Одговоран етички однос према прошлости захтијева опрезност према свакој јавно изговореној ријечи поготово оних који се историјом баве стручно и професионално. Овај кратак осврт, на никада лаку тему броја страдалих, има за циљ да се укаже на недавну изјаву[1] господина Драгана Цветковића, вишег кустоса Музеја жртава геноцида, који за загребачке Новости,превише олако и у двије реченице, сублимира да се број жртава комплекса логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг може заокружити на 16 -17 000.
Жртва, најболнија јединица свих истраживања, поготовo оних историјских везаних за злочин над злочинима - геноцид. Међутим, наука је позвана да се оваквим стварима мора бавити искључиво ради нечега што се назива сазнање историјске истине, али и ради враћања достојанства жртвама као и одговорности према покољењима која долазе. Свако произвољно закључивање, ненаучно и некритичко посматрање ове проблематике, ствара подлогу разним манипулацијама, које у распону од порицања до преувеличавања, или умањивања броја жртава, показују различиту перфидност и појавне облике злоупотреба интерпретирања историјских процеса.
Године иза нас су показале колико се некритичко, произвољно тумачење, или у крајњу руку методолошки неисправно интерпретирање историјских догађаја, претвара у живе ране садашњице. Одговоран етички однос према прошлости захтијева опрезност према свакој јавно изговореној ријечи поготово оних који се историјом баве стручно и професионално.
Комплекс логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг својом стравичношћу, као и свим осталим карактеристикама, у пуном смислу осликава суштину Независне Државе Хрватске. Посматрање чињеница, историјских извора и литературе помаже нам да ово страдање ставимо у контекст догађаја, времена и простора од 11. априла до 21. августа 1941. као и њихове посљедице које се рефлектују тако живо и до дана данашњег. Овај комплекс логора смрти је својеврсна енигма, како послијератне тако и данашње историографије, због своје тематске комплексности, од немогућности везања за „устанак народа и народности“ до специфичне улоге италијанских окупатора, па све до порицања и омаловажавања жртава у данашњој Хрватској, и даље ће бити тема историографских осврта ове или оне врсте. Питање броја жртава, које је, нажалост, постало перфидно наметнут културолошки проблем, испољавајући се као суштинско или најбитније, упркос многим другим посебностима злочина, није заобишло ни посматрања Јадовна.
Недостатак објективне и методолошки састављене студије створио је, већ поменуту, могућност манипулације на свим пољима. Та празнина данас је знатним дијелом попуњена студијом др Ђуре Затезала - Јадовно, Комплекс усташких логора 1941 (I), и Јадовно , зборник докумената (II),Београд 2007, [2] његовим животним дјелом, које је осликало многе аспекте овог система логора. Затезало се потрудио да у свом дјелу, које је 2007. године издао Музеј жртава геноцида из Београда, на основу оригиналних историјских извора сакупљених у дугогодишњем раду, оснивача и директора Хисторијског архива у Карловцу, пружи најобјективнију могућу слику историјских дешавања. Наравно, ни литература на тему јадовничког страдања, која је издата до времена настанка монографије Јадовно, није изостављена у дјелу, напротив, њена разматрања и цитирања вршена су методолошки исправно и досљедно.
Суочен са нечим што се зове недостатак комплетне историјске грађе, између осталог и због системског уклањања трагова злочина, још од времена када је логорски систем био активан, па до дана данашњег, аутор је користећи читаву лепезу методолошких средстава и улажући огроман труд и вријеме произвео студију на тему страдања у овом комплексу логора смрти, која је до сада у нашој историографији непревазиђена. Tо, наравно, не значи да се једнога дана неће појавити ново и напредније дјело, из ове области, из пера неког новог млађег истраживача што је уједно и жеља самог Затезала.
Границе сазнајног, у научном процесу, добијене адекватном научном методологијом, су промјењиве најчешће по принципу помјерања-освјетљавања милиметар по милиметар истине. Поступак тежак и напоран, али једини даје резултате. Такво настојање, нажалост, и у случају Јадовна само је у рукама појединца, јер системска заинтересованост српског друштава и институција за ову тематику готово да не постоји, па сви покушаји остају у домену ентузијазма.
