Разбијање Југославије, што се збило пред нашим очима, није резултат тренутног хира ове или оне федералне јединице, овог или оног народа, појединца, међународне завере итд Као што је настанак југословенске државе био процес, тако је и њена пропаст била процес.
Др Никола Б. Поповић
Расклиматаност једне државе или њена релативна слабост, могу трајати вековима, а да та држава не пропадне, уколико унутар ње не постоје снаге жељне да промене њене границе (државни оквир). При томе је ирелевентан њен друштвеноекономски и државни систем. У историји су пропадале империје, тј многонационалне државне творевине и из њих су настајале једнонационалне државе. Само европска историја пружа доста доказа за то; на пример, пропаст Аустроугарске, Османлијског царства, Советског Савеза, СФР Југославије, Чехословачке. Источноевропске државе тзв. реалног социјализма постајале су то једновремено, на истоветан начин. Током свог 45-годишњег живота, те државе имале су истоветно политичко, привредно и државно биће и све су запале у привредну и политичку кризу, али која није довела до пропасти свих држава; одржале су се само једнонационалне државе.
Државу држи државна идеја, а она је увек национална, једнонационална. Деветнаести век је афирмисао и теоријски и практично државни идеал: један народ - једна вера - један владар - једна држава. Тај идеал, велики број држава је лако постигао. Тамо где није ишло по природи ствари, покушавало се (и покушава) силом везати државну идеју за један народ. Тако су САД држава америчког народа. (Да ли ће то, и докле имати успеха, друго је питање). Совјетска држава (многонационална), покушавала је да створи совјетски народ од старих, историјских народа, који су и као људи (народ) и као земља (отаџбина) били укључени у совјетску државу. Земља - земљиште (отаџбина) на којем човек јесте, са свим облицима живота, повезан са другим људима једним (матерњим) језиком, говори му ко је. Одвојен од свега тога (говори се: искорењен), постаје подложан прихватању новог идентитета.
Југословенска држава настала је 1918. године као држава једног, троименог, троплеменог народа. Али, та идеја напуштена је врло рано и од самих протагониста; призната је реалност постојања три сродна, али посебна народа, чиме је уништена идеја једног југословенског народа, који би нову државу сматрао за своју. Од свог настанка, југословенска идеја, чији је циљ југословенска држава, егзистирала је са антијугословенски - антиунионистичким идејама, чији је циљ био једнонационална држава. Ова друга, антиујединитељска идеја, доминантна је била, као и данас, у хрватској политичкој мисли, у хрватском народу, а снажну подршку имала је и има у Ватикану. Она је битно одредила историју не само Хрвата него и околних народа, пре свега Срба, а што је посебно важно, са становишта наше теме, и судбину државе у југословенским земљама.
Идеал једнонационалне, хрватске државе има своје трајање и пре тријумфа југословенске идеје 1918. године, као што има и после, све до сопственог тријумфа 1991. године. На његов живот, континуитет и интензитет, нису утицали ни домаћи ни светски друштвени, политички, економски, војнички и идеолошки ломови 20. века. У свим тим катаклизмама и апокалиптичним моментима, једнако као иу миру, идеал једнонационалне хрватске државе био је негован у крилу хрватског народа. Он је био својина и ултранационалиста и шовиниста (франковци, усташе) и класичне грађанске странке (Хрватска сељачка странка) и Комунистичке партије Хрватске (СКХ), у којој су већину чинили номинални комунисти. Неки су се са идеалом бусали у прса, други га јавно нису пропагирали, а трећи су га јавно оспоравали, а све радили да оживи.
Историја југословенске државе од 1918. године до пропасти 1991. године, јесте непрестано настојање власти југословенске државе, која хоће то да буде и њено оспоравање, слабљење, ограничавање, да би се у погодном тренутку ликвидирала.
