Словенска митологија подразумева религијска схватања, култове и ритуале најмногобројнијег огранка индоевропске популације која је већ у првој половини I миленијума п.н.е. насељавала територију између Дона и Карпата. Словени су се укључили у миграције подстакнуте кретањем разних азијских племена и брзо запосели простране територије источне, средње и југоисточне Европе. Између VI и X века у језичком и културном смислу развијају се три велике групе племена из којих су се развили данашњи Источни Словени ( Руси, Украјинци и Бјелоруси), Западни Словени ( Пољаци, Чеси, Словаци, Лужички Срби и Балтички Словени) и Јужни Словени (Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Бугари).
Извори за словенску религију су веома оскудни. Плиније Старији и Тацит први помињу Словене под именом Венди, и то као суседе Германа, али они не говоре о њиховој религији. Податке о религији Словена први даје Прокопије, византијски историчар из VI века, који саопштава да су словенска племена Анта и Склавина „веровали да је један од богова творац муње, једини господар света, коме су жртвовали говеда и остале животиње, да обожавају и нека друга нижа божанства и свима њима приносе жртве, те по њима врачају “. Каснији писани извори односе се углавном на веровања Балтичких Словена и Руса, док о религији источних Словена – Чеха, Пољака и Јужних Словена можемо судити једино на основу лингвистичких остатака и лингвистичке грађе.
Извори за словенску религију су веома оскудни. Плиније Старији и Тацит први помињу Словене под именом Венди, и то као суседе Германа, али они не говоре о њиховој религији. Податке о религији Словена први даје Прокопије, византијски историчар из VI века, који саопштава да су словенска племена Анта и Склавина „веровали да је један од богова творац муње, једини господар света, коме су жртвовали говеда и остале животиње, да обожавају и нека друга нижа божанства и свима њима приносе жртве, те по њима врачају “. Каснији писани извори односе се углавном на веровања Балтичких Словена и Руса, док о религији источних Словена – Чеха, Пољака и Јужних Словена можемо судити једино на основу лингвистичких остатака и лингвистичке грађе.
Пише: Борис Гогић
Најспецифичнија одлика словенске митологије јесте поликефалност њених божанстава, односно чињеница да се велики број словенских богова представља са више глава. Међутим ни једно божанство није представљено са произвољним бројем глава. Световид је увек приказиван као четворогла, Триглав као троглав, Симоргел као седмоглав итд.
Који је смисао ових бројева?
Обично се сматра да четири Световидове главе представљају четири стране света у које ово свевидеће божанство гледа. Пет Поревидових глава схвата се као пет зимских месеци, док седам глава Руђевида представљају седам месеци летњег периода. Што се Триглава тиче, број његових глава можемо повезати са концептом светог тројства које је постојало у религији која је предходила словенском паганизму. У питању је древна аријевска религија ведизам, а овај концепт наћићемо касније и у хришћанству.
Који је смисао ових бројева?
Обично се сматра да четири Световидове главе представљају четири стране света у које ово свевидеће божанство гледа. Пет Поревидових глава схвата се као пет зимских месеци, док седам глава Руђевида представљају седам месеци летњег периода. Што се Триглава тиче, број његових глава можемо повезати са концептом светог тројства које је постојало у религији која је предходила словенском паганизму. У питању је древна аријевска религија ведизам, а овај концепт наћићемо касније и у хришћанству.
Култ предака
У систему веровања Словена преци заузимају централно место. По овом систему веровања душа након смрти човека одлази у други свет и тамо брине о животима ближњих, те на неки начин може да упозори ближње на опасност.
Претке можемо поделити у две групе. У прву групу спадају људи који су умрли природном смрћу и код којих је испоштован облик сахрањивања. Они су углавном благонаклони према својим ближњима, као и даљим генерацијама њихове породице. Међутим овакви преци би могли нанети зло ако би се увредили. У другу групу спадају они који нису умрли природном смрћу, који су умрли пре времена и они код којих није испоштован погребни обред на исправан начин. Душе оваквих предака би нападале своју заједницу и правиле јој разне пакости. Овакве душе би могле да се врате у тело и као такве нападају. Митска бића која су заправо душе мртвих и чине зло заједници су: вампир, дрекавац, водењак итд. Код Словена заправо сва митска бића представљају неког човека. Уколико је то регуларан предак, од њега ће бити змија чуваркућа или пак вук, али ако предак не би умро на прави начин постајао би демон. Преци су се могли појавити у облику змије или вука када су хтјели упозорити живе на неки немили догађај. У народу постоје приче како су вук или змија спасали некога од невоље уколико би се изгубио у шуми или био у некој другој врсти невоље. Из овога се може закључити да они заправо спашавају свога потомка. Те животиње углавном могу да говоре у тим народним причама, што им даје још једну митолошку димензију.
