У 21. вијеку, човјек има на располагању широк асортиман модерних техничких достигнућа која му олакшавају, и чине угоднијим његово овоземаљско битисање. У моћ филмске траке увјерили смо се још у првим деценијама 20. вијека, када је филм служио као пропагандна машинерија у Првом и Другом свјетском рату. Филмска пропаганда наставила је свој развој и послије ове двије велике људске катастрофе, а разлог су била ратна жаришта широм свијета, од Кореје, Вјетнама, Хладног рата па тако редом до најновијих сукоба у Ираку, Афганистану и Либији. У тим пропагандним материјалима често је страдала историјска истина, због жеље налогодаваца тих пројеката, који су служили за њихове интересе, у сврху добијања подршке јавног мњења њиховим (сумњивим) плановима. Међутим, филмска трака, такође је послужила и служи за приближавање историјских процеса савременом човјеку, некад са више успјеха и историјске објективности, а некада са мање, а по који пут и са приличном дозом искривљивања историјских врела и токова. Оно чему ћемо овдје посветити пажњу, и урадити анализу, јесте пројекат “Hrvatske Radio Televizije, prvog programa (HRT1)“, под називом „Hrvatski Kraljevi„. Тачније, анализирати ћемо посљедњу, седму епизоду овога серијала, у којем се појављују како домаћи, Хрватски историографи и археолози, тако и пар страних историографа.
Пише: Борис Радаковић
Технички гледано “Hrvatski Kraljevi„ урађени су без замјерке. Врхунска продукција, избор глумаца, костима, локација, специјални ефекти, музичка подлога, нарација, све то добро укомпоновано чини овај серијал, са естетске стране, веома занимљивим и привлачним за око гледаоца, те сигурно може привући пажњу и особа којих прошлост баш и не занима много. Међутим, што се тиче садржаја седме епизоде серије “Hrvatski Kraljevi„ , наилазимо око шестог минута на излагање проф. др Walter Pohla, са Универзитета у Бечу, гдје он говори о процесу формирања нација. Професор Walter говори о формирању народа, државе и нације, заступајући став да се не може тачно у неком датом тренутку датирати њихов постанак. По његовој теорији, некад прође и више вјекова од спомена неког имена за народ или државу, док се то име не прихвати и уведе у свакодневну употребу на неком простору, од стране становништва тог простора. Ова теорија може бити примјенљива међу становништвом територија, које су се одвојиле и живјеле засебним политичким животом од матичног народа и територије. Такав случај је са државом и народом дотичног професора, јер знамо да је Аустрија и становништво у њој етнички Њемачко. Аустрија је дуго била једна од најмоћнијих њемачких држава, а чак је у вријеме уједињења Њемачке у 19. вијеку, Аустрија уз Пруску, била један од могућих центара који би ујединили њемачки народ. На крају тог процеса Пруска је постала њемачки Пијемонт, а Аустрија је наставила самосталан политички живот ван уједињене Њемачке. Разлог је био пре свега немогућност договора између владарских породица Пруске и Аустрије око тога, која ће од њих задобити њемачки престо. Међутим, ова теорија ништавна је на подручју средњовјековне Хрватске, јер су Хрвати дошли као компактна цјелина на Балкан, и као такви асимиловали су остале Словене у непосредној близини, као и старосједиоце Романе. Али, ова теорија одговара кроатизацији нехрватских подручја која се одиграла прије нешто више од стотину година, када су масе католика нехрвата, због политичких и вјерских мотива постали Хрвати, тако да теорија професора Walter – а звучи као правдање и одобравање однарођавања и отцјепљења од матице једног етноса. Српска историографија овоме мора да се успротиви из разлога што су масе Срба римокатолика одвојивши се од матице свога народа постали Хрвати. Ван подручја на којем су ударени темељи Хрватске нације све до 19. вијека налазили су се Славонија, Истра, Међумурје, приморје од Цетине до Превлаке Босна, Херцеговина. Тек у 19. вијеку ова ће подручја ући у састав Хрватске и на њима ће се проширити тек крајем 19. вијека Хрватско национално име.
Пратећи даље седму епизоду долазимо до четрнаестог минута када професор Walter износи претпоставку о поријеклу Хрватског имена од неке Аварске ријечи која би означавала елитне јединице војске. Ову претпоставку можемо одбацити, јер арапски писац Масуди ( умро 956/7 ) Хрвате спомиње међу најстаријим Словенским племенима као што су Руси, Срби, Астрабран, Дулаб итд. Његови подаци потичу из 8. вијека, што се може закључити по томе, што наводи племена, која су доцније нестала као Лангобарди, Авари, Дуљеби. Дакле, Хрвати су забиљежени међу најстаријим Словенима, и нема говора о неким другим теоријама.