Епископ Липљански Јован Ћулибрк у свом дјелу Историографија Холокауста у Југославији каже: „ Магистарска теза Милана Кољанина је проширила сазнање о Сајмишту и учинила га - можда уз Јадовно - ријетким случајем логора у Југославији који има скоро дефинитивну монографију“. Како у складу са принципима историјске науке Ћулибрк посматра монографију Јадовно видимо што је сврстава у категорију: ,, далеко најозбиљнијег научног дјела о неком логору објављеног на Западном Балкану“. [3]
Разматрајући болно питање броја жртава овог комплекса Затезало се претходно осврнуо на сва дотадашња достигнућа и сазнања у вези са истим. Ниједног момента не дозволивши себи олако доношење закључака, он ипак доноси податке, на основу транспортне документације, усташких докумената и изјава свједока итд. Ево шта о његовим закључцима каже Јован Мирковић, виши кустос Музеја жртава геноцида у Београду:
,, Узимајући у обзир бројеве из ових и других докумената у којима је наведен и национално означен број ухапшених и отпремљених у Госпић, аутор је дошао до броја од 42.246 похапшених и одведених мушкараца, жена и деце у 132 дана постојања комплекса логора Јадовно и то: у времену од 11. априла до 24. јуна 1941, дакле у 74 дана, 13.346, што значи просечно 180 људи дневно, а у времену од 24. јуна до 21. августа 1941. значи у преосталих 58 дана трајања смакнућа у логору и његовим стратиштима, укупно 28.900 заточеника, што је просечно 498 допремљених Срба и Јевреја. Од броја 42.246 допремљених одузет је број од 2.123 заточеника, које усташе нису доспеле усмртити пре доласка италијанске војске, па се тако дошло до бројке од 40.123 убијена на стратиштима на Велебиту (32.103) и Пагу (8.020). Из ових података произлази да је просечно дневно у Госпић довођено 320 заточеника и убијано у просјеку 304“.
Усташе су, пре наиласка Италијана у сам Госпић, потрпале 2.123 заточеника у вагоне за стоку и транспортовали 19, 20. и 21. августа 1941. у логор Јастребарско. У посљедњем транспорту, 21. августа 1941. године, било је 900 Срба који су истога дана из Јастребарског отпремљени у Јасеновац, те су они били и његови први заточеници.
Друге допремљене из Госпића одвезли су из Јастребарског током неколико следећих дана у логор Крушчицу, Лепоглаву, а највише у Јасеновац. Око 200 су убили у самом логору Јастребарско. Највећи број отпремљених у друге логоре доживио је исту судбину, били су на најокрутнији начин погубљени.
Аутор је до краја 1990. године прикупио именичне податке за 10.502 лица. Распад заједничке државе Југославије 1991. године онемогућио је даљњи рад на прикупљању и изради потпунијег именичног пописа.[4]
Овај кратак осврт, на никада лаку тему броја страдалих, има за циљ да се укаже на недавну изјаву господина Драгана Цветковића, вишег кустоса Музеја жртава геноцида, који за загребачке Новости,превише олако и у двије реченице, сублимира да се број жртава комплекса логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг може заокружити на 16 -17 000. Осим тога у овом кратком осврту, који је претходно садржао елаборацију броја јасеновачких жртава, износи се и неколико других метеријалних грешака, од којих је највећа она да је „ госпићка група логора (Госпић, Паг, Јадовно)“, тј. њено функционисање сведено у свега два и по мјесеца. Сва досадашња, аутору овог текста, позната релевантна истраживања и историјски извори говоре да је госпићка казнионица прве логораше примила већ 11. априла што de facto означава почетак функционисања система логора смрти, гдје се Јадовно и Паг јављају усљед ограничених капацитета госпићке казнионице. Једну органску цјелину функционисања цјепкати, или потпуно временски одвајати њихово функционисање, потпуно је погрешан приступ. Свједочанства о хапшењу госпићких Срба већ 11. априла су многобројна, а нека од њих, у оригиналном облику са свим референцама, архивским и другим ознакама, доноси и Затезало у другом тому свог дјела. Напомињемо само неке од њих: изјава Драге Стилиновића, Мате Антовића, Милана Богдановића, итд. Дакле, зачуђујуће је да се код броја дана функционисања комплекса логора користи податак који је давно превазиђен у науци, јер једноставно није тачан. Методологија историјске науке на том пољу је јасна. Консултовање претходних сазнања, адекватно обрађених и чињенично неупитних, један је од предуслова квалитетног и одговорног рада.
Далеко од тога да стравична бројка 16 - 17 000 жртава изражена од стране уваженог господина Цветковића умањује значај, или не осликава суштину страдања Срба, Јевреја и Рома, али она не показује одговорност према историјској истини, као и научној тежини једине до сада адекватне студије о Јадовну, као и животном дјелу једног аутора, који је значајно задужио науку о страдању наших предака у НДХ. Нажалост, нема говора о колегијалној солидарности и принципијелности поштовања другачијег става о којима тако често слушамо у стручним историјским круговима, како формално тако и неформално. Без обзира на све, то је, такође, значајан аспект са којег морамо посматрати ову изјаву.
