Након стицања независности 1991. године један од најзначајнијих задатака хрватске државе био је посвећен одгајању свијести о слави и величини хрватског народа у прошлости и о његовој ''хиљадугодишњој'' државности. Такво настојање није имало за једину сврху обликовање идентитета савременог хрватског човјека (што је свакако био један од приоритета), већ и његово припремање како за тада-шње акције хрватске државе, тако и за оне које би тек требало да услиједе. Осим кроз масовне медије, прије свих телевизију, најпогодније средство за остваривање тог циља били су, природно, уџбеници историје за основне и средње школе.
Др Горан Латиновић
Хрватска прошлост од раног средњег вијека до краја XVIII вијека представље-на је у уџбеницима за шести разред основне школе и други разред гимназије, период од краја XVIII вијека до 1918. године представљен је у уџбеницима за седми разред основне школе и трећи разред гимназије, а теме из бурног XX вијека (након 1918) садржавају уџбеници за осми разред основне школе и четврти разред гимна-зије. Митологизација хрватске прошлости најизраженија је у првим генерацијама уџбеника, али је она више или мање присутна у готово свим хрватским уџбеницима из посљедње деценије XX вијека и с почетка XXI вијека. Истовремено, историја Срба представљена је готово искључиво у негативном контексту, осим уколико не-ке територије, догађаји и личности из српске историје нису представљени као дио историје Хрвата, што није риједак случај у хрватским уџбеницима.
Међу уџбеницима који третирају најстарији период хрватске историје значајно мјесто заузима онај чији је аутор Иво Макек.[1] Уџбеник је доживио четири издања и био је у употреби до школске године 1996/1997. Нове политичке околности настале након 1991. омогућиле су Иви Макеку да свој уџбеник из средине 80-их година XX вијека, који је написао у коауторству са Јосипом Адамчеком, значајно измијени и прилагоди новој ситуацији.
Пишући о досељавању Хрвата, као и о територији коју су они населили, аутор помиње византијског цара Ираклија I који је Хрвате позвао да се боре против Авара и додаје: ''Hrvati su zaista došli u Dalmaciju, zaratili sa Avarima i pobijedili ih, te naseli-li čitavo njezino područje od Drine i Dunava do Jadranskog mora''. На мапи испод овог текста црвеним стрелицама означени су правци досељавања Хрвата, а плавим стре-лицама правци досељавања Словена. Аутор не наводи разлике између Хрвата и Словена. Такође, на карти је великим словима записано ''Hrvati'' на пространој те-риторији од Вараждина до Цавтата, а малим словима записано је ''Srbi'' на веома уској територији између ријека Таре, Дрине и Лима.[2] Осим што је и становнике Ду-кље убројао у Хрвате, Иво Макек каже да је источна граница подручја које су насе-лила хрватска племена било корито ријеке Дрине, истичући да је досељавање Хрва-та било ''poput bujice, koja se zaustavila na obalama brze Drine, ali je zapljusnula čitavo jadransko područje istočno i doprla čak u Grčku''. На тој територији Хрвати су се сто-пили са старосједиоцима, па је у хрватском народном бићу присутно и илирско- -келтско, романско, готско и аварско насљеђе.[3]
Иво Макек пун је хвале за Људевита Посавског, а његов устанак против франа-чке власти (819–822) сматра задивљујућим подухватом. Међутим, нигдје не поми-ње његов бијег Србима (у Босну) ''за који се народ казује да заузима велик део Дал-мације''.[4] Запис франачког аналисте не би се уклопио у Макекову причу о Хрватима као јединим становницима подручја од Истре до Дрине, и о Србима који само насе-љавају подручје између Таре и Лима. Осим тога, незахвалност коју је доњопа-нонски кнез испољио према српском кнезу који га је угостио, такође се не би укло-пила у црно-бијелу слику о Србима и Хрватима изражену у овом уџбенику.