Прводецембарски чин (1918), хрватски ултранационалисти сматрали су за најцрњи дан у историји свог народа. До тога уверења су дошли не гледајући реалност у корелацији са својим моћима, него притиснути својим идеалом, који им се морао чинити угрожен. Они хрватски политичари, којима је реалност бола очи, упозоравали су: "Морамо ипак коначно признати да је српска Краљевина изашла у овоме рату победницом, а ми да смо побеђени." У Словенији, домаћи политичари су опомињали: "Приликом расула Аустрије више није било питање, да ли се Србија неком допада или не, морали смо к њој да спасемо што се спасти може, ми нисмо могли постављати никакве услове; реч су имали Срби и морамо признати да су нас примили као несрећну браћу, мада су нас могли примити и као издајнике југословенског народа, јер смо се борили с Аустријом против Србије. Нама су били потребни Срби, а не ми њима. "" Стајали смо пред дилемом - вели А. Павелић, првак Старчевићеве Странке права - или да прихватимо самосталну републику, која би овухватала 4 жупаније, или да прионемо уз Србију. "
У међуратној Југославији (1918-1941), сав политички живот вртео се око облика државе: одбрана унитарне државе - напади хрватских политичара у циљу задобијања посебног државног статуса за Хрватску, чије границе су се различито цртале. У жару политичких препирки и свађа, али иу тишини кабинета, падале су идеје о подели (оновремени израз: ампутација) Југославије. Бановина Хрватска установљена августа 1939. године као држава у држави (цорпус сепаратум), била је победа идеала једнонационалне државе, али још не толика да би се идеал сматрао достигнутим. Следствено свом идеалу, бановинске власти су одмах повеле националистичку, антисрпску политику. Једна од прижељкиваних последица (ове политике), била је емиграција дела Срба из Хрватске, чиме се објективно слабио тај "реметилачки фактор" (израз из 19. века), а истовремено приближвало, и статистички, једнонационалној држави. Крах Југославије априла 1941. године, услед спољњег удара, у чему су садејствовали, на разне начине, све антијугословенске снаге, организовано, али и појединачно, свих југословенских народа и националних мањина (понајвише немачка, шиптарска и мађарска) дао је крила сепаратистима у Словенији и Хрватској. Још у току рата, пре капитулације југословенске војске, те области су се отцепиле од Југославије и конституисале као независне државе. Тиме је у Хрватској и Словенији достигнут идеал једнонационалне државе, и сва даља политика, као и рат, геноцид над Србима, била је подређена том идеалу.
Званична југословенска историографија и политикологија сматрали су да је Комунистичка партија Југославије (КПЈ) - југословенска (творац Друге Југославије). Сепаратизам, заједно са национализмом, потцењиван је. Тако, у стварању Комунистичке партије Хрватске и Комунистичке партије Словеније није се видео сепаратизам. А ноторна чињеница јесте да је КП Словеније покушавала да се директно, без посредства ЦК КПЈ, веже за Коминтерну. Сепаратистичке тенденције нису пресахле у рату 1941-1945; битно ће утицати на обликовање Друге Југославије и њен крах, али о томе касније.
За 22 године постојања Краљевине Југославије, њена власт и њени идеолози нису успели, или нису стигли да изврше потребну политичку националну, социјалну, културну интеграцију становништва, пре свега несрпског, да југословенску државу схвати као своју. Није однегована идеја југословенске државе до тог степена да би надјачала идеал једнонационалне државе. Јаки сепаратизма у Хрватској и Словенији (о националним мањинама да и не говоримо), били су снажна препрека стабилизовању Југославије и афирмацији идеје југословенске државе. Југославија (југословенска држава) је за њих била нужно зло, пролазна творевина и, најзад, непријатељска српска држава.
Ако су међународне околности и унутрашње прилике 1941. године погодовале сепаратизма у Југославији, на крају Другог светског рата све је било супротно. Идеју југословенске државе преузео је вишенационални Народноослободилачки покрет Југославије (НОПЈ), на чијем је челу била централизована КПЈ, претходно срушивши све сепаратистичке творевине и, уз помоћ свог идеолошког савезника СССР, поразивши све конкуренте за власт. Нови властодршци, још пре освајања власти, развијали су идеју федеративне државе, коју су и створили. Заправо, радило се о стварно центрлизованој држави и формалном федерализму све до 60-их година. У свести твораца Друге Југославије, федеративна држава била је антипод унитарној, гарант националних права и равноправности.
У дубокој суштини, идеја федеративне државе носи у себи потенцијал самоубиства. Она је редовно вишенационална и редовно је у судару са идеалом једнонационалне државе. У федеративној држави, федеративна јединица је легална и легитимна чаурица и одређено остварење идеје једнонационалне државе. То "остварење", по природи својој, има само тенденцију јачања. У питању је власт (моћ), њена подела, уједнчавање интереса између савезне, федералне власти и власти федеративних јединица. Таква објективна ситуација, неминовно води сукобу на релацији: центар - јединица (це). Други ниво сукоба је између јединица, које нису истонационалне, а могу бити и верски различите.