Констатације изнесене олако, у двије три реченице, довеле су у питање сва досадашња истраживања на ову тему, а ауторе који су се бавили овом тематиком, самог Затезала, као и оне који користе његове податке, прогласиле индиректно митоманима и фалсификаторима. Такав положај апсолутно није упитан за науку, ако су ново-изнијети подаци саздани на необоривим чињеницама и доказима, и као такве свакако би унаприједили историјска сазнања. Проблем је што је у наведеном тексту низ тврдњи изречен без позивања на било које релевантне историјске изворе или истраживаче и њихове резултате.
Научни процес свакако је обогаћен проширивањем освјетљења аспеката страдања новим освртима и достигнућима. Нажалост, ни такве процесе или оне који претендују да то буду, није заобишла појава злоупотребе и манипулације сликом о прошлости зарад дневно-политичких и других приземних интереса. Методи који се протежу од грубог посезања за статистичким обрачунима, не признавајући нешто што се зове историјски контекст догађаја на терену, па све до радова у научним часописима којима је главна ријеч митоманија и фалсификовање, али и, нажалост, лично и свако друго омаловажавање, како монографије Јадовно тако и њеног аутора, у хрватској јавности добро су нам познати. Ако узмемо укупан друштвени контекст и његов дискурс у Хрватској данас таква понашања, нажалост, постају нам јасна бар у смислу њихове улоге у једном систему. Свједоци смо и покушаја омаловажавања досадашњиих резултата помоћу много суптилнијих метода, гдје се на примјер комплекс логора смрти Госпић-Јадовно-Паг покушава располутити и географски на локална стратишта и крашке јаме, гдје му се поједина стратишта изузимају из контекста, те се тако грубо креће у вербално пребирање и разврставање костију безданих јама система намијењеног искључиво уништењу Срба и Јевреја. С друге стране такви покушаји, иоле упућенијем посматрачу, приказују низ материјалних грешака на које се мора указати и које нам управо помажу да таква дјела не сврстамо у релевантна научна остварења, па да их у вриједносном систему одстранимо из дјела која на основу својих вјеродостојних података претендују да на озбиљан начин оспоре или потврде досадашња истраживања. Ако такви подаци не постоје, или евентуално нису комплетни, онда се олако дани закључци могу, у најмању руку, окарактерисати као произвољни, без одређене тежине у научном смислу. С обзиром на овдје поменути контекст тенденција у хрватској стручној и широј јавности, мјесто и вријеме изјаве господина Цветковића, може се поставити дуги низ упитника који нам остају за размишљање о одговорима који сежу далеко од улоге појединца ка системском питању инпутирања одређених стереотипа!
Сфера јавне ријечи и разних аспеката карактерологије страдања, посебан контекст добија пошто је ова изјава дана Новостима , загрбачком ,,тједнику“ Вијећа српске националне мањине, , у оквиру читаве једне јавне акције обиљежавање сјећања на јасеновачко страдање, акције која, то одговорно тврдим, поготово својим инсталационим дијелом, није адекватна обиљежавању једног таквог страдања. То је опет, само по себи, једна велика и комплексна тема. Ту би се, свакако, требало поставити питање зашто се у одређеним круговима бројке и преслободно интерпретирање закључака намећу као главни појавни облици карактерологије страдања и као такви потпуно деградирају настојања за успостављање адекватне културе сјећања на жртвом и њено достојанство у средишту.
Посебну тежину читавом контексту поменуте изјаве даје специфичност да је управо на промцији Затезалове студије у Загребу, кустос Цветковић подсјетио да се процјене о броју жртава у Јадовну крећу од 1.794 до 120.000 и нагласио значење Затезаловог рада. Цветковић је навео да је у логору побијено 38.110 Срба и 1.998 Јевреја, док остали припадају другим народима, а да је међу жртвама било 75 одсто сељака и 10 одсто дјеце млађе од 15 година.[5]
Да ли се и шта, у међувремену, десило са закључцима, схватањима и процјенама господина Цветковића? Да ли постоје и гдје су такви резултати и чињенице које драстично одступају од наведених, питања су на која су одговори свакако непознати аутору ових редова?!
Њихова тежина у смислу јавно изговорене ријечи, као и постављање испред угледа наше најеминентније институције, која се бави овом тематиком, Музеја жртава геноцида, која је и сама издавач Затезаловог дјела, веома су осјетљива тема, која свакако превазилази научне оквире и стрмоглављује се у простор, ако не злоупотребе онда свакако у поља неадекватне примјене.
Ова изјава још чудније изгледа ако се осврнемо на рад господина Цветковића ХОЛОКАУСТ У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ – НУМЕРИЧКО ОДРЕЂЕЊЕ објављен у часопису Историја 20. века, 1/2011, гдје сам аутор индиректно прихвата Затезалово нумеричко одређење броја жртава када анализира страдање Јевреја у комплексу логора Јадовно.