Аутор првог уџбеника историје за шести разред основне школе у независној Хрватској посебно истиче значај хрватског владара Томислава који је, према Иви Макеку, ујединио ''приморску'' и ''посавску'' Хрватску, а од тада ''do danas, od Drave do mora prostire se jedna jedinstvena država – Hrvatska''.[5] Осим што је поновио давно створени мит о двије Хрватске – ''приморској'' и ''посавској'' (који је дјелимично укоријењен и у српској историографији), Макек је изрекао вјероватно и највећу неистину у читавом уџбенику: да се од X па до краја XX вијека, током једног бур-ног миленијума, од Драве до Јадранског мора простирала и простире само једна држава – Хрватска. Хвалоспјев о Томиславу Макек је наставио његовим ратовањем против Бугара, истичући да је хрватски владар ''spasio tada malu srpsku državu da bude možda zauvijek zbrisana s lica zemlje''.[6]
Осим кад пише о досељавању Хрвата, Иво Макек се позива на дјело византиј-ског цара и писца Константина VII Порфирогенита из средине X вијека и кад гово-ри о снази хрватске војске у доба Томислава, изражену у несумњиво претјераном броју пјешака, коњаника и бродова. Међутим, због селективног приступа овом ис-торијском извору, Макек прећуткује оне његове дијелове који се тичу обима тери-торије коју су населили Срби и Хрвати. Према Константину VII Порфирогениту Хрвати не само да нису дошли до Дрине, него нису дошли ни до Неретве. Етничка граница између Срба и Хрвата у раном средњем вијеку пружала се много западније него што то хрватски митомани покушавају да представе и њу су чиниле ријека Цетина, хрватске жупе Имота, Ливно и Плива, као и долина ријеке Врбаса.[7]
Мађарски краљ Коломан увјерио се и поред побједе на Гвозду 1097. ''da se si-lom ne može održati u Hrvatskoj. Stoga je 1102. godine sklopljen ugovor između hrvat-skih velikaša i kralja Kolomana. Taj se ugovor zove Pacta conventa''. Тиме је формира-на ''hrvatsko–ugarska državna zajednica, odnosno Hrvatsko–Ugarska Država''. На карти на којој је приказана ова ''државна заједница'' од Јадрана до Карпата пише ''Hrvat-sko–Ugarska Država''.[8]
Они хрватски научници који су важили као добри познаваоци хрватске средњо-вјековне историје одбацивали су овај извор или су га сматрали крајње непоуздан-им, дјелимично због тога што је настао тек половином или у другој половини XIV вијека, а дјелимично и због тога што су ''takvi ugovori za pojmove XII st. potpuno ne-poznati i nemogući''.[9] Meђутим, аутори хрватских уџбеника историје (уз један изузе-так) уопште не доводе у сумњу вјеродостојност овог извора и приказују Хрвате као сасвим равноправан чинилац у ''државној заједници'' са Мађарима. Иако је хрватска средњовјековна држава престала да постоји 1102. године, тј. постала је дио Угар-ског Краљевства, у свим хрватским уџбеницима нова држава након 1102. означена је као ''хрватско–угарска'' држава. Разлози политичке природе наметали су одбрану овог извора, јер је ''Pacta conventa'' један од темеља мита о хрватској ''тисућгодиш-њој'' државноправној историји.
Ниједан аутор хрватских уџбеника историје не доводи у питање хрватски кара-ктер града Дубровника, па то не чини ни Иво Макек. Он каже да се романско ста-новништво похрваћивало ''useljavanjem hrvatskog življa iz okolice'' па је тако настао ''hrvatski grad – Dubrovnik''.[10] Не само да је Дубровник представљен као хрватски град, него је представљен и као дио Хрватске, у континуитету од средњег вијека. У наставној јединици под насловом Dubrovačka republika od početka XVI. do krajaXVIII. stoljeća речено је да је у Дубровнику радила текстилна мануфактура – ''prva u Hrvatskoj''.[11]
Бројни историјски извори упућују на закључак да се Дубровник развијао у српској етничкој средини и да се народносно обнављао српским досељеницима из ближе и даље околине. Крајем XIII вијека српски елеменат је надвладао над роман-ским и осталима. Примјера ради, од 552 особе из балканских земаља које су током средњег вијека продате у Дубровник, само осам их је потицало из Хрватске, двије из Албаније и једна са Драве, док су све остале биле са подручја Босне, Србије и Зете. Сличан однос важи и за остале категорије усељеног становништва.[12] Дубров-чани су себе, као и своје сусједе, звали Словенима (Словинима), а дубровачки писац Мавро Орбин написао је 1601. дјело Краљевство Словена (Il regno degli Sla-vi) у којем је Србима посветио близу 200 страница, а Хрватима само пар десетина редова, наводећи за Хрватску да је ''врло далека земља''.[13] Дубровачки књижевник Медо Пуцић записао је 1867: ''Као оток сред млетачкога земљишта постојаше од старине обртна и трговачка република српска Дубровник'', а хрватски историчар Натко Нодило, дугогодишњи професор Свеушилишта у Загребу, закључио је да се у Дубровнику ''ако и не од првога почетка, а то од памтивијека'' говорило српским језиком.[14] Дубровник је дио Хрватске постао тек 1939. године.