Говорећи о подручјима гдје се наилазило на име Хрвата, каже се да је то углавном на периферијама Аварског утицаја, те на основу овога се изводи закључак да су Хрвати били Аварски граничари. Губи се из вида и чињеница, да су Авари владали над Словенима само у равницама Паноније, а да су са удаљенијим Словенима, који су се налазили на брдовитим и планински предјелима богатих шумом, који окружују Панонију, Авари били у племенском савезу. Такви предјели су брда и планине данашње Чешке и Словачке, Словеније, Босне, централне Србије, Бугарске, Карпата итд. Према томе, ако се тако гледа, сва та Словенска племена су били граничари Аварског каганата. Међутим, Порфирогенит јасно каже да су се Хрвати доселили на Балкан, што значи да су били формирано племе већ почетком 7. вијека, што нам јасно даје за право да ову теорија, чак и као претпоставку, напустимо и окренемо се јасним чињеницама које говоре о поријеклу Хрвата. Легенда о петоро браће и двије сестре, који су довели Хрвате на Балкан, била више или мање вјеродостојна, несумњиво говори о досељавању једног формираног племена, а не о формирању под утицајем неке силе као што је Аварска. Особа која гледа ову епизоду, а нема неке подлоге у знању о прошлости, таквих је мислим огроман број, лако може узети ову неутемељену претпоставку за тачну, тако да огроман број јавног мњења може бити у заблуди. Још више може довести до забуне тврдња, да су се Хрвати формирали на Балкану, и то у већем броју од старосједилачког романског становништва. Свједоци смо, у задње вријеме, да неке историографије узимају ДНК методологију, и преко ње изводе закључке о своме поријеклу. Ова теорија о старосједилачкој основи Хрвата, свакако иде заједно са тим „ДНК сагледавањем историје“, које даје простора за манипулацију историјом. Крв никад није била, и не може бити, мјерило о поријеклу и историјском развоју једног народа, јер крв није друштвена особност, него биолошка особност људских јединки, а те људске јединке чине народе и нације. Мјешање народа и њихових гена присутнo је од најстаријих запамћених времена људскога постојања на Земљи, те довођење садашњих генских структура појединих групација народа, у раван са генетским структурама тих народа у нпр. раном средњем вијеку је недопустиво.
Пратећи даље седму епизоду долазимо до четрнаестог минута када професор Walter износи претпоставку о поријеклу Хрватског имена од неке Аварске ријечи која би означавала елитне јединице војске. Ову претпоставку можемо одбацити, јер арапски писац Масуди ( умро 956/7 ) Хрвате спомиње међу најстаријим Словенским племенима као што су Руси, Срби, Астрабран, Дулаб итд. Његови подаци потичу из 8. вијека, што се може закључити по томе, што наводи племена, која су доцније нестала као Лангобарди, Авари, Дуљеби. Дакле, Хрвати су забиљежени међу најстаријим Словенима, и нема говора о неким другим теоријама.
Говорећи о подручјима гдје се наилазило на име Хрвата, каже се да је то углавном на периферијама Аварског утицаја, те на основу овога се изводи закључак да су Хрвати били Аварски граничари. Губи се из вида и чињеница, да су Авари владали над Словенима само у равницама Паноније, а да су са удаљенијим Словенима, који су се налазили на брдовитим и планински предјелима богатих шумом, који окружују Панонију, Авари били у племенском савезу. Такви предјели су брда и планине данашње Чешке и Словачке, Словеније, Босне, централне Србије, Бугарске, Карпата итд. Према томе, ако се тако гледа, сва та Словенска племена су били граничари Аварског каганата. Међутим, Порфирогенит јасно каже да су се Хрвати доселили на Балкан, што значи да су били формирано племе већ почетком 7. вијека, што нам јасно даје за право да ову теорија, чак и као претпоставку, напустимо и окренемо се јасним чињеницама које говоре о поријеклу Хрвата. Легенда о петоро браће и двије сестре, који су довели Хрвате на Балкан, била више или мање вјеродостојна, несумњиво говори о досељавању једног формираног племена, а не о формирању под утицајем неке силе као што је Аварска. Особа која гледа ову епизоду, а нема неке подлоге у знању о прошлости, таквих је мислим огроман број, лако може узети ову неутемељену претпоставку за тачну, тако да огроман број јавног мњења може бити у заблуди. Још више може довести до забуне тврдња, да су се Хрвати формирали на Балкану, и то у већем броју од старосједилачког романског становништва. Свједоци смо, у задње вријеме, да неке историографије узимају ДНК методологију, и преко ње изводе закључке о своме поријеклу. Ова теорија о старосједилачкој основи Хрвата, свакако иде заједно са тим „ДНК сагледавањем историје“, које даје простора за манипулацију историјом. Крв никад није била, и не може бити, мјерило о поријеклу и историјском развоју једног народа, јер крв није друштвена особност, него биолошка особност људских јединки, а те људске јединке чине народе и нације. Мјешање народа и њихових гена присутнo је од најстаријих запамћених времена људскога постојања на Земљи, те довођење садашњих генских структура појединих групација народа, у раван са генетским структурама тих народа у нпр. раном средњем вијеку је недопустиво.