Најбитнија животиња код старих Словена је вук. Србу су чак сматрали да су настали од вука. Бук је повезиван са Дажбогом. Његово убиство сматрало се за велико зло, те је човек који убије вука морао да га напуни сламом и хода по селу тражећи брашно, што представља жртву овога човека који хоће да се искупи за убуство претка.Словени су веровали да су живи у неким данима током године могли ступити у контакс с мртвима, као на пример Бадње вече када се прецима спрема вечера. Човек који долази први на Божић представља митског предка којега треба добро дочекати и даровати, а који ће за узврат, породици донети доброту и плодност. Након човекове смрти душа би му лутала овим светом, а затим би прелазила у други где предак губи идентитет и односи се према живима у складу са заслугама. Приликом сахрањивања уз човека би се сахрањивали и предмети које је користио на овом свету јер се веровало да ће му бити потребни и на оном.
Рођење детета је било дар предака. Преци су одређивали његову судбину, док су демони одређивали препреке у животу. Након рођења детета припремале су се гозбе прецима да би га чували и дали му добру судбину. Људи који нису имали деце молили су се прецима да им подаре, а преци су одлучивали по којим гранама че се развијати њихов род.
Култ кумства је такође повезиван са кулром предака. Кум је сматран родоначелником рода и кроз њега су могли говорити преци. Зато је он веома поштован у народу и по неким народним пословицама његова реч је битнија од божије. Од ЏИЏ в. улога кума попушта и почиње се јављати више кумова. Кум је давао име детету, кумовао би на вечерама, док би након смрти испред гроба постављао сламу (која се назива „Кумова слама“) да би олакшала пут души на онај свет. Како се веровало да је тај онострани свет негде на небу, међу звездама, тако је за Млечни пут, односно нашу галаксију, у српском народу примљено име „Кумова слама“.
У систему веровања Словена преци заузимају централно место. По овом систему веровања душа након смрти човека одлази у други свет и тамо брине о животима ближњих, те на неки начин може да упозори ближње на опасност.
Претке можемо поделити у две групе. У прву групу спадају људи који су умрли природном смрћу и код којих је испоштован облик сахрањивања. Они су углавном благонаклони према својим ближњима, као и даљим генерацијама њихове породице. Међутим овакви преци би могли нанети зло ако би се увредили. У другу групу спадају они који нису умрли природном смрћу, који су умрли пре времена и они код којих није испоштован погребни обред на исправан начин. Душе оваквих предака би нападале своју заједницу и правиле јој разне пакости. Овакве душе би могле да се врате у тело и као такве нападају. Митска бића која су заправо душе мртвих и чине зло заједници су: вампир, дрекавац, водењак итд. Код Словена заправо сва митска бића представљају неког човека. Уколико је то регуларан предак, од њега ће бити змија чуваркућа или пак вук, али ако предак не би умро на прави начин постајао би демон. Преци су се могли појавити у облику змије или вука када су хтјели упозорити живе на неки немили догађај. У народу постоје приче како су вук или змија спасали некога од невоље уколико би се изгубио у шуми или био у некој другој врсти невоље. Из овога се може закључити да они заправо спашавају свога потомка. Те животиње углавном могу да говоре у тим народним причама, што им даје још једну митолошку димензију.
Најбитнија животиња код старих Словена је вук. Србу су чак сматрали да су настали од вука. Бук је повезиван са Дажбогом. Његово убиство сматрало се за велико зло, те је човек који убије вука морао да га напуни сламом и хода по селу тражећи брашно, што представља жртву овога човека који хоће да се искупи за убуство претка.Словени су веровали да су живи у неким данима током године могли ступити у контакс с мртвима, као на пример Бадње вече када се прецима спрема вечера. Човек који долази први на Божић представља митског предка којега треба добро дочекати и даровати, а који ће за узврат, породици донети доброту и плодност. Након човекове смрти душа би му лутала овим светом, а затим би прелазила у други где предак губи идентитет и односи се према живима у складу са заслугама. Приликом сахрањивања уз човека би се сахрањивали и предмети које је користио на овом свету јер се веровало да ће му бити потребни и на оном.
