Тих 10 километара којим је пребиловачка нејач, жељезницом из Чапљине, преко Дретеља транспортована до Шурманаца, управо нам осликавају системску компоненту злочина. Државном жељезницом не управља ни шака усташа који су дошли из Италије, не управља ни један појединац него управља држава и систем у намјери да уништи једну националну групу.
Зашто је важно након 70 година сјећати се жртава и памтити Пребиловце? Важно се, између осталог, сјећати Пребиловаца и због тога што постоји и системско, планско, организовано културолошко порицање злочина које је само завршни стадијум геноцида. То негирање и порицање злочина, управо на случају Пребиловаца, добило је догматско-сакрални карактер посвећен култу „Госпе међугорске“. Да ли је случајно да се потомцима и настављачима оних који су бацали пребиловачку нејач у Шурманачку јаму, управо на 2 километра од тога мјеста на 40. годишњицу злочина „укаже“ привиђење које позива на то на шта позива??? То порицање злочина и затирање трагова надоградило се 1992. године када је настављен рат против жртава и њихових потомака и сународника. Уништавање спомен-храма и моштију Мученика најбољи је и довољан показатељ за то. Оно говори о бесрамности и безпримјерности починилаца, који су на нивоу оних злочинаца из августа 1941. године.
Морамо знати да је главна потреба починиоца да промовише заборав. Тајновитост и ћутња су прве линије одбране, након тога се појављују омаловажавање жртве као и изговори „жртва претјерује, жртва лаже, жртва скреће пажњу на себе, то се никада није догодило, вријеме је да се окренемо будућности... “. Када ни то не успије онда се креће на релативизацију злочина и рехабилитацију починиоца. Да ли има бољег примјера за све ово од дешавања око канонизације Степинца, да се не окрећемо на локалне примјере канонизације усташких кољача и њихових предводника у Чапљини? Наука је ове чињенице давно утврдила, то су само, дакле, саставне завршне фазе злочина геноцида као што су то у ранијим фазама његово планирање и извршење.
Зашто су још важни Пребиловици? Ми, који долазимо из Републике Српске, знамо да нас је то потиснуто сјећање, које смо ми имали у својим домовима и о коме се није много причало, а које се пробудило ексхумацијама херцеговачких јама и сахранама посмртних остатака почетком 90-их, спасило да нам се на сву срећу не понове Јадовно, Јасеновац, Ливањско поље, Пребиловци и бројна друга стратишта. И нису нам се поновили, бар не у оном облику у којем је то било у Другом свјетском рату и у којем је обиму било планирано у ратовима 90-их. Зато се морамо сјећати Пребиловаца.
Ми се морамо упитати какав смо ми то народ који је чекао 70 година да направи изложбу о Пребиловцима? Ја сам поносан што је то успјела моја генерација, али то је велики знак питања, не само на однос према геноциду, него и на српски национални однос према прошлости. Какви смо ми то људи, какда нам за сјећање није било довољно ни 300 дјечијих лобања пронађених у Шурманачкој јами? То су лобање дјеце коју су безбожници мучки ударали по рукама док су покушавала да се задрже на рубу понора? Ми се морамо запитати како раније нисмо као потомци нашли пут да се то обиљежи и на овај начин. Наша борба мора бити упорна исто као она становника Пребиловаца, након рата и против система и против разних невоља и препрека. Не заборавимо да су многи преобукли униформе. На суђењу, само неким од злочинаца над Пребиловчанима, у пороти је био један од главних усташа који је хрватским становништвом насељавао опустјеле Пребиловце послије убистава. Ова неспорна фактографија нас позива на борбу за сјећање на жртву без престанка и предавања.
Морамо знати да је главна потреба починиоца да промовише заборав. Тајновитост и ћутња су прве линије одбране, након тога се појављују омаловажавање жртве као и изговори „жртва претјерује, жртва лаже, жртва скреће пажњу на себе, то се никада није догодило, вријеме је да се окренемо будућности... “. Када ни то не успије онда се креће на релативизацију злочина и рехабилитацију починиоца. Да ли има бољег примјера за све ово од дешавања око канонизације Степинца, да се не окрећемо на локалне примјере канонизације усташких кољача и њихових предводника у Чапљини? Наука је ове чињенице давно утврдила, то су само, дакле, саставне завршне фазе злочина геноцида као што су то у ранијим фазама његово планирање и извршење.
Зашто су још важни Пребиловици? Ми, који долазимо из Републике Српске, знамо да нас је то потиснуто сјећање, које смо ми имали у својим домовима и о коме се није много причало, а које се пробудило ексхумацијама херцеговачких јама и сахранама посмртних остатака почетком 90-их, спасило да нам се на сву срећу не понове Јадовно, Јасеновац, Ливањско поље, Пребиловци и бројна друга стратишта. И нису нам се поновили, бар не у оном облику у којем је то било у Другом свјетском рату и у којем је обиму било планирано у ратовима 90-их. Зато се морамо сјећати Пребиловаца.
Ми се морамо упитати какав смо ми то народ који је чекао 70 година да направи изложбу о Пребиловцима? Ја сам поносан што је то успјела моја генерација, али то је велики знак питања, не само на однос према геноциду, него и на српски национални однос према прошлости. Какви смо ми то људи, какда нам за сјећање није било довољно ни 300 дјечијих лобања пронађених у Шурманачкој јами? То су лобање дјеце коју су безбожници мучки ударали по рукама док су покушавала да се задрже на рубу понора? Ми се морамо запитати како раније нисмо као потомци нашли пут да се то обиљежи и на овај начин. Наша борба мора бити упорна исто као она становника Пребиловаца, након рата и против система и против разних невоља и препрека. Не заборавимо да су многи преобукли униформе. На суђењу, само неким од злочинаца над Пребиловчанима, у пороти је био један од главних усташа који је хрватским становништвом насељавао опустјеле Пребиловце послије убистава. Ова неспорна фактографија нас позива на борбу за сјећање на жртву без престанка и предавања.