7. фебруар 1942. дан када је људска бестијалност завирила у најдубље одаје пакла. Годишњица покоља Срба у бањалучким селима Дракулић , Шарговац и Мотике љета господњег 2012. подстакла ме да поново размишљам и читам по ко зна који пут о немогућем, а могућем, о људском, а нељудском, о заборављеном, а незаборављеном, о обиљжаваном, а необиљженом, о јуче о данас, о сутра. И пошто душа није нашла одушак у написаном оставља отисак прста у тастатури дигиталног сјећања.
Пише: Предраг Лозо
У књизи Лазара Лукајића „ Усташе и фратри кољу“ читам:
Извештај Усташке надзорне службе број 69/42 гласи:
„РАДИОГРАМ
одпремљен 11. вељаче 1942 г.
ЗАПОВЈЕДНИШТВУ УСТАШКЕ НАДЗОРНЕ СЛУЖБЕ
на руке госп. Еугена Кватерника
ЗАГРЕБ
У вези В.Т. од 9 овог извјештавам Једна сатнија усташке бојне под заповје-
дништвом надпоручника Јосипа Мишлова у пратњи жупника фра. Вјекослава
Филиповића дана 7 вељаче у 4 сата ујутро запосјела рудник Раковац и поубијала
крампом 37 радника гркоистичњака. Наставила са убијањем крампом и сјекиром
гркоисточњака мушкараца, жена и дјеце у селима Мотике гдје је убијено око 750
Дракулић и Шарговац гдје је убијено око 1500 особа. Убијање је завшено истог да-
на око 14 сати. Од тада па све до данас усташе превозе храну стоку и покућство
из кућа побијених у своја складишта. Обширан извјештај слиједи. Велики жупан
пуковник Алеман.
Горњи извјештај точан. Обширни извјештај Великом жупану стожерника и
овог Повјереништва долазе куриром. УНС Бања Лука.“
(Печат и број Повјереништва)[1]
[1]Лазар Лукајић „ Усташе и фратри кољу“ страна 157
Тако опоро, штуро, мануфактурситички, офицјелно звучи овај извјештај из мозга људи, а нељуди, звијери поткрепљених монструозном идејом која их опет разликује од звијери животињских и која их на љествици овоземаљских живих поставља ниже од грабљиваца, ниже од звијери дубоко у таме небића. Како људски мозак испран идејом, идеологијом, опсјеном, може тако фабрички причати о злу тако приземном и тако страшном? Да ли бројка може постати средство вјежбања душе и тијела и навикавања на зло које постаје збиља и јава и које постаје тако прихватљиво у главама злочинаца , да измјенимо ли мало претходни извјешатј ништа се неће разликовати од извјештаја о приспјећу путничког воза нумерисаних вагона писаног руком безбрижног перонског радника у смирај једног напорног дана у провинцијској жељезничкој станици.
Сада би на популарним медијским сервисерима требало стајати онај фамозни знак +18 или обавјештење да наредни садржај није за особе са слабијим живцима и нарушеног здравственог стања. А за кога човјека јесте !? Ко је спреман да се суочи са адским злом таме за коју нама позната црна боја представља само благу варијанту бијеле !? Да ли сваки дан суочавати човјека и посјетити га на шта су били спремни они који су се некада његовим именом звали и његовим плаштом родним прекривали, и да ли ова страва може бити превенција зла да се никад више не деси !?
Она( Добрила Мартиновић,учитељица– додао Л.П.) је у поверењу причала о покољу српске деце у основној школи у Дракулићу
много детаљније него што је приказано у књигама. По њеном причању то је било
овако:
У њену учионицу изненада је за време часа ушао фратар Томислав Филиповић,
кога је она одраније познавала. Познавала су га и деца, јер је тај фратар често
пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. За њим је ушло још 12 усташа, ко-
ји су стали до врата поред катедре и школске табле, окренути према клупама и
деци. Изгледа да је фратар опонашао Исуса Христа и његових 12 апостола, па је
зато водио са собом 12 усташа. Дотле није било никакве нервозе ни страха, јер су
усташе често пролазиле поред школе и нису чиниле никаква зла. „Доброћудни“
фратар Филиповић уносио је мир. Деца су радознало, без страха, гледала војску.
