Након процјена о броју жртава два нјавећа комплекса логора у НДХ, које је изнио господин Драган Цветковић у загребачким „Новостима“, поред реакције у тексту „Јадовничка бројања“, доносимо текст Драгослава Илића који поменуту тематику посматра кроз неколико постављених питања.
Извор: "Јадовно 1941"
Април је мјесец, у којем се Срби западно од Дрине кроз комеморације у Јасеновцу и Доњој Градини присјећају времена великог страдања, холокауста и геноцидâ које је над Србима и Ромима починила Независна Држава Хрватска током Другог свјетског рата. Уз мале датумске измјене тако је било и ове године. Српско национално вијеће из Загреба учествовало је у организацији неколико активности тим поводом. Једна од њих је постављање инсталације „Барака“ на Цвјетном тргу у Загребу, након које је одржана трибина о поименичној идентификацији жртава Другог свјетског рата.
Како је у раду трибине учествовао и београдски историчар, господин Драган Цветковић, виши кустос Музеја жртава геноцида, самостални српски тједник/недјељник „Новости“ искористио је ову прилику и пером новинара Ненада Јовановића, са господином Цветковићем направљен је интервју.
У самом интервјуу пада у очи да је новинар „Новости“ инсистирао на броју жртава, најслабије обрађеној подтеми када говоримо о Јасеновцу, али и о холокаусту и геноцидима у НДХ. Поред тога, у фокус су стављене и контроверзе које су се, најчешће из идеолошких разлога, плеле око бројева. Ово, али и процјене које је изнио господин Цветковић намећу неколико питања која међусобно стоје у одређеном узрочно-посљедичном односу.
1. Могућности прорачуна броја жртава према мјестима страдања?
Уколико смо сагласни да је НДХ починила холокауст и геноциде над Србима и Ромима ово питање не би требало бити интересантно за ширу јавност, односно не бисмо га требали посматрати у категоријама „умањивање/увећавање броја жртава“. Мање је важно да ли је нека жртва страдала у неком од логора, локалних стратишта или у директном терору (на кућном прагу) јер је у сваком случају ријеч о жртви геноцида НДХ. Зато је овај проблем потребно посматрати као унутарнаучно, техничко питање.
Процјена господина Драгана Цветковића, базирана је на попису „Жртве рата 1941-1945“ којег је 1964. провео Савезни завод за статистику и достигнутог нивоа ревизије овог пописа коју води београдски Музеј жртава геноцида. С обзиром да су пописом и достигнутим нивоом ревизије утврђени подаци за нешто више од 60% жртава од претпостављеног броја стварних ратних губитака, могуће је, мултидисциплинарним приступом, доћи до процјене приближног броја страдалих према мјесту боравка (село, општина, град, срез, држава). Међутим, изузетно висок проценат претпостављених жртава које нису пописане онемогућује процјену броја жртава према мјестима страдања, зато што о тим жртвама, прије свега о њиховом страдању, не знамо ништа.
Основна методолошка грешка господина Цветковића, како се чини, лежи у томе што је исказани тренд, утврђени проценат страдалих у логорима код пописаних жртава примјенио на претпостављени број не пописаних жртава и на тај начин добио процјену са релативно малом разликом између најнижег и највишег могућег броја. Број јасеновачких жртава процјенио је на 122.000 – 130.000, а госпићке групе логора на 16.000 – 17.000. Како не знамо баш ништа о не пописаним жртвама, самим тим ни мјесто, вријеме и околности у којима су страдале, а ако у обзир узмемо и чињеницу да прилив логораша као и њихова смртност нису били равномјерно распоређени на сво вријеме постојања логорâ за које је вршена процјена, могуће је закључити да ова као и мноштво других процјена, нема чврсто тло под ногама. Макар и теоријске могућности, ма колико као крајности не биле вјероватне, да су све не пописане жртве страдале у неком од логора, односно да ни једна од њих није страдала у неком од логора, саме по себи говоре да на темељу пописа Жртве рата 1941-1945. и достигнуте ревизије овог пописа, није могуће вршити процјену броја жртава према мјестима страдања.
Наравно, легитимно је, штавише и пожељно, пред стручну јавност изнијети мишљење о овој подтеми велике тематске цјелине „људски губици у Другом свјетском рату“ што је господин Цветковић и чинио у више наврата. Но ипак, чини се да је неозбиљно са оваквим подацима излазити у јавност, а притом знати да могу изазвати лавину, углавном јалових расправа и нови талас дехуманизације жртве.
2. Зашто се и данас бавимо процјенама?
Ово питање ће нас вратити неколико деценија уназад. У претпоследњој ратној години основана је Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, која је након прикупљања података и првих прелиминарних процјена, престала са радом већ три године након рата. Сличне комисије у неким од европских земаља, радиле су и до средине осамдесетих године.