,, Међу логорима које је организовала НДХ по броју страдалих посебно се истичу системи логора Госпић и Јасеновац. У свега неколико месеци постојања госпићке групе логора (Госпић, Јадовно, Паг) у њој је убијено између 1.800 и 2.000 Јевреја, (истакао П.Л.), који чине 12,18% страдалих. Они представљају између 6,33% страдалих у холокаусту, а уједно чине 8,90% страдалих Јеврејау логорима које је организовала НДХ“.[6]
Како се научно и методолошки односи према одређеној проблематици, показали су нам кроз свој рад ауторитети, како националне тако и међународне, историјске науке о проучавању Холокауста и геноцида. Поред поменутог Епископа Липљанског господина Јована и његовог дјела, које је круцијални помак у нашој науци, и господина Јована Мирковића, треба свакако напоменути и однос уваженог др Милана Кољанина, који у свом дјелу Коначно рјешење јеврејског питања у Југославији 1941 -1945, као релевантне управо цитира податке о броју жртава Јадовна из Затезалове монографије. Треба напоменути да су адекватним приступом и методолишким радом поменути научни ауторитети стекли углед, који далеко превазилази националне оквире стручне јавности на овим пољима. Како се одговорно приступа овој комплексној тематици показује нам професор Рафаел Израели (Raphael Israeli) са Хебрејског универзитета у Јерусалиму, који у својој најновијој студији The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941-1945 у поглављу које је у потпуности посветио Јадовну, код разматрања броја жртава наводи сљедеће:
,, Затезало је добио ове цифре прегледом архивских докумената НДХ, интервјуисањем преживјелих и неких од злочинаца, а и сабирањем извјештаја жељезничких и полицијских станица из различитих земаља. Иако је могуће да су нетачне и непотпуне, оне могу да стоје као универзално договорени радни бројеви све док не буду оповргнути, или потврђени од стране других извора“.[7]
Чланови УГ Јадовно 1941. из Бањалуке, све своје активности усмјерили су, поред свог основног задатка враћања достојанства жртвама, њиховим породицама и поштоваоцима, и на стицање сазнања и презентацију објективне слике о овом стратишту, прије свега, Срба и Јевреја. Код тематике разматрања броја жртава сви наши ставови су у потпуности у складу са поштовањем начела, како научног тако и моралног, које је као што смо видјели навео и Рафаел Израели, али које је и став самог др Ђуре Затезала, и у потпуности је у складу са приступом и методологијом Ћулибрка, Кољанина и Мирковића. Такав приступ може се видјети у оквиру садржаја прве изложбе о комплексу логора смрти НДХ Госпић-Јадовно-Паг, гдје се тачно наводи да су закључци о бројевима жртава резулатат досадашњих истраживања др Зетзала и да као такви нису дефинитивни и коначни. Једино за такав приступ може се рећи да је исправан и критички објективан и у крајњем случају једини моралан однос како према сјенима жртава тако и према историјској науци.
Питање зашто је такав принцип прескочен у изјави господина Цветковића одлази дубоко у сферу нагађања, субјективних и објективних, те системских околности или намјера. Једно је сигурно да такав приступ не доноси никакав напредак, напротив. Увођењем презентованих цифара и њима имплицираним принципима временског и просторног располућивања и извлачења из контекста историјских догађаја директно се, не само оспоравају разматрања о бројевима жртава др Затезала, него се и читаво полазно становиште о функционисању комплекса логора смрти Госпић-Јадовно-Паг омаловажава и обезвријеђује без неких адекватних супростављених му чињеница. Зашто је ово урађено остаје нам да видимо у наредним данима. Свакако да овај текст мора узети у обзир и могућност евентуалне грешке, новинарске интерпретације и сл. , али колико нам је познато господин Цветковић се није огласио поводом нечег таквог. Као неко ко се не бави директно тематиком броја јасеновачких жртава, гдје сви, као и уопште у овој области, несвјесно постајемо „статистички џелати и месари“ наших жртава у овом кратком осврту нисам коментарисао тврдње господина Цветковића о броју јасеновачких логораша. Поставља се питање да ли се тај дио његових тврдњи, које су презентоване у поменутој изјави, а вјероватно засноване на сличној методологији кориштеној код одређења броја жртава Јадовна, може сматрати озбиљним и неоптерећеним разним околностима, случајним или не, о којима је већ било ријечи?!
Предраг Лозо
Аутор је студент Одсјека за историју Филозофског факултета у Бањалуци и секретар УГ Јадовно 1941.
[1]http://www.novossti.com/2013/05/dragan-cvetkovic-jasenovac-je-paradigma-stradanja/
[2]http://www.jadovno.com/jadovno-slana-metajna/articles/jadovno-slana-i-metajna-cir.html
[3]Историографија холокауста у Југославији, Јован Ћулибрк, Православнио богословски факултет, Београд, 2011. стр. 74; стр. 131.