Рођење детета је било дар предака. Преци су одређивали његову судбину, док су демони одређивали препреке у животу. Након рођења детета припремале су се гозбе прецима да би га чували и дали му добру судбину. Људи који нису имали деце молили су се прецима да им подаре, а преци су одлучивали по којим гранама че се развијати њихов род.
Култ кумства је такође повезиван са кулром предака. Кум је сматран родоначелником рода и кроз њега су могли говорити преци. Зато је он веома поштован у народу и по неким народним пословицама његова реч је битнија од божије. Од ЏИЏ в. улога кума попушта и почиње се јављати више кумова. Кум је давао име детету, кумовао би на вечерама, док би након смрти испред гроба постављао сламу (која се назива „Кумова слама“) да би олакшала пут души на онај свет. Како се веровало да је тај онострани свет негде на небу, међу звездама, тако је за Млечни пут, односно нашу галаксију, у српском народу примљено име „Кумова слама“.
Богови
Сварог
Сварог је врховни бестелесни бог, прастворитељ светлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа“. Он је праотац земље и свега на земљи, али и стваралац комплетног небеског свода. Исковао је звездано небо, које је заправо точак који окреће Перун и садржи дванаест зодијака, који симболизују дванаест главних божанстава. Према легенди, када је Сварог завршио стварање света, одвео је своју жену Ладу на земљу да јој покаже своје дело. Док се Сварог дивио свом стваралаштву, Лада је заспала под једним стаблом и уснула како земљом ходају људи слични њима. Ово је испричала Сварогу, те њих двоје од храста и липе створише човека и жену, те им дадоше имена Добравко и Љубљанка. Сварог им даде дужност да начине потомство и да сами себи кроје судбину. Створивши свет поверио га је Перуну на управљање.
Сварога је као симбол представљао коловрат, словенска свастика (симбол сунца), са осам кракова. На статуама Сварог је представљен седећи на престолу, попут краља. На прсима је имао орла, а у рукама два жезла која су имала изглед сунца. На глави је имао шлем са бивољим роговима. Дан посвећен Сварогу био је уторак. Најзначајнији празник који је био посвећен овом божанству падао је највероватније 22. децембра. Многи обичаји код словенских народа везани су за соларни култ. Они су веровали да се за време зимске краткодневнице рађа мало сунце и да га треба што више ојачати паљењем ватре и потпаљивањем грана од воћака. Ватром се ојачава топлота младог сунца и од њега тражи да донесе плодове у следећој години.
Сварогово култно место било је огњиште и уз њега су се често вршили разни обреди. Од животиња представљао га је најчешће орао, а од биљака било му је посвећено жито. У њега су се Словени често клели и та реч морала је бити испуњена.
Сварог
Сварог је врховни бестелесни бог, прастворитељ светлога неба под чијим се сводом „све рађа и догађа“. Он је праотац земље и свега на земљи, али и стваралац комплетног небеског свода. Исковао је звездано небо, које је заправо точак који окреће Перун и садржи дванаест зодијака, који симболизују дванаест главних божанстава. Према легенди, када је Сварог завршио стварање света, одвео је своју жену Ладу на земљу да јој покаже своје дело. Док се Сварог дивио свом стваралаштву, Лада је заспала под једним стаблом и уснула како земљом ходају људи слични њима. Ово је испричала Сварогу, те њих двоје од храста и липе створише човека и жену, те им дадоше имена Добравко и Љубљанка. Сварог им даде дужност да начине потомство и да сами себи кроје судбину. Створивши свет поверио га је Перуну на управљање.
Сварога је као симбол представљао коловрат, словенска свастика (симбол сунца), са осам кракова. На статуама Сварог је представљен седећи на престолу, попут краља. На прсима је имао орла, а у рукама два жезла која су имала изглед сунца. На глави је имао шлем са бивољим роговима. Дан посвећен Сварогу био је уторак. Најзначајнији празник који је био посвећен овом божанству падао је највероватније 22. децембра. Многи обичаји код словенских народа везани су за соларни култ. Они су веровали да се за време зимске краткодневнице рађа мало сунце и да га треба што више ојачати паљењем ватре и потпаљивањем грана од воћака. Ватром се ојачава топлота младог сунца и од њега тражи да донесе плодове у следећој години.
