Петар Карађорђевић, унук вожда првог српског устанка, родио се на Петровдан 29. јуна 1844. године у кући капетана Мише Анастасијевића, богатог београдског трговца. Био је трећи син, а пето од укупно десеторо дјеце, кнеза Александра и кнегиње Персиде Карађорђевић, кћери Јефрема Ненадовића.
Пише: Јанко Јоксимовић
Дјетињство и школовање (1844-1868)
Петар Карађорђевић, унук вожда првог српског устанка[1], родио се на Петровдан 29. јуна 1844. године у кући[2] капетана Мише Анастасијевића, богатог београдског трговца. Био је трећи син, а пето од укупно десеторо дјеце, кнеза Александра и кнегиње Персиде Карађорђевић, кћери Јефрема Ненадовића. Кнез Александар изабран је за владара Србије 1842. г. када је кнез Михаило Обреновић морао напустити земљу.[3] Пошто га је Народна скупштина изабрала за владара, сматрало се да је његов положај могуће промијенити и да кнежевска титула није насљедна. Ометен таквим неповољним уставним положајем, а по природи је био слаб и поводљив човјек, кнез Александар није имао нарочито велики утицај у држави. За разлику од Петровог оца, његова мајка Персида била је предузимљивија и политички просвјећенија. И кнез и кнегиња настојали су да учврсте власт Карађорђевића у Србији.
Кнежевић Петар, како су га другови звали, прве године живота провео је у Београду, а повремено је одлазио на породично имање у Тополу. Растао је у многобројној породици и био окружен пажњом и љубављу својих родитеља и сестара. Због њежног здравља, неријетко болестан и слаб, у сусретима са људима често је био повучен и ћутљив, а у игри са друговима окретан и несташан. До осме године живота није имао промишљено и систематско образовање, што и није било неприродно будући да је школовање у Србији било неразвијено.[4] Осим школства у тадашњој Србији били су неразвијени путеви и пољопривреда. Модернизација се једино могла примијетити у напретку поштанског саобраћаја и телеграфије.[5] Главни град, Београд, полако се проширивао новим насељима и досељеницима, и 1846. г. у њему је живјело 14.386 људи углавном Срба, а било је и Турака, Јевреја и понеких странаца.
Илија Гарашанин је први предложио кнезу Александру да се кнежевићу обезбједи васпитач. На уму је имао Франтишека Заха, управника тек основане Војне академије у Београду, али је овај одбио понуђени положај због заузетости на послу, предложивши да васпитач ипак буде Чех словенског образовања. Матија Бан, политички агитатор Србије у Босни, сам се нудио, посредством Стевана Петровића-Книћанина, да преузме ту дужност. Онда се кнез Александар обратио карловачком патријарху Јосифу Рајачићу са молбом да пронађе личност способну за тај посао. Патријарх је предложио дубровачког проту Ђорђа Николајевића који је сматрао да будућег владара треба учити моралним и духовним вриједностима, што би био његов посао, а да би га језицима и наукама учили наставници које он одабере. Такође, својевремено би са кнежевићем пропутовао Европом како би се Петар упознао са разним народима. На тај захтјев кнез Александар није пристао. Није могао допустити да Петар, будући слабог здравља и неформиране патриотске личности, путује по европским земљама, и тако кнежевину на одређено вријеме остави без насљедника. То се није смјело десити, јер су се Карађорђевићи стално борили да се учврсте на престољу.
Почетни неуспјеси нису поколебали настојања да се пронађе права личност за васпитање Петра Карађорђевића. Поново је Франтишек Зах предложио да се потражи помоћ од чешких патриота, научника и политичара Павла Шафарика, Јана Палацког и Фрање Ригера, а они су препоручили др Виљема Габлера. Тада је у мају 1852. г. Илија Гарашанин водио разговор са др Габлером у Прагу, који је одлично владао француским језиком; већ у августу 1852. г. Габлер је дошао у Београд и постао васпитач кнежевића Петра. Учио га је читању, писању, рачунању, и у том раду Петар је постао марљив, послушан и учтив дјечак. Са учитељем се спријатељио. Међутим, у љето 1854. г Габлер је отпуштен из службе, јер није прихватио да се брине и о васпитању Петровог млађег брата Андреја.
О даљем Петровом васпитању бринули су се професори београдске гимназије Лука Павловић, Јеврем Грујић, Алојз Калауз, Јован Дероко и архимандрит Евгеније. 1854. г. уписан је у први разред гимназије у којој је учио „науку христијанску, српску граматику, српско читање, земљопис, рачуницу, славенско читање, немачки и француски језик, читање латинско, војено учење, клавир, начертаније и краснопис.“ У то исто вријеме официрски кругови у Србији захтјевају од кнеза Александра да Петар добије војничко образовање. Поручник и професор тактике на Војној академији Ранко Алимпић тражи да се Петар образује као пруски принчеви, војнички, па тек онда да добије и свестраније образовање. Тај приједлог кнез Александар није прихватио.
Прва четири разреда гимназије, 1854-1858. г., Петар завршава одличним успјехом. 1854. и 1855. г. француском језику га подучава Јеврем Грујић[6], који се вратио са школовања у Француској, а љета 1857. г. његов васпитач постаје Словак Људевит Подхорски (Подгорски) који је то мјесто заузео препоруком Франца Миклошића[7] и Вука Караџића.[8] Подгорсски је био доктор права, познавао је француски, њемачки, енглески, латински, грчки, руски и неке оријенталне језике. Са завршетком четири разреда гимназије родитељи га шаљу, заједно са братом Андрејом и васпитачем Подгорским у Женеву септембра 1858. г. да настави школовање. Крајем 1858. г. у Србији ће се одиграти одређени политички догађаји који ће га одвојити од родне земље на дуже вријеме. Децембра 1858. г. кнез Александар је збачен са власти у Србији, а на исто мјесто је доведен Милош Обреновић[9]. Од тога доба Петар Карађорђевић постаје претендент на српски престо.
У Женеви кнежевићи Петар и Андреја[10] школовали су се у приватном интернату Венел-Оливија. Изучавање наука и живот у Женеви кнеза Александра је коштао 20.000 франака годишње, али он није оскудијевао у новцу, јер су му сва имања у Србији остала нетакнута.[11] У периоду од 1858. до 1862. г. кнежевић Петар је напредовао, по ријечима његовог васпитача Подгорског, и у физичком и у моралном погледу. Иако су се он и његов брат често разбољевали, то није имало негативног утицаја. У том раздобљу Петар се полако формирао као независна и одлучна личност. 1861. г. његови родитељи доносе одлуку да образовање треба наставити у Француској, те су га уписали на колеџ Сен Барб у Паризу. Њихова главна жеља је била да се Петар упише у војну школу Сен-Сир и стога је кнез Александар заједно са српским министром војним Иполитом Монденом интервенисао (писмено) код самог цара Француске, Наполеона III, да се Петар упише у ту школу.[12] Одлуком француске владе од 5. новембра 1862. г. Петру је било дозвољено да се упише у академију у својству иностраног питомца.[13]
О Петровом школовању у академији Сен-Сир готово и да нема података. Оцјене нису сачуване у досијеу који се налази у архиви министарства рата Француске.[14] Али из писама која је слао породици може се пратити како се развијао његов карактер: био је помало лијен, привржен породици, носталгичан за домовином, пушио је, а знање српског језика није му било на завидном нивоу (што је било разумљиво, јер је дуги низ година боравио изван земље). У том времену уобличава своје прве политичке идеје. Живећи у Паризу 60-их година 18. вијека , граду у коме се дешавала либерална реформа (људима је гарантована лична слобода, слобода штампе, говора, избора), Петар је створио своју визију слободе и демократије. Своја политичка гледишта и идеје изразио је у предговору књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила, О Слободи, коју је превео са француског језика[15] на српски. У предговору он се углавном саглашава са Миловим идејама, да је „слобода дио људске природе, са којом он треба слободно да располаже како би био у стању да усавршава своје способности, обавља своје дужности и користи своја права“ Сматра да само слободан човјек може допринијети напретку свога народа. Такође, изразио је мишљење да српски народ не ужива пуне слободе, па због тога не може напредовати.[16] Кнежевић Петар је преведену књигу штампао у 2.200 примјерака о свом трошку, а 2.000 је поклонио Уједињеној омладини српској[17], којима је остављено по вољи начин располагања цјелокупног тиража. Књига је изашла у јавност 1868. г., а њен предговор је схваћен и критикован као политичка пропаганда Петра Карађорђевића, што и није било далеко од истине.
Петар Карађорђевић, унук вожда првог српског устанка[1], родио се на Петровдан 29. јуна 1844. године у кући[2] капетана Мише Анастасијевића, богатог београдског трговца. Био је трећи син, а пето од укупно десеторо дјеце, кнеза Александра и кнегиње Персиде Карађорђевић, кћери Јефрема Ненадовића. Кнез Александар изабран је за владара Србије 1842. г. када је кнез Михаило Обреновић морао напустити земљу.[3] Пошто га је Народна скупштина изабрала за владара, сматрало се да је његов положај могуће промијенити и да кнежевска титула није насљедна. Ометен таквим неповољним уставним положајем, а по природи је био слаб и поводљив човјек, кнез Александар није имао нарочито велики утицај у држави. За разлику од Петровог оца, његова мајка Персида била је предузимљивија и политички просвјећенија. И кнез и кнегиња настојали су да учврсте власт Карађорђевића у Србији.
