Бројне су реакције на дуел између Милорада Додика и Чедомира Јовановића. Остаје питање зашто Јовановић управо сада започиње кампању за ревизију Дејтонског споразума? Можда је реч о потреби за новом подршком извесних политичких кругова у САД и ЕУ. Питање међународног признавања Палестине и улога коју Срби у БиХ и Република Српска имају у математици Савета безбедности, привремено стављају званични Вашингтон и Брисел на страну легитиминих и праведних интереса Републике Српске.
Извор: Напредни клуб
Ипак, политичке елите великих сила су јако сложене и одређене структуре би свакако желеле да пред изборе у САД донесу некакав спољнополитички успех – можда учвршћивање једне неодрживе земље. Цена за то могла би бити укидање Републике Српске. Разуме се овим људима мало значи што ће цена за то бити прогон српског народа - на тај начин су већ створени независна Хрватска, Косово, а и муслиманско-хрватски ентитет омогућен је прогоном Срба из Сарајева и Босанске Крајине. Наравно, злочиначка логика каже (а зар није понеко у Београду тако говорио и о ратном изгону Албанаца са Косова) да су Срби „сами себе протерали из чисто расистичких разлога“.
Чедомир Јовановић је дигао велику буку том нечовечном изјавом о републици насталој на геноциду (зар он оно не критикује интелектуалце који су 1990 говорили о Хрватској као „геноцидној творевини“), али се током дебате спретно извлачио. Муљао је замењујући тезе и тврдећи да је говорио о томе да је у Сребреници извршен геноцид.
Јовановић и његова странка су у ствари слични оном дрском дечаку кога барабе из школског дворишта пошаљу да изненада удари неког за чије им батинање само треба згодан повод. Дуел Додик-Јовановић био је бекство тог безобразника у правцу мангупа који сада треба да дођу и „одбране слабијег“. Као и свако ко је у позицији да даје повод великој неправди Јовановић је углавном говорио неистине. Замерао је Додику што наводно рехабилитује Караџића против кога је одлучно иступао у тешко ратно време. Зашто Чедомир Јовановић отворено не каже да је у то време (1994 године) Зоран Ђинђић - кога протеклих година сâм тумачи и представља као универзални узор – сматрао за потребно да оде код Срба на Пале и пружи им подршку пред очекивано бомбардовање. Зашто не пита своју нову коалициону другарицу да ли је Ђинђић стварно „јео вола на Палама“ или је то било тумачење непознатог уметника. Када је већ толико принципијелан, зашто Јовановић, тада функционер ДС-а, није 1998 успостављао сарадњу са Комшићевим СДП-ом, него је путовао у Бијељину код председника Демократске странке Републике Српске покојног Љубише Савића Маузера (до 1995 команданта јединице познате као Гарда Пантера)?
Чедомир Јовановић тврди да су најлепше песме о Србима написали Скендер Куленовић и Иван Горан Ковачић. Да ли се у тексту "Стојанке Мајке Кнешпoљке" или "Јаме" негде спомиње именица Србин или српски народ? Али Јовановић је можда читао верзије у преводу на боснански или хрватски језик, где над јамом можда убијају четници, док су Мрђан, Млађан и Срђан биће страдали борећи се против нацистичко-српске завере са циљем уништења Ислама.
Безочна је и тврдња да је политика Додикове владе довела до појаве вехабија ! Дакле, неко ко је дошао на власт 1997. године скривио је стварање добровољачких екстремистичких јединица 1993. или чињеницу да снаге НАТО (ИФОР) 1995. нису уприличиле прву војну акцију против капма Белих орлова, већ су напротив упале у једну базу исламистичких добровољаца. А шта би Чедомир Јовановић рекао на тезу да је управо србофобно политичко деловање његове партије и сличних организација довело до реакције која је опет одвела ка појави екстремних националистичких организација, ксенофобног и хомофобног насиља. Како то да се случај Татон није догодио у време Милошевићевог режима?
Борислав Пекић је дефинишући идеологију свог поколења бораца за слободу и демократију писао о „две шине“ што чине пругу којом наше друштво може ићи ка напретку и срећи. Те две нерздвојне шине су демократија и нација. Оне се не искључују већ допуњују.