Непостојање адекватне научне институције која би се бавила овом темом и веома висок ниво интересовања о којем свједочи бројна, жанровски и квалитетом различита литература родили су читав низ контроверзи везаних за број жртава. Педесет и пет година након Комисије, 1993. године основан је Музеј жртава геноцида у Београду, данас једина српска институција ове намјене. Музеј издаје Годишњак, до данас је објавио неколико важних студија, организовао више научних скупова, учествовао у међународној сарадњи. Са друге стране, ово је једини музеј у Србији који нема адекватне услове за рад, прије свега изложбени простор. Данас су у њему запослена свега четири историчара, од којих један на одређено вријеме.
Како бисмо на што једноставнији начин схватили положај Музеја, потребно је рећи да му је повјерен рад на ревизији пописа „Жртве рата 1941-1945“. коју није могуће привести крају (што би значило исцрпити све расположиве изворе) без обимних истраживања у архивима свих држава насталих разбијањем СФРЈ, али и неким архивима ван Балкана. Музеју је притом, прије неколико година инспекција забранила ангажовање спољних сарадника, а у буџету за прошлу годину на располагању је имао исти износ средстава за службена путовања и тоалет папир. У истој години Влада Републике Србије је за „Егзит фестивал“ издвојила десетоструко више средстава у односу на годишњи буџет Музеја.
О институционалном односу Републике Српске, чини се, потрошене су све ријечи. Историјски институт АНУРС, основан прије готово двије године, због „недостатка новца“ сведен је на плочицу са називом институције залијепљену на једна од врата у згради Академије. Истовремено је Влада Републике Српске учествовала у финансирању концерата у износу од око пола милиона конвертибилних марака.
Спомен подручје Доња Градина је предмет манипулација. Средства за изградњу меморијала, одобрена прије неколико година, полако цуре док се заинтересоване интересне групе боре око тога чији пројекат ће бити усвојен, посљедично, ко ће од њега имати већу зараду. Да трагедија буде већа, Доња Градина је схваћена као локално стратиште. Ако пажљиво погледамо начин одабира запослених лако ћемо уочити да је основни критеријум при запошљавању било мјесто боравка, а не стручност, како бисмо очекивали.
Република Српска је прије неколико година имала могућност да кроз сарадњу са меморијалним центром Јад Вашем (Yad Washem) у Јерусалиму постане незаобилазан фактор, а можда и лидер у региону кад је ријеч о образовању о холокаусту и геноциду. Но читав овај програм је шест година био блокиран у нашем Министарству просвјете и културе. Данас ћемо од истих оних који су овај програм блокирали, чути како је недопустиво да млади у Републици Српској знају мало или чак ништа о догађајима из Другог свјетског рата.
Како је у раду трибине учествовао и београдски историчар, господин Драган Цветковић, виши кустос Музеја жртава геноцида, самостални српски тједник/недјељник „Новости“ искористио је ову прилику и пером новинара Ненада Јовановића, са господином Цветковићем направљен је интервју.
У самом интервјуу пада у очи да је новинар „Новости“ инсистирао на броју жртава, најслабије обрађеној подтеми када говоримо о Јасеновцу, али и о холокаусту и геноцидима у НДХ. Поред тога, у фокус су стављене и контроверзе које су се, најчешће из идеолошких разлога, плеле око бројева. Ово, али и процјене које је изнио господин Цветковић намећу неколико питања која међусобно стоје у одређеном узрочно-посљедичном односу.
1. Могућности прорачуна броја жртава према мјестима страдања?
Уколико смо сагласни да је НДХ починила холокауст и геноциде над Србима и Ромима ово питање не би требало бити интересантно за ширу јавност, односно не бисмо га требали посматрати у категоријама „умањивање/увећавање броја жртава“. Мање је важно да ли је нека жртва страдала у неком од логора, локалних стратишта или у директном терору (на кућном прагу) јер је у сваком случају ријеч о жртви геноцида НДХ. Зато је овај проблем потребно посматрати као унутарнаучно, техничко питање.
Процјена господина Драгана Цветковића, базирана је на попису „Жртве рата 1941-1945“ којег је 1964. провео Савезни завод за статистику и достигнутог нивоа ревизије овог пописа коју води београдски Музеј жртава геноцида. С обзиром да су пописом и достигнутим нивоом ревизије утврђени подаци за нешто више од 60% жртава од претпостављеног броја стварних ратних губитака, могуће је, мултидисциплинарним приступом, доћи до процјене приближног броја страдалих према мјесту боравка (село, општина, град, срез, држава). Међутим, изузетно висок проценат претпостављених жртава које нису пописане онемогућује процјену броја жртава према мјестима страдања, зато што о тим жртвама, прије свега о њиховом страдању, не знамо ништа.