Кнежевић Петар, како су га другови звали, прве године живота провео је у Београду, а повремено је одлазио на породично имање у Тополу. Растао је у многобројној породици и био окружен пажњом и љубављу својих родитеља и сестара. Због њежног здравља, неријетко болестан и слаб, у сусретима са људима често је био повучен и ћутљив, а у игри са друговима окретан и несташан. До осме године живота није имао промишљено и систематско образовање, што и није било неприродно будући да је школовање у Србији било неразвијено.[4] Осим школства у тадашњој Србији били су неразвијени путеви и пољопривреда. Модернизација се једино могла примијетити у напретку поштанског саобраћаја и телеграфије.[5] Главни град, Београд, полако се проширивао новим насељима и досељеницима, и 1846. г. у њему је живјело 14.386 људи углавном Срба, а било је и Турака, Јевреја и понеких странаца.
Илија Гарашанин је први предложио кнезу Александру да се кнежевићу обезбједи васпитач. На уму је имао Франтишека Заха, управника тек основане Војне академије у Београду, али је овај одбио понуђени положај због заузетости на послу, предложивши да васпитач ипак буде Чех словенског образовања. Матија Бан, политички агитатор Србије у Босни, сам се нудио, посредством Стевана Петровића-Книћанина, да преузме ту дужност. Онда се кнез Александар обратио карловачком патријарху Јосифу Рајачићу са молбом да пронађе личност способну за тај посао. Патријарх је предложио дубровачког проту Ђорђа Николајевића који је сматрао да будућег владара треба учити моралним и духовним вриједностима, што би био његов посао, а да би га језицима и наукама учили наставници које он одабере. Такође, својевремено би са кнежевићем пропутовао Европом како би се Петар упознао са разним народима. На тај захтјев кнез Александар није пристао. Није могао допустити да Петар, будући слабог здравља и неформиране патриотске личности, путује по европским земљама, и тако кнежевину на одређено вријеме остави без насљедника. То се није смјело десити, јер су се Карађорђевићи стално борили да се учврсте на престољу.
Почетни неуспјеси нису поколебали настојања да се пронађе права личност за васпитање Петра Карађорђевића. Поново је Франтишек Зах предложио да се потражи помоћ од чешких патриота, научника и политичара Павла Шафарика, Јана Палацког и Фрање Ригера, а они су препоручили др Виљема Габлера. Тада је у мају 1852. г. Илија Гарашанин водио разговор са др Габлером у Прагу, који је одлично владао француским језиком; већ у августу 1852. г. Габлер је дошао у Београд и постао васпитач кнежевића Петра. Учио га је читању, писању, рачунању, и у том раду Петар је постао марљив, послушан и учтив дјечак. Са учитељем се спријатељио. Међутим, у љето 1854. г Габлер је отпуштен из службе, јер није прихватио да се брине и о васпитању Петровог млађег брата Андреја.
О даљем Петровом васпитању бринули су се професори београдске гимназије Лука Павловић, Јеврем Грујић, Алојз Калауз, Јован Дероко и архимандрит Евгеније. 1854. г. уписан је у први разред гимназије у којој је учио „науку христијанску, српску граматику, српско читање, земљопис, рачуницу, славенско читање, немачки и француски језик, читање латинско, војено учење, клавир, начертаније и краснопис.“ У то исто вријеме официрски кругови у Србији захтјевају од кнеза Александра да Петар добије војничко образовање. Поручник и професор тактике на Војној академији Ранко Алимпић тражи да се Петар образује као пруски принчеви, војнички, па тек онда да добије и свестраније образовање. Тај приједлог кнез Александар није прихватио.
Прва четири разреда гимназије, 1854-1858. г., Петар завршава одличним успјехом. 1854. и 1855. г. француском језику га подучава Јеврем Грујић[6], који се вратио са школовања у Француској, а љета 1857. г. његов васпитач постаје Словак Људевит Подхорски (Подгорски) који је то мјесто заузео препоруком Франца Миклошића[7] и Вука Караџића.[8] Подгорсски је био доктор права, познавао је француски, њемачки, енглески, латински, грчки, руски и неке оријенталне језике. Са завршетком четири разреда гимназије родитељи га шаљу, заједно са братом Андрејом и васпитачем Подгорским у Женеву септембра 1858. г. да настави школовање. Крајем 1858. г. у Србији ће се одиграти одређени политички догађаји који ће га одвојити од родне земље на дуже вријеме. Децембра 1858. г. кнез Александар је збачен са власти у Србији, а на исто мјесто је доведен Милош Обреновић[9]. Од тога доба Петар Карађорђевић постаје претендент на српски престо.
У Женеви кнежевићи Петар и Андреја[10] школовали су се у приватном интернату Венел-Оливија. Изучавање наука и живот у Женеви кнеза Александра је коштао 20.000 франака годишње, али он није оскудијевао у новцу, јер су му сва имања у Србији остала нетакнута.[11] У периоду од 1858. до 1862. г. кнежевић Петар је напредовао, по ријечима његовог васпитача Подгорског, и у физичком и у моралном погледу. Иако су се он и његов брат често разбољевали, то није имало негативног утицаја. У том раздобљу Петар се полако формирао као независна и одлучна личност. 1861. г. његови родитељи доносе одлуку да образовање треба наставити у Француској, те су га уписали на колеџ Сен Барб у Паризу. Њихова главна жеља је била да се Петар упише у војну школу Сен-Сир и стога је кнез Александар заједно са српским министром војним Иполитом Монденом интервенисао (писмено) код самог цара Француске, Наполеона III, да се Петар упише у ту школу.[12] Одлуком француске владе од 5. новембра 1862. г. Петру је било дозвољено да се упише у академију у својству иностраног питомца.[13]
О Петровом школовању у академији Сен-Сир готово и да нема података. Оцјене нису сачуване у досијеу који се налази у архиви министарства рата Француске.[14] Али из писама која је слао породици може се пратити како се развијао његов карактер: био је помало лијен, привржен породици, носталгичан за домовином, пушио је, а знање српског језика није му било на завидном нивоу (што је било разумљиво, јер је дуги низ година боравио изван земље). У том времену уобличава своје прве политичке идеје. Живећи у Паризу 60-их година 18. вијека , граду у коме се дешавала либерална реформа (људима је гарантована лична слобода, слобода штампе, говора, избора), Петар је створио своју визију слободе и демократије. Своја политичка гледишта и идеје изразио је у предговору књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила, О Слободи, коју је превео са француског језика[15] на српски. У предговору он се углавном саглашава са Миловим идејама, да је „слобода дио људске природе, са којом он треба слободно да располаже како би био у стању да усавршава своје способности, обавља своје дужности и користи своја права“ Сматра да само слободан човјек може допринијети напретку свога народа. Такође, изразио је мишљење да српски народ не ужива пуне слободе, па због тога не може напредовати.[16] Кнежевић Петар је преведену књигу штампао у 2.200 примјерака о свом трошку, а 2.000 је поклонио Уједињеној омладини српској[17], којима је остављено по вољи начин располагања цјелокупног тиража. Књига је изашла у јавност 1868. г., а њен предговор је схваћен и критикован као политичка пропаганда Петра Карађорђевића, што и није било далеко од истине.
Претендент и борац у француско-пруском рату и босанском устанку (1868-1883)
29. маја/10. јуна 1868. године на кнеза Михаила Обреновића извршен је атентат. Кнез Михаило је подлегао ранама и исте вечери влада је динијела одлуку да је кнежевски престо остао упражњен, и да треба сазвати Велику народну скупштину ради избора Михаиловог насљедника.[18] Завјереници су новац за организовање атентата добили од кнеза Александра Карађорђевића, а намјера им је била, по њиховим ријечима, да изиграју Карађорђевиће и да створе републику.[19] У тој намјери спријечио их је министар војни Србије, Миливоје Петровић-Блазнавац који је 30. маја/11. јуна, дакле већ сутрадан по атентату, издао наредбу војсци да за новог кнеза изабере Милана Обреновића, малољетног унука Јеврема Обреновића.[20] Војска је то и учинила. Народна скупштина је била приморана да изабере Милана за кнеза. Одмах потом је изабрано намјесништво које су сачињавали Блазнавац, и либерали Јован Ристић и Јован Гавриловић. Завјереници су похапшени, као и кнез Александар са сарадницима у Угарској по захтјеву и оптужби намјесничке владе да је припремао убиство кнеза Михаила. Кнез Александар се дуго спорио на суду и јуна 1871. Коначно је ослобођен оптужби због недостатка доказа.