С обзиром на то да су се Хрвати зауставили ''na obalama brze Drine'', не треба посебно истицати да Макек Босну сматра хрватском земљом. Отуд и његова потпу-но произвољна процјена да је ''prije dolaska Turaka oko 85% stanovnika Bosne pripa-dalo katoličkoj vjeri. Manje od 10% bili su patareni, a oko 5% pravoslavni''.[15] Он тврди да ''u Bosni i Hercegovini do druge polovice XVI. stoljeća nije bilo pripadnika Pravosla-vne crkve (...) Pravoslavni se živalj pojavio u Bosni i Hercegovini doseljavanjem Vlaha iz planinskog područja oko gornje Drine i njezinih pritoka''.[16] Занимљиво је да је аутор на историјској карти на 11. страници свог уџбеника као становнике управо тог по-дручја око горње Дрине означио Србе. Осим тога, бројне цркве и манастири сагра-ђени до средине XVI вијека увјерљиво говоре о раном присуству православних Срба на територији данашње Босне и Херцеговине.[17]
Надирање Турака било је судбоносно ''i za Balkan i za Europu, ali naj-sudbonosni-je za Hrvate'', јер је ''više stotina tisuća Hrvata odvedeno iz različitih hrvatskih krajeva u tursko ropstvo. Tu su mukama bili prisiljavani da prihvate islam. Mnogi su radije podni-jeli muku i smrt, nego da se odreknu katoličke vjere''. Турци су поступали блаже према православцима и протестантима ''a često puta su ih podupirali na štetu katolika''.[18]
Аутор вели да су Турци освајали хрватске крајеве уз помоћ одреда ''Влаха'', ко-je су Турци насељавали на опустошене хрватске земље. Макек каже да су ''Vlasi'' за сопствени рачун ''jer od toga su živjeli, provaljivali preko granice i tamo pljačkali, palili i robili''. Он закључује: ''Naseljavanjem Vlaha – koji su u svim izvorima samo tako nazi-vaju – uz granicu, mijenjao se narodnosni sastav pučanstva u hrvatskim krajevima pod turskom vlašću''.[19]
Теорија о ''Власима'' који су под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе у XIX вијеку асимиловани у Србе, одавно је присутна у хрватској историографији. Овакво схватање хрватски историчари заснивају на историјским изворима који Србе означавају као ''Влахе''. Међутим, у науци је познато да су Срби, који су се досељавали на неке територије које данас припадају Републици Хрватској (као и на неке територије у данашњој Босни и Херцеговини), имали по-себан влашки статус, који су Турци давали сточарском становништву у пограни-чним областима. Срби са статусом влаха представљали су распрострањен и моби-лан друштвени слој, чували су границу и учествовали у ратним походима, а у нак-наду за то имали су одређене пореске олакшице и право на унутрашњу самоупра-ву.[20] Међутим, нарушавање повластица влаха довело је до њиховог масовног пре-ласка из Османског Царства у сусједне земље. Иако се често помињу као ''Власи'', уз овај назив много пута је придодато тумачење, па је тако један словеначки путо-писац 1530. године записао да на подручју од Уне до Врхбосне (Сарајева) живе и ''Srbi (Surffen), koje oni zovu Vlasima (Wallachen), a mi ih zovemo Zigen (Ćići, Čiči) ili martolozima''.[21] Аустријски цар Фердинанд I писао је 1538. хрватском бану Петру Кеглевићу како му је јављено ''да су капетани и војводе Рашана или Србијанаца, од-носно Влаха, који се обично Србима зову'' са својим подређенима срећно прешли из Турске у Аустрију.[22]
Међутим, између досељених Срба, који нису одступали од свог повлашћеног положаја, и Хрвата који су били феудалци или њихови кметови, стварала се не-трпељивост која је током времена добијала и нове састојке. Негативан став о Србима у савременој Хрватској ''сведочи о сувишном коплексу једне средине која се, некад разбијена, позно почела конституисати у нацију. У јавну реч и општу образованост без изазивања већег отпора продрле су научне полуистине и, стално потхрањиване, старе неистине, оне које стоје насупрот рационалном поимању ствари''.[23]
Према томе, теорије о досељеним Србима као ''Власима'', недовољно истраже-ном етносу који нема ништа заједничко са Србима и осталим Словенима, а који су временом претворени у Србе, представљају ''мисли без основе''.[24]
Готово идентичан Макековом уџбенику (нека поглавља као да су преписана) био је уџбеник чији је аутор Фране Сабалић,[25] а који је у употреби био само једну школску годину (1996/1997). Једина новина у односу на Макеков уџбеник је Саба-лићева изричита тврдња да су Хрвати иранског поријекла и да су се пословенили на територији данашње јужне Пољске, Чешке и Словачке, гдје су основали државу ''Veliku ili Bijelu Hrvatsku'' са сједиштем у Кракову.[26]
