Пре двадесет година у бившој СФР Југославији је трајао грађански рат. Хрватска влада је за разлику од српске имала јасне циљеве и одређене приоритете, па је новац улагала и у пропагандне активности у иностранству. Сећам се уплаканог Американца хрватског порекла како пред телевизијским камерама усред Сједињених Држава резигнирано објашњава како су Срби, поред тога што су деценијама држали Хрватску под окупацијом и били бастион комунистичког режима, за време рата сарађивали са нацистима. Тврдио је да су управо Срби на Балкану темељно спровели Холокауст и да тада, скоро пола столећа касније, исто покушавају да учине Хрватима.
Извор: Напредни клуб
Пре неколико година хрватска интелектуалка писала је у угледним француским новинама о томе како је Хрватска непрекидно на стубу срама због „једног“ логора (Јасеновца), док су у Србији за време Другог светског рата била три логора и то нико не спомиње.
У време када је Брозов режим судио надбискупу Степинцу, осведоченом антисемити и личности која је подржала оснивање НДХ, посланик Ричард Стоукс (лабуриста који је случајно био и католик) тврдио је у британском парламенту да је надбискуп био непоколебљиви савезник Велике Британије, док су управо православни свештеници током рата сарађивали са Италијанима.
Пре неколико дана, на програму јавног сервиса Радио-телевизје Србије, један првак овдашњег невладиног сектора и професор Београдског универзитета изјавио је следеће: у Србији постоји дуга традиција антисемитизма, па су тако Срби после ослобођења Београда 1806. године масакрирали целокупно турско и јеврејско становништво „због чега су“ 1813. доживели сурову османску одмазду. Касније је Јеврејима било забрањено да се насељавају у унутрашњости Србије, због чега је Берлинским уговором управо Бизмарк (и то време је, је ли, имало свог Клинтона) морао да намеће равноправност Јевреја. Коначно, Србија је за време Другог светског рата прва, уз Естонију, оглашена за државу у којој више нема Јевреја.
Тешко је догучити истину, и зато су историјске истине сложене и недоречене. Ипак, наведене тврдње су све до једне или лаж или су недоречене како би биле погрешно схваћене.
Није тачно да су српски устаници извршили погром Јевреја. Постоји обимна литература о односу Срба према Јеврејима у 19. веку. После заузимања Београда дошло је до појединачних убистава београдских Јевреја због чега се целокумна заједница приврмено иселила у Земун. Послови су настављени. Кнез Милош је, чак покушавао да насели Јевреје у унутрашњости Србије. Кнежева намера била је да тако унапреди занате и трговину. Досељеници су убрзо дошли у сукоб са локалном становништвом које се, ненавикло на новчану привреду, код неких од придошлица задужило под високим каматама. Милошеве замисли нису имале успеха. Услови Берлинског конгреса односили су се пре свега на Румунију. Први посланик Јеврејин у српској народној скупштини - Аврам Озер - изабран је још у доба када су тек настајале прве политичке странке. Антисемитске законе које је Краљевина Југославија донела уочи Другог светског рата предлагао је председник Словенске Људске Странке патер Антон Корошец. Ти закони нису потпуно спровођени и Југославија је у то време била међу источноевропским државама које су се у већој мери одупирале антисемитизму. У време Другог светског рата Србија и Грчка, за разлику од других балканских држава, нису имале чак ни онолику државну самосталност коју су силе Осовине допуштале својим савезницима и сателитима. Окупациона власт је у највећој мери наметнута, а чак и таква није имала значајнију улогу у страдању српских Јевреја. О томе да колаборационистичке Недићеве власти нису имале директну улогу у Холокаусту пише велики број аутора, а међу њима и угледни британски историчар Стивен К. Павлович. Оба покрета отпора НОВ и ЈВО изјаснили су се у прилог заштите прогоњених Јевреја. Зато је, између осталог, број праведника међу народима већи у Србији него у било којој другој јужнословенској земљи. Узгред, један од оних логора које приписују Србији налазио се у Срему, на територији НДХ и један од његових команданата је раније био на дужности у Јасеновцу. Скоро сви српски архијереји у НДХ уморени су грозном смрћу. Заједно са стотинама хиљада Срба пало је више од стотину њихових свештеника. Сваки четврти светитељ из осам столећа дуге историје Српске православне цркве постао је мученик и посветио се за време Другог светског рата, углавном на територији Независне Државе Хрватске. Зато лажи разних мрзитеља, најамника и београдских идеолошких манијака изазивају велики бол и изванредно гнушање.
Одакле та потреба да Срби и Србија, који су у Хитлеровој Европи имали много гори положај него Скандинавци, Мађари, Румуни, Бугари, Хрвати, Грци, Албанци... буду проглашени за највеће сараднике Немаца? Реч је о савременој кампањи потпуне моралне дисквалификације једног народа. Сваки аргумент против овог систематског фалсификовања историје наилази на тврдње да у Србији постоји скривена мржња и да су мањине угрожене. Довољно је да група насилника нападне неког страног навијача, или не дај боже рани или убије припадника мањинске заједнице, и свако ко би се супротставио агресији на историјску науку лако ће од моћних медија бити проглашен за саучесника у савременој мржњи и злочину. Замисао је врло једноставна: критички, објективан и поштен поглед на прошлост онемогућава једностран, неправедан и идеолошки поглед на садашњу политку и будућност. Ако не постоји универзално и опште „српско зло“ и његова „историјска вертикала“, онда ни недавни ратови нису аксиомске датости. Иронија је да управо они који се наводно боре против „српског зла“, фашизма, митова у историји... у ствари често стају на страну универзалног зла, прихватају фашистичка гледишта и помажу конструкцију историјских митова.
