Тема поријекла Словена увијек је актуелна и интересантна за проучавање са аспеката историјске науке. Њу је још од најранијих проучавања обиљежавало доста противријечности и несугласица међу историчарима. Једну веома занимљиву и карактеристичну расправу на ову тему написао је А. Д. Удаљцов, руски историчар сада већ далеке 1947. г. Иако је историјска наука од тада прешла значајан напредак у развоју својих метода и у својим достигнућима ова расправа заврјеђује пажњу да се подробније анализира.
Пише: Предраг Лозо |
|
Поред основне теме ове расправе, која се налази у самом њеном наслову Удаљцов нам наводи, у уводу, чиме ће се још бавити :
„Како се формирала велика заједница нација које се називају Славенским ? Како су настале разлике међу источним (Руси, Украјинци, Бјелоруси), западним (Пољаци, Чеси, Словаци и др.) и Јужним Славенима (Срби, Хрвати, Бугари и др.)? Како је настао велики руски народ? ...“
Дакле све је то тематика ове расправе која нам показјуе, а што ће аутор и у једном дијелу рсправе нагласити, колико је натсанак једног народа или читаве групе сродних народа, један веома деликатан процес који зависи од већег броја чинилаца, на које се мора обратити пажња како би се тај процес у потпуности разумио.
- ПОРИЈЕКЛО СЛОВЕНА
Почетак расправе А. Д. Удаљцов је искористио да нам прикаже каква су достигнућа везана за тему настанка словенских народа била до времана настанка његове расправе или како нам то аутор изричито наводи како је на то одговарала „руска досовјетска и страна литература“ Ту су приказане различите теорије. Па тако имамо, поглед на ставове „старог руског љетописца“, затим и погледе старијег руског историчара В. О. Кључевског, руског филолога и историчара Шахматова као и чешког истраживача Недерлеа. У овим теоријама поменути истраживачи прапостојбину Словена „смјештали“ су редом око средишњег Дунава, затим на обронке сјевероисточних Карпата, као и на пространстава на сјевер од Карпата уз средишњу и доњу Вислу. Чак је, као једну од три прве прадомовине у којима је настала велика Словенска нација, Шахматов локализовао и на саму обалу Балтичког мора. Удаљцов се осврће на извртање чињенице о поријеклу народа које је искривила и злоупотријебила, како би оправдала циљеве Нацистичке Њемачке у Другом свјетском рату, како је он назива „нацистичка њемачка наука“
Дакле, по Удаљцову, лутања и непрецизности историјске науке о теми прадомовине словенског народа била су очигледна, и вјероватно је сама његова расправа требала да ову сложену тематику поједностави и да нам прикаже нове непобитне чињенице које би стручној јавности понудиле одговоре око што прецизнијег локализовања словенске прадомовине, као и основне процесе настанка и развоја велике групе словенских народа.
Настанак или етногенеза једног народа или читаве групе сродних народа је заиста сложен и многостран процес који зависи од више фактора. Комплексан процес етногенезе европиских народа и настанка нација од тих народа, прошли су и Словени иако нису створили јединствену нацију. Основни пут, по Удаљцову који се позива и на Стаљиново дијело „Марксизам и национално питање“, етничког језичкоги уопште културног развоја већине данашњих европских па и велике групе Словенских народа прешао је генезу од „првобитне множине малих племана ( и раса)“ путем укрштања и уједињавања у крупнија племана и савазе па све до историјски познатог народа. У средиште овога значајног и сложеног процеса уопште али и код Словена посебно, Удаљцов је ставио развој друштвених производних снага и производних односа „у њиховој дијалектичкој узајамности“.У свим тим процесима,међу којим је и процес пресељавања и миграције( којега је Удаљцов ставио на мање мјесто по значају),племена и народи прелазе једно за другим одређене степене културног и језичког развоја који ће одредити њихове етничке особине.
