Борис Гогић, "Словенска Митологија 2/3, МИТСКА БИЋА"
АЖДАЈА
Аждаја се јавља само код Словена који су имали додира са Грцима или Турцима. Она је огромно чудовиште, које се још назива и аждаха, аждахака или ала. Има велике чељусти, оштре зубе и дуг, скоро змијски језик, увек има и четири ноге и дугачак реп, а уместо једне има три, пет, па и више глава. Аждаја живи по великим водама где сачекује пролазнике, израња и прождире их. Људима је наносила велико зло, изазивала град и олује, те уњиштавала усеве и чупала дрвеће. Могла је и залудити човека, па би за њега говорили да је алосан. Постоји и надимак «ала» који се давао људима који су могли много да поједу. Када би се пред кишу видео на небу орао веровало се да се бори са аждајом да не би невременом уњиштила његово гнездо и птиће. Такође се веровало да ће у крајевима где орао направи гнездо завладати сушна година. Аждаје често живе у дубоким језерима, у близини великих шума, одакле излазе око поноћи, да би се храниле. Осим у језерима, има их и у широким рекама, а неки кажу чак и у мору. У неким крајевима за дугу на небу верује се да је аждаја која пије воду.
ЗМАЈ
Змајеви су бића огњене силе, смештена по високим и неприступачним планинама. Најчешћи изглед змаја у словенској митологији сасвим је сличан ономе што и данас подразумевамо када чујемо ову реч: велико и моћно крилато биће које бљује пламен. Ипак, Словени су своме змају дали више душе него многи други народи. Змај је, пре свега, племенито и цењено биће. Настајао је од неколико врста животиња када оне достигну одређену старост. Могао је настати од шарана, змије, овна или смука. Могли су имати сексуалне и љубавне везе са лепим женама. Овакве везе са женама су биле доста честе, а жене које би доживеле сексуални однос са змајем биле су бледе и изгубиле би жељу за однос са људима. Са змајем су могле имати и децу. Деца су била увек мушког пола, изразито јака, непобедива и мудра. Због овога се за поједине јунаке веровало да су змајевог порекла.
СУЂЕНИЦЕ И УСУД
Иако су Словени веровали да се будући догађаји могу мењати, веровали су такође да се на људску судбину не може драстично утицати. Она је одређена непосредно по рођењу тако што би у кућу новорођенчета дошле три младе жене, одевене у бело и прорицале детету судбину која се није могла променити, иако се се могли изменити многи појединачни догађаји који ће на крају довести до ње. Тако је Вук Караџић записао: „Народ наш мисли да је свакоме човјеку суђено шта ће му се у вијеку догодити и каквом ће смрти умријети, и да се човјек од суђења не може сачувати.“ Иста божанства судбине, да их тако назовемо, познају сви Словени, али под мало другачијим именима.
ЛЕСНИК
Лесник је шумски демон, господар шуме који се стара да круг живота никада не буде прекинут; каже се да он влада животом и може учинити да на скелету давно умрле животиње никне ново месо и да она оживи. Да је повезан са шумама може се закључити из његовог имена, јер лес на старословенском (и у многим живим словенским језицима) значи шума. Има и бројне магичне моћи, од којих је најпознатија да се привремено може претворити у дрво или животињу. Лесник је наклоњен пастирима и чува им стоку. Он је и заштитник дивљих животиња, па се ту јавља опречност у његовој функцији јер су домаће и дивље животиње по предању традиционални непријатељи. Овај демон описом подсећа на кентаура из грчке митологије, допола је човек, а од пола коњ, али су сачувани детаљи далеко живописнији од описа тог његовог митског сабрата. Лесникова копита и рогови немају сенку. Крв му је плаве боје, па су му зато и образи плавичасти. Очи су му обично зелене, као и дуга брада и чупаве обрве, који могу бити и сасвим седи, и уопште је прилично длакав. Најстарији је од вилинских бића, а његове особине се могу наћи у бићима свих европских митологија.