Основна методолошка грешка господина Цветковића, како се чини, лежи у томе што је исказани тренд, утврђени проценат страдалих у логорима код пописаних жртава примјенио на претпостављени број не пописаних жртава и на тај начин добио процјену са релативно малом разликом између најнижег и највишег могућег броја. Број јасеновачких жртава процјенио је на 122.000 – 130.000, а госпићке групе логора на 16.000 – 17.000. Како не знамо баш ништа о не пописаним жртвама, самим тим ни мјесто, вријеме и околности у којима су страдале, а ако у обзир узмемо и чињеницу да прилив логораша као и њихова смртност нису били равномјерно распоређени на сво вријеме постојања логорâ за које је вршена процјена, могуће је закључити да ова као и мноштво других процјена, нема чврсто тло под ногама. Макар и теоријске могућности, ма колико као крајности не биле вјероватне, да су све не пописане жртве страдале у неком од логора, односно да ни једна од њих није страдала у неком од логора, саме по себи говоре да на темељу пописа Жртве рата 1941-1945. и достигнуте ревизије овог пописа, није могуће вршити процјену броја жртава према мјестима страдања.
Наравно, легитимно је, штавише и пожељно, пред стручну јавност изнијети мишљење о овој подтеми велике тематске цјелине „људски губици у Другом свјетском рату“ што је господин Цветковић и чинио у више наврата. Но ипак, чини се да је неозбиљно са оваквим подацима излазити у јавност, а притом знати да могу изазвати лавину, углавном јалових расправа и нови талас дехуманизације жртве.
2. Зашто се и данас бавимо процјенама?
Ово питање ће нас вратити неколико деценија уназад. У претпоследњој ратној години основана је Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, која је након прикупљања података и првих прелиминарних процјена, престала са радом већ три године након рата. Сличне комисије у неким од европских земаља, радиле су и до средине осамдесетих године.
Непостојање адекватне научне институције која би се бавила овом темом и веома висок ниво интересовања о којем свједочи бројна, жанровски и квалитетом различита литература родили су читав низ контроверзи везаних за број жртава. Педесет и пет година након Комисије, 1993. године основан је Музеј жртава геноцида у Београду, данас једина српска институција ове намјене. Музеј издаје Годишњак, до данас је објавио неколико важних студија, организовао више научних скупова, учествовао у међународној сарадњи. Са друге стране, ово је једини музеј у Србији који нема адекватне услове за рад, прије свега изложбени простор. Данас су у њему запослена свега четири историчара, од којих један на одређено вријеме.
Како бисмо на што једноставнији начин схватили положај Музеја, потребно је рећи да му је повјерен рад на ревизији пописа „Жртве рата 1941-1945“. коју није могуће привести крају (што би значило исцрпити све расположиве изворе) без обимних истраживања у архивима свих држава насталих разбијањем СФРЈ, али и неким архивима ван Балкана. Музеју је притом, прије неколико година инспекција забранила ангажовање спољних сарадника, а у буџету за прошлу годину на располагању је имао исти износ средстава за службена путовања и тоалет папир. У истој години Влада Републике Србије је за „Егзит фестивал“ издвојила десетоструко више средстава у односу на годишњи буџет Музеја.
О институционалном односу Републике Српске, чини се, потрошене су све ријечи. Историјски институт АНУРС, основан прије готово двије године, због „недостатка новца“ сведен је на плочицу са називом институције залијепљену на једна од врата у згради Академије. Истовремено је Влада Републике Српске учествовала у финансирању концерата у износу од око пола милиона конвертибилних марака.
Спомен подручје Доња Градина је предмет манипулација. Средства за изградњу меморијала, одобрена прије неколико година, полако цуре док се заинтересоване интересне групе боре око тога чији пројекат ће бити усвојен, посљедично, ко ће од њега имати већу зараду. Да трагедија буде већа, Доња Градина је схваћена као локално стратиште. Ако пажљиво погледамо начин одабира запослених лако ћемо уочити да је основни критеријум при запошљавању било мјесто боравка, а не стручност, како бисмо очекивали.
Република Српска је прије неколико година имала могућност да кроз сарадњу са меморијалним центром Јад Вашем (Yad Washem) у Јерусалиму постане незаобилазан фактор, а можда и лидер у региону кад је ријеч о образовању о холокаусту и геноциду. Но читав овај програм је шест година био блокиран у нашем Министарству просвјете и културе. Данас ћемо од истих оних који су овај програм блокирали, чути како је недопустиво да млади у Републици Српској знају мало или чак ништа о догађајима из Другог свјетског рата.
3. Побједници пишу историју?
Окупљајући народне снаге за стварање нове хрватске независности, Фрањо Туђман је изјавио како НДХ није била само квислиншка творевина већ и тисућљетни сан хрватскиг народа. Овом изјавом Туђман покушава премостити комунистички јаз у хрватској историји и ухватити дашак вјетра у идеолошкој промаји насталој након рушења Берлинског зида.