[4]http://www.jadovno.com/jadovno-slana-metajna/articles/jadovno-slana-i-metajna-cir.html
[5]http://elmundosefarad.wikidot.com/promocija-knjige-o-ustaskom-logoru-jadovno
[6]http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0352-3160/2011/0352-31601101163C.pdf
[7]The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941-1945, Transaction Publishers, News Brunswick (USA) and London (U.K) , 2012.
Чланак је објављен на сајту ЈАДОВНО
Године иза нас су показале колико се некритичко, произвољно тумачење, или у крајњу руку методолошки неисправно интерпретирање историјских догађаја, претвара у живе ране садашњице. Одговоран етички однос према прошлости захтијева опрезност према свакој јавно изговореној ријечи поготово оних који се историјом баве стручно и професионално.
Комплекс логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг својом стравичношћу, као и свим осталим карактеристикама, у пуном смислу осликава суштину Независне Државе Хрватске. Посматрање чињеница, историјских извора и литературе помаже нам да ово страдање ставимо у контекст догађаја, времена и простора од 11. априла до 21. августа 1941. као и њихове посљедице које се рефлектују тако живо и до дана данашњег. Овај комплекс логора смрти је својеврсна енигма, како послијератне тако и данашње историографије, због своје тематске комплексности, од немогућности везања за „устанак народа и народности“ до специфичне улоге италијанских окупатора, па све до порицања и омаловажавања жртава у данашњој Хрватској, и даље ће бити тема историографских осврта ове или оне врсте. Питање броја жртава, које је, нажалост, постало перфидно наметнут културолошки проблем, испољавајући се као суштинско или најбитније, упркос многим другим посебностима злочина, није заобишло ни посматрања Јадовна.
Недостатак објективне и методолошки састављене студије створио је, већ поменуту, могућност манипулације на свим пољима. Та празнина данас је знатним дијелом попуњена студијом др Ђуре Затезала - Јадовно, Комплекс усташких логора 1941 (I), и Јадовно , зборник докумената (II),Београд 2007, [2] његовим животним дјелом, које је осликало многе аспекте овог система логора. Затезало се потрудио да у свом дјелу, које је 2007. године издао Музеј жртава геноцида из Београда, на основу оригиналних историјских извора сакупљених у дугогодишњем раду, оснивача и директора Хисторијског архива у Карловцу, пружи најобјективнију могућу слику историјских дешавања. Наравно, ни литература на тему јадовничког страдања, која је издата до времена настанка монографије Јадовно, није изостављена у дјелу, напротив, њена разматрања и цитирања вршена су методолошки исправно и досљедно.
Суочен са нечим што се зове недостатак комплетне историјске грађе, између осталог и због системског уклањања трагова злочина, још од времена када је логорски систем био активан, па до дана данашњег, аутор је користећи читаву лепезу методолошких средстава и улажући огроман труд и вријеме произвео студију на тему страдања у овом комплексу логора смрти, која је до сада у нашој историографији непревазиђена. Tо, наравно, не значи да се једнога дана неће појавити ново и напредније дјело, из ове области, из пера неког новог млађег истраживача што је уједно и жеља самог Затезала.
Границе сазнајног, у научном процесу, добијене адекватном научном методологијом, су промјењиве најчешће по принципу помјерања-освјетљавања милиметар по милиметар истине. Поступак тежак и напоран, али једини даје резултате. Такво настојање, нажалост, и у случају Јадовна само је у рукама појединца, јер системска заинтересованост српског друштава и институција за ову тематику готово да не постоји, па сви покушаји остају у домену ентузијазма.
Епископ Липљански Јован Ћулибрк у свом дјелу Историографија Холокауста у Југославији каже: „ Магистарска теза Милана Кољанина је проширила сазнање о Сајмишту и учинила га - можда уз Јадовно - ријетким случајем логора у Југославији који има скоро дефинитивну монографију“. Како у складу са принципима историјске науке Ћулибрк посматра монографију Јадовно видимо што је сврстава у категорију: ,, далеко најозбиљнијег научног дјела о неком логору објављеног на Западном Балкану“. [3]
Разматрајући болно питање броја жртава овог комплекса Затезало се претходно осврнуо на сва дотадашња достигнућа и сазнања у вези са истим. Ниједног момента не дозволивши себи олако доношење закључака, он ипак доноси податке, на основу транспортне документације, усташких докумената и изјава свједока итд. Ево шта о његовим закључцима каже Јован Мирковић, виши кустос Музеја жртава геноцида у Београду:
,, Узимајући у обзир бројеве из ових и других докумената у којима је наведен и национално означен број ухапшених и отпремљених у Госпић, аутор је дошао до броја од 42.246 похапшених и одведених мушкараца, жена и деце у 132 дана постојања комплекса логора Јадовно и то: у времену од 11. априла до 24. јуна 1941, дакле у 74 дана, 13.346, што значи просечно 180 људи дневно, а у времену од 24. јуна до 21. августа 1941. значи у преосталих 58 дана трајања смакнућа у логору и његовим стратиштима, укупно 28.900 заточеника, што је просечно 498 допремљених Срба и Јевреја. Од броја 42.246 допремљених одузет је број од 2.123 заточеника, које усташе нису доспеле усмртити пре доласка италијанске војске, па се тако дошло до бројке од 40.123 убијена на стратиштима на Велебиту (32.103) и Пагу (8.020). Из ових података произлази да је просечно дневно у Госпић довођено 320 заточеника и убијано у просјеку 304“.