ВОДЕЊАК
Водењаци настају од оживелих утопљеника. Допола су људска бића, а од пола рибе; имају рибљи реп који им олакшава пливање. Водењаци живе у води у кристалном дворцу који никада не напуштају; ово не важи једино за женске водењаке, русалке, које се тако називају једном годишње, када током русалне недеље излазе на овај свет, због чега их понекад мешају са вилама. И водењаци и русалке описују се са распуштеном и дугом косом, често зеленкасте или црвенкасте боје, због растиња којим је прекривена. Водењак је своје жртве три пута дозивао. Ко би се одазвао добровољно би отишао у реку да се удави и у томе га ништа није могло спречити. Једина одбрана је била да му се човек не одазове. Код многих демона болести такође се среће дозивање па се строго забрањивало одазивати по ноћи било коме. Своје жртве водењак је одвлачио на дно реке и убијао. Чеси су веровали да је човека могао убити и у плиткој води уколико би дошао да се напије. Рибари су често добијали услуге од водењака у виду бољег улова. Међутим рибар који добија његове услуге завештава му се да неће умрети природном смрћу већ да ће се удавити у реци.
РУСАЛКЕ
У веровањима словенских народа русалке су младе и лепе девојке које обитавају на рекама или језерима и маме и даве људе. Верује се да су оне, попут водењака, утопљене девојке и жене, служавке Воденог духа, кога дворе у његовој кристалној палати, или заправо његове кћери. На ово указује чињеница да се русалке умногоме разликују од мушких водењака по једној значајној особини: оне су способне да напусте воду. Иако из воде излазе само једном годишње, током русалне недеље, ово указује да имају много већу „самосталност“ од мушких водењака. Плашиле су се ножа, а веровало се да их могу отерати пелин и бели лук.
ВИЛА
Споменици из VI века говоре да су Словени обожавали виле. Оне су нижа митска бића, прелепе, вечно младе жене са дугом косом у којој лежи сва њихова моћ. Наклоњене су људима, али и осветољубиве. Живе далеко од људи, по планинама (планинкиње, загоркиње), покрај вода (водарице, бродарице, изворкиње) или у облацима (облакиње) и дивљем биљу (биљарице). Обучене су у бело окриље, а човек који би га украо са обале постао би њен власник. По предању, виле се рађају из росе, на неком црвеном цвећу, кад истовремено пада киша и греје сунце, па се на небу појављује дуга. Могле су се претворити у неке животиње. Најчешће су то били лабудови, соколови, коњи и вукови. У песмама се често срећу како јашу на коњу или јелену и одлазе у лов. Имале су лук и стреле којим би гађале када би их неко увредио.
ЧУМА
Чума или Куга је баба без ноктију у црној одећи која убија погледом. Са собом носи епидемију и помор као казну за људске грехе; то је прави демон болести и помора. Понекад се ова „баба“ описује са расплетеном, замршеном косом која јој допире до земље, а некада и као невидљива, у белој одећи или сасвим гола. Реч Куга је пореклом вероватно старонемачка реч, док су синоними Чума и Морија словенске речи. Према веровању, Чума у кућу долази ноћу са тавана или кроз димњак. Понекад носи земљани лонац са стрелама којима убија своје жртве, а некада то ради погледом; понегде се може наћи да убија и прстом, тако што дотакне жртву по челу. Претварала се у црну мачку, а могли су је убити црни пас или во. У народу је очувана и изрека: „Носи као чума децу.“
БАУК
Верује се да се бауци у потпуној тишини скривају у мраку и да се од њих тада могу видети само очи које светле. Ово су страшила у животињском облику, која се и дању крију по рупама и мрачним местима. Ноћу, из мрака, у потаји вребају жртву да је уграбе, однесу, удаве или прождеру, како већ по којој причи. Изгоне се виком, лупањем и светлошћу, јер су упркос својој грабљивости прилично плашљиви. Бауцима се често плаше немирна деца.
