„Вуче, Вуче бубо лења, шта ће рећи поколења“?
Наш Вук није “буба лења“ као што каже ова дјечија пјесмица, него плодан писац, интелектуалац, политичар. Човјек којега су слиједиле масе, борац против диктатуре, некад идол младих људи. Његова књижевна дјела као што су: ''Судија'', “Нож“, “Ноћ Ђенерала“ и “Доктор Арон“ читана су и читају се у једном даху. Међутим, нашег Вука можемо упитати „шта ће рећи поколења“?
Ове године из штампе је изашла књига “Via Romana“ аутора Вука Драшковића. Основа романа, како стоји у опису, јесте исповјест двојице јаничара, из истог села, али са различитих временских дистанци. Први од њих живи у вријеме султана Османа, а други у Југославији Јосипа Броза Тита. Иако књижевно дјело, оно за костур има неке историјске догађаје као што је одвођење хришћанске дјеце у јаничаре, “турчење“, Други свјетски рат на овим просторима и слично. Због тих историјских елемената у “Via Romani“, понукани смо да напишемо овај текст.
Пише: Борис Радаковић
Нећемо се бавити цијелом књигом, па ни свим њеним историјским елементима, него једним њеним одломком који не може остати без коментара и критике. У том одломку један од главних јунака у књизи, Божидар или Арслан, говори о Херцеговини и свом селу Јасенову онако како је чуо од својих Јасеновчана. Писац у уста главног јунака ставља историјске догађаје, али их толико изврће па чак и измишља, тако да они постају неисторијски и тако обмањујући. Османску окупацију српских земаља представља као милосрђе у односу на доба владавине српских владара. Херцега Стјепана Вукчића Косачу представља као тиранина који је као неки разбојник, узимао народу и последњи залогај из уста. Истина да је народ у средњем вијеку имао обавезе према својој властели на чијој су земљи боравили, али свакако не толико колико “Божидар“ или “Арслан“ каже.
Српску православну цркву и њено свештенство представља као гуликоже најгоре врсте. Ово можда има везе са тренутном политичком опцијом Вука Драшковића, али никако са историјским чињеницама. Црква је увијек била уз народ, преживљавала све тешкоће скупа с народом, штитила народ, а сем изузетака у српској Цркви није било људи који су се богатили на својим вјерницима.
Послије ових, Драшковићев лик износи још већу историјску неистину. Каже како су Јасеновчани некад давно побјегли из земље Немањића због њихових “зулума“, “крвавих дажбина“ и “кулучења“. Одбивши више да трпе “терор“ Немањића, поручише Немањи да су они “Богу мили“ и да не желе више да гину у ратовима “оца против сина, сина против оца и брата против брата“. Себи су дали име “Богумили“, а „мач српских краљева крену да им сјече главе, руке и језике, да им живе очи копа“. Онда су се ти “Богумили“ или “Власи“ раселили по Босни, Херцеговини и Далмацији, утопише се у српску масу и постадоше “Србовласи“ или “Влахосрби“. Турци кад су дошли, казује Божидар, нису гледали ко је одакле, па су их називали истовремено и Власима и Србима.
Без имало основе сатанизују се Немања и Немањићи. Они и њихова држава нису се разликовали од осталих средњовјековних владара и држава. Становништво је плаћало порезе и радило на подизању храмова, али свакако да те дажбине нису биле “крваве“. У средњем вијеку вјера и црква знатно више су поштовани, тако да је народ сматрао богоугодним дијелом рад на подизању храмова. Династичке борбе о којим се говори, нису почеле за вријеме владавине жупана Немање, него од његових синова који су се борили за власт послије његове смрти. Знамо да их је св. Сава измирио, пастир оне Цркве коју Вуков Божидар напада. Поред тога, у тим борбама није учествовао обичан народ него плаћена војска владара и њихових великаша, тако да ово никако није могао бити разлог да се ти “Власи“ иселе. Шта више, када Немања долази на власт у Рашкој, он својој браћи дијели територије којима ће управљати, па за дуже вријеме настаје мир у унутрашњим пословима Рашке. На територији Немањиног брата Мирослава, настаје једно од најзначајнијих дијела српске културне баштине, Мирослављево јеванђеље. Рашка се развија и постаје водећа држава међу српским државама средњег вијека.