Усташе су, пре наиласка Италијана у сам Госпић, потрпале 2.123 заточеника у вагоне за стоку и транспортовали 19, 20. и 21. августа 1941. у логор Јастребарско. У посљедњем транспорту, 21. августа 1941. године, било је 900 Срба који су истога дана из Јастребарског отпремљени у Јасеновац, те су они били и његови први заточеници.
Друге допремљене из Госпића одвезли су из Јастребарског током неколико следећих дана у логор Крушчицу, Лепоглаву, а највише у Јасеновац. Око 200 су убили у самом логору Јастребарско. Највећи број отпремљених у друге логоре доживио је исту судбину, били су на најокрутнији начин погубљени.
Аутор је до краја 1990. године прикупио именичне податке за 10.502 лица. Распад заједничке државе Југославије 1991. године онемогућио је даљњи рад на прикупљању и изради потпунијег именичног пописа.[4]
Овај кратак осврт, на никада лаку тему броја страдалих, има за циљ да се укаже на недавну изјаву господина Драгана Цветковића, вишег кустоса Музеја жртава геноцида, који за загребачке Новости,превише олако и у двије реченице, сублимира да се број жртава комплекса логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг може заокружити на 16 -17 000. Осим тога у овом кратком осврту, који је претходно садржао елаборацију броја јасеновачких жртава, износи се и неколико других метеријалних грешака, од којих је највећа она да је „ госпићка група логора (Госпић, Паг, Јадовно)“, тј. њено функционисање сведено у свега два и по мјесеца. Сва досадашња, аутору овог текста, позната релевантна истраживања и историјски извори говоре да је госпићка казнионица прве логораше примила већ 11. априла што de facto означава почетак функционисања система логора смрти, гдје се Јадовно и Паг јављају усљед ограничених капацитета госпићке казнионице. Једну органску цјелину функционисања цјепкати, или потпуно временски одвајати њихово функционисање, потпуно је погрешан приступ. Свједочанства о хапшењу госпићких Срба већ 11. априла су многобројна, а нека од њих, у оригиналном облику са свим референцама, архивским и другим ознакама, доноси и Затезало у другом тому свог дјела. Напомињемо само неке од њих: изјава Драге Стилиновића, Мате Антовића, Милана Богдановића, итд. Дакле, зачуђујуће је да се код броја дана функционисања комплекса логора користи податак који је давно превазиђен у науци, јер једноставно није тачан. Методологија историјске науке на том пољу је јасна. Консултовање претходних сазнања, адекватно обрађених и чињенично неупитних, један је од предуслова квалитетног и одговорног рада.
Далеко од тога да стравична бројка 16 - 17 000 жртава изражена од стране уваженог господина Цветковића умањује значај, или не осликава суштину страдања Срба, Јевреја и Рома, али она не показује одговорност према историјској истини, као и научној тежини једине до сада адекватне студије о Јадовну, као и животном дјелу једног аутора, који је значајно задужио науку о страдању наших предака у НДХ. Нажалост, нема говора о колегијалној солидарности и принципијелности поштовања другачијег става о којима тако често слушамо у стручним историјским круговима, како формално тако и неформално. Без обзира на све, то је, такође, значајан аспект са којег морамо посматрати ову изјаву.
Констатације изнесене олако, у двије три реченице, довеле су у питање сва досадашња истраживања на ову тему, а ауторе који су се бавили овом тематиком, самог Затезала, као и оне који користе његове податке, прогласиле индиректно митоманима и фалсификаторима. Такав положај апсолутно није упитан за науку, ако су ново-изнијети подаци саздани на необоривим чињеницама и доказима, и као такве свакако би унаприједили историјска сазнања. Проблем је што је у наведеном тексту низ тврдњи изречен без позивања на било које релевантне историјске изворе или истраживаче и њихове резултате.