Дакле, сукоб федеративне државе са својим јединицама (републикама) јесте сукоб идеја о вишенационалној и једнонационалној држави.
Творци југословенске федерације, настале после 1945. године, изјављивали су да су направили, малтене, идеалну федерацију равноправних народа. Међутим, већ у старту, силовали су стварност. Проблем је био у обликовању федеративних јединица (република). Заправо, највећа тешкоћа била је што се није знало у којим границама треба да буде федеративна јединица Срба? Ако би се у једну републику укључиле све српске земље, а оне су то и истоијски и демографски (већина становништва), онда би та јединица чинила пола државе. Елем, ваљало је на једном месту одузимти, а на другом додавати, а све у циљу стварања што мање српске јединице, тако да она буде што више у симетрији са хрватском федеративној јединицом.
У функцији реченог, било је измишљање црногорске нације, да би се и тиме оправдало формирање црногорске федеративне јединице. Идеја да Босна и Херцеговина чине аутономну јединицу у саставу Србије, глатко је одбачена, као што је и Барања лако откинута од Војводине и присаједињена Хрватској. Установљавањем две аутономне јединице (Војводина и Косово и Метохија), припајањем делова јужне Србије (око Куманова, Скопска Црна гора) Македонији и поделом Рашке области (Санџака), српски федеративна јединица сведена је на најмању могућу меру. С друге стране, хрватска федеративна јединица склопљена од старих историјских области (Далмација, Истра, Славонија), конституисана је као унитарна, иако је, на пример, Даламација имала све услове (онда виђене код Војводине) да као аутономна област буде у саставу републике Хрватске .
Овако обликована југословенска федерација може се правдати и критиковати са разних позиција, али неспорна је чињеница да се на тај начин српски народ нашао, поред матичне, у још четири републике, изложен мајоризацији, асимилацији, денационализацији. Овом раздвајању српског народа и разбијању његове етничке територије, претходила је дуготрајна пропаганда (унутар КПЈ - индоктринација), која је српском народу натоварила (врло успешно) комплекс кривице - угњетачког народа, а "великосрпски хегемонизам" за непријатеља свих југословенских народа. Други "грех" звао се унитаризам (идеја југословенске унитарне државе) за чијег је заговорника опет оптужен српски народ. Унитаризам ће током целог живота Друге Југославије бити на мети напада нацирепубличких бирократија, а редовно је означаван као потенцијална опасност за "демократизацију" југословенског друштва и државе.
Југословенска федерација боловала је од општих болести иманентних типу тог организма, али и од својих посебних. У питању је била стабилност федеративних јединица, а она је зависила од (не) убеђеност да је национална држава била у дотичној републици. Одговор на ово питање одређивао је однос према савезној југословенској држави и "својој" држави - републици. Огроман број Срба доживљавао је југословенску државу од 1918. до 1991. године као своју државу - трајно решење српског националног питања. Отуда су Срби, иу земљи иу иностранству, означавани (читај: прокажена) као стуб југословенске државе, па ако се хоће рушити та држава, онда траба посећи тај стуб. Парадоксално је да у српском народу, и међу српским комунистима (стварним или номиналним), који су представљали политичко вођство, није било никаквих радњи у циљу промене уставног, политичког положаја спског народа. И они појединци (интелектуалци, привредници, генерали), који су били стварни, или набеђени, опозиционари Титовом режиму, те стога били и жртве репресије, нису доводили у питање југословенску државу нити је код њих било трага сепаратизма. Политичка ситуација, створена око Устава 1974. године, била је дијаметралан супротна пређашњој, али о томе касније. Речју, једино је у српском народу била прихваћена догма, али онда названа истином, да је национално (па и српско) питање у Југославији решено.
Стабилност републике Србије била је последње што су желеле нациократија Словеније и Хрватске, које ће са осталим федеративним јединицама, разрадити, договорити и систематски спроводити антисрпску политику.
На стабилност хрватске федеративне јединице, неповољно је утицала жива (са дугом традицијом) политичка мисао - идеал једнонационалне самосталне хрватске државе, која је југословенски "великосрпски" државни окрви сматрала за привремено, нужно зло, али увек за непријатеља. С друге стране, исфорсирана велика републичка територија, која је обухватала и српске земље (оне које данас чине Српску Републику Крајину), објективно је носила са собом и тај "српски" проблем, који се ни са једне стране није уклапао у наведени хрватски идеал. Тако се хрватска федеративна јединица у саставу Југославије није сматрала остварењем једнонационалне државе, што ће бити пресудно за даљи живот југословенске државе.