Аутохтоно становништво, које се на тлу већег дијела Средишње и Источне Европе развијало још од трећег миленијума п.н.е., Удаљцов наводи као претке данашњих словенских народа. Основна област, формирања Словена била је знатно пространа и простирала се од Одре на западу, ријека Волге (горњи ток), Дњепра и Оке на истоку, као и Балтичког мора на сјеверу до Карпата на југу. Као основне носиоце генезе настанка Словенске групе народа аутор нам наводи у првом реду племена Сколота и Венета ( или Венеда ) као и племена која су живјела уз Горњу Волгу која су нам позната једино под именом „Племена Ђаковске Културе“( имана добила по својим градинама), те такође и племена Лугијаца која су се простирала у базенима Висле и Одре.
Аутор нам опет посебно наглашава колико је процес формирања Словенства био сложен као и то да није био равномјеран на читавом простору простирања горе поменутих предака словенских народа.Дакле, као једна од основних теза у овој расправи могла би се издвојити она која нам говори како је процес настанка Словена многостран и сложен процес условљен разним факторима који се одвијао на знатном дијeлу Средње и Источне Европе током већег временског раздобља не увијек равномерјним темпом.
Да бисмо лакше пратили Удаљцова у његовом излагању, и барем дјелимично створили слику простирања предака Словена можемо се послужити следећом географском картом.
„Како се формирала велика заједница нација које се називају Славенским ? Како су настале разлике међу источним (Руси, Украјинци, Бјелоруси), западним (Пољаци, Чеси, Словаци и др.) и Јужним Славенима (Срби, Хрвати, Бугари и др.)? Како је настао велики руски народ? ...“
Дакле све је то тематика ове расправе која нам показјуе, а што ће аутор и у једном дијелу рсправе нагласити, колико је натсанак једног народа или читаве групе сродних народа, један веома деликатан процес који зависи од већег броја чинилаца, на које се мора обратити пажња како би се тај процес у потпуности разумио.
- ПОРИЈЕКЛО СЛОВЕНА
Почетак расправе А. Д. Удаљцов је искористио да нам прикаже каква су достигнућа везана за тему настанка словенских народа била до времана настанка његове расправе или како нам то аутор изричито наводи како је на то одговарала „руска досовјетска и страна литература“ Ту су приказане различите теорије. Па тако имамо, поглед на ставове „старог руског љетописца“, затим и погледе старијег руског историчара В. О. Кључевског, руског филолога и историчара Шахматова као и чешког истраживача Недерлеа. У овим теоријама поменути истраживачи прапостојбину Словена „смјештали“ су редом око средишњег Дунава, затим на обронке сјевероисточних Карпата, као и на пространстава на сјевер од Карпата уз средишњу и доњу Вислу. Чак је, као једну од три прве прадомовине у којима је настала велика Словенска нација, Шахматов локализовао и на саму обалу Балтичког мора. Удаљцов се осврће на извртање чињенице о поријеклу народа које је искривила и злоупотријебила, како би оправдала циљеве Нацистичке Њемачке у Другом свјетском рату, како је он назива „нацистичка њемачка наука“
Дакле, по Удаљцову, лутања и непрецизности историјске науке о теми прадомовине словенског народа била су очигледна, и вјероватно је сама његова расправа требала да ову сложену тематику поједностави и да нам прикаже нове непобитне чињенице које би стручној јавности понудиле одговоре око што прецизнијег локализовања словенске прадомовине, као и основне процесе настанка и развоја велике групе словенских народа.
Настанак или етногенеза једног народа или читаве групе сродних народа је заиста сложен и многостран процес који зависи од више фактора. Комплексан процес етногенезе европиских народа и настанка нација од тих народа, прошли су и Словени иако нису створили јединствену нацију. Основни пут, по Удаљцову који се позива и на Стаљиново дијело „Марксизам и национално питање“, етничког језичкоги уопште културног развоја већине данашњих европских па и велике групе Словенских народа прешао је генезу од „првобитне множине малих племана ( и раса)“ путем укрштања и уједињавања у крупнија племана и савазе па све до историјски познатог народа. У средиште овога значајног и сложеног процеса уопште али и код Словена посебно, Удаљцов је ставио развој друштвених производних снага и производних односа „у њиховој дијалектичкој узајамности“.У свим тим процесима,међу којим је и процес пресељавања и миграције( којега је Удаљцов ставио на мање мјесто по значају),племена и народи прелазе једно за другим одређене степене културног и језичког развоја који ће одредити њихове етничке особине.