Кнежевића Петра Карађорђевића нико није директно оптуживао за припремање атентата, јер је његов отац још увијек фигурирао као глава породице, што он то неспорно и јесте био. Али кнежевић Петар у разговорима високих чиновника[21] у Србији је спомињан у својству новог владара Србије. Ипак, он сам у том времену није имао ни великих амбиција ни великих планова о повратку у родну земљу на мјесто кнеза. Нема никаквих података који би указивали на његову дјелатност у том правцу.[22]
У јуну и августу 1868. налазио се у Боксегу и Карлсбаду у Аустро-Угарској, а с јесени се вратио у Париз гдје је већ дужи низ година живио. У Паризу се често дружио са својим сестрићем миљеником Николом Николајевићем, који је учио лицеј у Паризу. Водио је лагодан живот, облачио се елегантно, као и младићи његовог узраста и друштвеног положаја. Био је средљег раста, сувоњав, лијеп човјек бујне црне косе, повученог чела и наглашеног кукастог носа.[23] Често је посјећивао париске салоне и имао је круг својих пријатеља, међу којима је био и друг из Сен-Сира маркиз Де ла Роз. Петар је волио и да се кокца, имао је забиљежену листу својих дужника, али и сам је дуговао новац људима.[24] Због свог безбрижног живота, и сталне потребе за новцем неријетко је долазио у сукоб са штедљивим оцем.
19. јула 1870. године Француска је објавила рат Пруској.[25] Сачувани француски документи казују да је кнежевић Петар ушао у Легију странаца 10. августа 1870. г. као наредник. Служио је у V батаљону, I пука у XV армијском корпусу. Потписао је уговор којим се обавезао да ће остати у Легији до 10. марта 1871., за шта је добио и одговарајућу плату.[26] Са њим је у Легију странаца ступио и његов сестрић Никола Николајевић који је погинуо одмах у почетку рата. Кнежевић Петар учествовао је у више битака. Код Орлеана 11. октобра 1870. био је заробљен, али је успио побјећи.[27] За своје јуначко држање у одбрани Орлеана и сналажљивост унапријеђен је у чин потпоручника, а касније и у поручника. Затим је диживио неколико тешких борби код Мезијера, Журанвила и Буша-ла Релана, да би у борби код Вилер-сексела 9. Јануара 1871. Поново био заробље, али је из заробљеништва брзо побјегао. Из француске војске је отишао прије 1. марта 1871. Када му је истицао уговор о војној служби.[28]
Од краја француско-пруског рата, сљедеће четири године живи у Паризу, повремено путујући до Темишвара, до свог оца да тражи новац за уздржавање у главном граду Француске. Ту се упознаје са руским револуционарима, што сазнаје кнез Александар и прекорава га. Такође, један од његових најближих пријатеља био је Владимир Љотић, социјалиста и присталица идеја Карла Маркса. Иако је Љотић десет година био политички савјетник и сарадник, кнежевић ипак није показао склоност да прихвати социјалистичке погледе и назоре. Његово дружење са Русима и Љотићем није довело у питање његова грађанска и демократска увјерења.[29] Једино што је преузео од њих била је жеља за акцијом, и пожртвованост за остварење задатих циљева.
Са таквом новостеченом енергијом он се придружује устаницима у босанско-херцеговачком устанку.[30] Устанак је избио на рођендан кнежевића Петра 29. јуна/9. јула 1875. године у селу Крекови код Невесиња кад су се сукобили Срби са Турцима. Устанак је избио због лошег социјалног положаја Срба у Отоманској царевини. Петар Карађорђевић је тражио од оца да му уступи приход од села од 100.000 франака на шта овај није пристао.[31] Финансије су му биле неопходне како би могао платити изасланике које би слао у Босну, Херцеговину, па и у Тесалију, Албанију, Стару Србију, Бугарску, да дижу народ на устанак и да формирају мање чете који ће бити основ неке веће будуће војске. Имао је у плану дизање устанка на цијелом Балкану против Отоманске империје. Такав огроман подухват спријечавале су мале финансије. Кнез Александар није му дао никакав новац, па се Петар морао сам сналазити. У Београду је био формиран Одбор за помагање устаника у Босни, под вођством београдског митрополита Михаила, а у Старој Градишци је створен Главни одбор са циљем да прикупља добровољце и упућује их у Босну. На челу тог одбора били су Васо Видовић, Јово и Симо Билбија. Они су били и вође устанка, и дјеловали су по упутствима српске владе.[32]
Када је крајем августа Петар Карађорђевић дошао у Босну, преко Беча, Сиска у Дубицу (на аустро-угарској страни), прво што је уочио у том мјесту биле су српске избјеглице из Босне. Није био задовољан тим првим призором, јер нико од тих младића избјеглица није хтио да се бори. Петар се са устаницима повезао преко социјалисте Маше Хрваћанина из Дубице, који је у устанку представљао социјалистички покрет заједно са Васом Пелагићем и Стојаном Угринићем. У почетку користио је лажно име, како не би на себе скренуо пажњу српске владе и Обреновића, али је његов прави идентитет брзо био откривен. У Старој Градишци сусрео се са Главним одбором и није наишао на топао пријем. Ту се упознао са Петром Поповићем –Пецијом[33], који је недуго потом погинуо у борби са Турцима. У септембру 1875. образовао је једну чету јачине 500-600 људи у Јамници у сјеверозападној Босни. Био је војнички образован и покушао је да уведе војничку дисциплину, и да створи увјежбану чету.[34] Менталитет и дотадашње искуство устаника у борби, по принципу „удри и бјежи“, спријечили су га у тој намјери. У октобру и децембру више пута се сукобљавао са Турцима (у Бужиму, Пивњаку)[35] и није имао већег успјеха. Сва устаничка борба његове чете, а и остале устаничке чете нису биле изузетак, свела се на стално повлачење из једне шуме у другу. Број устаника је растао и падао зависно од тежине положаја у коме су се налазили. Петар је покушавао да обезбиједи сталну набавку хране, оружја, муницује и одјеће, али није увијек успијевао у томе.
9. децембра 1875. Године на скупштини у Јамници састао се са вођама устанка, на коју је дошло више стотина устаника. Васо Видовић, Јово Билбија и остали који су били под контролом српске владе покушали су да Петра натјерају да оде из Босне, и да се опрости са учешћем у устанку. Петар се томе противио, иако је таквим понашањем изазивао оружани сукоб међу устаницима. Противници су га оптуживали да жели преузети вођство у устанку, и да ратује само ради сопствене користи и славе, а он се бранио ријечима да сваки Србин има право да се бори за слободу српског народа, па тако и он. На скупштини се још расправљало да се не прихвате султанске реформе, јер иако су оне представљале напредак и доказ добре воље дивана стамболског, устаници су сматрали да ће се реформисање скршити на отпору и фанатизму муслиманског становништва у Босни.[36] За вођу Босанског устанка изабран је Мирослав Хубмајер, Словенац. Његов избор за врховног заповједника није нашао одјека међу босанским побуњеницима.[37] Хубмајер није имао угледа да окупи све борце за слободу Босне.[38] Његовим избором су присталице кнеза Милана Обреновића хтјеле да изиграју Петра Карађорђевића.[39]
Петар се упркос противљењима осталих вођа задржао у Босни, и у борбама, све до 17/29. јуна 1876. године, кад Србија објављује рат Турској.[40] Тачније, 4. јула 1876. заувијек напушта своју чету и босански устанак под пријетњом да се припрема његово убиство. Устанак је напустио разочаран, али не и обесхрабрен. Тражио је борбу, суочавао се са интригама, био је поносан на свој народ, али уочавао је његове слабости. Учешће у устанку научило га је једној ствари: да неуспјехе прими стоички, да не губи наду и истраје у својим тежњама.[41]
Од Петровог одласка из Босне, српске и аустро-угарске власти покушавају да прате сваки његов корак. Од 1878. до 1883. г. Петар је живио на релацији Боксег-Беч-Темишвар-Париз. Агенти обеју влада често јављају неистините вијести да Петар спрема узурпацију власти Милана Обреновића. Кнез Александар Карађорђевић све мање се спомиње код присталица Карађорђевића, јер је већ ушао у дубоку старост.[42] Петар је чак оптуживан да сарађује са Турцима, против интереса Србије, што је он јавно нијекао. Пошто српско-турски рат није доносио ништа добро, два батаљона војске у Шумадији отказали су послушност кнезу Милану, и тражили су да Петар преузме престо. Та побуњеничка епизода је завршена брзом интервенцијом остале војске, а актери су осуђени у, такозваном, Тополском велеиздајничком процесу. 1878. Петар је ухапшен на граници Аустро-Угарске и Србије под сумњом да је хтио ући у Србију да преузме власт у своје руке. Смјештен је у Боксег, из кога се није смио кретати све док га нису ослободили оптужби крајем 1878. г. Почетком 1878. покренуо је и финансирао лист Народни гласник који је излазио у Темишвару, а главни уредник тог листа, који је требао показати неправду у држави Србији[43], био је Владимир Љотић. У припремању листа учествовали су још Јаша Игњатовић, књижевник, Љубен Каравелов, политички емигрант из Бугарске, Људевит Подхорски, кнежевићев васпитач из Швајцарске, Васо Пелагић и други. Лист је престао излазити након годину дана, под притиском аустро-угарских власти, које су у том времену биле у добрим односима са кнезом Миланом Обреновићем. Петар је наставио са политичком пропагандом и након гашења листа, путем разних изјава. У јануару 1883. године он се налази на Цетињу у Црној Гори, од када почиње нови период његовог живота.