Досељавање Словена и других племена на Балкан, за вријеме Велике сеобе народа, проузроковало је и страдање старосједилачког становништва на овим просторима. Одређен број старосједилаца који је био ближе приморским утврђеним градовима, или неприступачним планинским ланцима, успјео је да се спаси. Међутим тај број није могао бити много велик што можемо закључити из величине средњовјековних приморских градова на Јадрану, као и по томе, што планински предјели нису могли примити много становништва. Ови старосједиоци који су преживјели сеобу, временом су се помјешали и стопили са словенском масом, али то свакако не говори у прилог о већински домородачкој основи Хрвата. Најзад, да су Хрвати већински старосједиоци, зар не би требали говорити неким језиком блиским Италијанима или Румунима, ако можда не данас, онда свакако у средњем вијеку? Употреба глагољице у средњовјековној Хрватској, те борба између латинаша и глагољаша, у црквеним питањима средњовјековне Хрватске даје нам јасам одговор. Хрвати су поријеклом Словени, а све друге претпоставке и тврдње могу да служе једино у дневно – политичке сврхе, а од политике није имуна ни једна свјетска историографија.
Бавећи се овдје питањем Вишеслављеве крстионице, каже се да је то „споменик са непотпуном биографијом“, те да о Вишеславу као хрватском кнезу нема никаквих података. Крстионица је откривена у Венецији 1853. године, а мисли се да је пренијета из Нина 1746. године, али по расположивим подацима о Нину крстионица не потиче оданде. Са друге стране, не узима се у разматрање истоимени српски кнез који је владао од прилике у исто вријеме када се сматра да је крстионица настала. Шта више, постоје одређени показатељи да је Вишеслављева крстионица настала доста јужније од тадашње Хрватске, на српском простору, у манастиру Арханђела Михаила на Превлаци, одакле је одњета у Венецију средином 15. вијека. Археолог Ђорђе Јанковић у својој књизи Српско поморје од 7 до 10 стољећа каже: „За то су најважнији доказ полустубићи који уоквирују пет страна крстионице, а на шестој страни је отвор за истицање воде. Украшени су привидном спиралом, односно попречно и укосо су нарезани; њихови врхови су налик капителима у виду крина. Део таквог рељефног стубића нађен је на Превлаци. Он је био уграђен у зид, како се то види по његовој приклесаној позадини. На једном крају (недостаје завршетак) има две волуте налик крину са крстионице али обрнуто окренуте, па се чини да је то украс који је био изнад базе. Тако не изгледају базе на крстионици. Али, ако је то био заиста украс на споју два зида, онда је морао бити и знатно дужи односно виши, што подразумјева и сложеније украшавање. Крин је препознатљив хришћански симбол, који је непрекидно коришћен (Богосављевић 2001), и чест је на рељефима Иловице и суседних цркава... Слично обликован крин налази се у Котору, а има га и у Грчкој, а ретки су у Доњој Далмацији, односно у византијској Далмацији и Хрватској. На предњој страни крстионице налази се крст испуњен преплетом. Налик је оном са много мањег натпрозорника, који има и слично изведене кринове само што је све једноставније рађено. Значи, најближе аналогије за украс крстионице из доба кнеза Вишеслава налази се на Превлаци. „Да потиче из манастира Арханђела Михаила говори и легенда о разарању овога манастира од стране Млечана. Археолошки то је потврђену јер постоји спаљени слој који свједочи о уништењу манастира. У Хрватску је базен крстионице пренијет 1942. године у вријеме НДХ, а знамо да је историја за вријеме усташке квислингшке творевине радила по директивима усташке власти.