Аутохтоно становништво, које се на тлу већег дијела Средишње и Источне Европе развијало још од трећег миленијума п.н.е., Удаљцов наводи као претке данашњих словенских народа. Основна област, формирања Словена била је знатно пространа и простирала се од Одре на западу, ријека Волге (горњи ток), Дњепра и Оке на истоку, као и Балтичког мора на сјеверу до Карпата на југу. Као основне носиоце генезе настанка Словенске групе народа аутор нам наводи у првом реду племена Сколота и Венета ( или Венеда ) као и племена која су живјела уз Горњу Волгу која су нам позната једино под именом „Племена Ђаковске Културе“( имана добила по својим градинама), те такође и племена Лугијаца која су се простирала у базенима Висле и Одре.
Аутор нам опет посебно наглашава колико је процес формирања Словенства био сложен као и то да није био равномјеран на читавом простору простирања горе поменутих предака словенских народа.Дакле, као једна од основних теза у овој расправи могла би се издвојити она која нам говори како је процес настанка Словена многостран и сложен процес условљен разним факторима који се одвијао на знатном дијeлу Средње и Источне Европе током већег временског раздобља не увијек равномерјним темпом.
Да бисмо лакше пратили Удаљцова у његовом излагању, и барем дјелимично створили слику простирања предака Словена можемо се послужити следећом географском картом.
Као језгро настанка Словена Удаљцов узима два сродна племена Сколоте и Венете. Ради потпуног осликавања процеса настанка Словенства потребно је подробније обрадити податке о овим племенима, њиховом територијалном простирању као и условима који су довели до њиховог зближавања. Из самог назива племена Сколота настала је и основа имена Словена( „коријен СКОЛО који је прешао у СКЛА“) Сколоти су били аутохтоно становништво које се простирало међу средњим Дњепром и Карпатима и које се на тим прострорима формирало још у трећем миленијуму п.н.е. за вријме тзв. тропољног система обраде земље. Ова племена која су се истицала својом вишом ратарском културом и које помиње и Херодот, била су у вези са западом тј. подунављем и балканским југом, са грчким колонијама на обалама Црног мора (посебно са Олбијом) као и са скитско-сарматским истоком и Закавказјем. Ова племана била су дуго под утицајем и владавином номада Скита. Међу овим племенима стари извори спомињу племе Паралата и које се затим кроз више вијекова лингвистички модификује у изворима па тако имамо: Спар-алате, Пале, Спалеје, Спале и Споре и касније Полеје или Пољане. Очито је да је овдје у питању, (што Удаљцов и поткрепљује конкретним изворима) једно те исто аутохтоно становништво у области средњег Дњепра које се и између осталог одликовало својом вишом културом. Највјеровтније је да се каснији племенски савез између Сколота и Венета управо формирао под вођством Спора ( или Спала ) .
Сјеверно од Сколота налазила су се друга племена, преци Словена,Венети или Венеди чији су огранак били и Неури које спомиње и Херодот, и који су били на нешто нижем степену културе у односу на Сколоте са којима су се у бурним и тешким временима зближили, постали су дакле сјеверни дио језгра настанка Словенства. У расправи Удаљцова се још спомиње како он Венете поред предака Словена сматра још и прецима литванских и балтичких племена. На међусобно зближавање Сколота и Венета као главни узрок утицала је навала и жеља за хегемонијом над њиховим подручјима од стране Скита и Срамата, као и формирање племнског савеза Басрата (илирског племена које је крајем III и поч. II мил. п.н.е. кренуло са обала Балтичког мора) који се простирао уз Сјеверне Карпате и Дњестар као и дјлове западне обале Црног мора. Дакле, двије сродне групе племена видјеле су наду за заједнички опстанак и развој у тешким условима и тако је настала језгра Словенства. Осим ових племна јаку улогу у етногенези Словена имала су и племна тзв „племена Ђаковске културе“(Ђаковских градина) као и Лугијици. Племена Ђаковске културе као земљорадничко-сточарска племена Удаљцов локализује на простор горње Волге и везује их за период од прве половине I миленјума п.н.е. до средине I миленијума нове ере. Западни огранак језгра у коме је настало Словенство Удаљцов везује за племе Лугијаца које се простирало на подручју између Одре и Висле, и посебну улогу му даје у настанку Запданих Словена.