29. маја/10. јуна 1868. године на кнеза Михаила Обреновића извршен је атентат. Кнез Михаило је подлегао ранама и исте вечери влада је динијела одлуку да је кнежевски престо остао упражњен, и да треба сазвати Велику народну скупштину ради избора Михаиловог насљедника.[18] Завјереници су новац за организовање атентата добили од кнеза Александра Карађорђевића, а намјера им је била, по њиховим ријечима, да изиграју Карађорђевиће и да створе републику.[19] У тој намјери спријечио их је министар војни Србије, Миливоје Петровић-Блазнавац који је 30. маја/11. јуна, дакле већ сутрадан по атентату, издао наредбу војсци да за новог кнеза изабере Милана Обреновића, малољетног унука Јеврема Обреновића.[20] Војска је то и учинила. Народна скупштина је била приморана да изабере Милана за кнеза. Одмах потом је изабрано намјесништво које су сачињавали Блазнавац, и либерали Јован Ристић и Јован Гавриловић. Завјереници су похапшени, као и кнез Александар са сарадницима у Угарској по захтјеву и оптужби намјесничке владе да је припремао убиство кнеза Михаила. Кнез Александар се дуго спорио на суду и јуна 1871. Коначно је ослобођен оптужби због недостатка доказа.
Кнежевића Петра Карађорђевића нико није директно оптуживао за припремање атентата, јер је његов отац још увијек фигурирао као глава породице, што он то неспорно и јесте био. Али кнежевић Петар у разговорима високих чиновника[21] у Србији је спомињан у својству новог владара Србије. Ипак, он сам у том времену није имао ни великих амбиција ни великих планова о повратку у родну земљу на мјесто кнеза. Нема никаквих података који би указивали на његову дјелатност у том правцу.[22]
У јуну и августу 1868. налазио се у Боксегу и Карлсбаду у Аустро-Угарској, а с јесени се вратио у Париз гдје је већ дужи низ година живио. У Паризу се често дружио са својим сестрићем миљеником Николом Николајевићем, који је учио лицеј у Паризу. Водио је лагодан живот, облачио се елегантно, као и младићи његовог узраста и друштвеног положаја. Био је средљег раста, сувоњав, лијеп човјек бујне црне косе, повученог чела и наглашеног кукастог носа.[23] Често је посјећивао париске салоне и имао је круг својих пријатеља, међу којима је био и друг из Сен-Сира маркиз Де ла Роз. Петар је волио и да се кокца, имао је забиљежену листу својих дужника, али и сам је дуговао новац људима.[24] Због свог безбрижног живота, и сталне потребе за новцем неријетко је долазио у сукоб са штедљивим оцем.
19. јула 1870. године Француска је објавила рат Пруској.[25] Сачувани француски документи казују да је кнежевић Петар ушао у Легију странаца 10. августа 1870. г. као наредник. Служио је у V батаљону, I пука у XV армијском корпусу. Потписао је уговор којим се обавезао да ће остати у Легији до 10. марта 1871., за шта је добио и одговарајућу плату.[26] Са њим је у Легију странаца ступио и његов сестрић Никола Николајевић који је погинуо одмах у почетку рата. Кнежевић Петар учествовао је у више битака. Код Орлеана 11. октобра 1870. био је заробљен, али је успио побјећи.[27] За своје јуначко држање у одбрани Орлеана и сналажљивост унапријеђен је у чин потпоручника, а касније и у поручника. Затим је диживио неколико тешких борби код Мезијера, Журанвила и Буша-ла Релана, да би у борби код Вилер-сексела 9. Јануара 1871. Поново био заробље, али је из заробљеништва брзо побјегао. Из француске војске је отишао прије 1. марта 1871. Када му је истицао уговор о војној служби.[28]
Од краја француско-пруског рата, сљедеће четири године живи у Паризу, повремено путујући до Темишвара, до свог оца да тражи новац за уздржавање у главном граду Француске. Ту се упознаје са руским револуционарима, што сазнаје кнез Александар и прекорава га. Такође, један од његових најближих пријатеља био је Владимир Љотић, социјалиста и присталица идеја Карла Маркса. Иако је Љотић десет година био политички савјетник и сарадник, кнежевић ипак није показао склоност да прихвати социјалистичке погледе и назоре. Његово дружење са Русима и Љотићем није довело у питање његова грађанска и демократска увјерења.[29] Једино што је преузео од њих била је жеља за акцијом, и пожртвованост за остварење задатих циљева.
Са таквом новостеченом енергијом он се придружује устаницима у босанско-херцеговачком устанку.[30] Устанак је избио на рођендан кнежевића Петра 29. јуна/9. јула 1875. године у селу Крекови код Невесиња кад су се сукобили Срби са Турцима. Устанак је избио због лошег социјалног положаја Срба у Отоманској царевини. Петар Карађорђевић је тражио од оца да му уступи приход од села од 100.000 франака на шта овај није пристао.[31] Финансије су му биле неопходне како би могао платити изасланике које би слао у Босну, Херцеговину, па и у Тесалију, Албанију, Стару Србију, Бугарску, да дижу народ на устанак и да формирају мање чете који ће бити основ неке веће будуће војске. Имао је у плану дизање устанка на цијелом Балкану против Отоманске империје. Такав огроман подухват спријечавале су мале финансије. Кнез Александар није му дао никакав новац, па се Петар морао сам сналазити. У Београду је био формиран Одбор за помагање устаника у Босни, под вођством београдског митрополита Михаила, а у Старој Градишци је створен Главни одбор са циљем да прикупља добровољце и упућује их у Босну. На челу тог одбора били су Васо Видовић, Јово и Симо Билбија. Они су били и вође устанка, и дјеловали су по упутствима српске владе.[32]
Када је крајем августа Петар Карађорђевић дошао у Босну, преко Беча, Сиска у Дубицу (на аустро-угарској страни), прво што је уочио у том мјесту биле су српске избјеглице из Босне. Није био задовољан тим првим призором, јер нико од тих младића избјеглица није хтио да се бори. Петар се са устаницима повезао преко социјалисте Маше Хрваћанина из Дубице, који је у устанку представљао социјалистички покрет заједно са Васом Пелагићем и Стојаном Угринићем. У почетку користио је лажно име, како не би на себе скренуо пажњу српске владе и Обреновића, али је његов прави идентитет брзо био откривен. У Старој Градишци сусрео се са Главним одбором и није наишао на топао пријем. Ту се упознао са Петром Поповићем –Пецијом[33], који је недуго потом погинуо у борби са Турцима. У септембру 1875. образовао је једну чету јачине 500-600 људи у Јамници у сјеверозападној Босни. Био је војнички образован и покушао је да уведе војничку дисциплину, и да створи увјежбану чету.[34] Менталитет и дотадашње искуство устаника у борби, по принципу „удри и бјежи“, спријечили су га у тој намјери. У октобру и децембру више пута се сукобљавао са Турцима (у Бужиму, Пивњаку)[35] и није имао већег успјеха. Сва устаничка борба његове чете, а и остале устаничке чете нису биле изузетак, свела се на стално повлачење из једне шуме у другу. Број устаника је растао и падао зависно од тежине положаја у коме су се налазили. Петар је покушавао да обезбиједи сталну набавку хране, оружја, муницује и одјеће, али није увијек успијевао у томе.
9. децембра 1875. Године на скупштини у Јамници састао се са вођама устанка, на коју је дошло више стотина устаника. Васо Видовић, Јово Билбија и остали који су били под контролом српске владе покушали су да Петра натјерају да оде из Босне, и да се опрости са учешћем у устанку. Петар се томе противио, иако је таквим понашањем изазивао оружани сукоб међу устаницима. Противници су га оптуживали да жели преузети вођство у устанку, и да ратује само ради сопствене користи и славе, а он се бранио ријечима да сваки Србин има право да се бори за слободу српског народа, па тако и он. На скупштини се још расправљало да се не прихвате султанске реформе, јер иако су оне представљале напредак и доказ добре воље дивана стамболског, устаници су сматрали да ће се реформисање скршити на отпору и фанатизму муслиманског становништва у Босни.[36] За вођу Босанског устанка изабран је Мирослав Хубмајер, Словенац. Његов избор за врховног заповједника није нашао одјека међу босанским побуњеницима.[37] Хубмајер није имао угледа да окупи све борце за слободу Босне.[38] Његовим избором су присталице кнеза Милана Обреновића хтјеле да изиграју Петра Карађорђевића.[39]
Петар се упркос противљењима осталих вођа задржао у Босни, и у борбама, све до 17/29. јуна 1876. године, кад Србија објављује рат Турској.[40] Тачније, 4. јула 1876. заувијек напушта своју чету и босански устанак под пријетњом да се припрема његово убиство. Устанак је напустио разочаран, али не и обесхрабрен. Тражио је борбу, суочавао се са интригама, био је поносан на свој народ, али уочавао је његове слабости. Учешће у устанку научило га је једној ствари: да неуспјехе прими стоички, да не губи наду и истраје у својим тежњама.[41]
Од Петровог одласка из Босне, српске и аустро-угарске власти покушавају да прате сваки његов корак. Од 1878. до 1883. г. Петар је живио на релацији Боксег-Беч-Темишвар-Париз. Агенти обеју влада често јављају неистините вијести да Петар спрема узурпацију власти Милана Обреновића. Кнез Александар Карађорђевић све мање се спомиње код присталица Карађорђевића, јер је већ ушао у дубоку старост.[42] Петар је чак оптуживан да сарађује са Турцима, против интереса Србије, што је он јавно нијекао. Пошто српско-турски рат није доносио ништа добро, два батаљона војске у Шумадији отказали су послушност кнезу Милану, и тражили су да Петар преузме престо. Та побуњеничка епизода је завршена брзом интервенцијом остале војске, а актери су осуђени у, такозваном, Тополском велеиздајничком процесу. 1878. Петар је ухапшен на граници Аустро-Угарске и Србије под сумњом да је хтио ући у Србију да преузме власт у своје руке. Смјештен је у Боксег, из кога се није смио кретати све док га нису ослободили оптужби крајем 1878. г. Почетком 1878. покренуо је и финансирао лист Народни гласник који је излазио у Темишвару, а главни уредник тог листа, који је требао показати неправду у држави Србији[43], био је Владимир Љотић. У припремању листа учествовали су још Јаша Игњатовић, књижевник, Љубен Каравелов, политички емигрант из Бугарске, Људевит Подхорски, кнежевићев васпитач из Швајцарске, Васо Пелагић и други. Лист је престао излазити након годину дана, под притиском аустро-угарских власти, које су у том времену биле у добрим односима са кнезом Миланом Обреновићем. Петар је наставио са политичком пропагандом и након гашења листа, путем разних изјава. У јануару 1883. године он се налази на Цетињу у Црној Гори, од када почиње нови период његовог живота.