Супротности око поимања савезног насрпам републичког (партикуларног) интереса, врло рано су се показале у највишим партијским, државним, републичким форумима, али далеко од јавности, која је уљуљкивана вером у монолитност КПЈ и државе. Потребно је погледати документе Привредног савета ФНРЈ, из којих произлази да је политика инвестирања била искушење за све републичке функционере, који су се, једноставно, отимали за капитал. Политика инвестирања у ФНРЈ / СФРЈ могла би да буде предмет специјалистичке научне студије, али оно што је битно за нашу тему јесте да се у југословенском (републичком) политичком врху рано одустало од доношења одлука са становишта Југославије као целине, а подлегло републичком интересу.
Од краја подесетих година па наовамо вечита тема у југословенском политичком врху и владајућој партији била је подела власти између савезних и републичких инстанци. При томе, суштина је замотавана у фразе о децентрализацији, демократизацији, самоуправљању, одумирању државе (при чему се мислило само на савезну). Почетком шездесетих година, створена је стратегија разбијања југословенске државе изнутра. Тада су означена четири стуба савезне државе, које треба слабити до уништења:
1. Република Србија
2. Савезни секретаријат унутрашњих послова
3. Југословенска народна армија
4. Савез комуниста Југославије
Творци ове стратегије (и њени главни протагонисти), биле су нациократија Словеније и Хрватске, номинално савези комуниста ових република, који су истомишљенике имали у аналогним структурама Македоније, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије, а касније и Војводине.
Република Србија систематски је компромитована оптужбама за догматизам, унитаризам, великосрпски хегемонизам и привредно израбљивање осталих република. А на делу је било стварно економско потчињавање Србије, њено слабљење кроз умањене инвестиције, фаворизовање оних привредних грана, које су биле незнатно заступљене у српској привреди, а запостављање пољопривреде и сточарства. Истовремно, уз неговање и јачање властитог национализма (словеначког и хрватског), подржаван је и афирмисан македонски и шиптарски национализам. Проглашењем муслимана, али само оних који су говорили српски, за нацију, националистичка коалиција је увећана, а заокружена је придобијањем црногорских националиста. Заједничка суштина свих ових национализама била је тежња ка реализовању идеала једнонационалне државе, те стога и антисрпство и антијугословенство. О бујању национализама унутар партијско-републичких (државних) структура, јавност, скоро ништа није знала. Али, у журналистици, публицистици, литератури, историографији, политикологији и култури повећавао се број остварења са националистичком садржином сепаратистичком и афирмацијом републичких етатизам.
Велики пораз југословенске државе, а успех републичких, сепаратистичких нациократија био је пад А. Ранковића јула 1966. године. Званична саопштења о узроцима рушења била су, разуме се, далеко од указивања на стварне побуде и циљеве овог потеза. Речено је да су се А. Ранковић и ССУП (савезна полиција) бавили прислушкивањем највиших партијских и државних функционера, па и самог Тита, да су се издигли у неприкосновену силу изнад државе и друштва, да су бастион унитаризма, догматизма, препрека истинском развоју самоуправљања и целокупној демократизацији. Суштина овог догађаја, остала је прикривена, тако да је ни бројни, врло активни учесници, нису познавали, па ни данас нису вољни да признају да су учествовали у игри која је била не само противна њиховим политичким убеђењима него и погибељна за југословенску државу. Последице тако говоре: републички органи унутрашњих послове, постали су де фацто самостални и неприкосновени, повећала се корупција, привредни криминал, знатно су смањене компетенције савезне државе у корист република. Овим променама, омогућен је процес јачања републичких етатизам, који су убрзано кренули у стварање националних (републичких) економија и изградњу свих елемената државности, не само у државној управи него иу свим облицима живота.