„ У сваком случају у почетку наше ере настала је као резултат тијесног зближења јужних и сјеверних предака Славена рано-славенска народност, која је у почетку била јако диференцирана, али која се у току хисторије све више и више консолидирала и захваћала све већи териториј“.
Племена Лугијаца на подручју Висле и Одре су била земљорадничка племена кроз чије су земље пролазили значајни трговачки путеви од Дунава ка Балтичком мору. По свој прилици, а на шта нас упућује и топонимика, били су сродни са својим источним сусједима већ поменутим Венетима. Само то, у основној маси аутохтоно становништво на подручју данашње Пољске вјероватно води поријекло још од племена тзв. Лужичке културе.(XIV и XV вијек п.н.е.) и која су у области материјалне кутуре била веома развијена за свој период постојања у бронзаном добу. Већ почетком наше ере биљежи се кретање источних германских племена нарочито Бургунда, Вандала и Гота ка истоку према Варти , Шлезији и доњој Висли. Међутим, Уљдацов наводи да је средином другог вијека нове ере забиљежен процес покрета тих племена према западу и југу. Највјероватније је, по њему, да је такву обрнуту путању поменутих германских племена изазвао притисак Лугијаца и Венета. Тај притсиак није био равномјеран на читавом простору покрета. Вјероватно је да се притисак, тј. кретање раних Словена на запад најприје одвијао на сјеверном краку уз обале Балтика под вођством мањих племена која се називају Велти(Велити), затим Вилци или Љутичи. Ова племена продрла су све до Лабе. „Тај сјеверни покрет довео је до образовања Полапских и Поморских Славена и Пољака“ . На југу овог кретња Словена на запад релативно брзо је уједињен покрет под Сколотима и Вендима и као крајњи резултат имамо настанак Чеха, Мораваца и Словака. Најспорије кретње биле су у центру овога покрета у области каснијих Лужичких Срба, гдје је становништво још дуго сачувало своје имеЛужићи које је очигледно настало од имена Лугијаца. Тако је Удаљцов описао процес настанка Западних Словена који се завршио у VI вијеку. Они су се већ у XII вијеку суочили са поновном навалом Германа, чији је резултат било потпуно истрјебљење и германизација Полапских и Поморских Словена. Једино су, наглашава Удаљцов, Чеси и Пољаци успјели да сачувају своју самосталност.
Постанак Јужних Словена, Удаљцов, повезује са кретњем раних словенских племена Склавина и Анта ка југу преко Дунава у V и VI вијеку и њиховим мијешањем са старим аутохтоним становништвом сјеверног Балкана ,сродноцима Словена, Илирима и Трачанима, тачније са њиховим нероманизованим дјеловима. Веома је упечатљиво да је Удаљцов релативно мали простор у својој расправи посветио уопште Јужним Словенима и њиховој етногенези, а поготову се ријетко или готово никако не осврће на Србе и Хрвате што би истарживачима са ових простора свакако било најзанимљивије. Једино је Удаљцов ,али опет у веома малом обиму, споменуо настанак бугарског народа који је по њему настао тако што се источни дио Подунавских Словена мијешао са Бугарима за које наводи да су ратничка племена вјероватно турскога поријекла.
