Прије пар дана, када сам био код брата од ујака, који је први разред средње школе, под руку ми је допао његов уџбеник за Историју. Назив тог уџбеника је: „Историја за 1. разред средњих стручних школа“. Као аутори потписани су: Мира Шобот, Бранка Штрбац, и Есад Заховић, а уџбеник је издао Завод за уџбенике и наставна средства, Источно Сарајево, 2012.
Пише: Борис Радаковић
Прва страница овог уџбеника резервисана је за предговор о овом уџбенику. Оно што је мени привукло пажњу читајући предговор јесу ове ријечи: „Узавреле политичке прилике на нашем простору, огромна историјска грађа и наша воља да то све има неку мјеру можда неће задовољити ваше поимање о историји, па се надамо да нећете бити превише критични“. Узалуд су се надали! Већ сам текст предговора тјера на критику. Таман кад смо помислили да је вријеме у којем су историчари морали пазити шта пишу прошло, изненадило ме то да због „узавреле политичке прилике“, аутори овог уџбеника морају пазити шта пишу. Питам се кад ће наши историчари моћи да се баве историјом као науком, а не као политичким или идеолошким штивом? По свему судећи неће још дуго! Сва срећа па на многим Универзитетима школују се млади историчари који неће бити политички „коректни“, нити ће пазити на „узавреле политичке прилике“, него ће се историјом бавити на стриктно научним основама.
Послије разочарења на првом страници предговора, слиједило их је још неколико. Пошто ме занима период средњовјековне босанске државе прешао сам одмах на поглавље под називом „О Босни средњег вијека“, од 78-81 стр. уџбеника. Прво разочарње било је због жалосно малог простора за ову тему. Могле су се додати бар још три странице за овај период историје.
Оно што ме је највише изненадило и разочарало јесу неке нетачне чињенице које се наводе о средњовјековној босанској држави. Тако на страни 79 стоји да „У Босни је наступио општи напредак, а одатле је остала изрека: 'За Кулина бана и добријех дана' “. Прво, не може се говорити о неком општем напретку јер се он односи само на владаре и властелу, мада ни тај напредак није био нешто значајан, а поготово не на сво становништво Босне. Друго, изрека: 'За Кулина бана и добријех дана', како је наука утврдила настала је у дубровачкој средини, јер су дубровачки трговци добијали повластице од бана Кулина да могу слободно трговати по Босни.
Говорећи о владавини бана Кулина, наводи се да њу карактерише појава богумила (хршћанске секте) који су створили „Цркву босанску“. Овдје се такође прави несхватљива грешка јер је наука доказала да „Црква Босанска“ није била богумилска, него једна самостална хришћанска црква која није признавала ни папу, ни неку другу црквену институцију за свог надређеног. Такође, није се нагласило да се учење „Цркве Босанске“ развило на темељима раније босанске бискупије која је била устројена према обрасцима Источне цркве.
Сљедеће поглавље на које смо обратили пажњу јесте: „Средњовјековна култура јужнословенских народа“. У дијелу који говори о култури у средњовјековној Босни пажњу је привукао дио о ћирилици у Босни. За употребу ћирилице стоји да „У Босни се стилизована ћирилица јавља под називом босанчица, која се одликовала једноставношћу слова“. Каква црна „босанчица“ ?! Нема тог историјског извора, осим аустроугарске пропаганде, који назива ћирилицу у Босни и Херцеговини босанчицом. Међутим, постоји низ историјских извора који ћирилицу у Босни и Херцеговини називају српским писмом или илирским писмом што је друго име за ћирилицу коју су користили Срби. Наш познати историчар Владимир Ћоровић, пишући о ћирилици каже да се она у Босни називала „стара Србија“, а хрватски филолог Ватрослав Јагић сматрао је да се у средњовјековној Босни, а и касније, говорило и писало српски. Ипак, изгледа да ови научници нису битни ауторима овог уџбеника, па тако ни њихови научни докази. Поред горе наведена два научника, упутили би ауторе овог уџбеника на дјело историчара Драгољуба Драгојловића „Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави“, Нови Сад 1997.
