Борис Гогић, "Словенска Митологија 3/3, МИТСКА БИЋА"
Вук
Вук је у словенској митологији биће препуно контрадикторности. Он је истовремено и тотем у чију су се снагу и заштитну моћ Словени уздали, али и табуисано демонско биће које не треба спомињати, посебно не за време јесењих вучјих празника и свакако никада ноћу. Према Чајкановићу, отеловљење врховног српског бога, за кога он сматра Дажбога, понекад се описивало и као Хроми вук или Хроми Даба; ово друго име је можда изведено баш од Дажбоговог имена, а касније је, под утицајем хришћанства, овај назив приписан ђаволу. Постоји и једно веома давно записано веровање које је истовремено и занимљиво и застрашујуће. Наиме, словенски суседи су били убеђени да се сви Словени понекад претварају у вукове!
Вукодлак
Вукодлак је човек који има вучје обличје, биће које се претворило у застрашујући спој човека и вука, заправо у демона крвавих очију прекривеног вучјом длаком. Основна разлика у односу на вампира јесте у томе што је вукодлак пре свега жив човек, што ће и остати пошто се овај преображај оконча. Мисли се да се вукодлак може препознати чак и у људској форми по неким карактеристичним знацима, рецимо по длакавим длановима, спојеним обрвама или истој дужини кажипрста и средњег прста, а из демонског у човечји облик може се повратити ако се додирне неким металом, као што су гвожђе, челик или сребро.
Таласон
Таласони су врста духова који се везују искључиво за грађевине, а никада за људе који живе у њима. То није душа претка, већ увек нека несродничка душа. Када, приликом зидања зграде, неимари узидају живу особу у темељ, њена душа остаје трајно везана за ту грађевину као њен добри или зли заштитник, таласон. Такође, таласон може постати и неки неопрезни пролазник чија сенка падне на постављени темељ, а мајстори сенку кришом измере концем и узидају; онај чија је сенка узидана обично се разболи и умре већ за четрдесет дана.
Патуљци (кепеци)
У словенској митологији, патуљци су прилична реткост. Зна се да су мали, домишљати и препредени и, као такви, представљају праву супротност огромним и глупим дивовима или дивљанима, према којима осећају снажно непријатељство. Сматра се и да имају магијску снагу коју, између осталог, користе и да остану невиђени. Могуће је да њихова моћ скривања лежи у њиховој капи за коју се сумња да им омогућава да постану невидљиви. Патуљци се могу срести и у шумама, где живе испод корења великог дрвећа, али и у пећинама, уколико оне нису настањене дивовима. Верује се да живе испод земље, где се крећу тајним подземним ходницима.
Див
Дивови су сасвим налик људима, али су огромни: „Тела за пет саде најбољијех људи“. Једна прича, из које се такође може сазнати о њиховој лењости, каже да могу порасти толико да се на крају претворе у планину. Они су примитивни изгнаници; нерадници су, па све што им треба отимају од људи, захваљујући својој великој снази. Живе у групама, често и прилично великим, у планинским пећинама на чије улазе стављају огромне камене плоче. Њихово оружје је пре свега камење, понекад топузи, а неретко и само голе песнице. Генерално се сматрају примитивнима и, у складу са тим, обично су запуштени и грубе спољашњости. Понекад су замишљани и са само једним оком на глави. Верује се да су глупи, па их је могуће преварити и на тај начин се спасти од њих.
Нави
Нави су нарочито зли демони, настали од душа мртворођене деце. Ови општесловенски демони у митологији су оличење смрти и краљевства мртвих и наводе се увек у множини, јер се крећу у групама. Невидљиви, осим за особе рођене у истом часу када и они, вребају од глувог доба ноћи до првих петлова, испуштајући дечје гласове. На овај начин, привлаче жртве које најрадије нападају: децу и дојиље. Нави, као изузетно покретљиви демони, често одлазе и у домове у којима има породиља, трудница и новорођене деце; каже се да увек нађу начин да продру унутра, да се могу спуштати и кроз оџак, а по уласку гуше своје жртве или им пију крв, иако се овде пре ради о мајчином млеку.
Дрекавци
Дрекавци су митска бића која новија тумачења описују као душе умрле некрштене деце, а у старијим предањима то су душе умрле ванбрачне деце. Уз неизбежно дречање, велике главе и дуге танке вратове, одликује их и незгодна особина да често из вирова или врбака заскачу пролазнике када се предвече враћају из воденице.
Змија
Веровало се да свака кућа има по једну змију чуваркућу. Иако су је, по причама, виђали многи, нико не уме тачно да је опише. Она живи испод прага где су, према неким мишљењима, првобитно сахрањивани мртви. И дан-данас се тврдо верује да чуваркућа чува кућни праг испод којег живи и стога је забрањено нанети јој зло. Змија, или гуја, у овом контексту представља отеловљење душе мртвог претка, дакле хтонско биће. Она никада неће ујести некога из своје куће. Код Литванаца, Пољака, Чеха, Срба и Хрвата то поштовање кућне змије било је готово општа појава.
Кућни духови
Кућни духови су код Словена углавном душе предака. Од предака се очекује заштита, али се они и поштују, што се посебно огледа у обичају крсне славе, која је у потпуности сачувана једино код Срба. Овај обичај је чак постао прихваћени део православног хришћанства у Србији: како га није било могуће истиснути из народних веровања, дато му је ново објашњење по коме се тога дана славе одређени хришћански свеци. Но, крсна слава је постојала много пре прихватања хришћанства, а у питању је празник домаћег заштитника, највероватније првог претка, оснивача племена, коме су се тога дана приносиле жртве у храни и пићу, како би се осигурао напредак.
Море
Мора је биће присутно у предању свих словенских народа, а реч има исто значење у свим словенским језицима; први пут је забележена у Чешкој, у запису који датира из XIV века. Море су, према најубедљивијем тумачењу, вештичје кћери. Вештичја кћер од матере изучи вештичји занат, али док је још девојка не може бити вештица, нити може појести нечије срце док се не уда. До тада, она може само да ноћу притиска људе и отежава им дисање. Након што се удају, и море постају вештице.