У овој седмој епизоди серије „Hrvatski Kraljevi„, можда ћу звучити безобразно али морам примјетити, изречена је једна лаж. Наиме, др Ведрана Делонга из музеја хрватских археолошких споменика у Сплиту, у 37 минути ове епизоде, каже да су од свих Словена (вјероватно мисли на Балкану) само Хрвати користили латинично писмо и латински језик у писаним споменицима у средњем вијеку. Ово је мислим урађено свјесно, јер је немогуће да дотична госпођа, имајући у виду њено звање, не зна да су Срби између осталога населили и Јадранско приморје гдје се највише и дуго користио латински језик и писмо. Чак и први свештеници који су вршили мисионарски посао међу Србима били су са подручја патријарха из Рима, дакле из латинске културне сфере. Немогуће је, такође, да дотична госпођа не зна за латински натпис пронађен у унутрашњости средњовјековне Србије, из доба кнеза Мутимира, који је владао неких педесет година послије српског кнеза Вишеслава, што говори да се у раном средњем вијеку и међу Србима користио латински језик и писмо. Најзад, мимо Срба имамо и Словенце, који су такође потпали под утицај Рима, те су свакако користили латинско писмо и језик. Када би се посветила пажња архиву у Венецији можда би се тамо нашао податак о поријеклу крстионице. Како видимо, наша историографија није исказала неко интересовање за утврђивање коначне истине о Вишеслављевој крстионици, те је она и даље споменик хрватске културе.
Током цјеле седме епизоде серије „Hrvatski Kraljevi„, избјегаван је помен њима сусједних Срба, те ако се говори о неким другим племенима користе се имена појединих словенских племена или скупно племенско име Словени. Није се ни једном споменуо однос између Срба и Хрвата прије досељавања, а знамо да су и пре доласка на Балкан ова два племена живјела једно до другога. На крају прилажем превод натписа са Вишеслављеве крстионице, присвојене од стране хрватске историографије без иједне основе, а заборављене од српске историографије, такође без иједне основе:
„ + Овај извор прима све малодушне да их освести. Чисте се за опроштење грехова својих које наследише од прародитеља, спасоносно исповедајући Тројицу. Ово дело неугледни свештеник Јован у време војводе Вишеслава добро уреди и посвети у славу Светог Јована Крститеља, да посредује за њега, свог слугу„.
У овој седмој епизоди серије „Hrvatski Kraljevi„, можда ћу звучити безобразно али морам примјетити, изречена је једна лаж. Наиме, др Ведрана Делонга из музеја хрватских археолошких споменика у Сплиту, у 37 минути ове епизоде, каже да су од свих Словена (вјероватно мисли на Балкану) само Хрвати користили латинично писмо и латински језик у писаним споменицима у средњем вијеку. Ово је мислим урађено свјесно, јер је немогуће да дотична госпођа, имајући у виду њено звање, не зна да су Срби између осталога населили и Јадранско приморје гдје се највише и дуго користио латински језик и писмо. Чак и први свештеници који су вршили мисионарски посао међу Србима били су са подручја патријарха из Рима, дакле из латинске културне сфере. Немогуће је, такође, да дотична госпођа не зна за латински натпис пронађен у унутрашњости средњовјековне Србије, из доба кнеза Мутимира, који је владао неких педесет година послије српског кнеза Вишеслава, што говори да се у раном средњем вијеку и међу Србима користио латински језик и писмо. Најзад, мимо Срба имамо и Словенце, који су такође потпали под утицај Рима, те су свакако користили латинско писмо и језик. Када би се посветила пажња архиву у Венецији можда би се тамо нашао податак о поријеклу крстионице. Како видимо, наша историографија није исказала неко интересовање за утврђивање коначне истине о Вишеслављевој крстионици, те је она и даље споменик хрватске културе.
Током цјеле седме епизоде серије „Hrvatski Kraljevi„, избјегаван је помен њима сусједних Срба, те ако се говори о неким другим племенима користе се имена појединих словенских племена или скупно племенско име Словени. Није се ни једном споменуо однос између Срба и Хрвата прије досељавања, а знамо да су и пре доласка на Балкан ова два племена живјела једно до другога. На крају прилажем превод натписа са Вишеслављеве крстионице, присвојене од стране хрватске историографије без иједне основе, а заборављене од српске историографије, такође без иједне основе:
„ + Овај извор прима све малодушне да их освести. Чисте се за опроштење грехова својих које наследише од прародитеља, спасоносно исповедајући Тројицу. Ово дело неугледни свештеник Јован у време војводе Вишеслава добро уреди и посвети у славу Светог Јована Крститеља, да посредује за њега, свог слугу„.