Кажу за нас, и кажемо за себе, да смо ми Срби народ који је своју кућу саградио на сред пута. Историја нам показује да је парцела на којој смо сазидали дом, на веома пожељној локацији, тако да многи са стране у чијим рукама је огроман капитал, жељели су и желе да купе ту парцелу заједно са нашом кућом на њој. Међутим, колико год се упињали да понуде праву цјену, никад нису имали толико велике ризнице, чије би благо било довољно да Срби продају своју кућу. А како би уопште могли и помишљати на продају!? Не може се купити оно што је саздано од снова, крви и зноја једног народа!Једино се може силом отети и отргнути из руку које су стварале и миловале своје чедо, тај грумен земље што се расцвјета у прољеће, и баца на ковчег покојника који је некада по истом том грумену трчао за својим сновима. Крв се може само крвљу узети, а зној украсти прстима љепљивим од зноја!Снови се не могу ни украсти ни отргнути ни затрпати! Они остају као несмирен дух који који лебди бескрајним пространствима и чека своју освету. Велике свјетске силеџије покушале су, што милом што силом, придобити што више укућана у овој кући на друму, да би из њихових соба лакше угасили ватру у огњишту која је гријала цијелу кућу. Тако су,освајајући собу по собу, и спрат по спрат наше куће, подјеливши је између себе, тако да је сваки на своме спрату спроводио асимилацију укућана по собама које је узурпирао. Почели су наметати свој кућни ред, сређивали су собе по свом укусу и у кућу уводили кућне љубимце, који су се претварали у чуваре њиховог кућног реда и пазили, да неко од укућана, не унесе неки стари комад намјештаја који би могао упрљати њихов. Временом су неки укућани, у жељи да добију боље собе, љепши намјештај или да избјегну режање кућних љубимаца, пристајали на асимилацију и постајали једно кућевласницима. Други су пак, у жељи да им боравак у кући буде лагоднији, без тешких домарских послова, пристајали на усвајање њихових закона и тако постајали њихови љубимци који су почели да мотре и реже на своје дојучерашње рођаке који су живјели заједно са њима. Али, точак времена доњео је неке нове вјетрове који су својим усијаним праменовима, скоро у пепео претворен жар огњишта, разгорјели у пламен који је поново загријао цијелу кућу. Међутим, топлота старог огњишта није пријала свим укућанима, нити је у свим собама дочекана са истим осјећајем угодности. У неким собама постало је превруће као у сауни, или још горе, као у паклу!
0 Comments
АНАЛИЗИРАМО ЗАЈЕДНО... Наш колега Борис Радаковић настваља са анализирањем појединих садржаја историјских дебата из нашег сусједства, прати тематику производње вјештачких чињеница, обликовања идентитета... "U malom gradiću Žepču zatičemo temelje Katoličke Crkve. Jedna od najstarijih crkava u Bosni i Hercegovini izgrađena je baš tamo početkom 8. stoljeća,"
Ево првог знака незнања. Наиме, у 8. вијеку Црква Христова је једно тијело и нема подјеле на Исток и Запад. Друга ствар, Босанска бискупија, је по свим показатељима била под јурисдикцијом Рима, али народна имена свештенства, словенско богослужење, употреба глагољице и ћирилице, говоре о њеном православљу. Овдје се заборавља да су и прво крштење Срби добили из Рима, те послије подјеле цркве добар број Срба припао је римокатоличанству. Сјетимо се бискупа барског примаса српског. Сјетимо се преписке Рима и Дубровника гдје се Босна сматра српском земљом. "Mnoga naselja u Bosni su pokazatelj da tu Hrvati vjekovima žive, mnoga nose imena kao što su: Hrvati, Hrvatinici i slična. U Bosanskih muslimana postoji prezime Hrvat, to je još jedan u nizu dokaza da su Bosanski muslimani dio hrvatskog naroda." Један број муслимана свакако јесте и хрватскога поријекла, али ова презимена и имена насеља не говоре баш најбоље о томе. Има и Срба са презименом Хрватинић, па да ли то значи да су поријеклом Хрвати? Наравно да не! Наиме, Срби који су населили Хрватску добили су по њеном називу то презиме, а ти Срби називани су Хрваћани као што имамо и презимена Бошњак, Црногорац, Сремац, Крајишник итд., а сва презимена изведена су од географских назива. "Tri stoljeća nakon dolaska Hrvata na ove prostore, po prvi puta se spominje Bosna (10. stoljeće). Najznačajniji bosanski vladari u povijesti bili su katoličke vjere, samim time i Hrvati. Čak jedna bosanska kraljevska loza nosi ime Hrvatinici." Ево још незнања! Наиме, Хрватинићи нису никада били краљеви Босне, па самим тим ни краљевска лоза! Сви краљеви Босне били су из лозе Котроманића. Како то да у краљевским интитулацијама нема Хрвата, а Срба има, него тек за вријеме Стефана Томаша Котроманића у његовој титули имамо Хрвате и то негде на средини интитулације која гласи: "Stefan Tomaš, božjom milošću kralj Srbljem, Bosni, Primorju, Homsci zemlji, Dalmaciji, Hervatom, Donjim krajem, Zapadnim stranam k tomu". Да се Хрвати налазе у Босни зар не би они требали ићи прије или одмах послије Срба, или бар на трећем мјесту. Не! Он спомиње Хрвате јер тада влада и неким хрватским територијама.