Нешто умјеренији тј. објективнији став према историји Хрвата и њима сусје-дних народа изражен је у уџбенику чији су аутори Невен Будак и Владимир Поса-вец.[27] Аутори овог уџбеника, који је доживио неколико издања, не заступају схва-тање о двије Хрватске (''приморској'' и ''посавској'') већ само о једној, представљају-ћи је у оним границама у којима ју је описао цар Константин VII Порфирогенит. Они наводе да се сјеверно од Хрватске простирало ''područje u kojemu se još osjećala avarska vlast. Taj je kraj bio poznat kao 'zemlja između Save i Drave' ili Donja Panonija, a kasnije će biti prozvan Slavonijom''. За разлику од Макека и Сабалића, Будак и По-савец одбацују тезу о иранском, аварском и готском поријеклу Хрвата, као и насто-јање да се Хрватска прикаже као јака централна држава од почетка. Они заступају словенску, тј. словенско-романску верзију о етногенези Хрвата и истичу да је Хрватска била само савез који би окупљао жупе у случају опасности.[28] Будак и Посавец не улазе у питање етничког састава становништва Босне, а нису прећутали да се Твртко 1377. крунисао за краља Срба и Босне. Такође, аутори овог уџбеника не устручавају се да кажу да је Хрвоје Вукчић Хрватинић отворио врата Босне Тур-цима, јер их је позвао да се заједно боре против угарског краља.[29]
Управо због оваквог начина приказивања хрватске прошлости, Невен Будак и Владимир Посавец чекали су пуне двије године да надлежни органи власти дозволе употребу њиховог уџбеника, иако је садржајно, методички и графички знатно ква-литетније урађен од претходних уџбеника. Ипак, и поред значајног одступања од митолошке представе о хрватској историји израженој у претходним уџбеницима за шести разред основне школе, ни Будак и Посавец нису могли а да не испричају ста-ру причу о ''Власима'', као и да не помену да су римокатолици у Босни да би опста-ли под Турцима, осим на ислам, прелазили и на православље.[30]
Технички још дотјеранији, поједностављенији и прилагођенији узрасту јесте уџбеник који је Невен Будак урадио у сарадњи са Маријом Могоровић-Црљенко.[31] У погледу садржаја овај уџбеник веома је сличан оном који је Будак написао у ко-ауторству са Посавцем, али он доноси једну битну новину. Наиме, то је једини хрватски уџбеник који се бави најстаријом хрватском историјом а у којем је постав-љено питање вјеродостојности извора који је познат као ''Pacta conventa''. У уџбе-нику је речено да је тек у XIV вијеку неки непознати хроничар записао причу о преговорима угарског краља и хрватског племства, па је постављено питање зашто би Коломан преговарао са Хрватима кад их је већ једном побиједио?[32]
Ни у једном хрватском уџбенику историје из посљедње деценије XX и почетка XXI вијека митолошко представљање историје Хрвата није тако јасно дошло до изражаја као у првом уџбенику за други разред гимназије, чији су аутори Франко Мирошевић и Фрањо Шањек.[33] Осим што понављају познате приче већ изречене у Макековом уџбенику, они доносе и нешто ново. Наиме, у поглављу под насловом Hrvati u Andaluziji Мирошевић и Шањек кажу да су у Андалузију Хрвати дошли углавном као заробљеници и да их је тамо половином X вијека било преко 13.000. ''Neki od tih Hrvata, napose iz Dalmacije, istaknut će se za raspada Omejidskog emirata u Cordobi'', а нарочито ''Dalmatinac Al-Mujahid b. abd Allah al-Amiri''. На мапи Maurski posjedi u Španjolskoj podupravom andaluških Hrvata означена је територија која обу-хвата дио Андалузије, затим Валенсију, Мурсију и Балеарска острва. Осим тога, Мирошевић и Шањек пишу да је град Каиро основао ''vojskovođa Djawhar (911–922)'', који је био родом из Цавтата и који се звао Блаж Водопић.[34]
На 45. страници овог уџбеника представљена је карта под насловом Podrijetlo i selidbe Hrvata. На тој мапи, на пространој територији јужно од Каспијског језера у данашњем Ирану написано је ''Harauvat, Harahvati VI. i V. st. prije Krista''. Одатле су се ''Хрвати'' преселили на подручје сјеверно од Азовског мора, гдје је, такође на пространој територији, означено ''Choroathos (Horovatos) II. i III. st.'' Ови ''Хрвати'' помјерили су се касније још западније, на подручје око Висле, Одре и Лабе, да би се коначно населили на територију између Драве и Дунава (укључујући и читав Срем) и Јадранског Мора, односно од Дрине и Дрима (у данашњој Албанији) до словеначких покрајина. На тој територији аутори разликују три Хрватске: ''Bijelu'', ''Posavsku'' и ''Crvenu''.