Сварогово култно место било је огњиште и уз њега су се често вршили разни обреди. Од животиња представљао га је најчешће орао, а од биљака било му је посвећено жито. У њега су се Словени често клели и та реч морала је бити испуњена.
Перун
Перун је познат свим Словенима као бог грома и олујног неба. Оставио је бројне тагове у именима људи, места, планина, па чак и биљака. Ово је бог који кажњава неправду, а у извршењу казне најчешће употребљава муње. За разлику од Сварога, Перун је бог материјалног неба, док је Сварог духовнога. Заједно са Сварогом и Световидом чини највеће тројство богова. У многим уговорима из раног средњег века Словени се заклињу на поштовање тог уговора углавном Перуном.
У хришћанским белешкама из раног средњег века најчешће се помиње Перун, а веома често и сатанизује. Ово нам указује на то колико је чврсто био укорењен Перунов култ код Словена. Легенде говоре, када се Перун у својим кочијама возио небом, да је грмило од клапатења точкова. Постоје представе Перуна са каменим маљем у руци, којим гађа и претвара у камен све чега се дотакне. Такође постоје представе Перуна са луком, а када би њиме гађао стреле су се претварале у муње.
Неке легенде говоре о сукобу Перуна са Валесом, јер је на Перуновој свадби са Додолом, богињом кише, Валес издвојио Додолу и изјавио јој љубав. Након овога, у сукобу са Перуном, био је поражен и протеран на земљу. Перун је повезиван са ватром и ватреним животињама. Његова животиња била је ватрени петао, који је нека врста словенског Феникса. Обреди посвећени Перуну везани су за ватру. Перун је био борац против суша. Преко своје жене Додоле имао је утицај на кишу. Храст је био изразито везан за Перуна. Код нас се и данас једна врста храста зове Грм, а ово име настало је од речи грмети. Словени су се Перуну молили у гајевима и испод храстова.
Перун је познат свим Словенима као бог грома и олујног неба. Оставио је бројне тагове у именима људи, места, планина, па чак и биљака. Ово је бог који кажњава неправду, а у извршењу казне најчешће употребљава муње. За разлику од Сварога, Перун је бог материјалног неба, док је Сварог духовнога. Заједно са Сварогом и Световидом чини највеће тројство богова. У многим уговорима из раног средњег века Словени се заклињу на поштовање тог уговора углавном Перуном.
У хришћанским белешкама из раног средњег века најчешће се помиње Перун, а веома често и сатанизује. Ово нам указује на то колико је чврсто био укорењен Перунов култ код Словена. Легенде говоре, када се Перун у својим кочијама возио небом, да је грмило од клапатења точкова. Постоје представе Перуна са каменим маљем у руци, којим гађа и претвара у камен све чега се дотакне. Такође постоје представе Перуна са луком, а када би њиме гађао стреле су се претварале у муње.
Неке легенде говоре о сукобу Перуна са Валесом, јер је на Перуновој свадби са Додолом, богињом кише, Валес издвојио Додолу и изјавио јој љубав. Након овога, у сукобу са Перуном, био је поражен и протеран на земљу. Перун је повезиван са ватром и ватреним животињама. Његова животиња била је ватрени петао, који је нека врста словенског Феникса. Обреди посвећени Перуну везани су за ватру. Перун је био борац против суша. Преко своје жене Додоле имао је утицај на кишу. Храст је био изразито везан за Перуна. Код нас се и данас једна врста храста зове Грм, а ово име настало је од речи грмети. Словени су се Перуну молили у гајевима и испод храстова.
Стрибог
Стрибог је у словенској митологији бог речних токова и потока набујалих од кише, бог свих водених и ваздушних струја. Сви ветрови сматрају се Стрибоговим унуцима. Западни хроничари су писали да је он могао бити уништитељ доброга, али то не треба узимати за озбиљно јер они су писали да би умањили богове старих Словена, а увећали своје.
Замишљан је као старац који је имао ратнички рог. Овим рогом будио је ветрове, своје унуке. Многи кнезови су се идентификовали са њим. Био је заштитник Весне и сваког пролећа доносио ју је на крилима лаког поветарца, те заједно са њом побеђивао Морану.
Биљке посвећене Стрибогу су глог и дуд. Њему су се људи најчешће молили љети да донесе кишу. У периоду христанизације његову улогу преузима свети Ватроломеј.