На конкретније последице ових промена, збиле су се у Хрватској и на Косову и Метохији. У овим срединама, на власт иу владајућу партију увукли су се прононсирани националисти - сепаратисти који су, сада, са позиција власти и кроз власт повели политику националног (хрватски, шиптарски) протекционизма и очигледну антијугословенски и антисрпску делатност у свим сферама. Године 1968. на Косову је дошло до масовних демонстрација и нереда шиптарских сепаратиста. О размерама и стварном циљу демонстрација, југословенска јавност није била обавештена. На удару је, опет, био српски живаљ, као иу току рата (1941-1945). Општа несигурност, бесперспективност, убиства, силовања, отимање, уништавање имовине, малтретирања и сваковрсни притисци, постали су судбина косовских Срба. Све то, имало је само један циљ: изгон Срба (у чему се умногоме успело), као етапа отцепљења. Ни тада, ни касније, осамдесетих година, актуелна југословенска, српска и покрајинска власт, а поготово не из других република, нису збивања на Косову назвали правим именом. Не случајно, то се звало контрареволуција, иредента, а најлицемернију изјаву дао је словеначки лидер Кучан, поводом штрајка у једном косовском руднику, да се тамо брани авнојевска Југославија. А на Косову се радило, и ради, о класичном националном, антијугословенско покрету (сепаратистичком у односу на југословенску државу), којем је циљ једнонационална држава.
Од 1968. године траје савез косовских шиптарских сепаратиста са званичном, легалном, легитимном влашћу Словеније и Хрватске, ау блажој форми, у почетном периоду, БиХ и Македоније. Уједињавао их је циљ и посао који су морали да обаве ако су желели до циља.
Година 1968. карактеристична је још по два догађаја. Први је иступање Добрице "осића и историчара Јована Марјановића маја 1968. на седници ЦК СК Србије, када су жестокој критици подвргли званичну политику на Косову и описали страдање тамошњег српског живља. Било је то први пут да се на званичном месту, јавно, неко ставио у заштиту српског народа. Али, користи од тога није било.
Други догађај био је студентски бунт јуна 1968. године. Његови узроци и захтеви били су социјалне природе. Студенти нису дирали у државу, уређење, Устав, национално питање им је било страно, прогласили су Црвени универзитет "Карл Маркс" и инсистирали да се СКЈ врати свом програму, тј његовом реализовању. Историјски значај и домет студентског покрета био је далеко од његових захтева и спора са СКЈ. Савременици, аи учесници покрета, као што често бива у историји, тога нису били свесни. Једноставно, студентски покрет јуна 1968. пресекао је доминантни утицај СКЈ на омладинску, а понајвише студентску популацију, која постаје најмасовнији критичар СКЈ и режима.
Од овог момента (1968) у југословенском јавном и политичком животу, запажа се интензивна делатност хуманистичке интелигенције под девизом: "Критика свега постојећег". Ова интелигенција, углавном марксистичке провенијенције у Београду, развила је у наредним деценијама теоријску критику стаљинизма, титоизма и других разних фалсификовања марксизма, а истовремено, залагала се за повратак к Марксу, истинском марксизму. Ако би се у три речи покушао формулисати њен политички цредо, онда он гласи: социјализам са људским ликом.
Тешко је, поготово данас, егзактно утврдити учинак критике свега постојећег и целокупне делатности хуманистичке интелигенције у политичком животу Југославије до деведесетих година. Међутим, није било тешко уочити да се аналогна интелигенција у Загребу, Љубљани и Сарајеву (част изузецима) понашала више национално. Најзад, она ће до осамдесетих година, заједно са национал-комунистима, тј режимом, извршити духовну и практичну (техничку) припрему отцепљења, као и сам чин сепарације, чиме ће бити остварен њихов идеал једнонационалне државе.
Све до 1974. године (дискусије око Устава), српски марксистичка, па и хуманистичка интелигенција (опет част изузецима) није обраћала пажњу на српско национално питање нити је назирала пропаст Југославије. За све то време (пре и после Устава 1974), њени учинци у критици па и компромитовање СКЈ и њене праксе, објективно, су ишли на руку нациократија сепаратистичких република. Српска интелигенција није извршила припрему нације за случај краха Југославије, па, стога, није ни сама, а ни у дослуху са режимом, формулисала правце националне политике и судбину државе, ако југословенска пропадне. Речју, српска политика (ако се тако може назвати), врло касно је схватила да је пропаст Југославије неминовна, па је тек тада избацила паролу: "Сви Срби у једној држави". Тако су и Срби, најзад (1990), дошли на идеју једнонационалне државе, а имали су богомдану прилику да је остваре још 1918. године.