Женидба (1883)
1878. године Србија и Црна Гора су на Берлинском конгресу добиле државну независност. Кнез Милан Обреновић се крунисао 22. фебруара 1882. у Жичи, и тим чином Србија је постала краљевина. Међутим, стање у држави је било веома критично. На политичку сцену ступили су радикали на челу са Николом Пашићем, Пером Тодоровићем, који су предводили српске сељаке у борби против бахатог и насилничког чиновништва, у борби за праведнији Устав, за гарантована права и слободе, за смањење моћи краља Милана и за локалну самоуправу. Миланов углед пао је на ниске гране упркос новој краљевској титули. Он се политички ослањао на Аустро-Угарску, што српском народу који је увијек био наслоњен руској православној држави, није било по вољи. 1881. године Србија и Аустро-Угарска су потписале трговински уговор по коме је првоспоменута држава дошла у трговинску зависност од друге државе.[44]
Нестабилна ситуација у земљи погодовала је Петру Карађорђевићу да предузме конкретне кораке за освајање српског престола. Ипак, он није био у стању да то учини, јер су га окупљале велике финансијске невоље. Његови познаници сматрали су га за човјека који живи „од данас до сутра“. Водио је лагодан живот, још увијек је живио у Паризу, путовао по Европи, коцкао или из забаве или из досаде.[45] Пошто је ускоро требао да уђе у четврту деценију живота, његова породица, а и он сам почео је размишљати о женидби. Као најстарији син Александра Карађорђевића био је насљедник кнежевске титуле, те као будући кнез морао је имати потомство. Дакле лични, политички и материјални обзири и разлози присиљавали су кнежевића Петра да се ожени. Будућу младу нашао је у Црној Гори. Блиске везе између породица Карађорђевић и Петровић-Његош успостављене су средином 1882. године. Петар се упознао са кнегињом Зорком, ћерком књаза Николе (1860-1918), када је њена мајка Милена са њом и осталим ћеркама љетовала у Вишију (Француска). Зорка је те године завршила школовање у Петрограду, у институту Смољном. Имала је 18 година.
Књаз Никола је био револтиран проглашењем Милана Обреновића за краља Србије. Тиме је Милан и Србија на себе узела првенство борбе за уједињење српских земаља. Сматрао је да се двије српске земље Црна Гора и Србија прво требају ујединити, па да се тек онда прогласи краљ којег српски народ одабере. Никола, прави горд црногорац, био је увријеђен што се на њега није рачунало као на владара уједињених српских земаља. Од тога доба Црна Гора и Србија имају лоше међусобне односе који ће се погоршати са вјенчањем Петра Карађорђевића и Зорке. Вјеридба је обављена тајно и том приликом кнежевић Петар је посјетио Цетиње. Сазнање да се у Црној Гори налази Карађорђевић изазвало је узнемирење на дворовима Србије и Аустро-Угарске. Њихове владе су сумњале да књаз Никола заједно са Петром припрема преврат у Србији. Посебно се српска влада[46], под руководством Милана Пироћанца, панично понашала. Овог пута те двије владе нису биле у праву.
Вјенчање је одржано 30. јула/12. августа 1883. године, а свадба је трајала два дана. Кум[47] је био црногорски војвода Илија Пламенац, стари сват Миљан Вуковић, а дјевери су били кнежевићи из породице Петровића и Карађорђевића. Послије вјенчања младенци су отпутовали за Париз, али су се вратили на Цетиње након неколико мјесеци, гдје су се и настанили у кући преко пута црногорског двора која је била Петров мираз.[48]
1878. године Србија и Црна Гора су на Берлинском конгресу добиле државну независност. Кнез Милан Обреновић се крунисао 22. фебруара 1882. у Жичи, и тим чином Србија је постала краљевина. Међутим, стање у држави је било веома критично. На политичку сцену ступили су радикали на челу са Николом Пашићем, Пером Тодоровићем, који су предводили српске сељаке у борби против бахатог и насилничког чиновништва, у борби за праведнији Устав, за гарантована права и слободе, за смањење моћи краља Милана и за локалну самоуправу. Миланов углед пао је на ниске гране упркос новој краљевској титули. Он се политички ослањао на Аустро-Угарску, што српском народу који је увијек био наслоњен руској православној држави, није било по вољи. 1881. године Србија и Аустро-Угарска су потписале трговински уговор по коме је првоспоменута држава дошла у трговинску зависност од друге државе.[44]
Нестабилна ситуација у земљи погодовала је Петру Карађорђевићу да предузме конкретне кораке за освајање српског престола. Ипак, он није био у стању да то учини, јер су га окупљале велике финансијске невоље. Његови познаници сматрали су га за човјека који живи „од данас до сутра“. Водио је лагодан живот, још увијек је живио у Паризу, путовао по Европи, коцкао или из забаве или из досаде.[45] Пошто је ускоро требао да уђе у четврту деценију живота, његова породица, а и он сам почео је размишљати о женидби. Као најстарији син Александра Карађорђевића био је насљедник кнежевске титуле, те као будући кнез морао је имати потомство. Дакле лични, политички и материјални обзири и разлози присиљавали су кнежевића Петра да се ожени. Будућу младу нашао је у Црној Гори. Блиске везе између породица Карађорђевић и Петровић-Његош успостављене су средином 1882. године. Петар се упознао са кнегињом Зорком, ћерком књаза Николе (1860-1918), када је њена мајка Милена са њом и осталим ћеркама љетовала у Вишију (Француска). Зорка је те године завршила школовање у Петрограду, у институту Смољном. Имала је 18 година.
Књаз Никола је био револтиран проглашењем Милана Обреновића за краља Србије. Тиме је Милан и Србија на себе узела првенство борбе за уједињење српских земаља. Сматрао је да се двије српске земље Црна Гора и Србија прво требају ујединити, па да се тек онда прогласи краљ којег српски народ одабере. Никола, прави горд црногорац, био је увријеђен што се на њега није рачунало као на владара уједињених српских земаља. Од тога доба Црна Гора и Србија имају лоше међусобне односе који ће се погоршати са вјенчањем Петра Карађорђевића и Зорке. Вјеридба је обављена тајно и том приликом кнежевић Петар је посјетио Цетиње. Сазнање да се у Црној Гори налази Карађорђевић изазвало је узнемирење на дворовима Србије и Аустро-Угарске. Њихове владе су сумњале да књаз Никола заједно са Петром припрема преврат у Србији. Посебно се српска влада[46], под руководством Милана Пироћанца, панично понашала. Овог пута те двије владе нису биле у праву.
Вјенчање је одржано 30. јула/12. августа 1883. године, а свадба је трајала два дана. Кум[47] је био црногорски војвода Илија Пламенац, стари сват Миљан Вуковић, а дјевери су били кнежевићи из породице Петровића и Карађорђевића. Послије вјенчања младенци су отпутовали за Париз, али су се вратили на Цетиње након неколико мјесеци, гдје су се и настанили у кући преко пута црногорског двора која је била Петров мираз.[48]
Политичка активност (1883-1903)
У октобру 1883. године у Србији је избила тзв. Тимочка буна. Сељаци из Тимочког краја под вођством радикала побунили су се против војске која је проводила одлуку владе да народ преда оружје које лично посједује. Буна је угушена за неколико дана, Никола Пашић је побјегао у Бугарску, а остали радикали су ухапшени. Кнежевић Петар није био у могућности да предузме било какву акцију којом би искористио пометњу у Србији да заузме престо. Још увијек је дуговао разним лицима разне своте новца, а таст Никола није му допуштао да се озбиљније позабави датом ситуацијом. Нова прилика указаће му се ускоро.
