Препорука ОЕБС/ОДИХР-а да би „тема холокауста требало да буде уметнута како у регионални тако и у специфичан земаљски контекст да би могла да се позабави регионалним посебностима прогона и депортација, укључујући и улогу коју је имало мјесно становништво,“[1] има велику важност у овој фази образовања о Холокаусту. Веома нам је потребна озбиљна расправа о свим посебностима Холокауста у региону, да бисмо пронашли најбољи начин да образовање о Холокаусту достигне свој суштински циљ – умове и срца ученика и студената као активних судионика у образовном процесу.
Чинећи Холокауст јединственим, нацисти су га учинили – како је то приметио Јехуда Бауер - “глобалним проблемом највеће важности”.[2] За Православну цркву, Холокауст као глобални догађај и догађај без преседана представља шансу да се утврде основне људске вредности и осећања и да се осигура да законодавство које се бави људским правима потврди те вредности и заштити их.
Холокауст се може узети као заједничка европска додирна тачка прошлости. Постао је универзални симбол зла уопште, јер је екстремни облик геноцида. Институционализовани су кораци, да се то заједничко сећање узме као срж европског идентитета. У Штокхолму је 27.1.2000. одржана конференција, на којој су дискутовани форма комеморације и педагогије холокауста. 55 година после ослобађања Аушвица било се сагласно да трауматични догађај убијања Јевреја треба да постане заједничко сећање, на којем требају бити основане вредности цивилног друштва и заштита мањина као европска обавеза и оријентација.
То је било само-обавезивање за сјећање на Холокауст у будућности. На посебној седници УН 24.1.2005. по први пут се сећало на Холокауст.
Универзализација Холокауста значи ширење граница колективног памћења. Ко се сећа? Одговор: група је безгранична. Социолог Џефреј Александер наглашава да сећање на Холокауст улази у универзално морално памћење човечанства.
„Шта Европу спаја и шта ју раздваја, је у сржи једно: заједничко памћење.“ (Адолф Мушк). И више од шездесет година после Другог светског рата смо далеко од јединственог сећања: догађаји Другог светског рата и Холокауста су и даље предмет супротних перспектива и комплексних сећања.
Тренутно нема у образовном плану и програму у Републици Српској посебан акценат на образовању о Холокаусту, нема посебног семестра у настави, препуштено је предавачима појединцима хоће ли тематизовати Холокауст и геноцид или не. Образовање о Холокаусту је значајна могућност за превенцију геноцида. Управо познавање прошлости је добар темељ за бољу будућност.
Холокауст се може узети као заједничка европска додирна тачка прошлости. Постао је универзални симбол зла уопште, јер је екстремни облик геноцида. Институционализовани су кораци, да се то заједничко сећање узме као срж европског идентитета. У Штокхолму је 27.1.2000. одржана конференција, на којој су дискутовани форма комеморације и педагогије холокауста. 55 година после ослобађања Аушвица било се сагласно да трауматични догађај убијања Јевреја треба да постане заједничко сећање, на којем требају бити основане вредности цивилног друштва и заштита мањина као европска обавеза и оријентација.
То је било само-обавезивање за сјећање на Холокауст у будућности. На посебној седници УН 24.1.2005. по први пут се сећало на Холокауст.
Универзализација Холокауста значи ширење граница колективног памћења. Ко се сећа? Одговор: група је безгранична. Социолог Џефреј Александер наглашава да сећање на Холокауст улази у универзално морално памћење човечанства.
„Шта Европу спаја и шта ју раздваја, је у сржи једно: заједничко памћење.“ (Адолф Мушк). И више од шездесет година после Другог светског рата смо далеко од јединственог сећања: догађаји Другог светског рата и Холокауста су и даље предмет супротних перспектива и комплексних сећања.
Тренутно нема у образовном плану и програму у Републици Српској посебан акценат на образовању о Холокаусту, нема посебног семестра у настави, препуштено је предавачима појединцима хоће ли тематизовати Холокауст и геноцид или не. Образовање о Холокаусту је значајна могућност за превенцију геноцида. Управо познавање прошлости је добар темељ за бољу будућност.