Kao што смо видјели, А. Д. Удаљцов приказао је развој основне језгре Словенства и његове двије главне гране, јужне склавинске настале од Сколота и сјеверне венетске. Код питања настанка источнога Словенства и велике рускога народа, аутор наглашава да је она настала у вези са још вишим зближавањем основне језгре и њеним ширењем на сјевероисток у област „племена старинске културе ђаковских градина“. Овај процес упоредо су пратили и процеси помицања множине венетских племена на југ у области око Дњепра, затим пребацивања словенских племена на југ преко Дунава и настанак Јужних Словена у бившим границама Источног римског царства. Као веома значајан напредак у настанку староруског Словенстава , Удаљцов наводи и формирање антског племенског савеза који се формирао у борби са Готима на југу Источне Европе у IV вијеку нове ере. У наредном дијелу расправе аутор, се веома потрудио да „раскринка“ разне митове и заблуде о владавини Гота и њиховој културној напредности и хегемонији на територијама Источне Европе у четвртом вијеку нове ере. Он не спори јачање Гота у поменутом периоду али мноштвом доказа нарочито археолошких разбија мит о великој империји Гота који је посебно заживјео за вријеме нацистичке Њемачке и њене „дириговане“ науке. Са јачањем Гота долази до развоја два значајна племенска савеза. Први је био алански на истоку а други антски на западу црноморске области. Готи су у наредном периоду сишли са историјске сцене Источне Европе а поменути савези Словена настављали своје развојне процесе. За развој антског племнског савеза и даље унутрашње уједињавање унутар њега везано је и настанак и најранији помен племена Росомони (ЈОРДАН) за кога нам Удаљцов објашњава да је даљим лингвистичким процесима коријена имена дало и настанак имена Рус. Дакле, овим побија и тезу о настанку руског имена везану за Варјаге тј. дошљаке из Скандинавије који се на просторима Источних Словена појављују у IX в. Култура ране Русије или антска култура (између четвртог и седмог вијека) развијала се доста самостално надограђујући се истовремено на тековине хеленско-скитске и сарматско-аланске културе. Овај процес у крајности ће резултирати карактеристичном културом Кијевске Русије која се наслањала на тековине Византије. У већ познатим историјским процесима Словени у VII и VIII в. прелазе на стврање класног друштва и првих словенских држава. Мноштво старих историјских извора напомиње да су се стари руски Словени развијали у једној заједници али да је постојало неколико различитих центара који су међу одређеним групама правили поједине особености. Па тако имамо један центар који се налазио у подручју средњедњепровске области са градом Кијевом. Други центар се развијо у приљеманској области са градом Стара Руса док је трећи био у области Новгорода и прикарпатском центру са Вољанима. У борби са разним племенима која су пролазила кроз подручје Источних Словена, како што су Татари, Хазари и други као и кроз расцјепканост у феудалној Русији поменуте групе појачавеле су неке међусебне разлике, тако да је у коначности дошло до формирања три различита словенска народа која су додуше веома сродна и између којих су настављане јаке културне, привредне и друге везе. Као резултат ,између осталих и горе поменутих историјских процеса , имамо данас три народа а то су Руси, Бјелоруси и Украјинци. О јакој вези и међусобној повезаности поменутих народа говоре и називи из четрнаестог вијека гдје разликујемо: Велику, Малу и Бјелу Русију тј. Русију, Бјелорусију и Украјину. Већ у шеснаестом вијеку долази до формирања националних језика Бјелоруса и Украјинаца као знака јачања културне и политичке диференцијације, како то Удаљцов каже, „појединих одвојених дјелова древне Русије“.
Закључак
„Поријекло Словена“, расправа руског историчара А. Д. Удаљцова , веома је јасно сложена и компактна, али у истом моменту до детaља и сржи „проблема“ приказује етногенезу Словенства, његове претке, као и територијална пространства настанка ове значајне групације народа.Аутор се потрудио да у разматрање ове тематике од стране историјске науке уведе нове чињенице које би постале основа наредним истраживањима. Развој аутохтоног становништва на подучју прајезгра Словена као и ширење племена Сколота и Венета које је Удаљцов локализовао на подручје данашње Украјине, приказан је хронолошки још од трећег миленијума прије нове ере па све до настанка првих словенских држава. Веома су јасно изражени циклуси тог развоја као и преломни догађаји који су усмјерили даље токове настајања Словена, као и каснија диференцијација на сродне групе народа: Јужне, Западне и Источне Словене. У расправи је видљивља жеља аутора да прикаже колико је уопште развој једног народа сложен и многостран процес који зависи од низа фактора међу којима су доминантнији од осталих друштвено економски односи, степен културног и друштвеног развоја, мигарације народа, племена и раса и сл. А. Д. Удаљцов се потрудио да све своје тезе поткријепи низом чињеница и доказа као што су најстарији историјски извори, као и резултати археолошких али и лингвистичких и топонимистичких истраживања. Сигурно је да се ова расправа са тог теоријског угла може искористити као типичан успјешан примјер излагања резултата историјског истраживања.