Научни процес свакако је обогаћен проширивањем освјетљења аспеката страдања новим освртима и достигнућима. Нажалост, ни такве процесе или оне који претендују да то буду, није заобишла појава злоупотребе и манипулације сликом о прошлости зарад дневно-политичких и других приземних интереса. Методи који се протежу од грубог посезања за статистичким обрачунима, не признавајући нешто што се зове историјски контекст догађаја на терену, па све до радова у научним часописима којима је главна ријеч митоманија и фалсификовање, али и, нажалост, лично и свако друго омаловажавање, како монографије Јадовно тако и њеног аутора, у хрватској јавности добро су нам познати. Ако узмемо укупан друштвени контекст и његов дискурс у Хрватској данас таква понашања, нажалост, постају нам јасна бар у смислу њихове улоге у једном систему. Свједоци смо и покушаја омаловажавања досадашњиих резултата помоћу много суптилнијих метода, гдје се на примјер комплекс логора смрти Госпић-Јадовно-Паг покушава располутити и географски на локална стратишта и крашке јаме, гдје му се поједина стратишта изузимају из контекста, те се тако грубо креће у вербално пребирање и разврставање костију безданих јама система намијењеног искључиво уништењу Срба и Јевреја. С друге стране такви покушаји, иоле упућенијем посматрачу, приказују низ материјалних грешака на које се мора указати и које нам управо помажу да таква дјела не сврстамо у релевантна научна остварења, па да их у вриједносном систему одстранимо из дјела која на основу својих вјеродостојних података претендују да на озбиљан начин оспоре или потврде досадашња истраживања. Ако такви подаци не постоје, или евентуално нису комплетни, онда се олако дани закључци могу, у најмању руку, окарактерисати као произвољни, без одређене тежине у научном смислу. С обзиром на овдје поменути контекст тенденција у хрватској стручној и широј јавности, мјесто и вријеме изјаве господина Цветковића, може се поставити дуги низ упитника који нам остају за размишљање о одговорима који сежу далеко од улоге појединца ка системском питању инпутирања одређених стереотипа!
Сфера јавне ријечи и разних аспеката карактерологије страдања, посебан контекст добија пошто је ова изјава дана Новостима , загрбачком ,,тједнику“ Вијећа српске националне мањине, , у оквиру читаве једне јавне акције обиљежавање сјећања на јасеновачко страдање, акције која, то одговорно тврдим, поготово својим инсталационим дијелом, није адекватна обиљежавању једног таквог страдања. То је опет, само по себи, једна велика и комплексна тема. Ту би се, свакако, требало поставити питање зашто се у одређеним круговима бројке и преслободно интерпретирање закључака намећу као главни појавни облици карактерологије страдања и као такви потпуно деградирају настојања за успостављање адекватне културе сјећања на жртвом и њено достојанство у средишту.
Посебну тежину читавом контексту поменуте изјаве даје специфичност да је управо на промцији Затезалове студије у Загребу, кустос Цветковић подсјетио да се процјене о броју жртава у Јадовну крећу од 1.794 до 120.000 и нагласио значење Затезаловог рада. Цветковић је навео да је у логору побијено 38.110 Срба и 1.998 Јевреја, док остали припадају другим народима, а да је међу жртвама било 75 одсто сељака и 10 одсто дјеце млађе од 15 година.[5]
Да ли се и шта, у међувремену, десило са закључцима, схватањима и процјенама господина Цветковића? Да ли постоје и гдје су такви резултати и чињенице које драстично одступају од наведених, питања су на која су одговори свакако непознати аутору ових редова?!
Њихова тежина у смислу јавно изговорене ријечи, као и постављање испред угледа наше најеминентније институције, која се бави овом тематиком, Музеја жртава геноцида, која је и сама издавач Затезаловог дјела, веома су осјетљива тема, која свакако превазилази научне оквире и стрмоглављује се у простор, ако не злоупотребе онда свакако у поља неадекватне примјене.
Ова изјава још чудније изгледа ако се осврнемо на рад господина Цветковића ХОЛОКАУСТ У НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ – НУМЕРИЧКО ОДРЕЂЕЊЕ објављен у часопису Историја 20. века, 1/2011, гдје сам аутор индиректно прихвата Затезалово нумеричко одређење броја жртава када анализира страдање Јевреја у комплексу логора Јадовно.