Онда је фратар замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дете. Она је,
не знајући шта ће бити, одабрала и извела лепушкасту и уредну девојчицу Радојку,
кћерку Ћуре Гламочанина. Мислила је да дете треба да нешто одрецитује, као
што се то и раније дешавало, па је зато одабрала лепо и отресито дете из угледне
породице. Када је Радојка дошла до катедре, фратар ју је прихватио, подигао на
катедру, а онда извадио нож и ту је заклао пред осталом децом, учитељицом и
усташама. Тада се смирено и језуитски достојанствено окренуо према усташама
и рекао им:
– Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја први
примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједити и ријешити свих гријеха.210
У учионици је настала паника. Ужаснута деца су викала, вриштала, јаукала и
скакала једно преко другог, између клупа и преко клупа. Фратар је одмах наредио
учитељици Добрили Мартиновић да издвоји сву српску децу под претњом уби-
ства. Затим је наредио да и друга учитељица, Мара Шуњић, изведе српску децу из
свог разреда. Контролисао је децу по школском дневнику. Усташама је наредио да
српску децу изведу напоље, у школско двориште у коме је био утабан снег. Деци је
наредио да трче укруг по школском дворишту, а на одређеним растојањима поста-
вио је 12 усташа, „апостола.“ Наредио им је, како које дете наиђе, да му одсеку део
тела – уво, нос, руку, образ, изваде око - и да му то гурају у просечени стомачић,
а затим да масакрирано дете даље трчи. И све тако док деца нису попадала. Онда
су их усташе дотукле на снегу. Учитељице су се избезумиле.
„Мара Шуњић, учитељица, (као сведок на суђењу фратру Филиповићу – Л. Л.)
причала је како је једнога дана у њену школу дошао Филиповић-Мајсторовић са
групом усташа. Наредио јој је да раздвоји дјецу по националностима, а затим је
извадио каму и рекао:
– Дјецо, гледајте!
Почео је клати православну дјецу. Неке је прорезао па су стала трчати окрвавље-
на у круг и вриштати. Полузаклану дјецу, избезумљену од болова, усташе су доче-
ки вале и тукле дршкама од пиштоља и убијале.“211
„У школама су остала празна сва мјеста српске дјеце. Само у шарговачку школу
није дошло 53 дјеце.“212
Учитељица Добрила Мартиновић пала је у несвест. После се годинама опора-
вљала.
У школском дневнику је записано да су Радојка Гламочанин и остала српска
деца „умрла 7. вељаче 1942. Год.[2]
[2] Лазар Лукајић „ Усташе и фратри кољу“ страна 111
Сада би на популарним медијским сервисерима требало стајати онај фамозни знак +18 или обавјештење да наредни садржај није за особе са слабијим живцима и нарушеног здравственог стања. А за кога човјека јесте !? Ко је спреман да се суочи са адским злом таме за коју нама позната црна боја представља само благу варијанту бијеле !? Да ли сваки дан суочавати човјека и посјетити га на шта су били спремни они који су се некада његовим именом звали и његовим плаштом родним прекривали, и да ли ова страва може бити превенција зла да се никад више не деси !?
Она( Добрила Мартиновић,учитељица– додао Л.П.) је у поверењу причала о покољу српске деце у основној школи у Дракулићу
много детаљније него што је приказано у књигама. По њеном причању то је било
овако:
У њену учионицу изненада је за време часа ушао фратар Томислав Филиповић,
кога је она одраније познавала. Познавала су га и деца, јер је тај фратар често
пролазио кроз Дракулић, Шарговац и Мотике. За њим је ушло још 12 усташа, ко-
ји су стали до врата поред катедре и школске табле, окренути према клупама и
деци. Изгледа да је фратар опонашао Исуса Христа и његових 12 апостола, па је
зато водио са собом 12 усташа. Дотле није било никакве нервозе ни страха, јер су
усташе често пролазиле поред школе и нису чиниле никаква зла. „Доброћудни“
фратар Филиповић уносио је мир. Деца су радознало, без страха, гледала војску.
Онда је фратар замолио учитељицу да изведе из клупе једно српско дете. Она је,
не знајући шта ће бити, одабрала и извела лепушкасту и уредну девојчицу Радојку,
кћерку Ћуре Гламочанина. Мислила је да дете треба да нешто одрецитује, као
што се то и раније дешавало, па је зато одабрала лепо и отресито дете из угледне
породице. Када је Радојка дошла до катедре, фратар ју је прихватио, подигао на
катедру, а онда извадио нож и ту је заклао пред осталом децом, учитељицом и
усташама. Тада се смирено и језуитски достојанствено окренуо према усташама
и рекао им:
– Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви слиједите мој пут. Ја први
примам сав гријех на моју душу, а вас ћу исповједити и ријешити свих гријеха.210
У учионици је настала паника. Ужаснута деца су викала, вриштала, јаукала и
скакала једно преко другог, између клупа и преко клупа. Фратар је одмах наредио
учитељици Добрили Мартиновић да издвоји сву српску децу под претњом уби-
ства. Затим је наредио да и друга учитељица, Мара Шуњић, изведе српску децу из
свог разреда. Контролисао је децу по школском дневнику. Усташама је наредио да
српску децу изведу напоље, у школско двориште у коме је био утабан снег. Деци је
наредио да трче укруг по школском дворишту, а на одређеним растојањима поста-
вио је 12 усташа, „апостола.“ Наредио им је, како које дете наиђе, да му одсеку део
тела – уво, нос, руку, образ, изваде око - и да му то гурају у просечени стомачић,
а затим да масакрирано дете даље трчи. И све тако док деца нису попадала. Онда
су их усташе дотукле на снегу. Учитељице су се избезумиле.