Било би коректно напоменути да појаве сличних теорија није било лишено ни српско друштво у посљедњој деценији XX вијека. Међутим, за разлику од хрватске државе гдје су разноразни митови као провјерене научне чињенице доспјели у школске уџбенике, код Срба псеудоисторичарима и њиховим теоријама не само да није био дозвољен приступ у уџбенике, него су постали предмет научне критике и подсмијеха.[35]
Мирошевић и Шањек пишу да Хрвати живе у Дукљи, а да њено подручје Сте-фан Немања ''kolonizira pravoslavnim Srbima, pri čemu mu svesrdno pomaže pravosla-vna crkva. Pri posrbljavanju Duklje veliki župan Nemanja i njegovi nasljednici služe se pokoljima i rušenjem tuđih svetišta''.[36] Схватање о Дукљи као земљи ''црвених Хрва-та'' заснива се на Љетопису попа Дукљанина (Барском родослову) за који је научна историографија оцијенила да привлачи највећу пажњу, иако то као историјски из-вор најмање заслужује. Настао је у XII вијеку на латинском језику, али је у XV вијеку створена тзв. хрватска редакција текста, у којој је непознати преводилац на-мјерно убацивао хрватско име умјесто словенског. Осим тога, уметао је Хрвате и тамо гдје их латинска редакција уопште не помиње. Због тога су вијести из Љето-писа попа Дукљанина ''prilično nepouzdane'', па их ''kritička historiografija jedva uzima u obzir''.[37]
Међутим, Франко Мирошевић и Фрањо Шањек сматрају Барски родослов вео-ма поузданим историјским извором, као и онај који говори о тобожњем уговору из-међу мађарског краља и хрватских великаша, истичући да је тим чином ''državnost Hrvatske pravno ostala netaknuta''.[38] Сходно томе је Hrvatska u drugoj polovici XIV. st. обухватала, између осталог, читаву Босну, Срем и Дубровачку Републику.[39]
Изразито негативан став према Србима Мирошевић и Шањек допуњавали су понеким оригиналним тумачењем, па су тако основне узроке распада Српског Цар-ства нашли у ''činjenici da je stvorena država bila prevelika za stvarne gospodarske, političke i kulturne potencijala srpskog naroda. Kulturniji i gospodarski jači Grci supro-stavljali su se Srbima, a Albanci, Bugari i Makedonci ionako nisu htjeli trpjeti srpsku vlast''.[40] Као разлог пораза крсташке војске код Варне 1444. године наведено је од-бијање деспота Ђурђа Бранковића да ''kršćanskoj vojsci'' омогући пролаз кроз Срби-ју. ''Taj je poraz djelo podmukle bizantske politike srpskog despota, a i mnogih pravosla-vnih u Srbiji i Bizantu koji su više voljeli u Carigradu vidjeti turski turban nego rimsku kapu. Mržnja prema svemu što je latinsko (katoličko) obuzimala je pravoslavlje i u XV. st., pa i onda kad ih je ono branilo od Turaka''.[41] Међутим, наука је утврдила да деспот Ђурађ Бранковић није желио да се прикључи ратном походу против Турака зато што рат није био довољно припремљен и зато што би његово учешће у таквом по-ходу довело у опасност даљи опстанак Српске Деспотовине. Осим тога, Мироше-вић и Шањек занемарују и чињеницу да су западни ''кршћани'' – Ђеновљани, уз новчану надокнаду, помогли турској флоти да преко Босфора дође до Варне.[42]
''Vlasi'' су долазак Турака ''prihvatili dobrohotno'', а заједно са њима су ''iznenada i mučki napadali na stoljetna hrvatska područja''. Ипак, хрватски сабор понудио је ''Vla-sima'' да постану ''punopravni pripadnici Hrvatskog Kraljevstva'', тј. ''da načelno prizna-ju hrvatski pravni sustav''. Међутим, они су ''odbili suradnju s institucijama hrvatske države u koju su došli kao neželjeni gosti''.[43]
Аутори овог уџбеника оснивање Загребачког универзитета помјерају на 1669. годину.[44]
Франку Мирошевићу и Фрањи Шањеку придружио се 1997. као коаутор и Анђелко Мијатовић.[45] Овај уџбеник идентичан је претходном, а с обзиром на то да је посљедње издање објављено 2000. године, остаје чињеница да је један неквали-тетан уџбеник, испуњен митовима и изразитом нетрпељивошћу према Србима, био у употреби у Републици Хрватској седам школских година (1994/1995–2000/2001).