За ову расправу карактеристичан моменат је то што она спада у она историјска дјела која осим што говоре о временима и њиховим тематикама, доста нам говоре и о времену у којем настају. Јако је видљив утицај и хронолошка близина Другог свјетског рата, те тако аутор у појединим дијеловима расправе низом доказа побија основне тезе науке, која се као политички диригован продукт развијала у нацистичкој Њемачкој. Раскринкавање тих сервираних историјских неистина постаје у неким моментима расправе и главни циљ Удаљцова. Јак је и утицај бољшевизма и живота у Совјетској послератној Русији у овој расправи, те се Удаљцов позива и на дјела Стаљина, а примјетна је подјела науке од стране аутора на „досовјетску“ и капиталистичку у којој ова друга понекада носи и негативан контекст. Наравно да овакво уплитање политичких и друштвених околности доба у којем расправа настаје не би смјело постати стандард. Изузмемо ли те околности, ова расправа је у потпуности успјела поставити нове стандарде у тематици проучавања постанака Словена. Њеним великим успјехом могао би се сматрати и низ доказа који су разбили нетачне и конструисане слике о прошлости народа Источне и Средње Европе. Као веома позитиван резултат ове расправе могу нам послужити примјери како је аутор разврстао и расчланио тематику, а да се при том суштина основних процеса није изгубила.
Сјеверно од Сколота налазила су се друга племена, преци Словена,Венети или Венеди чији су огранак били и Неури које спомиње и Херодот, и који су били на нешто нижем степену културе у односу на Сколоте са којима су се у бурним и тешким временима зближили, постали су дакле сјеверни дио језгра настанка Словенства. У расправи Удаљцова се још спомиње како он Венете поред предака Словена сматра још и прецима литванских и балтичких племена. На међусобно зближавање Сколота и Венета као главни узрок утицала је навала и жеља за хегемонијом над њиховим подручјима од стране Скита и Срамата, као и формирање племнског савеза Басрата (илирског племена које је крајем III и поч. II мил. п.н.е. кренуло са обала Балтичког мора) који се простирао уз Сјеверне Карпате и Дњестар као и дјлове западне обале Црног мора. Дакле, двије сродне групе племена видјеле су наду за заједнички опстанак и развој у тешким условима и тако је настала језгра Словенства. Осим ових племна јаку улогу у етногенези Словена имала су и племна тзв „племена Ђаковске културе“(Ђаковских градина) као и Лугијици. Племена Ђаковске културе као земљорадничко-сточарска племена Удаљцов локализује на простор горње Волге и везује их за период од прве половине I миленјума п.н.е. до средине I миленијума нове ере. Западни огранак језгра у коме је настало Словенство Удаљцов везује за племе Лугијаца које се простирало на подручју између Одре и Висле, и посебну улогу му даје у настанку Запданих Словена.
„ У сваком случају у почетку наше ере настала је као резултат тијесног зближења јужних и сјеверних предака Славена рано-славенска народност, која је у почетку била јако диференцирана, али која се у току хисторије све више и више консолидирала и захваћала све већи териториј“.