„Мара Шуњић, учитељица, (као сведок на суђењу фратру Филиповићу – Л. Л.)
причала је како је једнога дана у њену школу дошао Филиповић-Мајсторовић са
групом усташа. Наредио јој је да раздвоји дјецу по националностима, а затим је
извадио каму и рекао:
– Дјецо, гледајте!
Почео је клати православну дјецу. Неке је прорезао па су стала трчати окрвавље-
на у круг и вриштати. Полузаклану дјецу, избезумљену од болова, усташе су доче-
ки вале и тукле дршкама од пиштоља и убијале.“211
„У школама су остала празна сва мјеста српске дјеце. Само у шарговачку школу
није дошло 53 дјеце.“212
Учитељица Добрила Мартиновић пала је у несвест. После се годинама опора-
вљала.
У школском дневнику је записано да су Радојка Гламочанин и остала српска
деца „умрла 7. вељаче 1942. Год.[2]
[2] Лазар Лукајић „ Усташе и фратри кољу“ страна 111
Фрагменти школског дневника у посједу Архива Републике Српске
Шта написати после овога, а да не изгледа фразеолошки плитко и административно сурово када се ради о књиговодству, гдје душа постаје недуша, гдје биће јесте небиће, гдје разум постаје лудило крви и таме. Како данас у двадесет првом вијеку видјети да је највећи пораз цивилизације људског рода коме је и Господ послао свога јединца тако близу у непрегледној скали времена, гдје се 70 година не може мјерити ни са дебљином једне људске власи. Како остати равнодушан према судбини покланих Српчића , а не позивати се искреном молитвом за људски род који је свашта себи дозволио. Како не завапјети ГОСПОДЕ ОПРОСТИ,СПАСИ И ПОМИЛУЈ...
Како се заиста данас односити према жртвама ових стравичних злочина и не ридајући и старозавјетно чупајући сопствену косу и не мрзећи суочити се са тешкоћом постојања и заборава. Колко се свакодневно сјетимо жртава ових мученика у доба навале сурове западњачко капиталистичке егзистенције „мејн стрим морала“ и колико су те жртве заиста дио нас и нашег сјећања? Колико смо одмакли од пластичног формално датумског обиљежавња оваквих дана и колико се већ осмог фебруара не сјећамо седмог? Да ли свако од себе може послати нит сјећања на прошлост ,нит молитве за душе ових невиних људи, за душе људског рода који пада у искушење да их заборави или да се ад понови? Да ли та нит може стићи тамо гдје душе њихове чисте и бијеле почивају уз пјесму херувима и колико ће уже од наших нити бити да нас све извуче у неки бољи свијет, како нам се овакве ствари не би поновиле ни у најгорем кошмарном сну ни на јави.
Како су причали људи о овом стравичном злочину гдје је у селима надомак Бања Луке убијено за тај дан око 2500 невиних српских цивила од стране усташких монструма који су се усудили звати именом људским !?
Андрија Голуб, из Шарговца, на саслушању у УНС–у 11. II 1942. год. који је уста-
шама служио као водич, изјављује:
‘Убијање је вршено на тај начин, да су обично ударени тупим предметом по
глави и затим дотучени, по изгледу, тај тупи предмет је био сјекира. Ту су са
убијањем брзо свршили и кренули у Дракулић. Прво су свратили у куће Ђуре
Гламочанина и ту почели са убијањем. Из читавог села прикупили су све грко–
источњаке, како мушкарце, тако и жене и дјецу и побили их. Мислим, да су до 12
сати завршили тај свој посао у Дракулићу, а потом су кренули за Шарговац, гдје
су то исто учинили. Убијали су све редом грко–источњаке, почевши од дјетета ста-
рог један дан, па све на више, како мушко, тако и женско[3]
Какав је то посао црни Андрија !? Да ли си заспао иједну ноћ послије тога? Да ли си погледао или помиловао сопствено дијете!? ОПРОСТИ НАМ ГОСПОДЕ,СПАСИ И ПОМИЛУЈ....