Стрибог је у словенској митологији бог речних токова и потока набујалих од кише, бог свих водених и ваздушних струја. Сви ветрови сматрају се Стрибоговим унуцима. Западни хроничари су писали да је он могао бити уништитељ доброга, али то не треба узимати за озбиљно јер они су писали да би умањили богове старих Словена, а увећали своје.
Замишљан је као старац који је имао ратнички рог. Овим рогом будио је ветрове, своје унуке. Многи кнезови су се идентификовали са њим. Био је заштитник Весне и сваког пролећа доносио ју је на крилима лаког поветарца, те заједно са њом побеђивао Морану.
Биљке посвећене Стрибогу су глог и дуд. Њему су се људи најчешће молили љети да донесе кишу. У периоду христанизације његову улогу преузима свети Ватроломеј.
Црнобог
Црни бог или Црнобог јесте бог таме и владар света умрлих. Његово подземно царство је црно и мрачно, па је и он сам црне спољашности. Могао је изазвати разне невоље људима: глад, зима, болест и смрт. Неки историчари су забележили како га Словени призивају када проклињу. Он једини стоји у супротности моћних богова склоних људима, једини човечанству чини зло, а познат је и као Црноглав. Предпосзавља се да насупрот Црнобога стоји Белобог о коме се нажалост, осим имена, ништа не зна поуздано.
Црни бог или Црнобог јесте бог таме и владар света умрлих. Његово подземно царство је црно и мрачно, па је и он сам црне спољашности. Могао је изазвати разне невоље људима: глад, зима, болест и смрт. Неки историчари су забележили како га Словени призивају када проклињу. Он једини стоји у супротности моћних богова склоних људима, једини човечанству чини зло, а познат је и као Црноглав. Предпосзавља се да насупрот Црнобога стоји Белобог о коме се нажалост, осим имена, ништа не зна поуздано.
Триглав
Триглав је троглави бог ратник. Словени су га замишљали као бога са три главе и златним повезима преко уста и очију, које носи јер његове очи имају застрашујућу моћ или како тврде свештеници идола Триглава, повезе носи зато да не види грехове њуди. Поштоваоци овог божанства говорили су да Триглавове главе симболизују његову владавину над три света: небеским, земаљским и подземним. Његов симбол било је копље привезано за стуб. Храмови посвећени Триглаву били су израђени од дрвета, поред је био засађен храст, а у самом храму налазила се његова статуа. Триглавов култ се дуго задржао у народу. Са доласком хришћанства Словени су прихватили концепт светог Тројства, те су неко време Триглава поштовали као врховно божанство. Ово божанство узело је своје место и у систему словенског вендизма, неопаганског покрета који је у последњих десетак година нашао велики број својих присталица у Русији, Украјини, па и на нашим просторима.
Триглав је троглави бог ратник. Словени су га замишљали као бога са три главе и златним повезима преко уста и очију, које носи јер његове очи имају застрашујућу моћ или како тврде свештеници идола Триглава, повезе носи зато да не види грехове њуди. Поштоваоци овог божанства говорили су да Триглавове главе симболизују његову владавину над три света: небеским, земаљским и подземним. Његов симбол било је копље привезано за стуб. Храмови посвећени Триглаву били су израђени од дрвета, поред је био засађен храст, а у самом храму налазила се његова статуа. Триглавов култ се дуго задржао у народу. Са доласком хришћанства Словени су прихватили концепт светог Тројства, те су неко време Триглава поштовали као врховно божанство. Ово божанство узело је своје место и у систему словенског вендизма, неопаганског покрета који је у последњих десетак година нашао велики број својих присталица у Русији, Украјини, па и на нашим просторима.
Валес
Валес је био бог животиња, поља и шума, односно бог плодности, вегетације и живота у најширем смислу. Заштитник је пастира и чаробњака. Представљан је као рогат, јак младић, али и као седи старац са белом брадом и пастирским штапом. Валес је поштован због тога што су Словени у њему видели бога од ког им зависи преживљавање. Био је задужен за усеве и животиње. Његова улога се повезивала са музиком која је очаравала људе. Музика се увек сматрала творевином богова и нечим магијским. Музичарима су сматрани људи који су способни пренети божије речи на друге људе. Словени су сматрали да се овај бог појављује у виду медведа, мада је био способан да се појави и у виду других животиња чији је заштитник. Валесова жена је била Девана, богиња лова, господарица шума и шумских бића.
Валес је у каснијим текстовима, попут осталих важних богова, означен као демон, повезиван је са ђаволом и подземним светом, те је изгубио своје првобитне функције.