У новембру 1885. Србија је повела рат против Бугарске и изгубила.[49] Краљ Милан је више пута помишљао на абдикацију, али га је предсједник владе Милутин Гарашанин одвратио од тога. Неки његови бивши сарадници, попут Милана Пироћанца, отворено су критиковали његову власт. Пироћанац, Јован Ристић, Радивоје Милојковић и Стојан Новаковић савјетовали су га да изврши реформе у земљи, да допусти народном представништву већу улогу у власти. Милан од тог времена попушта у аутократској владавини. Помиловао је радикале, осим Николе Пашиће, а један од њих, Пера Тодоровић је формирао коалициону владу радикала и напредњака. Та влада није била дугог вијека. Нови реформисани Устав[50] донесен је 1888. а краљ Милан је абдицирао 22. фебруара 1889. у корист свог сина Александра. Александар, будући малољетан, владао је под намјесништвом Јована Ристића, и генерала Косте Протића и Јована Белимарковића.
С обзиром на уздрман положај краља Милана послије српско-бугарског рата, Петар Карађорђевић и краљ Никола почели су припремати војну интервенцију у циљу државног преврата у Србији. У јулу и августу 1886. пет до шест хиљада људи спремало се у Подгорици за упад у Србију.[51] Тај одред предводили би Марко Миљанов и Петар. Преврат је требао бити извршен уз помоћ радикала. Никола Пашић је од бијега у Бугарску био на платном списку као агитатор Петра Карађорђевића. Народ и војска устали би против краља Милана, Петар би са својим одредом притекао у помоћ, а затим би га Велика народна скупштина изабрала за краља. Био би донесен нови устав којим би се гарантовала права и слободе читавог народа и народ би имао пуно право да одлучује о државним приходима и расходима. Такође, спољна политика не би више била круто оријентисана према Аустро-Угарској. За Петра су радили његови пријатељи, прота Милан Ђурић из Ужица, који је послије Тимочке буне побјегао у Црну Гору, и Стеван Лукачевић, трговац из Подгорице који му је доносио обавјештења са својих трговачких путовања по Србији. Али, читав план је пропао у пола припрема. Књаз Никола који га је већином финансирао је одустао од њега, дјелимично зато што није имао подршку руске владе и цара за остварење плана, а дјелимично због жеље да сам постане краљ уједињених српских земаља, а не да омогући Петру да он то постане. Петар није могао сам финансирати тако велики подухват. Када му је отац Александар годину дана раније преминуо, осим кнежевске титуле није наслиједио никаква имања. Сви посједи прешли су на управу његовом брату Ђорђу.
Радикали добивши амнестију од краља Милана 1887. и заузимајући све озбиљније политичке функције у држави, престали су да сарађују са Петром. И Јован Ристић који је својевремено одржавао везу са њим сада то више није радио. Петрова политичка активност свела се на издавање прогласа српском народу и помагању многим културним друштвима. Помагао је цетињском клизачком друштву чији је био члан-утемељитељ, одбору за подизање споменика Сими Милутиновићу Сарајлији у Београду, друштву „ Златибор „ у Ужицу, одбору у Брчком за прославу св. Саве и „ Гуслама „ у Мостару за исту сврху. Енглеском посланику на Цетињу, Кенедију, дао је одређену своту новца, јер је наручио 900 кг ирског кромпира црногорским сељацима. Помагао је још ђацима и студентима.
Живот у Црној Гори спутавао је његов свјетски дух, јер је дужи период година провео у Паризу, путовао по читавој Европи, и такорећи, живио пуним плућима. Ипак, у односима према народу и пријатељима није показивао незадовољство, штавише, био је увијек пријатан, духовит, добронамјеран и милостив, за разлику од свог таста Николе који је сматрао да са народом треба разговарати само у заповједницком тону. А према непријатељима, тачније, према људима са којима је имао сталне несугласице понашао се злобно. Имао је сталне препирке са тастом Николом, углавном изазване због књажеве гордости. И са супругом Зорком понекад је водио расправе због њене умјешаности у његове политичке послове. У браку им се изродило петоро дјеце, од које је двоје умрло као бебе. Пети порођај био је кобан за Зорку, јер је умрла због компликација 4/16. марта 1890. са непуних 26 година. Али ту није био крај породичним несрећама. Његов брат Ђорђе преминуо је двије године раније и тестаментом оставио већину имања и приходе најмлађем брату Арсену.[52]
Послије смрти Зорке, Петар више није имао разлога да борави на Цетињу[53]. Међутим, тек је 1894. успио да обезбиједи довољно средстава да се настани у Женеви, у Швајцарској, дајући једно имање у Румунији под хипотеку. Дјецу Јелену, Ђорђа и Александра повео је са собом и уписао у приватне интернате. Према се њима се односио брижно, али их је учио да буду независни и да се у животу првенствено ослањају на себе. Посебно се бринуо да буду физички активни, те их је рано научио да јашу коње. Када су дјеца дошла у школску доб послао их је у Петроград на школовање, гдје су били под надзором тетке Милице Петровић-Његош супруге великог кнеза Петра Николајевича Романова, унука Николаја I (1825-1855). У Женеви кнез Петар је живио мирно и без политичких узбуђења. Одлучио је да се вишер не залаже свим снагама да се врати на српски престо, и препустио је историји да иде својим током. А она му је ишла на руку.
Политичка нестабилност у Србији била је стална. Краљ Александар Обреновић прогласио се пунољетним на свој 17. рођендан 1893. Тиме је извршио државни удар и преузео власт од намјесништва. Покушавао је да се измири са књазом Николом. Немало пута мијењао је правац спољње политике ослањајући се и тражећи пријатеља час у Русији, час у Аустро-Угарској, што је довело до неповјерења тих влада према њему. Оборио је Устав из 1888, вратио на снагу Намеснички устав из 1869, а касније октроисао нови 1901. Непрестано је смјењивао владе, јер му нису одговарале. Оженио се Драгом Машин, гувернантом своје мајке краљице Наталије, која је била нероткиња[54].
Незадовољство у држави је достигло врхунац када је Александар почео занемаривати восјку, тако да се завјера против њега припремала у војним редовима. Завјера се почела припремати још у 1901. години, али Александар није узимао за озбиљно да би се атентат могао извршити над њим. Завјереници су углавном били млађи официри, а срж покрета чинили су Радомир Анђелковић, Милан Ф. Петровић, Драгутин Дулић, Антоније Антић и Драгутин Димитријевић –Апис. План им је био да смијене владара, а да не мијењају друштвени поредак. Убрзо су нашли подршку међу политичарима и завјери су пришли Ђорђе Генчић[55], бивши министар, Алекса Новаковић, Драгомир Рајовић, Живан Живановић и генерал Јован Атанацковић. Са покретом су били упознати и Вукашин Петровић, такође бивши министар, Јован Авакумовић, Никола Хаџи Тома, трговац и добар пријатељ Петра Карађорђевића.
Завјереници су покренули разговоре са кнезом Петром преко др Јакова Јаше Ненадовића, његовог пријатеља и политичког савјетника, и Николе Хаџи Томе. Нудили су му да преузме престо послије свргавања краља Александра, а он је то прихватио напомињући да би најсрећније било кад би се преврат извршио мирно и без крви. Да је кнез Петар био потпуно неупознат са током завјере, и да није полагао велике наде у успјех (године неуспјешних акција преузимања престола вјероватно су узроковале малодушност), говори нам његово писмо упућено Јаши Ненадовићу 28. маја/10. јуна 1903. године, у коме му се жалио на свакодневне бриге, и на скупо школовање дјеце у Петрограду[56]. Рекао му је да је у великим финансијским невољама, а завјеру није ни споменуо. Већ сутрадан 29. маја/11. јуна краљ Александар и краљица Драга убијени су у краљевском двору, као и њихови ближи сарадници, предсједник владе и министар војни, генерали Димитрије Цинцар-Марковић и Милован Павловић.[57]
Тако је војним пучем, на недемократски начин отворен пут грађанској демократији, уставности и парламентаризму. Нова тзв. револуционарна влада Јована Авакумовића сазвала је распуштено народно представништво које је у живот вратило Устав из 1888. и изабрало Петра Карађорђевића за новог владара.[58] Народ је са задовољством прихватио новог краља и Петров сан је коначно био остварен
У октобру 1883. године у Србији је избила тзв. Тимочка буна. Сељаци из Тимочког краја под вођством радикала побунили су се против војске која је проводила одлуку владе да народ преда оружје које лично посједује. Буна је угушена за неколико дана, Никола Пашић је побјегао у Бугарску, а остали радикали су ухапшени. Кнежевић Петар није био у могућности да предузме било какву акцију којом би искористио пометњу у Србији да заузме престо. Још увијек је дуговао разним лицима разне своте новца, а таст Никола није му допуштао да се озбиљније позабави датом ситуацијом. Нова прилика указаће му се ускоро.
У новембру 1885. Србија је повела рат против Бугарске и изгубила.[49] Краљ Милан је више пута помишљао на абдикацију, али га је предсједник владе Милутин Гарашанин одвратио од тога. Неки његови бивши сарадници, попут Милана Пироћанца, отворено су критиковали његову власт. Пироћанац, Јован Ристић, Радивоје Милојковић и Стојан Новаковић савјетовали су га да изврши реформе у земљи, да допусти народном представништву већу улогу у власти. Милан од тог времена попушта у аутократској владавини. Помиловао је радикале, осим Николе Пашиће, а један од њих, Пера Тодоровић је формирао коалициону владу радикала и напредњака. Та влада није била дугог вијека. Нови реформисани Устав[50] донесен је 1888. а краљ Милан је абдицирао 22. фебруара 1889. у корист свог сина Александра. Александар, будући малољетан, владао је под намјесништвом Јована Ристића, и генерала Косте Протића и Јована Белимарковића.