,, Међу логорима које је организовала НДХ по броју страдалих посебно се истичу системи логора Госпић и Јасеновац. У свега неколико месеци постојања госпићке групе логора (Госпић, Јадовно, Паг) у њој је убијено између 1.800 и 2.000 Јевреја, (истакао П.Л.), који чине 12,18% страдалих. Они представљају између 6,33% страдалих у холокаусту, а уједно чине 8,90% страдалих Јеврејау логорима које је организовала НДХ“.[6]
Како се научно и методолошки односи према одређеној проблематици, показали су нам кроз свој рад ауторитети, како националне тако и међународне, историјске науке о проучавању Холокауста и геноцида. Поред поменутог Епископа Липљанског господина Јована и његовог дјела, које је круцијални помак у нашој науци, и господина Јована Мирковића, треба свакако напоменути и однос уваженог др Милана Кољанина, који у свом дјелу Коначно рјешење јеврејског питања у Југославији 1941 -1945, као релевантне управо цитира податке о броју жртава Јадовна из Затезалове монографије. Треба напоменути да су адекватним приступом и методолишким радом поменути научни ауторитети стекли углед, који далеко превазилази националне оквире стручне јавности на овим пољима. Како се одговорно приступа овој комплексној тематици показује нам професор Рафаел Израели (Raphael Israeli) са Хебрејског универзитета у Јерусалиму, који у својој најновијој студији The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941-1945 у поглављу које је у потпуности посветио Јадовну, код разматрања броја жртава наводи сљедеће:
,, Затезало је добио ове цифре прегледом архивских докумената НДХ, интервјуисањем преживјелих и неких од злочинаца, а и сабирањем извјештаја жељезничких и полицијских станица из различитих земаља. Иако је могуће да су нетачне и непотпуне, оне могу да стоје као универзално договорени радни бројеви све док не буду оповргнути, или потврђени од стране других извора“.[7]
Чланови УГ Јадовно 1941. из Бањалуке, све своје активности усмјерили су, поред свог основног задатка враћања достојанства жртвама, њиховим породицама и поштоваоцима, и на стицање сазнања и презентацију објективне слике о овом стратишту, прије свега, Срба и Јевреја. Код тематике разматрања броја жртава сви наши ставови су у потпуности у складу са поштовањем начела, како научног тако и моралног, које је као што смо видјели навео и Рафаел Израели, али које је и став самог др Ђуре Затезала, и у потпуности је у складу са приступом и методологијом Ћулибрка, Кољанина и Мирковића. Такав приступ може се видјети у оквиру садржаја прве изложбе о комплексу логора смрти НДХ Госпић-Јадовно-Паг, гдје се тачно наводи да су закључци о бројевима жртава резулатат досадашњих истраживања др Зетзала и да као такви нису дефинитивни и коначни. Једино за такав приступ може се рећи да је исправан и критички објективан и у крајњем случају једини моралан однос како према сјенима жртава тако и према историјској науци.
Питање зашто је такав принцип прескочен у изјави господина Цветковића одлази дубоко у сферу нагађања, субјективних и објективних, те системских околности или намјера. Једно је сигурно да такав приступ не доноси никакав напредак, напротив. Увођењем презентованих цифара и њима имплицираним принципима временског и просторног располућивања и извлачења из контекста историјских догађаја директно се, не само оспоравају разматрања о бројевима жртава др Затезала, него се и читаво полазно становиште о функционисању комплекса логора смрти Госпић-Јадовно-Паг омаловажава и обезвријеђује без неких адекватних супростављених му чињеница. Зашто је ово урађено остаје нам да видимо у наредним данима. Свакако да овај текст мора узети у обзир и могућност евентуалне грешке, новинарске интерпретације и сл. , али колико нам је познато господин Цветковић се није огласио поводом нечег таквог. Као неко ко се не бави директно тематиком броја јасеновачких жртава, гдје сви, као и уопште у овој области, несвјесно постајемо „статистички џелати и месари“ наших жртава у овом кратком осврту нисам коментарисао тврдње господина Цветковића о броју јасеновачких логораша. Поставља се питање да ли се тај дио његових тврдњи, које су презентоване у поменутој изјави, а вјероватно засноване на сличној методологији кориштеној код одређења броја жртава Јадовна, може сматрати озбиљним и неоптерећеним разним околностима, случајним или не, о којима је већ било ријечи?!
Предраг Лозо
Аутор је студент Одсјека за историју Филозофског факултета у Бањалуци и секретар УГ Јадовно 1941.
[1]http://www.novossti.com/2013/05/dragan-cvetkovic-jasenovac-je-paradigma-stradanja/
[2]http://www.jadovno.com/jadovno-slana-metajna/articles/jadovno-slana-i-metajna-cir.html
[3]Историографија холокауста у Југославији, Јован Ћулибрк, Православнио богословски факултет, Београд, 2011. стр. 74; стр. 131.
[4]http://www.jadovno.com/jadovno-slana-metajna/articles/jadovno-slana-i-metajna-cir.html
[5]http://elmundosefarad.wikidot.com/promocija-knjige-o-ustaskom-logoru-jadovno
[6]http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0352-3160/2011/0352-31601101163C.pdf
[7]The Death Camps of Croatia: Visions and Revisions, 1941-1945, Transaction Publishers, News Brunswick (USA) and London (U.K) , 2012.
Чланак је објављен на сајту ЈАДОВНО