И шта то заиста значи бити интелектуалац у данашњем времену и колико их заиста има !?
Чедомир Антић, један из новије плејаде наших историчара, некада заиста даје примјер онога који искрено постави ствари онакве каве јесу , а дух са почетка ове приче давно је иселио или никад није стајао у његовој лампи. Искрено, кад прочитам поједине његове текстове о ситуацији у српском друштву сјетим се оне секвенце Боде Нинковића из популарног филма:
И заиста господин Антић разликује се од оних који своје "интелектуалство" увијају у седам кора сваку ноћ трљајући "лампу духа незамјерања". Рећи истину кратко и јасно једноставно му иде....
Мајорски нема шта.
Наравно ово није ода једној личности , нити не дао Бог идолопоклонство, јер сви имају мане, то је ваљда одавно свима јасно. Отјераћемо духа кад и ако мајор крене неким другим путем, до тада остаје нам да понекад воајерски "завиримо" на сајт Напредног клуба и прочитамо оно што сви мислимо али не говоримо, јер најтеже је рећи истину која је свима позната али никако да прескочи врх језика старог (не ) пријатеља...
Мајорски нема шта.
Наравно ово није ода једној личности , нити не дао Бог идолопоклонство, јер сви имају мане, то је ваљда одавно свима јасно. Отјераћемо духа кад и ако мајор крене неким другим путем, до тада остаје нам да понекад воајерски "завиримо" на сајт Напредног клуба и прочитамо оно што сви мислимо али не говоримо, јер најтеже је рећи истину која је свима позната али никако да прескочи врх језика старог (не ) пријатеља...
Аутотероризам
Чедомир Антић
Нема много смисла писати о афери особе А. Н. (одскора познатијег као Ружди). Медији наше Отаџбине већ су створили отужни утисак.
Неукусна подршка наводном атентатору на државни врх Србије, испаде прворазредни међународни проблем. Далеко већи него колективно усхићење осуђеним ратним злочинцима, до кога редовно долази подно Книнске тврђаве; релативизација масакра у Добровољачкој улици; прогони на Косову; расистички чланак на сајту моћне сповеначке партије; ослобађење Кепира у Будимпешти; обесправљивање Срба и Црној Гори… Од свега тога политички је вреднија, не једна претња српским државницима, већ само врло условљено и прилично релативизовано, рецимо, солидарисање, са особом која је наводно намеравала да покуша атентат у бањалучкој хали Борик.
Зашто?
Мислим да је одговор на то сложен. Поједностављено речено: грађане Србије и Србе - грађане других држава, могуће је без било каквог ризика вређати и угрожавати. Међутим, на било који начин запретити безбедности београдске олигархије значи отворени рат. Званична Србија реаговала је рефлексно на начин на који модерна, демократска и правна држава реагује када угрозе њеног грађанина или сународника. До убиства Зорана Ђинђића наши политичари су били само грађани који су се домогли велике власти, неки су покушавали да остваре некакав политички програм, а скоро без изузетка су учествовали у општем грабежу. За време Милошевића режим је бранио своје најважније чланове (мада не баш успешно, пошто их десетак масакрирано у разним атентатима, па су углавном били заштићени Милошевићи). После је свако гледао себе. Након 2003. године, међутим, напад или претња упућени једном нашем властодршцу, повлаче јединствену реакцију свих политичара, а са њима и читаве државе. И онда наступа злосрећни С.У. - личности која ни крива ни дужна већ читаву деценију стоји на челу (глави) Народне библиотеке Србије. Потписао је некакву петицију подршке апологети атентата, а из владе су му послали прекор, потом смену, а било је речи и о затвору. Е, оно што је мене разгалило била је реакција грађанина С.У. који тада више није био „нови Данило Киш – прогоњени геније“. „И ја сам Србин!“, завапио је узалуд управник-дављеник (који је Његоша и Маловића прогнао у црногорску књижевност, а уклонио представе капа шајкача и мозаик са ликом Светог Саве из хола библиотеке), док су га медији растрзали и развлачили. „Подметнуто ми је! Слободу говора подржавам (само) у начелу!!!“ Али узалуд. Изостала је подршка другара из тзв. Невладиног сектора. Нема презривих и злих коменатара типа: „А што да вам не прете (убијају вас, обесправљују, прогоне и вређају)? Па ви сте народ убица из Сребренице, кога ништа нису научили у Јасеновцу. Ви сте силовтељи 50.000 Бошњачих жена. Убице 300.000 невиних цивила. Бедни рушиоци Југославије (а уједно и њени хегемони и противправни браниоци), комунисти (али не као другарица мама и друг тата - него зли, немодерни и нижерасни) а уједно и фашисти...“ Не, није било тога. Изузетак представља Чедомир Јовановић, који ваљда мисли да се опрашта од „политичке слободе“, пре уласка у свенародну владу са ДС-ом, Аркановим другарима, Милошевићевим омладинцима, а уз мањинску помоћ странке хашког притвореника, ражалованог војводе и отераног професора доктора Војислава Шешеља. Јовановић говори нешто о перверзном мишљењу српске јавности. Србија никако да се суочи са геноцидом. И то не као Турска са 1915-ом годином, Аустрија са Шапцем 1914, Хрватска са Јасеновцем, Немачка са Сајмиштем - већ успешније. Толико да од Србије остане дроњак довољно велики да покрије срамоту неминовну за сваку власт коју би Јовановић оличавао. Дакле, уместо да се суоче и цркну, Срби гоне једног слободоумника (особу А.Н.). Истина, када је пре четири године руски новинар Константин Семин слично говорио о знатно раније убијеном Зорану Ђинђићу - Чедомир Јовановић је са верним присталицама демонстрирао испред руске амбасаде. Пошто је Семин реакционар Јовановића нису занимале медијске и књижевне слободе и српска кривица (која је колективна, па ваљда вреди исто за оног који је за време рата ишао на Пале да спречава америчко бомбардовање као и за овог који је недавно славио у Бањалуци).