Дажбог
У словенској митологији Дажбог је бог сунца, ватре и вероватно први од богова које је Сварог створио, то јест његов најстарији син. Код Срба су, нарочито у народној књижевности, очувани многи трагови о овом богу који је Сунце и ватра, цар на земљи, бог злата, сребра и рудника уопште, заштитник ковачке вештине, домаћег огњишта и бог који дарује благостање и срећу, о чему сведочи и честа изрека „да бог да“.
Сунце је према веровању преко дана било на небу и давало светлост, док је ноћу боравило у подземном свету. Заправо, дажбог је сваког јутра на белом коњу или у кочији обилазио небо, док је навече одлазио у подземни свет, да би зором поново васкрсао. Често је представљан и као зли демон, што осликава његову природу у подземном свету. Појављивао се и у облику вука, а Срби су се сматрали вучијим потомцима.
Јаровид
Јаровид је бог срџбе, јарости и рата. Познат је и као Јеревид и Јаровит. У основи самог његовог имена је реч јар, која означава ватру, жестину и гнев. Иако су сви словенски богови истовремено и ратници, само је Јаровид заправо бог рата, онај који управља његовим током. Према легенди он долази у пратњи врана, па одатле долази веома чест мотив у српским епским песмама да ратне вести доносе црне птице „долетише два врана гаврана“. Опасан је са седам мачева, док непобедиви осми мач држи у руци, те је око њега свезана трака смрти.
Валес је био бог животиња, поља и шума, односно бог плодности, вегетације и живота у најширем смислу. Заштитник је пастира и чаробњака. Представљан је као рогат, јак младић, али и као седи старац са белом брадом и пастирским штапом. Валес је поштован због тога што су Словени у њему видели бога од ког им зависи преживљавање. Био је задужен за усеве и животиње. Његова улога се повезивала са музиком која је очаравала људе. Музика се увек сматрала творевином богова и нечим магијским. Музичарима су сматрани људи који су способни пренети божије речи на друге људе. Словени су сматрали да се овај бог појављује у виду медведа, мада је био способан да се појави и у виду других животиња чији је заштитник. Валесова жена је била Девана, богиња лова, господарица шума и шумских бића.
Валес је у каснијим текстовима, попут осталих важних богова, означен као демон, повезиван је са ђаволом и подземним светом, те је изгубио своје првобитне функције.
Дажбог
У словенској митологији Дажбог је бог сунца, ватре и вероватно први од богова које је Сварог створио, то јест његов најстарији син. Код Срба су, нарочито у народној књижевности, очувани многи трагови о овом богу који је Сунце и ватра, цар на земљи, бог злата, сребра и рудника уопште, заштитник ковачке вештине, домаћег огњишта и бог који дарује благостање и срећу, о чему сведочи и честа изрека „да бог да“.
Сунце је према веровању преко дана било на небу и давало светлост, док је ноћу боравило у подземном свету. Заправо, дажбог је сваког јутра на белом коњу или у кочији обилазио небо, док је навече одлазио у подземни свет, да би зором поново васкрсао. Често је представљан и као зли демон, што осликава његову природу у подземном свету. Појављивао се и у облику вука, а Срби су се сматрали вучијим потомцима.
Јаровид
Јаровид је бог срџбе, јарости и рата. Познат је и као Јеревид и Јаровит. У основи самог његовог имена је реч јар, која означава ватру, жестину и гнев. Иако су сви словенски богови истовремено и ратници, само је Јаровид заправо бог рата, онај који управља његовим током. Према легенди он долази у пратњи врана, па одатле долази веома чест мотив у српским епским песмама да ратне вести доносе црне птице „долетише два врана гаврана“. Опасан је са седам мачева, док непобедиви осми мач држи у руци, те је око њега свезана трака смрти.
Световид
Световид је бог са четири главе са којима може истовремено да гледа у четири стране света. Верује се да његов ум надмашује време и да су му познати прошлост, садашњост и будућност. Световид је био везан за острво Рујан и утврђење које се на њему налазило. Ту се налазио и његов кип који хроничари описују као застрашујућу, осам метара високу представу, која је имала четири главе. Посвећен му је био бели коњ којега су свештеници пазили у храму. Веровало се да Световид ноћу јаше коња пошто би га ујутру свештеници затицали ознојеног и блатњавог. Коњ се користио и за магијске обреде при доношењу великих одлука (свештеници би га пустили кроз ред копаља, па ако би коњ закачио копље десном ногом, одлука би била добра, а ако би закачио левом, било би супротно).