ВАМПИР
Вампир је међу свим народима прихваћено митолошко биће, преузето из словенске митологије. Вампиром се, посебно на Балкану и у Украјини, сматра дух умрлог или леш који је оживео, а оживео га је зао дух или ђаво; то је покојник чија душа не може да оде на онај свет, већ остаје заробљена у умрлом телу. Понегде се назива још и лампир или упир. Реч вампир је пореклом српска, па је преко осталих словенских језика ушла у све језике света. О убијању вампира, али без помињања овог имена, говори се још у „Законику српског цара Душана“, проглашеном 1349. године, у члану 20: „О врачарима, који тела мртвих спаљују“. У аустријском часопису „Vossiche Zeitung“ број 98, који је објављен 1725. године, налази се извештај о смрти Петра Благојевића, након чега је умрло још десет људи, који су на самрти изјавили да им се јавио Благојевић. Из Беча је послат тим лекара. Након откопавања гроба, пронађено је нераспаднуто тело Благојевића са траговима крви за зубима.
ВЕШТИЦЕ
Вештица је митско биће које није било познато само Словенима, већ и свим народима Европе. Како су вештице сматране злим демонским бићима, често су били прогони вештица, као и мучење и убијање жена које су проглашене вештицама. Вештице су жене које за живота сопственом вољом, „продајом душе ђаволу“, стекну натприродна својства. Понегде се приповеда и да је женско дете рођено у црвеној кошуљици или у последњој Месечевој мени предодређено да након пунолетства постане вештица. Код њих се зло огледа у њиховој ружноћи, старости и неприкривеној окрутности, иако све ово није правило, јер се својим волшебним моћима вештице могу људима приказати и као младе и лепе девојке. Замишљане су као жене које имају мало израженије кости или бркове. Оне су се храниле срцима људи. Своје жртве би убијали чаробним штапићем чиме би им отвориле груди и извадиле срце. Након тога би одређивале како и којим поводом ће жртва умрети или погинути. Вештице су могле променити облик у неку птицу, лептира или слепог миша. Своја недела су чиниле углавном ноћу.
ВИЛЕЊАЦИ
Вилењаци су, према предању, деца смртних људи и бесмртних вила. Отуда њихова дуговечност, љубав према слободи, дрскост, а понекад и извесна натприродна својства или снага. Оваква деца нису реткост, јер се рађају како из брака виле и човека, тако и из њихове слободне љубави; људски морал, у очима вила, нема никакву вредност, и оне су често спремне да из сопственог хира ступе у краткотрајне и површне односе са људима.
УТВАРА
Утваре су углавном невидљива или скоро невидљива бића, попут сенки, која се повремено указују пред људима, на различитим местима; изгледа да не могу нанети никакву озбиљну штету, већ само изазивају страх од кога „кости пуцају“. Постоји и неколико сличних врста митских демонских бића са различитим именима. Сличност међу њима огледа се у њиховој заједничкој склоности да плаше људе током путовања, па се може претпоставити да се ради само о различитим локалним називима за иста бића. Најчешћи називи за оваква бића су још авет, аветиња, сабласт, приказа, дух, али и нечист, заблаза, видина, осења...УТВАРА
ТОДОРЦИ
Ови мрачни коњаници спадају у ред злих бића. Сем карактеристичне и нераскидиве повезаности са коњима, помиње се и да је сваки јахач огрнут плаштом, да немају лица, да су наоружани сабљама и да не оклевају да распоре човека, да су понекад невидљиви, па их уплашени људи могу чути како пролазе, али их не могу видети, иако сутрадан проналазе бројне трагове коњских копита који сведоче о њиховом проласку, као и да су увек и у свакој прилици изузетно сурови. Називају се тодорцима, а њихово право, нетабуисано име једно је од многих изгубљених у дубинама времена, јер га је било забрањено изговарати, у вечном страху од топота њиховог приближавања и од копита њихових коња.