Сви они који покушају да угасе демократију су тирани, а они који оспоре легитимна права свог народа су издајници. Нису издајнике измислили ни партизански филм, ни Милошевићева РТС. Тирани постоје од Кипсела и Тарквинија, издајници од Брутових синова и Кориолана. Њима не суди дивља светина - нису они усамљени слободумни филозофи. Пресуђује им далека будућност и зато није чудно што у најдирљивијој строфи Марсељезе управо дечији хор пева: „Дрхитите тирани, и ви издајници!“ - See more at: http://istorijabl.weebly.com/tremblez-tyrans-et-vous-perfides.html#sthash.8cZfihXK.dpuf
Чедомир Јовановић је дигао велику буку том нечовечном изјавом о републици насталој на геноциду (зар он оно не критикује интелектуалце који су 1990 говорили о Хрватској као „геноцидној творевини“), али се током дебате спретно извлачио. Муљао је замењујући тезе и тврдећи да је говорио о томе да је у Сребреници извршен геноцид.
Јовановић и његова странка су у ствари слични оном дрском дечаку кога барабе из школског дворишта пошаљу да изненада удари неког за чије им батинање само треба згодан повод. Дуел Додик-Јовановић био је бекство тог безобразника у правцу мангупа који сада треба да дођу и „одбране слабијег“. Као и свако ко је у позицији да даје повод великој неправди Јовановић је углавном говорио неистине. Замерао је Додику што наводно рехабилитује Караџића против кога је одлучно иступао у тешко ратно време. Зашто Чедомир Јовановић отворено не каже да је у то време (1994 године) Зоран Ђинђић - кога протеклих година сâм тумачи и представља као универзални узор – сматрао за потребно да оде код Срба на Пале и пружи им подршку пред очекивано бомбардовање. Зашто не пита своју нову коалициону другарицу да ли је Ђинђић стварно „јео вола на Палама“ или је то било тумачење непознатог уметника. Када је већ толико принципијелан, зашто Јовановић, тада функционер ДС-а, није 1998 успостављао сарадњу са Комшићевим СДП-ом, него је путовао у Бијељину код председника Демократске странке Републике Српске покојног Љубише Савића Маузера (до 1995 команданта јединице познате као Гарда Пантера)?
Чедомир Јовановић тврди да су најлепше песме о Србима написали Скендер Куленовић и Иван Горан Ковачић. Да ли се у тексту "Стојанке Мајке Кнешпoљке" или "Јаме" негде спомиње именица Србин или српски народ? Али Јовановић је можда читао верзије у преводу на боснански или хрватски језик, где над јамом можда убијају четници, док су Мрђан, Млађан и Срђан биће страдали борећи се против нацистичко-српске завере са циљем уништења Ислама.
Безочна је и тврдња да је политика Додикове владе довела до појаве вехабија ! Дакле, неко ко је дошао на власт 1997. године скривио је стварање добровољачких екстремистичких јединица 1993. или чињеницу да снаге НАТО (ИФОР) 1995. нису уприличиле прву војну акцију против капма Белих орлова, већ су напротив упале у једну базу исламистичких добровољаца. А шта би Чедомир Јовановић рекао на тезу да је управо србофобно политичко деловање његове партије и сличних организација довело до реакције која је опет одвела ка појави екстремних националистичких организација, ксенофобног и хомофобног насиља. Како то да се случај Татон није догодио у време Милошевићевог режима?
Борислав Пекић је дефинишући идеологију свог поколења бораца за слободу и демократију писао о „две шине“ што чине пругу којом наше друштво може ићи ка напретку и срећи. Те две нерздвојне шине су демократија и нација. Оне се не искључују већ допуњују.
Сви они који покушају да угасе демократију су тирани, а они који оспоре легитимна права свог народа су издајници. Нису издајнике измислили ни партизански филм, ни Милошевићева РТС. Тирани постоје од Кипсела и Тарквинија, издајници од Брутових синова и Кориолана. Њима не суди дивља светина - нису они усамљени слободумни филозофи. Пресуђује им далека будућност и зато није чудно што у најдирљивијој строфи Марсељезе управо дечији хор пева: „Дрхитите тирани, и ви издајници!“ - See more at: http://istorijabl.weebly.com/tremblez-tyrans-et-vous-perfides.html#sthash.8cZfihXK.dpuf