Велики успех у разарању Југославије, било је уништавање монолитног југословенског Савеза комуниста. И то је био процес, који је текао упоредо са јачањем републичких власти на штету савезне. Уништавање СКЈ је извршено његовом федерализацијом, која је у стварности довела до, де фацто, самосталности републичких СК. Све је образлагано, оправдавано, истим фразама о демократизацији, самоуправљању итд Стварна, историјска последица је била једна једина: савези комуниста постали су класичне националне партије. У "савезним" партијским форумима, представници републичких СК понашали су се једнако као посланици у савезном парламенту. Општи југословенски интерес СК је спомињан, артикулисан и фиксиран у документе, закључке, одлуке, али није био реализован. Тако је нестало владајуће партије на нивоу Југославије као интегративне политичке силе.
Федерализација СКЈ и прерастање његових делова у националне партије најопасније размере попримило је (све до ивице грађанског рата) у Хрватској од 1966. до децембра 1971. године. То је доба тзв. Масовног покрета (Маспок), када је СК Хрватске стварно био на челу националног покрета, тада, хваљен и подржаван и од усташке емиграције. Циљ Маспока био је циљ сваког националног покрета: независна, самостална, једнонационална држава. У жестокој политичкој пропаганди, невиђеној до тада у Другој Југославији, која је дала маха националном хомогенизовања, наоружавању становништва, тероризму, исељавању Срба, посебно су на удару биле Република Србија и савезна власт. Од тих дана, почела је сатанизација Срба, а не од 1990. године.
Слабост Маспока била је не у њему, него у његовој немоћи да нађе спољног савезника, онаквог каква је била Немачка 1941. и 1991/92. године. Без обзира на Титов лични ауторитет и снагу полуга власти које је имао, он је уз себе имао СССР, против њега нису биле дуге велике силе, а уживао је подршку међународне заједнице (да и ја употребим тај лицемерни израз). Таква ситуација омогућила је Титу да заустави, разори Маспок и смири стање у Хрватској. (Ради мира у кући, по приниципу симетрије, жртвовани су и тзв. Српском либерали.) То, наравно, није значило да је Маспок уништен у корену, јер на тај начин се не може уништити идеал једнонационалне државе. Велико питање је да ли је Тито интимно желео да уништи тај идеал. Национално питање - питање државе, и није могуће решити једном за свагда, јер, сваки нараштај, сходно свом бићу и стању у којем се налази, поставља иста "национална питања" и настоји да, према себи, организује државу.
Године 1971, југословенска држава је била још довољно јака да у повољним међународним околностима заустави провалу сепаратизма. Али, то не значи да су сепаратисти дигли руке од својих стратешких циљева и идеала. С друге стране, чињеница јесте да није дошло ни до каквог јачања савезне на рачун републичких власти. Истина јесте да процес разградње југословенске државе настављен са изразитом антисрпском оштрицом. Доказ: Устав донет 1974. године. Тај Устав, сам по себи, и формално и суштински био је тријумф републичких сепаратистичких нациократија, у стварни крах југословенске државе. Сва уставна решења ишла су на јачање република, које су де фацто, постале државе, те су приступиле коначном заокруживању своје државности. Савезна власт уставним решењима била је блокирана. Принцип консензуса, договарања и усаглашавања, дао је за право једном републичком функционеру да каже да је Југославија оно што се републике (њихови представници) договоре.
Стварна конфедерализација Југославије, одразила се на све сфере живота становништва: процеси политичког, економског, културног, духовног раздвајања добили су снажан подстрек. Сепаратистички национализми су процветали, ау центру се, поново, нашла идеја једнонационалне државе.
Крајем осамдесетих година, републичке нациократија повеле су серију разговора о наводном преуређењу Југославије. Уз максималну, али и наивну толеранцију, могло би се рећи да се радило о спасавању Југославије. Били су то разговори глувих. Сви предлози о организовању Треће Југославије наишли су на уједињени сепаратистички зид. Одржавање разговора и дискусија имали су смисао само као политички маневри да се добије у времену и прибави међународна сагласност за отцепљење од Југославије. За тај чин, смишљен је и нови, еуфемистички термин "раздруживање", који је у супротности са сепаратистичким тумачењима настанка и Прве и Друге Југославије. А када је обезбеђена подршка међународне заједнице, отцепљења Словеније, Хрватске, Македоније и БиХ постала су питања дана и технике.
Извор:Рад је објављен у часопису Филозофија и друштво, бр. VI, 1994.