С обзиром на уздрман положај краља Милана послије српско-бугарског рата, Петар Карађорђевић и краљ Никола почели су припремати војну интервенцију у циљу државног преврата у Србији. У јулу и августу 1886. пет до шест хиљада људи спремало се у Подгорици за упад у Србију.[51] Тај одред предводили би Марко Миљанов и Петар. Преврат је требао бити извршен уз помоћ радикала. Никола Пашић је од бијега у Бугарску био на платном списку као агитатор Петра Карађорђевића. Народ и војска устали би против краља Милана, Петар би са својим одредом притекао у помоћ, а затим би га Велика народна скупштина изабрала за краља. Био би донесен нови устав којим би се гарантовала права и слободе читавог народа и народ би имао пуно право да одлучује о државним приходима и расходима. Такође, спољна политика не би више била круто оријентисана према Аустро-Угарској. За Петра су радили његови пријатељи, прота Милан Ђурић из Ужица, који је послије Тимочке буне побјегао у Црну Гору, и Стеван Лукачевић, трговац из Подгорице који му је доносио обавјештења са својих трговачких путовања по Србији. Али, читав план је пропао у пола припрема. Књаз Никола који га је већином финансирао је одустао од њега, дјелимично зато што није имао подршку руске владе и цара за остварење плана, а дјелимично због жеље да сам постане краљ уједињених српских земаља, а не да омогући Петру да он то постане. Петар није могао сам финансирати тако велики подухват. Када му је отац Александар годину дана раније преминуо, осим кнежевске титуле није наслиједио никаква имања. Сви посједи прешли су на управу његовом брату Ђорђу.
Радикали добивши амнестију од краља Милана 1887. и заузимајући све озбиљније политичке функције у држави, престали су да сарађују са Петром. И Јован Ристић који је својевремено одржавао везу са њим сада то више није радио. Петрова политичка активност свела се на издавање прогласа српском народу и помагању многим културним друштвима. Помагао је цетињском клизачком друштву чији је био члан-утемељитељ, одбору за подизање споменика Сими Милутиновићу Сарајлији у Београду, друштву „ Златибор „ у Ужицу, одбору у Брчком за прославу св. Саве и „ Гуслама „ у Мостару за исту сврху. Енглеском посланику на Цетињу, Кенедију, дао је одређену своту новца, јер је наручио 900 кг ирског кромпира црногорским сељацима. Помагао је још ђацима и студентима.
Живот у Црној Гори спутавао је његов свјетски дух, јер је дужи период година провео у Паризу, путовао по читавој Европи, и такорећи, живио пуним плућима. Ипак, у односима према народу и пријатељима није показивао незадовољство, штавише, био је увијек пријатан, духовит, добронамјеран и милостив, за разлику од свог таста Николе који је сматрао да са народом треба разговарати само у заповједницком тону. А према непријатељима, тачније, према људима са којима је имао сталне несугласице понашао се злобно. Имао је сталне препирке са тастом Николом, углавном изазване због књажеве гордости. И са супругом Зорком понекад је водио расправе због њене умјешаности у његове политичке послове. У браку им се изродило петоро дјеце, од које је двоје умрло као бебе. Пети порођај био је кобан за Зорку, јер је умрла због компликација 4/16. марта 1890. са непуних 26 година. Али ту није био крај породичним несрећама. Његов брат Ђорђе преминуо је двије године раније и тестаментом оставио већину имања и приходе најмлађем брату Арсену.[52]
Послије смрти Зорке, Петар више није имао разлога да борави на Цетињу[53]. Међутим, тек је 1894. успио да обезбиједи довољно средстава да се настани у Женеви, у Швајцарској, дајући једно имање у Румунији под хипотеку. Дјецу Јелену, Ђорђа и Александра повео је са собом и уписао у приватне интернате. Према се њима се односио брижно, али их је учио да буду независни и да се у животу првенствено ослањају на себе. Посебно се бринуо да буду физички активни, те их је рано научио да јашу коње. Када су дјеца дошла у школску доб послао их је у Петроград на школовање, гдје су били под надзором тетке Милице Петровић-Његош супруге великог кнеза Петра Николајевича Романова, унука Николаја I (1825-1855). У Женеви кнез Петар је живио мирно и без политичких узбуђења. Одлучио је да се вишер не залаже свим снагама да се врати на српски престо, и препустио је историји да иде својим током. А она му је ишла на руку.
Политичка нестабилност у Србији била је стална. Краљ Александар Обреновић прогласио се пунољетним на свој 17. рођендан 1893. Тиме је извршио државни удар и преузео власт од намјесништва. Покушавао је да се измири са књазом Николом. Немало пута мијењао је правац спољње политике ослањајући се и тражећи пријатеља час у Русији, час у Аустро-Угарској, што је довело до неповјерења тих влада према њему. Оборио је Устав из 1888, вратио на снагу Намеснички устав из 1869, а касније октроисао нови 1901. Непрестано је смјењивао владе, јер му нису одговарале. Оженио се Драгом Машин, гувернантом своје мајке краљице Наталије, која је била нероткиња[54].
Незадовољство у држави је достигло врхунац када је Александар почео занемаривати восјку, тако да се завјера против њега припремала у војним редовима. Завјера се почела припремати још у 1901. години, али Александар није узимао за озбиљно да би се атентат могао извршити над њим. Завјереници су углавном били млађи официри, а срж покрета чинили су Радомир Анђелковић, Милан Ф. Петровић, Драгутин Дулић, Антоније Антић и Драгутин Димитријевић –Апис. План им је био да смијене владара, а да не мијењају друштвени поредак. Убрзо су нашли подршку међу политичарима и завјери су пришли Ђорђе Генчић[55], бивши министар, Алекса Новаковић, Драгомир Рајовић, Живан Живановић и генерал Јован Атанацковић. Са покретом су били упознати и Вукашин Петровић, такође бивши министар, Јован Авакумовић, Никола Хаџи Тома, трговац и добар пријатељ Петра Карађорђевића.
Завјереници су покренули разговоре са кнезом Петром преко др Јакова Јаше Ненадовића, његовог пријатеља и политичког савјетника, и Николе Хаџи Томе. Нудили су му да преузме престо послије свргавања краља Александра, а он је то прихватио напомињући да би најсрећније било кад би се преврат извршио мирно и без крви. Да је кнез Петар био потпуно неупознат са током завјере, и да није полагао велике наде у успјех (године неуспјешних акција преузимања престола вјероватно су узроковале малодушност), говори нам његово писмо упућено Јаши Ненадовићу 28. маја/10. јуна 1903. године, у коме му се жалио на свакодневне бриге, и на скупо школовање дјеце у Петрограду[56]. Рекао му је да је у великим финансијским невољама, а завјеру није ни споменуо. Већ сутрадан 29. маја/11. јуна краљ Александар и краљица Драга убијени су у краљевском двору, као и њихови ближи сарадници, предсједник владе и министар војни, генерали Димитрије Цинцар-Марковић и Милован Павловић.[57]
Тако је војним пучем, на недемократски начин отворен пут грађанској демократији, уставности и парламентаризму. Нова тзв. револуционарна влада Јована Авакумовића сазвала је распуштено народно представништво које је у живот вратило Устав из 1888. и изабрало Петра Карађорђевића за новог владара.[58] Народ је са задовољством прихватио новог краља и Петров сан је коначно био остварен
Референце
1. Вођа Првог српског устанка, који је трајао од 1804. до 1813. године, био је Ђорђе Петровић, звани Карађорђе. 2. Љета 1844. г. стари конак у коме је кнежева породица боравила се поправљао, те су Карађорђевићи привремено живјели у капетановој кући. 3. Михаило Обреновић је након три године владања (1839-1842) морао абдицирати са престоља, као и његов отац Милош прије њега. По тзв. Турском уставу из 1838. г. његова власт и управа у држави била је ограничена. Законодавну и извршну власт морао је дијелити са Савјетом, којег су чинили доживотно изабрани представници. На такву подјелу власти пристао је Александар Карађорђевић када је изабран за кнеза. 4. 1839. г. у Србији су постојале 72 основне школе са око 2500 ученика од којих су 26 биле државне, а остале општинске и приватне. У току владавине кнеза Александра, тачније 1855. г. у Србији је радило 330 образовних установа, међу којима су били Лицеј, гимназија, богословија и војна академија. 5. До 1859. г. Београд је повезан телеграфом са свим већим мјестима у Србији. 6. Јеврем Грујић (1826/1827-1895) је познати српски политичар, либерал, средине 19. вијека. 7. Франц Миклошић (1813-1891) је био словенски филолог и лингвиста. Члан Српске краљевске академије. 8. Вук Стефановић Караџић (1787-1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних пјесама и писац првог рјечника српског језика. 9. Милош Обреновић је био вођа Другог српског устанка (1815). Владао је Србијом у два наврата (1815-1839 и 1858-1860). Наслиједиће га син Михаило Обреновић који је, такође, владао Србијом у два наврата (1839-1842 и 1860-1868). О владавини Милоша и Михаила видјети: Владимир Стојанчевић, Милош Обреновић и његово доба, Београд 1966; Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Београд 1923. 