Прича о “Богумилима“ и “Власима“ је неспојива када знамо, да су сточари (власи) били православни и да се у историјским изворима увијек спомињу као православне групе, чак и тамо гдје су се налазиле већинске групе јеретика или римокатолика. Власи као сталеж сточара у средњем вијеку, имао је мање обавеза од ратара и за разлику од њих, нису били везани за земљу и могли су се кретати, па и отуда њихове многобројне миграције. Термин “Влах“ у римокатоличким срединама Угарске и Аустрије, користио се као синоним за православце, а најчешће за православне Србе, а никако за тамо неке “Србовлахе“ или “Влахосрбе“. Ко има недоумице у Вези “Влаха“, нека завири у Аустријске и Мађарске архиве, као и архиве на територији данашње Хрватске. Ако му је то компликовано може да консултује стручну литературу која говори о овој проблематици.
Сама богумилска секта није настала на начин приказан у “Via Romani“. Она се развила у Бугарској и Грчкој (Византији), а затим се проширила по цијелом Балкану. Нема говора у историјским изворима о неким “Србовласима“ или “Влахосрбима“! Ово је конструкција настала у ауторовој глави, само се питамо како, због чега или боље рећи због кога?! Можда је и на ово утицала политика?
Кад је ријеч о Турцима, они су итекако знали ко живи у њиховој империји, а Србе у Босни и Херцеговини, а и шире, звали су Власима. То је забиљежио и путописац Бенедикт Курипешић када је пролазио кроз Босну и Херцеговину 1530. одине. Он јасно каже да Турци Србе називају Власима иако они сами себе зову Србима. Кад описује надгробне натписе на босанским стећцима, Курипешић каже да су они “на српском језику и српским словима“.
Овакве произвољне и непромишљене конструкције у књижевним дјелима, поготово кад дођу од популарног аутора, веома су опасне и могу бити погубне за правилно виђење српске историје код широке читалачке публике. Имамо примјера гдје су нека књижевна дјела ушла у употребу као историјски извори. Такав случај је са дјелом Миле Медића “Завештање великог жупана српског Стефана Немање свом сину светом Сави“. Ово дјело садржи једанаест поглавља, а најпознатије и најцитираније поглавље јесте “ Завештање језика“. Оно је, иако књижевно дјело, а не историјски извор, ушло у употребу па се налази и у некој стручној литератури или оној која претендује да то постане. Многи од вас су прочитали негдје ове ријечи из Завештања језика“ : “Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу“? Дакле, ове ријечи нису потекле из уста Стефана Немање, него из пера савременог књижевника Мила Медића, који ни слутио није да ће његово дјело довести до оволике забуне. Због тога морамо упозорити и на ове Вукове забуне, јер сутра би их могли наћи у новинама, публицистичкој литератури или не дај боже уџбенику за историју.
Заиста Вуче “шта ће рећи поколења“?
Српску православну цркву и њено свештенство представља као гуликоже најгоре врсте. Ово можда има везе са тренутном политичком опцијом Вука Драшковића, али никако са историјским чињеницама. Црква је увијек била уз народ, преживљавала све тешкоће скупа с народом, штитила народ, а сем изузетака у српској Цркви није било људи који су се богатили на својим вјерницима.
Послије ових, Драшковићев лик износи још већу историјску неистину. Каже како су Јасеновчани некад давно побјегли из земље Немањића због њихових “зулума“, “крвавих дажбина“ и “кулучења“. Одбивши више да трпе “терор“ Немањића, поручише Немањи да су они “Богу мили“ и да не желе више да гину у ратовима “оца против сина, сина против оца и брата против брата“. Себи су дали име “Богумили“, а „мач српских краљева крену да им сјече главе, руке и језике, да им живе очи копа“. Онда су се ти “Богумили“ или “Власи“ раселили по Босни, Херцеговини и Далмацији, утопише се у српску масу и постадоше “Србовласи“ или “Влахосрби“. Турци кад су дошли, казује Божидар, нису гледали ко је одакле, па су их називали истовремено и Власима и Србима.