Племена Лугијаца на подручју Висле и Одре су била земљорадничка племена кроз чије су земље пролазили значајни трговачки путеви од Дунава ка Балтичком мору. По свој прилици, а на шта нас упућује и топонимика, били су сродни са својим источним сусједима већ поменутим Венетима. Само то, у основној маси аутохтоно становништво на подручју данашње Пољске вјероватно води поријекло још од племена тзв. Лужичке културе.(XIV и XV вијек п.н.е.) и која су у области материјалне кутуре била веома развијена за свој период постојања у бронзаном добу. Већ почетком наше ере биљежи се кретање источних германских племена нарочито Бургунда, Вандала и Гота ка истоку према Варти , Шлезији и доњој Висли. Међутим, Уљдацов наводи да је средином другог вијека нове ере забиљежен процес покрета тих племена према западу и југу. Највјероватније је, по њему, да је такву обрнуту путању поменутих германских племена изазвао притисак Лугијаца и Венета. Тај притсиак није био равномјеран на читавом простору покрета. Вјероватно је да се притисак, тј. кретање раних Словена на запад најприје одвијао на сјеверном краку уз обале Балтика под вођством мањих племена која се називају Велти(Велити), затим Вилци или Љутичи. Ова племена продрла су све до Лабе. „Тај сјеверни покрет довео је до образовања Полапских и Поморских Славена и Пољака“ . На југу овог кретња Словена на запад релативно брзо је уједињен покрет под Сколотима и Вендима и као крајњи резултат имамо настанак Чеха, Мораваца и Словака. Најспорије кретње биле су у центру овога покрета у области каснијих Лужичких Срба, гдје је становништво још дуго сачувало своје имеЛужићи које је очигледно настало од имена Лугијаца. Тако је Удаљцов описао процес настанка Западних Словена који се завршио у VI вијеку. Они су се већ у XII вијеку суочили са поновном навалом Германа, чији је резултат било потпуно истрјебљење и германизација Полапских и Поморских Словена. Једино су, наглашава Удаљцов, Чеси и Пољаци успјели да сачувају своју самосталност.
Постанак Јужних Словена, Удаљцов, повезује са кретњем раних словенских племена Склавина и Анта ка југу преко Дунава у V и VI вијеку и њиховим мијешањем са старим аутохтоним становништвом сјеверног Балкана ,сродноцима Словена, Илирима и Трачанима, тачније са њиховим нероманизованим дјеловима. Веома је упечатљиво да је Удаљцов релативно мали простор у својој расправи посветио уопште Јужним Словенима и њиховој етногенези, а поготову се ријетко или готово никако не осврће на Србе и Хрвате што би истарживачима са ових простора свакако било најзанимљивије. Једино је Удаљцов ,али опет у веома малом обиму, споменуо настанак бугарског народа који је по њему настао тако што се источни дио Подунавских Словена мијешао са Бугарима за које наводи да су ратничка племена вјероватно турскога поријекла.
Kao што смо видјели, А. Д. Удаљцов приказао је развој основне језгре Словенства и његове двије главне гране, јужне склавинске настале од Сколота и сјеверне венетске. Код питања настанка источнога Словенства и велике рускога народа, аутор наглашава да је она настала у вези са још вишим зближавањем основне језгре и њеним ширењем на сјевероисток у област „племена старинске културе ђаковских градина“. Овај процес упоредо су пратили и процеси помицања множине венетских племена на југ у области око Дњепра, затим пребацивања словенских племена на југ преко Дунава и настанак Јужних Словена у бившим границама Источног римског царства. Као веома значајан напредак у настанку староруског Словенстава , Удаљцов наводи и формирање антског племенског савеза који се формирао у борби са Готима на југу Источне Европе у IV вијеку нове ере. У наредном дијелу расправе аутор, се веома потрудио да „раскринка“ разне митове и заблуде о владавини Гота и њиховој културној напредности и хегемонији на територијама Источне Европе у четвртом вијеку нове ере. Он не спори јачање Гота у поменутом периоду али мноштвом доказа нарочито археолошких разбија мит о великој империји Гота који је посебно заживјео за вријеме нацистичке Њемачке и њене „дириговане“ науке. Са јачањем Гота долази до развоја два значајна племенска савеза. Први је био алански на истоку а други антски на западу црноморске области. Готи су у наредном периоду сишли са историјске сцене Источне Европе а поменути савези Словена настављали своје развојне процесе. За развој антског племнског савеза и даље унутрашње уједињавање унутар њега везано је и настанак и најранији помен племена Росомони (ЈОРДАН) за кога нам Удаљцов објашњава да је даљим лингвистичким процесима коријена имена дало и настанак имена Рус. Дакле, овим побија и тезу о настанку руског имена везану за Варјаге тј. дошљаке из Скандинавије који се на просторима Источних