„Један од преживјелих – Миле Тодоровић, коме је поклана читава породица,
прича:
‘Дошао сам кући, а она пуста, само у штали краве ричу. Кад сам изашао из куће,
чуо сам како нешто крчи. Пришао сам ближе и нашао око 100 метара од моје куће
гомилу тјелеса – око 70 људи, дјеце, жена. Један од њих је сједио и јечао. Приђем
му и зовем га, а он ме не разумије. Био је посјечен по малом мозгу, препознам га
– Средић Стојан. (Средић Васе Стојан, домаћин, рођен 1876. године у Дракулићу.
– Л. Л.) На једној нози ципела, а друга боса. Од једног малог љеша учини ми се да
је моја најмлађа кћи и онда сам пао у несвјест. Након одређеног времена сам устао
и кренуо. И даље су јечали и звали. Снијег црвен наоколо, на петнаестак метара.
Кренуо сам, јер су усташе долазиле пјевајући своју пјесму.[4]
Не дозволи Господе, не дозволи човјече да се забораве ријечи које је изгворио Миле, јер заборавимо ли то заборавићемо и ова тијела искасапљена и овај црвени крвав снијег. ОПРОСТИ ГОСПОДЕ,СПАСИ И ПОМИЛУЈ НАС....
[3] Лазар Лукајић „ Усташе и фратри кољу“страна 155
[4] Исто страна 156
Како су причали људи о овом стравичном злочину гдје је у селима надомак Бања Луке убијено за тај дан око 2500 невиних српских цивила од стране усташких монструма који су се усудили звати именом људским !?
Андрија Голуб, из Шарговца, на саслушању у УНС–у 11. II 1942. год. који је уста-
шама служио као водич, изјављује:
‘Убијање је вршено на тај начин, да су обично ударени тупим предметом по
глави и затим дотучени, по изгледу, тај тупи предмет је био сјекира. Ту су са
убијањем брзо свршили и кренули у Дракулић. Прво су свратили у куће Ђуре
Гламочанина и ту почели са убијањем. Из читавог села прикупили су све грко–
источњаке, како мушкарце, тако и жене и дјецу и побили их. Мислим, да су до 12
сати завршили тај свој посао у Дракулићу, а потом су кренули за Шарговац, гдје
су то исто учинили. Убијали су све редом грко–источњаке, почевши од дјетета ста-
рог један дан, па све на више, како мушко, тако и женско[3]
Какав је то посао црни Андрија !? Да ли си заспао иједну ноћ послије тога? Да ли си погледао или помиловао сопствено дијете!? ОПРОСТИ НАМ ГОСПОДЕ,СПАСИ И ПОМИЛУЈ....
„Један од преживјелих – Миле Тодоровић, коме је поклана читава породица,
прича:
‘Дошао сам кући, а она пуста, само у штали краве ричу. Кад сам изашао из куће,
чуо сам како нешто крчи. Пришао сам ближе и нашао око 100 метара од моје куће
гомилу тјелеса – око 70 људи, дјеце, жена. Један од њих је сједио и јечао. Приђем
му и зовем га, а он ме не разумије. Био је посјечен по малом мозгу, препознам га
– Средић Стојан. (Средић Васе Стојан, домаћин, рођен 1876. године у Дракулићу.
– Л. Л.) На једној нози ципела, а друга боса. Од једног малог љеша учини ми се да
је моја најмлађа кћи и онда сам пао у несвјест. Након одређеног времена сам устао
и кренуо. И даље су јечали и звали. Снијег црвен наоколо, на петнаестак метара.
Кренуо сам, јер су усташе долазиле пјевајући своју пјесму.[4]
Не дозволи Господе, не дозволи човјече да се забораве ријечи које је изгворио Миле, јер заборавимо ли то заборавићемо и ова тијела искасапљена и овај црвени крвав снијег. ОПРОСТИ ГОСПОДЕ,СПАСИ И ПОМИЛУЈ НАС....
[3] Лазар Лукајић „ Усташе и фратри кољу“страна 155
[4] Исто страна 156
И данас, седамдесет љета и зима послије свега, колико ће све и да ли ће сви стати у нашим селима: Дракулићу. Шарговцу, Мотикама, у нашој Бањој Луци, колико ће стати у нашој Републици Српској, стати тамо гдје има иједног Србина, ма стати гдје има и једног човјека, стати на секунд на минут и запалити свијећу доброте, свијећу молитве и мира - устукнути понизно пред сјенима мученика !?