Једна од карактеристика уџбеника историје у Хрватској од 1996. године јесте плурализам, односно увођење упоредних уџбеника, што је омогућило различитим издавачким кућама (Školska knjiga, Alfa и Profil) да штампају различите уџбенике за исте разреде, а понекад и да једна издавачка кућа штампа два различита уџбеника за исти разред. Сходно таквој пракси од 1996. године у Хрватској је у употреби био још један уџбеник за други разред гимназије, чији су аутори Владимир Посавец и Татјана Медић.[46] Овај уџбеник, који је доживио три издања, значајно се разликује од претходно помињаног, а сличан је уџбенику за шести разред основне школе којег је Посавец урадио у коауторству са Невеном Будаком.
Проширивање хрватских граница на она подручја која су дио Хрватске постала тек у XX вијеку, као и на нека подручја која нису била ни у саставу фашистичке Хрватске (1941–1945), карактеристично је и за ауторе уџбеника у којима је пред-стављен период од краја XVIII вијека до 1918. године. Тако је већ у предговору првог хрватског уџбеника за седми разред основне школе речено да је у другој половини XVIII вијека једини слободни дио Хрватске била Дубровачка Републи-ка,[47] а на карти Hrvatska u prvoj polovici XIX. stoljeća означена је територија дана-шње Хрватске, без Барање, али са читавим Сремом и Боком Которском.[48] Иако према овој карти Босна и Херцеговина нису биле дио Хрватске, Филип Потребица и Драгутин Павличевић не доводе у питање хрватство ових покрајина. Они пишу да је хрватско римокатоличко становништво у Босни и Херцеговини било најстари-је, али да се оно ''zbog iseljavanja, nasilnog prelaženja na islam, pa i na pravoslavlje'' значајно смањило. Потребица и Павличевић кажу да су Босна и Херцеговина биле у прошлости дио Хрватске и да је било природно што су хрватски сабор и бан за-хтјевали ''njihovo vraćanje Hrvatskoj'', нарочито послије 1878. године. Међутим, по-што су аустроугарске власти одбиле такав захтјев, Хрвати су били разочарани јер тиме нису поштована њихова ''povijesna prava''.[49] Аутори овог уџбеника границе хрватског етничког простора не заустављају на Драви и Дунаву, јер су Хрвати жи-вјели ''od starina'' не само у Срему, већ и у Барањи и Бачкој, ''a u 17. stoljeću doselile su se iz Bosne i Hercegovine nove skupine koje su sebe nazivale Bunjevcima i Šokci-ma''.[50]
Иако је хрватизација римокатоличког становништва у Босни и Херцеговини за-почела у XIX вијеку, свједочанства о томе да ни у другој половини XIX вијека код већине херцеговачких и босанских римокатолика није било хрватске етничке свије-сти оставили су један високи аустријски официр (1863) и руски конзул у Мостару (1869).[51] Распрострањену појаву идентификовања римокатолика као Срба, не само у овим покрајинама, осудио је 1869. фрањевац Петар Бакула и препоручио им да одбаце старо осјећање народности и прихвате ново.[52] Иако је аустроугарска окупа-ција од 1878. погодовала овом процесу, ни концем XIX вијека он није дошао до свог краја у шта се увјерио и хрватски политичар Антун Радић, који је 1899. при-мјетио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском становништву сасвим непознато.[53] Превођење Срба на римокатолицизам (уколико тој вјероисповијести нису припадали од средњег вијека) и њихово похрваћивање био је дуг историјски процес, који је нарочито интензивиран након оснивања Конгрегације за пропаганду вјере 1622. године а који је, бар формално, окончан 1900. одлуком Хрватског като-личког конгреса у Загребу о изједначавању појмова римокатолицизма и хрватства, чиме су сви римокатолици српског језика и штокавског нарјечја проглашени Хрва-тима.[54] Тако су у Хрвате, између осталих, убројани и Буњевци и Шокци. С обзиром на чињеницу да је савремена хрватска нација у великој мјери конституисана на српској етничкој основи, не треба да чуде настојања писаца хрватских уџбеника да савремено поимање хрватског народа ''историјски оправдају'' његовим помјерањем у далеку прошлост.