Владари Босне нису били католици, него православни и јеретици, сем последња два босанска краља. На крају, то што је неко римокатолик не значи нужно да је и Хрват. "Bogumila apsolutno je smiješna stvar; naime pred sam pad Bosne pod Osmanlijama, u Bosni je živjelo oko 800 000 katolika, 100 000 pravoslavaca, dok je Bogumila bilo svega 30.000, i to samo u Hercegovini jer su s područja Bosne bili protjerani" Ово такође није тачно! Волио бих видјети ко је то и како успио да дође до ових података о вјерској структури Босне и Херцеговине? Наиме, опет вјера се не може поистовјетити са народима, јер у средњем вијеку Срба је било и православних, и римокатолика, и јеретика. "Kako je većina Bosanskog stanovništva živjela od poljoprivrede i nije si mogla dozvoliti plaćanje 15 zlatnika, počela je prelaziti na Islam, no prelaskom na Islam rasla je i mržnja prema Turcima." Каква земљорадња по планинама Босне? На ислам масовно прелазе српски сточари, познати и под називом власи. " "O Hrvati čujte me, čujte i počujte me: Islamu se prignite, Allahu se dignite! Ne budite din dušmani, prihvatite lijep Kur'an! Svima nam Allah pomog'o, a dušmane odmog'o!"(u ovom slučaju, dušmani su Turci)." Ко каже да се овде под душманима подразумјевају Турци? Па они су мач ислама који шири вјеру у Алаха. То што неко позива Хрвате на ислам, такође не значи да су га они масовно прихватили. Доста Хрвата је одведено и продано у робље, а такође доста их се иселило у друге земље. " Također nalazimo mnogo sličnih pjesama, ali i pravih ustanaka protiv Turaka, takav jedan ustanak je izveo i Husein kapetan Gradaščević, kada ga je Turski sultan pitao "zašto daješ pare za izgradnju katoličkih crkava po Bosni", on mu je ljutito odgovorio: "Sultane oni su moja braća!"." Па наравно да су му браћа кад говоре једним језиком СРПСКИМ. "Mnogo je još dokaza zabilježeno kako muslimani sebe nazivaju Hrvatima, u vrijeme Turske vladavine u 17. stoljeću, Turski putopisac Evlija Celebija piše kako u Bosni žive Hrvati ne navodeći pritom nikakve "Bošnjake", niti muslimane" Челебија је непоуздан извор, јер он наводи многе неистините ствари у својим путописима. Лаж је да не спомиње Бошњаке, итекако их спомиње и они означавају муслимане из Босне, као и све становнике покрајине Босне, према том географском називу. "Otac domovine dr. Ante Starčević ovako je govorio o muslimanima iz Bosne: "Muhamedovci Bosne i Hercegovine, s turskom, s muhamedanskom pasminom ne imaju ništa; oni su hrvatske pasmine, oni su najstarije i najčistije plemstvo, što ga Europa ima!"." Старчевић је говорио и да су Неманићи Хрвати, тако да толико о његовој вјеродостојности. "Džafer beg Kulenović, kasniji doglavnik NDH, je 1939. godine, u novinarima tri puta ponovio citat: "Gospodo, ja sam Hrvat i hrvatski nacionalist, i ne samo da sam ja Hrvat i hrvatski nacionalist, nego su Bosanski muslimani kao cjelina Hrvati, dio hrvatskog naroda!"." Такође, велики број муслимана у Босни сматрао се за Србе, наравно кад кажем велики број мислим на муслиманску интелигенцију, обичан муслимански свијет везао се само за своју вјеру а ни за какву нацију. "Početkom Drugog svjetskog rata Bosanski muslimani su opet kao uvijek zajedno sa svojom braćom katolicima stali protiv četničkog i partizanskog terora." Ово је тачно, велики број и једних и других били су раме уз раме приликом истребљивања Срба. Међутим, добар дио муслимана био је и против Хитлера и усташког режима, а своју солидарност са православним сродницима показали су ступајући у јединице Југословенске војске у отаџбини (Четници, Дражиновци), као и у партизанске јединице које су водили комунисти. О томе да се муслимани у већини нису сматрали Хрватима, говори и то што су у току Другог светског рата, муслиманске вође тражиле аутономију у Босни за свој муслимански народ. Ово даље око усташтва одбијам да коментаришем и дајем публицитет тој злочиначкој организацији. |
Борис Радаковић
Студент историје на Филозофском факултету у Бања Луци. Архива |