Световидов празник слављен је у доба сакупљања плодова за зиму. Тада би му у част биле жртвоване жиботињске главе, а вршило би се и гатање тако што би свештеник посматрао стање медовине која би се сипала за време прошлогодишњег празника у рог. Ако би течност опала, то би значило да ће наредна година бити сиромашна, док препун рог значи родну годину. Након извршеног обреда, медовина се просипа, а свештеник у рог сипа нову. За време Световидовог празника људи су се лечили од болести очију. Забележено је да је примао и људске жртве које су најчешће били хришћани. Поставља се питање да ли је жртвовање хришћана вршено као одмазда за смрт словенских свештеника које су убили католици или је људска жртва заиста била део словенске традиције? Доласком хришћанства Световида је заменио свети Вид, чији се празник прославља 28. јуна.
Световид је бог са четири главе са којима може истовремено да гледа у четири стране света. Верује се да његов ум надмашује време и да су му познати прошлост, садашњост и будућност. Световид је био везан за острво Рујан и утврђење које се на њему налазило. Ту се налазио и његов кип који хроничари описују као застрашујућу, осам метара високу представу, која је имала четири главе. Посвећен му је био бели коњ којега су свештеници пазили у храму. Веровало се да Световид ноћу јаше коња пошто би га ујутру свештеници затицали ознојеног и блатњавог. Коњ се користио и за магијске обреде при доношењу великих одлука (свештеници би га пустили кроз ред копаља, па ако би коњ закачио копље десном ногом, одлука би била добра, а ако би закачио левом, било би супротно).
Световидов празник слављен је у доба сакупљања плодова за зиму. Тада би му у част биле жртвоване жиботињске главе, а вршило би се и гатање тако што би свештеник посматрао стање медовине која би се сипала за време прошлогодишњег празника у рог. Ако би течност опала, то би значило да ће наредна година бити сиромашна, док препун рог значи родну годину. Након извршеног обреда, медовина се просипа, а свештеник у рог сипа нову. За време Световидовог празника људи су се лечили од болести очију. Забележено је да је примао и људске жртве које су најчешће били хришћани. Поставља се питање да ли је жртвовање хришћана вршено као одмазда за смрт словенских свештеника које су убили католици или је људска жртва заиста била део словенске традиције? Доласком хришћанства Световида је заменио свети Вид, чији се празник прославља 28. јуна.
Весна
Весна представља једно од најсветијих божанстава, а о томе нам сведочи и често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће бити радосне и веселе попут богиње, односно попут пролећа. Сматра се богињом победницом због тога што увек победи Морану, богињу зиме. Борба између Весне и Моране показује да Весна има особине које су честе међу смртницима, нетрепељивост према другим женама, љубомора и тежња ка моћи. Веровало се да Весна помаже људима и да опоравља зимом нарушено здравље, тњ усклађује природу да буде хармонична, а тиме крепи ум и срце људи. Овим је Весна доносила слогу и љубав.
Један од празника посвећен Весни славио се са супружницима који су склопили брак претходне године. Био је то један од најрадоснијих празника Словена. За ту прилику су спремани колачи са медом, названи меденчићима. Међутим овај празник је касније црква везала за дан 40 мученика, 23. март и данас познат као Младенци. Такође се одржавао и Веснин цветни празник, данас познат као Цвети.
У Весниним обредима давало се верницима да прогутају лесков пупољак, или глогов лист. Кукавицу су Словени сматрали злом срећом, док је ластавица сматрана срећном птицом јер су биле једини опипљиви весник пролећа. Ластавице никад нису ловљене, а породице под чијим би кровом она направила гнездо сматрале су се срећнима. Весну су Словени сматрали као лепу, насмејану и младу девојку, окићену венцима, а бића посвећена Весни су биле ласте, кукавице и роде. Празници који су јој били посвећени (Врбица, Цвети и Младенци) су задржани и у хришћанству .
Весна представља једно од најсветијих божанстава, а о томе нам сведочи и често женско име Весна. Људи су давали ћеркама то име верујући да ће бити радосне и веселе попут богиње, односно попут пролећа. Сматра се богињом победницом због тога што увек победи Морану, богињу зиме. Борба између Весне и Моране показује да Весна има особине које су честе међу смртницима, нетрепељивост према другим женама, љубомора и тежња ка моћи. Веровало се да Весна помаже људима и да опоравља зимом нарушено здравље, тњ усклађује природу да буде хармонична, а тиме крепи ум и срце људи. Овим је Весна доносила слогу и љубав.