Потребица и Павличевић пишу да је Људевит Гај 1830. изнио мисао ''o štokav-skom narječju kao zajedničkom narodnom jeziku Hrvata i dijela Južnih Slavena''. Они кажу да су илирци допринијели да се штокавски дијалект потпуно прихвати ''kao književni jezik svih Hrvata'', па је тако Илирски покрет ''bio i ostao samo hrvatski nacionalni pokret koji će utemeljiti modernu hrvatsku naciju''.[55] Међутим, Потребица и Павличевић су ''заборавили'' да помену да је једна службена аустријска делегација 1761. под појмом ''Илирски народ'' дефинисала Србе,[56] као и да је вођа Илирског покрета Људевит Гај 1849. у часопису Danica написао да је српски језик ''наш књи-жевни језик''.[57] Такође, у вријеме кад је нација поистовијећивана са језиком, сви штокавци, без обзира на њихову вјероисповијест, сматрани су Србима. Такво схва-тање заступали су чешки филолог и историчар Јозеф Добровски (1788), мађарски историчар Јохан Кристијан Енгел (1801), словеначки филолог Јернеј Копитар (1819) и чешки историчар и филолог Павле Јосиф Шафарик (1826).[58] Усвајањем илирског имена хрватски препородитељи дали су велики допринос проширивању хрватског имена далеко изван кајкавског подручја, на којем су га до тада страни научници једино и проналазили.
У хрватским уџбеницима историје у којима је представљен XIX вијек посебно мјесто заузима учешће Хрвата у Револуцији 1848/1849. године. Потребица и Павли-чевић пишу да је ратом против Мађара поражена ''velikomađarska ideja i mačem raskinuta stoljetna državno-pravna veza Hrvatskog Kraljevstva s Ugarskim Kraljevstvom. U novijoj povijesti hrvatskih banova Jelačić je bio prvi ban iza kojeg je nakon stoljeća stajao cijeli hrvatski narod od Drave do Boke Kotorske, i od ušća Save u Dunav do mo-ra''.[59] Иначе, у уџбенику се стално истиче ''стољетни посебан државно-правни поло-жај Хрватске'' и помиње некаква ''хрватска држава'', коју је немогуће пронаћи ни у једном историјском атласу, осим уколико такав није штампан у Загребу. Истичу се и одлуке Хрватског сабора из 1861. ''koji je utemeljio novu hrvatsku državu, odredio njezinu samoupravu, granice, županijski sustav, školstvo i kulturne ustanove''.[60]
Приповиједање о Србима, онако како су га започели аутори хрватских уџбени-ка за шести разред основне школе и други разред гимназије, наставили су и аутори уџбеника за седми разред основне школе и трећи разред гимназије. Филип Потре-бица и Драгутин Павличевић кажу да је Србија тежила проширивању на ''nesrpske krajeve'', а да су Срби ''svoje osvajačke težnje izrazili u spisu Načertanije (Nacrt)'' и да овај документ представља ''prvi cjeloviti program velikosrpske osvajačke politike koja je polazila od načela da svi Srbi moraju živjeti u jednoj državi''.[61] Нема хрватског уџбе-ника историје у којем се о Начертанију не пише на овакав начин. Међутим, оно што се занемарује јесте чињеница да је Начертаније створено ангажовањем бри-танске и француске владе, као и пољске емиграције, због бојазни да би нова власт у Србији након 1839. могла напустити њихову политику окупљања Јужних Словена око Србије и потражити ослонац у Русији. Према томе, Начертаније није било са-мо плод размишљања Илије Гарашанина о стварању српске државе у њеним етни-чким границама, са могућношћу да једног дана прерасте у југословенску државу, већ и резултат настојања влада двију западних сила да сузбију руски утицај у Срби-ји и на Балкану. Негативан став о Начертанију као ''великосрпском пројекту'' почео је да се шири нарочито након 1930. кад је њемачка ревизионистичка политика почела оптуживати Србију да је одговорна за избијање Првог свјетског рата.[62]
