Михаило Ђурић је рођен 1925. године у Шапцу. Студирао је право, филозофију и класичну филологију на Правном факултету и Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Докторирао је 1954. са тезом "Идеја природног права код грчких софиста" и исте године је на београдском Правном факултету изабран за асистента, а за редовног професора 1969.
Године 1972. осуђен је на девет месеци строгог затвора, због критике уставних амандмана, због чега је изгубио радно место на факултету.
Свој научни рад је продужио у Институту друштвених наука у Београду, од 1974. до 1990, радећи као научни саветник, да би се 1990. вратио на Правни факултет где је наредне, 1991. пензионисан.
На Правном факултету је држао предавања из историје политичких теорија, социологије, теорије државе и права и методологије друштвених наука. Предавао је на факултетима у Сарајеву, Загребу, Нишу и као гостујући професор на немачким и аустријским универзитетима.
Био је члан Савета редакције часописа "Праксис", члан Управног одбора Корчуланске летње школе, Управног одбора Српске књижевне задруге, директор годишњих курсева о Ничеовој филозофији у Дубровнику, покретач и главни уредник часописа "Филозофски годишњак".
Ђурић је члан Српске академије наука и уметности и Европске академије наука и уметности у Салцбургу. Добитник је Октобарске награде града Београда (1990) и Међународне награде "Проф. Луиђи Тартуфари" Националне академије наука Републике Италије.
Као научник и филозоф, Ђурић је током пола века објавио више књига, на стотине чланака, расправа и прилога у домаћим и страним часописима.
Поводом његовог 70. рођендана објављен је међународни зборник радова "Криза и перспективе филозофије", а у част његовог 80. рођендана "Мишљење у вртлогу нашега времена".
ЈП "Службени гласник" и Правни факултет у Београду објавили су 2009. "Сабране списе Михаила Ђурића" у 12 књига. Место и време сахране биће накнадно саопштени.
(РТС)
Докторирао је 1954. са тезом "Идеја природног права код грчких софиста" и исте године је на београдском Правном факултету изабран за асистента, а за редовног професора 1969.
Године 1972. осуђен је на девет месеци строгог затвора, због критике уставних амандмана, због чега је изгубио радно место на факултету.
Свој научни рад је продужио у Институту друштвених наука у Београду, од 1974. до 1990, радећи као научни саветник, да би се 1990. вратио на Правни факултет где је наредне, 1991. пензионисан.
На Правном факултету је држао предавања из историје политичких теорија, социологије, теорије државе и права и методологије друштвених наука. Предавао је на факултетима у Сарајеву, Загребу, Нишу и као гостујући професор на немачким и аустријским универзитетима.
Био је члан Савета редакције часописа "Праксис", члан Управног одбора Корчуланске летње школе, Управног одбора Српске књижевне задруге, директор годишњих курсева о Ничеовој филозофији у Дубровнику, покретач и главни уредник часописа "Филозофски годишњак".
Ђурић је члан Српске академије наука и уметности и Европске академије наука и уметности у Салцбургу. Добитник је Октобарске награде града Београда (1990) и Међународне награде "Проф. Луиђи Тартуфари" Националне академије наука Републике Италије.
Као научник и филозоф, Ђурић је током пола века објавио више књига, на стотине чланака, расправа и прилога у домаћим и страним часописима.
Поводом његовог 70. рођендана објављен је међународни зборник радова "Криза и перспективе филозофије", а у част његовог 80. рођендана "Мишљење у вртлогу нашега времена".
ЈП "Службени гласник" и Правни факултет у Београду објавили су 2009. "Сабране списе Михаила Ђурића" у 12 књига. Место и време сахране биће накнадно саопштени.
(РТС)