Случај особе А.Н. указује на парадокс: наши екстремисти не треба да прете страним државницима. Напротив, прикладна реакција званичне Србије показује да само угроженост београдских политичара потекла из држава региона може да заинтересује нашу владу за легитимна права српског народа. Шта да радимо, такав нам је хороскоп, двадесет година смо звиждали химни соптвене земље па можемо и сада сложно да узвикнемо: „Ружди, чоче Божији, само пиши!“
Извор: Напредни Клуб САМО ПРАВО !!!
Чедомир Антић
Нема много смисла писати о афери особе А. Н. (одскора познатијег као Ружди). Медији наше Отаџбине већ су створили отужни утисак.
Неукусна подршка наводном атентатору на државни врх Србије, испаде прворазредни међународни проблем. Далеко већи него колективно усхићење осуђеним ратним злочинцима, до кога редовно долази подно Книнске тврђаве; релативизација масакра у Добровољачкој улици; прогони на Косову; расистички чланак на сајту моћне сповеначке партије; ослобађење Кепира у Будимпешти; обесправљивање Срба и Црној Гори… Од свега тога политички је вреднија, не једна претња српским државницима, већ само врло условљено и прилично релативизовано, рецимо, солидарисање, са особом која је наводно намеравала да покуша атентат у бањалучкој хали Борик.
Зашто?
Мислим да је одговор на то сложен. Поједностављено речено: грађане Србије и Србе - грађане других држава, могуће је без било каквог ризика вређати и угрожавати. Међутим, на било који начин запретити безбедности београдске олигархије значи отворени рат. Званична Србија реаговала је рефлексно на начин на који модерна, демократска и правна држава реагује када угрозе њеног грађанина или сународника. До убиства Зорана Ђинђића наши политичари су били само грађани који су се домогли велике власти, неки су покушавали да остваре некакав политички програм, а скоро без изузетка су учествовали у општем грабежу. За време Милошевића режим је бранио своје најважније чланове (мада не баш успешно, пошто их десетак масакрирано у разним атентатима, па су углавном били заштићени Милошевићи). После је свако гледао себе. Након 2003. године, међутим, напад или претња упућени једном нашем властодршцу, повлаче јединствену реакцију свих политичара, а са њима и читаве државе. И онда наступа злосрећни С.У. - личности која ни крива ни дужна већ читаву деценију стоји на челу (глави) Народне библиотеке Србије. Потписао је некакву петицију подршке апологети атентата, а из владе су му послали прекор, потом смену, а било је речи и о затвору. Е, оно што је мене разгалило била је реакција грађанина С.У. који тада више није био „нови Данило Киш – прогоњени геније“. „И ја сам Србин!“, завапио је узалуд управник-дављеник (који је Његоша и Маловића прогнао у црногорску књижевност, а уклонио представе капа шајкача и мозаик са ликом Светог Саве из хола библиотеке), док су га медији растрзали и развлачили. „Подметнуто ми је! Слободу говора подржавам (само) у начелу!!!“ Али узалуд. Изостала је подршка другара из тзв. Невладиног сектора. Нема презривих и злих коменатара типа: „А што да вам не прете (убијају вас, обесправљују, прогоне и вређају)? Па ви сте народ убица из Сребренице, кога ништа нису научили у Јасеновцу. Ви сте силовтељи 50.000 Бошњачих жена. Убице 300.000 невиних цивила. Бедни рушиоци Југославије (а уједно и њени хегемони и противправни браниоци), комунисти (али не као другарица мама и друг тата - него зли, немодерни и нижерасни) а уједно и фашисти...“ Не, није било тога. Изузетак представља Чедомир Јовановић, који ваљда мисли да се опрашта од „политичке слободе“, пре уласка у свенародну владу са ДС-ом, Аркановим другарима, Милошевићевим омладинцима, а уз мањинску помоћ странке хашког притвореника, ражалованог војводе и отераног професора доктора Војислава Шешеља. Јовановић говори нешто о перверзном мишљењу српске јавности. Србија никако да се суочи са геноцидом. И то не као Турска са 1915-ом годином, Аустрија са Шапцем 1914, Хрватска са Јасеновцем, Немачка са Сајмиштем - већ успешније. Толико да од Србије остане дроњак довољно велики да покрије срамоту неминовну за сваку власт коју би Јовановић оличавао. Дакле, уместо да се суоче и цркну, Срби гоне једног слободоумника (особу А.Н.). Истина, када је пре четири године руски новинар Константин Семин слично говорио о знатно раније убијеном Зорану Ђинђићу - Чедомир Јовановић је са верним присталицама демонстрирао испред руске амбасаде. Пошто је Семин реакционар Јовановића нису занимале медијске и књижевне слободе и српска кривица (која је колективна, па ваљда вреди исто за оног који је за време рата ишао на Пале да спречава америчко бомбардовање као и за овог који је недавно славио у Бањалуци).
Случај особе А.Н. указује на парадокс: наши екстремисти не треба да прете страним државницима. Напротив, прикладна реакција званичне Србије показује да само угроженост београдских политичара потекла из држава региона може да заинтересује нашу владу за легитимна права српског народа. Шта да радимо, такав нам је хороскоп, двадесет година смо звиждали химни соптвене земље па можемо и сада сложно да узвикнемо: „Ружди, чоче Божији, само пиши!“
Извор: Напредни Клуб САМО ПРАВО !!!