Наше је било (под „наше“ подразумјевамо студенте Филозофског Факултета, одсјек Историја, у Бањој Луци) да укажемо на ове грешке преко којих се не може прећи. Један уџбеник из којег млади људи уче о својој прошлости, култури и идентитету, не би смио да се обазире на дневно-политичке прилике, него како да што боље образује генерације на којима свијет остаје. Како се ми данас покажемо, тако ће нам сутра судити историја и генерације које долазе.
Послије разочарења на првом страници предговора, слиједило их је још неколико. Пошто ме занима период средњовјековне босанске државе прешао сам одмах на поглавље под називом „О Босни средњег вијека“, од 78-81 стр. уџбеника. Прво разочарње било је због жалосно малог простора за ову тему. Могле су се додати бар још три странице за овај период историје.
Оно што ме је највише изненадило и разочарало јесу неке нетачне чињенице које се наводе о средњовјековној босанској држави. Тако на страни 79 стоји да „У Босни је наступио општи напредак, а одатле је остала изрека: 'За Кулина бана и добријех дана' “. Прво, не може се говорити о неком општем напретку јер се он односи само на владаре и властелу, мада ни тај напредак није био нешто значајан, а поготово не на сво становништво Босне. Друго, изрека: 'За Кулина бана и добријех дана', како је наука утврдила настала је у дубровачкој средини, јер су дубровачки трговци добијали повластице од бана Кулина да могу слободно трговати по Босни.
Говорећи о владавини бана Кулина, наводи се да њу карактерише појава богумила (хршћанске секте) који су створили „Цркву босанску“. Овдје се такође прави несхватљива грешка јер је наука доказала да „Црква Босанска“ није била богумилска, него једна самостална хришћанска црква која није признавала ни папу, ни неку другу црквену институцију за свог надређеног. Такође, није се нагласило да се учење „Цркве Босанске“ развило на темељима раније босанске бискупије која је била устројена према обрасцима Источне цркве.
Сљедеће поглавље на које смо обратили пажњу јесте: „Средњовјековна култура јужнословенских народа“. У дијелу који говори о култури у средњовјековној Босни пажњу је привукао дио о ћирилици у Босни. За употребу ћирилице стоји да „У Босни се стилизована ћирилица јавља под називом босанчица, која се одликовала једноставношћу слова“. Каква црна „босанчица“ ?! Нема тог историјског извора, осим аустроугарске пропаганде, који назива ћирилицу у Босни и Херцеговини босанчицом. Међутим, постоји низ историјских извора који ћирилицу у Босни и Херцеговини називају српским писмом или илирским писмом што је друго име за ћирилицу коју су користили Срби. Наш познати историчар Владимир Ћоровић, пишући о ћирилици каже да се она у Босни називала „стара Србија“, а хрватски филолог Ватрослав Јагић сматрао је да се у средњовјековној Босни, а и касније, говорило и писало српски. Ипак, изгледа да ови научници нису битни ауторима овог уџбеника, па тако ни њихови научни докази. Поред горе наведена два научника, упутили би ауторе овог уџбеника на дјело историчара Драгољуба Драгојловића „Историја српске књижевности у средњовјековној босанској држави“, Нови Сад 1997.
Наше је било (под „наше“ подразумјевамо студенте Филозофског Факултета, одсјек Историја, у Бањој Луци) да укажемо на ове грешке преко којих се не може прећи. Један уџбеник из којег млади људи уче о својој прошлости, култури и идентитету, не би смио да се обазире на дневно-политичке прилике, него како да што боље образује генерације на којима свијет остаје. Како се ми данас покажемо, тако ће нам сутра судити историја и генерације које долазе.