Без имало основе сатанизују се Немања и Немањићи. Они и њихова држава нису се разликовали од осталих средњовјековних владара и држава. Становништво је плаћало порезе и радило на подизању храмова, али свакако да те дажбине нису биле “крваве“. У средњем вијеку вјера и црква знатно више су поштовани, тако да је народ сматрао богоугодним дијелом рад на подизању храмова. Династичке борбе о којим се говори, нису почеле за вријеме владавине жупана Немање, него од његових синова који су се борили за власт послије његове смрти. Знамо да их је св. Сава измирио, пастир оне Цркве коју Вуков Божидар напада. Поред тога, у тим борбама није учествовао обичан народ него плаћена војска владара и њихових великаша, тако да ово никако није могао бити разлог да се ти “Власи“ иселе. Шта више, када Немања долази на власт у Рашкој, он својој браћи дијели територије којима ће управљати, па за дуже вријеме настаје мир у унутрашњим пословима Рашке. На територији Немањиног брата Мирослава, настаје једно од најзначајнијих дијела српске културне баштине, Мирослављево јеванђеље. Рашка се развија и постаје водећа држава међу српским државама средњег вијека.
Прича о “Богумилима“ и “Власима“ је неспојива када знамо, да су сточари (власи) били православни и да се у историјским изворима увијек спомињу као православне групе, чак и тамо гдје су се налазиле већинске групе јеретика или римокатолика. Власи као сталеж сточара у средњем вијеку, имао је мање обавеза од ратара и за разлику од њих, нису били везани за земљу и могли су се кретати, па и отуда њихове многобројне миграције. Термин “Влах“ у римокатоличким срединама Угарске и Аустрије, користио се као синоним за православце, а најчешће за православне Србе, а никако за тамо неке “Србовлахе“ или “Влахосрбе“. Ко има недоумице у Вези “Влаха“, нека завири у Аустријске и Мађарске архиве, као и архиве на територији данашње Хрватске. Ако му је то компликовано може да консултује стручну литературу која говори о овој проблематици.
Сама богумилска секта није настала на начин приказан у “Via Romani“. Она се развила у Бугарској и Грчкој (Византији), а затим се проширила по цијелом Балкану. Нема говора у историјским изворима о неким “Србовласима“ или “Влахосрбима“! Ово је конструкција настала у ауторовој глави, само се питамо како, због чега или боље рећи због кога?! Можда је и на ово утицала политика?
Кад је ријеч о Турцима, они су итекако знали ко живи у њиховој империји, а Србе у Босни и Херцеговини, а и шире, звали су Власима. То је забиљежио и путописац Бенедикт Курипешић када је пролазио кроз Босну и Херцеговину 1530. одине. Он јасно каже да Турци Србе називају Власима иако они сами себе зову Србима. Кад описује надгробне натписе на босанским стећцима, Курипешић каже да су они “на српском језику и српским словима“.
Овакве произвољне и непромишљене конструкције у књижевним дјелима, поготово кад дођу од популарног аутора, веома су опасне и могу бити погубне за правилно виђење српске историје код широке читалачке публике. Имамо примјера гдје су нека књижевна дјела ушла у употребу као историјски извори. Такав случај је са дјелом Миле Медића “Завештање великог жупана српског Стефана Немање свом сину светом Сави“. Ово дјело садржи једанаест поглавља, а најпознатије и најцитираније поглавље јесте “ Завештање језика“. Оно је, иако књижевно дјело, а не историјски извор, ушло у употребу па се налази и у некој стручној литератури или оној која претендује да то постане. Многи од вас су прочитали негдје ове ријечи из Завештања језика“ : “Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Ријеч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу“? Дакле, ове ријечи нису потекле из уста Стефана Немање, него из пера савременог књижевника Мила Медића, који ни слутио није да ће његово дјело довести до оволике забуне. Због тога морамо упозорити и на ове Вукове забуне, јер сутра би их могли наћи у новинама, публицистичкој литератури или не дај боже уџбенику за историју.
Заиста Вуче “шта ће рећи поколења“?