У време када је Брозов режим судио надбискупу Степинцу, осведоченом антисемити и личности која је подржала оснивање НДХ, посланик Ричард Стоукс (лабуриста који је случајно био и католик) тврдио је у британском парламенту да је надбискуп био непоколебљиви савезник Велике Британије, док су управо православни свештеници током рата сарађивали са Италијанима.
Пре неколико дана, на програму јавног сервиса Радио-телевизје Србије, један првак овдашњег невладиног сектора и професор Београдског универзитета изјавио је следеће: у Србији постоји дуга традиција антисемитизма, па су тако Срби после ослобођења Београда 1806. године масакрирали целокупно турско и јеврејско становништво „због чега су“ 1813. доживели сурову османску одмазду. Касније је Јеврејима било забрањено да се насељавају у унутрашњости Србије, због чега је Берлинским уговором управо Бизмарк (и то време је, је ли, имало свог Клинтона) морао да намеће равноправност Јевреја. Коначно, Србија је за време Другог светског рата прва, уз Естонију, оглашена за државу у којој више нема Јевреја.
Тешко је догучити истину, и зато су историјске истине сложене и недоречене. Ипак, наведене тврдње су све до једне или лаж или су недоречене како би биле погрешно схваћене.
Није тачно да су српски устаници извршили погром Јевреја. Постоји обимна литература о односу Срба према Јеврејима у 19. веку. После заузимања Београда дошло је до појединачних убистава београдских Јевреја због чега се целокумна заједница приврмено иселила у Земун. Послови су настављени. Кнез Милош је, чак покушавао да насели Јевреје у унутрашњости Србије. Кнежева намера била је да тако унапреди занате и трговину. Досељеници су убрзо дошли у сукоб са локалном становништвом које се, ненавикло на новчану привреду, код неких од придошлица задужило под високим каматама. Милошеве замисли нису имале успеха. Услови Берлинског конгреса односили су се пре свега на Румунију. Први посланик Јеврејин у српској народној скупштини - Аврам Озер - изабран је још у доба када су тек настајале прве политичке странке. Антисемитске законе које је Краљевина Југославија донела уочи Другог светског рата предлагао је председник Словенске Људске Странке патер Антон Корошец. Ти закони нису потпуно спровођени и Југославија је у то време била међу источноевропским државама које су се у већој мери одупирале антисемитизму. У време Другог светског рата Србија и Грчка, за разлику од других балканских држава, нису имале чак ни онолику државну самосталност коју су силе Осовине допуштале својим савезницима и сателитима. Окупациона власт је у највећој мери наметнута, а чак и таква није имала значајнију улогу у страдању српских Јевреја. О томе да колаборационистичке Недићеве власти нису имале директну улогу у Холокаусту пише велики број аутора, а међу њима и угледни британски историчар Стивен К. Павлович. Оба покрета отпора НОВ и ЈВО изјаснили су се у прилог заштите прогоњених Јевреја. Зато је, између осталог, број праведника међу народима већи у Србији него у било којој другој јужнословенској земљи. Узгред, један од оних логора које приписују Србији налазио се у Срему, на територији НДХ и један од његових команданата је раније био на дужности у Јасеновцу. Скоро сви српски архијереји у НДХ уморени су грозном смрћу. Заједно са стотинама хиљада Срба пало је више од стотину њихових свештеника. Сваки четврти светитељ из осам столећа дуге историје Српске православне цркве постао је мученик и посветио се за време Другог светског рата, углавном на територији Независне Државе Хрватске. Зато лажи разних мрзитеља, најамника и београдских идеолошких манијака изазивају велики бол и изванредно гнушање.
Одакле та потреба да Срби и Србија, који су у Хитлеровој Европи имали много гори положај него Скандинавци, Мађари, Румуни, Бугари, Хрвати, Грци, Албанци... буду проглашени за највеће сараднике Немаца? Реч је о савременој кампањи потпуне моралне дисквалификације једног народа. Сваки аргумент против овог систематског фалсификовања историје наилази на тврдње да у Србији постоји скривена мржња и да су мањине угрожене. Довољно је да група насилника нападне неког страног навијача, или не дај боже рани или убије припадника мањинске заједнице, и свако ко би се супротставио агресији на историјску науку лако ће од моћних медија бити проглашен за саучесника у савременој мржњи и злочину. Замисао је врло једноставна: критички, објективан и поштен поглед на прошлост онемогућава једностран, неправедан и идеолошки поглед на садашњу политку и будућност. Ако не постоји универзално и опште „српско зло“ и његова „историјска вертикала“, онда ни недавни ратови нису аксиомске датости. Иронија је да управо они који се наводно боре против „српског зла“, фашизма, митова у историји... у ствари често стају на страну универзалног зла, прихватају фашистичка гледишта и помажу конструкцију историјских митова.