Један од празника посвећен Весни славио се са супружницима који су склопили брак претходне године. Био је то један од најрадоснијих празника Словена. За ту прилику су спремани колачи са медом, названи меденчићима. Међутим овај празник је касније црква везала за дан 40 мученика, 23. март и данас познат као Младенци. Такође се одржавао и Веснин цветни празник, данас познат као Цвети.
У Весниним обредима давало се верницима да прогутају лесков пупољак, или глогов лист. Кукавицу су Словени сматрали злом срећом, док је ластавица сматрана срећном птицом јер су биле једини опипљиви весник пролећа. Ластавице никад нису ловљене, а породице под чијим би кровом она направила гнездо сматрале су се срећнима. Весну су Словени сматрали као лепу, насмејану и младу девојку, окићену венцима, а бића посвећена Весни су биле ласте, кукавице и роде. Празници који су јој били посвећени (Врбица, Цвети и Младенци) су задржани и у хришћанству .
Морана
Морана је била словенска богиња ноћи, зиме и смрти. Најчешће се појављује у лику лепе девојке, дуге црне косе, бледог лица, са вучијим очњацима и канџама, одликама које награђују њену божанску лепоту и наглашавају њену, у људским очима, злу природу. Није била омиљена међу Словенима јер је могла донети смрт, болест, глад, помор стоке итд. За њено испраћање везани су многи ритуали, а један од њих је прављење лутке од сламе и паљење.
Према предању, бог сунца, Дажбог је отишао у подземни свет да тражи своју жену, Златну Мају. Међутим срео је Морану. Морана га заведе, те он остаје са њом. Након неког времена Дажбог досади Морани и она одлучује да га убије. Међутим, откривши њене планове, Дажбог се извлачи из подземног света. Сви пагани мисле да је зими Дажбог задржан у подземном свету од стране Моране, која му даје пиће заборава, али међутим он се увек успева извући.
Морана се често појављује као ружна баба, али оном који не покаже страх пред њом појављује се као изразито лепа жена. По њој је добила име река Морава и то показује да су Словени сматрали да се у рекама крију мрачне силе и да су повезане са Навом, тј. подземним светом. Веровало се да Морана ноћу напада људе, седи им на грудима и узрокује кошмарне снове. Са њом су биле повезане вештице. Међутим не може се рећи да је Морана била сасвим зла, нити да су остали богови били сасвим добри. Подела на потпуно добро и потпуно зло долази касније примањем хришћанства. У појави Моране видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро, већ их плашило и ужасавало.
Морана је била словенска богиња ноћи, зиме и смрти. Најчешће се појављује у лику лепе девојке, дуге црне косе, бледог лица, са вучијим очњацима и канџама, одликама које награђују њену божанску лепоту и наглашавају њену, у људским очима, злу природу. Није била омиљена међу Словенима јер је могла донети смрт, болест, глад, помор стоке итд. За њено испраћање везани су многи ритуали, а један од њих је прављење лутке од сламе и паљење.
Према предању, бог сунца, Дажбог је отишао у подземни свет да тражи своју жену, Златну Мају. Међутим срео је Морану. Морана га заведе, те он остаје са њом. Након неког времена Дажбог досади Морани и она одлучује да га убије. Међутим, откривши њене планове, Дажбог се извлачи из подземног света. Сви пагани мисле да је зими Дажбог задржан у подземном свету од стране Моране, која му даје пиће заборава, али међутим он се увек успева извући.
Морана се често појављује као ружна баба, али оном који не покаже страх пред њом појављује се као изразито лепа жена. По њој је добила име река Морава и то показује да су Словени сматрали да се у рекама крију мрачне силе и да су повезане са Навом, тј. подземним светом. Веровало се да Морана ноћу напада људе, седи им на грудима и узрокује кошмарне снове. Са њом су биле повезане вештице. Међутим не може се рећи да је Морана била сасвим зла, нити да су остали богови били сасвим добри. Подела на потпуно добро и потпуно зло долази касније примањем хришћанства. У појави Моране видимо како су наши преци поштовали и оно што им није доносило добро, већ их плашило и ужасавало.