Словена појављују у IX в. Култура ране Русије или антска култура (између четвртог и седмог вијека) развијала се доста самостално надограђујући се истовремено на тековине хеленско-скитске и сарматско-аланске културе. Овај процес у крајности ће резултирати карактеристичном културом Кијевске Русије која се наслањала на тековине Византије. У већ познатим историјским процесима Словени у VII и VIII в. прелазе на стврање класног друштва и првих словенских држава. Мноштво старих историјских извора напомиње да су се стари руски Словени развијали у једној заједници али да је постојало неколико различитих центара који су међу одређеним групама правили поједине особености. Па тако имамо један центар који се налазио у подручју средњедњепровске области са градом Кијевом. Други центар се развијо у приљеманској области са градом Стара Руса док је трећи био у области Новгорода и прикарпатском центру са Вољанима. У борби са разним племенима која су пролазила кроз подручје Источних Словена, како што су Татари, Хазари и други као и кроз расцјепканост у феудалној Русији поменуте групе појачавеле су неке међусебне разлике, тако да је у коначности дошло до формирања три различита словенска народа која су додуше веома сродна и између којих су настављане јаке културне, привредне и друге везе. Као резултат ,између осталих и горе поменутих историјских процеса , имамо данас три народа а то су Руси, Бјелоруси и Украјинци. О јакој вези и међусобној повезаности поменутих народа говоре и називи из четрнаестог вијека гдје разликујемо: Велику, Малу и Бјелу Русију тј. Русију, Бјелорусију и Украјину. Већ у шеснаестом вијеку долази до формирања националних језика Бјелоруса и Украјинаца као знака јачања културне и политичке диференцијације, како то Удаљцов каже, „појединих одвојених дјелова древне Русије“.
Закључак
„Поријекло Словена“, расправа руског историчара А. Д. Удаљцова , веома је јасно сложена и компактна, али у истом моменту до детaља и сржи „проблема“ приказује етногенезу Словенства, његове претке, као и територијална пространства настанка ове значајне групације народа.Аутор се потрудио да у разматрање ове тематике од стране историјске науке уведе нове чињенице које би постале основа наредним истраживањима. Развој аутохтоног становништва на подучју прајезгра Словена као и ширење племена Сколота и Венета које је Удаљцов локализовао на подручје данашње Украјине, приказан је хронолошки још од трећег миленијума прије нове ере па све до настанка првих словенских држава. Веома су јасно изражени циклуси тог развоја као и преломни догађаји који су усмјерили даље токове настајања Словена, као и каснија диференцијација на сродне групе народа: Јужне, Западне и Источне Словене. У расправи је видљивља жеља аутора да прикаже колико је уопште развој једног народа сложен и многостран процес који зависи од низа фактора међу којима су доминантнији од осталих друштвено економски односи, степен културног и друштвеног развоја, мигарације народа, племена и раса и сл. А. Д. Удаљцов се потрудио да све своје тезе поткријепи низом чињеница и доказа као што су најстарији историјски извори, као и резултати археолошких али и лингвистичких и топонимистичких истраживања. Сигурно је да се ова расправа са тог теоријског угла може искористити као типичан успјешан примјер излагања резултата историјског истраживања.
За ову расправу карактеристичан моменат је то што она спада у она историјска дјела која осим што говоре о временима и њиховим тематикама, доста нам говоре и о времену у којем настају. Јако је видљив утицај и хронолошка близина Другог свјетског рата, те тако аутор у појединим дијеловима расправе низом доказа побија основне тезе науке, која се као политички диригован продукт развијала у нацистичкој Њемачкој. Раскринкавање тих сервираних историјских неистина постаје у неким моментима расправе и главни циљ Удаљцова. Јак је и утицај бољшевизма и живота у Совјетској послератној Русији у овој расправи, те се Удаљцов позива и на дјела Стаљина, а примјетна је подјела науке од стране аутора на „досовјетску“ и капиталистичку у којој ова друга понекада носи и негативан контекст. Наравно да овакво уплитање политичких и друштвених околности доба у којем расправа настаје не би смјело постати стандард. Изузмемо ли те околности, ова расправа је у потпуности успјела поставити нове стандарде у тематици проучавања постанака Словена. Њеним великим успјехом могао би се сматрати и низ доказа који су разбили нетачне и конструисане слике о прошлости народа Источне и Средње Европе. Као веома позитиван резултат ове расправе могу нам послужити примјери како је аутор разврстао и расчланио тематику, а да се при том суштина основних процеса није изгубила.