Истовремено Туђман је покушао релативизовати злочине у Јасеновцу кроз релативизацију броја жртава.
С обзиром да је Јасеновац највеће стратиште и да као такав симболизује свеукупно страдање у НДХ, релативизација Јасеновца би у симболичкој равни значила и релативизацију злочина, а у свијести просјечног Хрвата и скидање одговорности са НДХ. Није мали број оних који су наставили његово дјело. Треба видјети научну продукцију, од лексикона „Тко је тко у НДХ“, па преко Јурчевићевог „Јасеновачког мита“, до мањих радова објављених у научним часописима, у којима је НДХ посматрана као држава настала на хрватском повјесном тлу, а у којој су злочини били изазвани српским побунама. Број жртава опет предњачи као критеријум за релативизацију злочина. У овим ревизионистичким маховима, с циљем рехабилитације НДХ предњаче Институт за сувремену повјест и Институт Др Иво Пилар. О одјеку њиховог рада у хрватском друштву најбоље свједочи бизарна епизода везана за подизање споменика усташи погинулом у тзв. Велебитском устанку из 1932. На споменику пише усташа - антифашиста.
Наша немогућност да истражимо питање броја жртава према мјестима страдања, чак ни да дамо неоспориве реалистичне процјене, одсуство бриге и ендемска неодговорност српске државе/ентитета, али и српских установа у Хрватској, широм су отворили врата хрватском ревизионизму историје Другог свјетског рата. Чини се као да је у овој новој консталацији односа побједила идеја Фрање Туђмана, а посљедично, његови настављачи постају нови побједници који пишу историју.
Остаје отворено питање да ли ћемо у скоријој будућности добити генерацију, која ће изучавајући облике друштвене патологије, а посматрајући рад српских Влада нашег времена, али и Српског националног вијећа и његовог гласила „Новости“, открити феномен самомрзећег Србина!?
Феномен самомрзећег Јеврејина је одавно познат.
Драгослав Илић
Аутор је апсолвент на одсјеку за Историју Филозофског факултета, Универзитета у Бањој Луци
Члан је УГ Јадовно 1941. и УСИ Др Милан Васић
Окупљајући народне снаге за стварање нове хрватске независности, Фрањо Туђман је изјавио како НДХ није била само квислиншка творевина већ и тисућљетни сан хрватскиг народа. Овом изјавом Туђман покушава премостити комунистички јаз у хрватској историји и ухватити дашак вјетра у идеолошкој промаји насталој након рушења Берлинског зида.
Истовремено Туђман је покушао релативизовати злочине у Јасеновцу кроз релативизацију броја жртава.
С обзиром да је Јасеновац највеће стратиште и да као такав симболизује свеукупно страдање у НДХ, релативизација Јасеновца би у симболичкој равни значила и релативизацију злочина, а у свијести просјечног Хрвата и скидање одговорности са НДХ. Није мали број оних који су наставили његово дјело. Треба видјети научну продукцију, од лексикона „Тко је тко у НДХ“, па преко Јурчевићевог „Јасеновачког мита“, до мањих радова објављених у научним часописима, у којима је НДХ посматрана као држава настала на хрватском повјесном тлу, а у којој су злочини били изазвани српским побунама. Број жртава опет предњачи као критеријум за релативизацију злочина. У овим ревизионистичким маховима, с циљем рехабилитације НДХ предњаче Институт за сувремену повјест и Институт Др Иво Пилар. О одјеку њиховог рада у хрватском друштву најбоље свједочи бизарна епизода везана за подизање споменика усташи погинулом у тзв. Велебитском устанку из 1932. На споменику пише усташа - антифашиста.
Наша немогућност да истражимо питање броја жртава према мјестима страдања, чак ни да дамо неоспориве реалистичне процјене, одсуство бриге и ендемска неодговорност српске државе/ентитета, али и српских установа у Хрватској, широм су отворили врата хрватском ревизионизму историје Другог свјетског рата. Чини се као да је у овој новој консталацији односа побједила идеја Фрање Туђмана, а посљедично, његови настављачи постају нови побједници који пишу историју.
Остаје отворено питање да ли ћемо у скоријој будућности добити генерацију, која ће изучавајући облике друштвене патологије, а посматрајући рад српских Влада нашег времена, али и Српског националног вијећа и његовог гласила „Новости“, открити феномен самомрзећег Србина!?
Феномен самомрзећег Јеврејина је одавно познат.
Драгослав Илић
Аутор је апсолвент на одсјеку за Историју Филозофског факултета, Универзитета у Бањој Луци
Члан је УГ Јадовно 1941. и УСИ Др Милан Васић