10. Кнежевић Андреја је преминуо 1864. г. у Паризу због инфекције ока. 11. Кнез Александар имао је већи број имања у Аустро-Угарској. 12. Сарадња српског министра и кнеза Александра била је могућа, јер су у то вријеме односи између Обреновића и Карађорђевића били веома добри. 13. Драгољуб Р. Живојиновић, Петар I Карађорђевић, Живот и дело, У изгнанству 1844-1903. године, Београд 19942 , стр. 50. 14. Исто, 51. 15. Књига је оригинално написана на енглеском језику, којим Петар није говорио. Зато се одлучио да књигу преведе са француског језика. 16. Кнежевић Петар није само мислио на Србе под турском владавином, већ и на Србе у Србији под Обреновићима. Указивао је на њихов тежак социјални и правни положај. 17. Уједињена омладина српска је организација створена у Новом Саду (тадашња Аустро-Угарска) 1866. г. која је имала у циљу одгајање националне свијести код Срба, и која се бринула за напредак образовања, културе и науке код Срба. Вође Омладине српске били су Владимир Јовановић и Светозар Милетић, а од познатијих чланова ту су били Никола Пашић, Валтазар Богишић и други. 18. Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 63. 19. „Вођа завјереника који су припремали атентат био је београдски адвокат Павле Радовановић, по политичком убјеђењу радикал. План о самом убиству направио је Лазар Марић, бивши предсједник Пожаревачког суда, који је био на робији због убиства своје жене, а план о преврату који би дошао послије атентата припремили су Павле Радовановић и његов брат Љубомир, бивши ваљевски адвокат, који је био на робији због прављења лажних исправа.“ Историја српског народа, V-1, Од првог устанка до Берлинског конгреса 1804-1878, Београд 20003 , 301. 20. Јеврем Обреновић је био брат Милоша Обреновића. 21. Један од таквих разговора водили су Радивоје Милојковић, предсједник Апелационог суда (највишег суда у држави) и Јован Авакумовић начелник у Министарству унутрашњих дјела. Касније ће Милојковић постати Министар унутрашњих дјела у влади кнеза Милана. 22. Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 72. 23. Исто, 78. 24. Водио је евиденцију својих дугова, и све дугове је враћао уредно. 25. Француска војска је поражена већ 2. септембра 1870. г. код Седана. Царска влада је пала и формирана је Трећа француска република која је наставила борбе до 28. јануара 1871. г. када је и Париз пао пред Пруском војском. Мировни уговор је потписан 10. маја 1871. у Франкфурту којим је Француска препустила области Алзаса и Лорене Пруској, гдје је живјела њемачка мањина. О узроцима и посљедицама овог рата сазнати више у: Илустрована историја света IV, Савремени свет, Љубљана 1984. 26. Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 96. 27.Свједочанство генералштабног капетана Жоржа Бонеа о том догађају даје нам више детаља. Боне наводи да се Петар пред Њемцима правио да је пијан, и да га је због тога један баварски наредник истукао (ударио неколико ћушки), и пустио на слободу као идиота. 28. Постоје двије могућности зашто је Петар отишао из војске прије одређеног рока. Једни документи наводе да је дезертитао, док други износе податке да је поново био заробљен, те да је интерниран у Швајцарску, а из Швајцарске се вратио у Француску након завршетка рата. Не могуће је утврдити који су подаци вјеродостојнији. 29. Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 89 | 30. О овом веома битном раздобљу српске историје види: Милорад Екмечић, Устанак у Босни 1875-1878, Сарајево 1960; и Васо Чубриловић, Босански устанак 1875-1878, Српска краљевска академија 1930, LXXXIII, Срајево 1962. 31 .Кнез Александар је посједовао имања у Угарској, а имања у Србији су му одузета 1869. године. због његових веза са атентаторима кнеза Михаила. 32. Устанике су, такође, водили и Голуб Бабић и Петар Поповић-Пеција. 33. Петар Карађорђевић је сумњао да је Пеција требао да га уклони из устанка и да га убије, јер га је за то унајмила српска влада. Не може се са сигурношћу утврдити да ли је српска влада баш у том тренутку неког унајмила да смакне претендента Петра, и кога је за тај посао врбовала 34. Прије доласка на ратиште планирао је да са собом доведе десетину војнички образованих и у француско-пруском рату прекаљених бораца, који би били својеврсни инструктори устаницима. Ону су требали подучити одређени број људи који би касније пренијели своје знање осталим борцима. Своју накану није испунио, јер није имао довољно средстава за издржавање такве професионалне групе војника. 35. Бужим и Пивњак су мјеста у сјеверозападној Босни, близу Цазина. 36. Алекса Ивић, Фрагменти из историје Босанског устанка 1875. и 1876. год., Бања Лука 2006, 54. 37. О карактеру устанка довољно свједочи чињеница да је врховни заповједник изабран тек пола године послије покретања устанка. 38. За ослобођење Херцеговине већ дуже вријеме припремао се црногорски књаз Никола, тако да су на босанско-херцеговачком подручју дјеловала готова два засебна устанка. 39 . Алекса Ивић, нав. дјело, 56. 40. Српска влада је заправо обавијестила владу Турске да ће српске трупе ући у Босну, а Црногорске у Херцеговину, да уведу ред и да их узму под своју управу у султаново име. Даље су тражили да им се турске трупе не супротстављају. Такав дипломатски чин имао је улогу неке врсте објаве рата. 41. Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 151. 42. Присталице Карађорђевића у Србији су били Илија Милосављевић-Коларац, архимандрит Мраовић, пуковник Љубомир Ивановић, Аћим Чумић и др. 43. На Берлинском конгресу (13. јун-13. јул 1878), послије завршетка српско-турских и руско-турских ратова, Србија и Црна Гора су добиле независност. 44. На Берлинском конгресу Аустро-Угарска је условила подршку Србији овим споразумом. 45. Углавном је путовао у бање да би се лијечио, или је ишао у Угарску у посјету оцу. 46. Када је српска влада сазнала за вјеридбу покушала је да дискредитује Петра Карађорђевића код књаза Николе износећи тврдњу да Петар има двоје ванбрачне дјеце, и да они живе са мајком у Паризу. Та тврдња није доказана. 47. Књаз Никола је чак нудио руском и аустро-угарском цару преко њихових легитимних представника да буду кумови. Они су то одбили: руски цар је одбио понуду да не би изазвао узнемиреност Аустро-Угарске, а аустро-угарски цар понуду није сматрао озбиљном. Никола је нудио и краљу Милану кумство у разговору са Чедомиљом Мијатовићем, али и та понуда је схваћена неозбиљно, пошто вјероватно и јесте била, јер је дата у припитом стању. Милан је учтиво одбио понуду. Петар Карађорђевић није знао за ове политичке игре књаза Николе, у супротном оне би изазвале велике међусобне свађе. 48. Не зна се да ли је и колико је Петар примио мираза у новцу. 49. Више о том рату погледати у: Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића I-III, Београд 1934. 50. Устав из 1888. године гарантовао је слободу говора и штампе, али увреда краља, страног монарха, и позивање на оружје било је кажњиво. Смртна казна је била забрањена, а избори су постали тајни и непосредни. Такође, војска по уставу није имала право гласања, а инсистирало се да посланици у скупштини буду људи са високом школом. 51. Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 310. 52. Арсеније се 15. априла 1892. вјенчао са књегињом Аурором Павловом Демидов- Сан Донато у Петрограду, гдје су и живјели. Имали су три сина Павла, Николу и (?), а након неколико година су се растали. 53. 1890. године Петар Карађорђевић је одлучио да промјени славу. Карађорђевићи су славили св. Климента који је био римски папа. Петар је сматрао да би требао одабрати другог свеца за заштитника породице, свеца који је више слављен код Срба. Тражио је савјет од београдског митрополита Михајла, који је био опозиција краљу Милану у Србији. Митрополит му је савјетовао да за заштитника узме св. Андрију Првозваног, јер је на тај дан Карађорђе ослободио Београд. Петар је прихватио тај савјет. 54. Када се сазнало за краљичину лажну трудноћу избио је скандал који је одјекнуо не само код српског народа, већ и у европским земљама. 55 . Ђорђе Генчић био је ујак Антонија Антића. 56. Драгољуб Р. Живојиновић, нав. дјело, 438. 57. Историја српског народа VI-1, Од Берлинског конгреса до уједињења 1878-1918, Београд 20003 , 134. 58. Исто, 135. |
Литература
- Живојиновић, Драгољуб Р. : Петар I Карађорђевић, Живот и дело, У изганству, 1844-1903, Београд 1994.
- Ивић, Алекса : Фрагменти из историје Босанског устанка 1875. и 1876. год., Фототипско издање, Бања Лука 2006.
- Историја српског народа V-I, Од првог устанка до Берлинског конгреса 1804-1878, Београд 2000.
- Историја српског народа VI-I, Од Берлинског конгреса до уједињења 1878-1918, Београд 2000.