Србија је 1876. ''bila teško poražena'', а сви њени каснији успјеси постигнути су искључиво захваљујући Русији. Одлукама Берлинског конгреса 1878. одређене су границе на Балкану ''koje uglavnom i danas postoje''.[63]
Све што је Анте Старчевић написао о Србима учинио је то ''u obrani svoga nacionalnog dostojanstva i prava hrvatskog naroda na vlastito ime, teritorij, povijest i kulturu'', а основне карактеристике (''temeljne značajke'') један и по вијек дугог суко-ба између Срба и Хрвата налазе се у чињеници да Срби стварају ''programe osvaja-nja'', а Хрвати само одговарају ''obranom svog narodnog bića''.[64] Срби у Хрватској ''provode antihrvatsku politiku, protive se ujedinjenju Hrvatske, surađuju s neprijateljima Hrvatske (Talijanima i Mađarima), potiču velikosrpske pretenzije na teritorije Bosne i Hercegovine i Hrvatske putem svog lista (''Srbobran'' u Zagrebu i ''Srpski glas'' u Zadru), potiču sukobe između Hrvata i Srba. Takav stav srpskih političara izaziva revolt Hrvata, u čemu se posebno ističu pravaši, i to dio oko J. Franka''.[65] Филип Потребица и Драгу-тин Павличевић са жаљењем констатују да је Хрватско-српска коалиција била ''po-gubna za kasniju povijest Hrvatske'', јер ју је довела у државу са осталим јужносло-венским народима ''u kojoj su hegemoniju i vlast uzeli Srbi. Srbi su gušili nacionalne osjećaje svih nesrpskih naroda, pa tako i Hrvata''.[66]
Док су Хрвати и муслимани очекивали долазак Франца Фердинанда на престо и преуређење Хабсбуршке Монархије, ''Srbi su uz pomoć Beograda radili na njegovom atentatu, ratu i osvajanju Bosne i Hercegovine silom''.[67] Ни Потребица и Павличевић нису могли прећутати српске побједе из 1914. године, али су додали да су Срби након Церске битке ''izvršili masakr hrvatskih vojnika i vojnika ostalih nacionalnosti austrougarske vojske. Prema nekim podacima, od 65 000 zarobljenih vojnika talijanskim je vlastima u Valoni izručeno samo oko 25 000. Ostali su ubijeni pri povlačenju 1915/1916. od Niša prema Valoni''.[68] О томе какав је био српски однос према заро-бљеницима свједочанство је оставио један амерички новинар, који је у Нишу при-мјетио да заробљени аустроугарски војници у униформама и без надзора шетају градом.[69] Међутим, аутори хрватских уџбеника настоје да покажу континуитет ''српских злочина'' над Хрватима, почевши од XVI па до краја XX вијека, користи-вши се при том потпуно измишљеним подацима. У уџбенику нема ни ријечи о про-гонима Срба у Аустроугарској, као ни о огромним људским и материјалним губи-цима које је током рата претрпила Србија.
Потребица и Павличевић истичу значај одлука Хрватског сабора 29. октобра 1918. који је ''na temelju hrvatskog državnog prava'' прекинуо све односе са Аустри-јом и Угарском и прогласио Хрватску, Славонију и Далмацију ''neovisnom državom'' која приступа у Државу Словенаца, Хрвата и Срба. У тексту под насловом Srbija osvaja tuđe teritorije говори се, између осталог, и о томе како је српска војска пља-чкала хрватске крајеве, а у тексту под насловом Država nacionalnog ugnjetavanja nesrpskih naroda истакнуто је да је југословенска држава за Хрвате била страна и да су у њој били ''pod stalnim terorom i raznoraznim progonima''.[70]
Посљедње, четврто издање овог уџбеника објављено је 1995. године, а након њега појавио се уџбеник који је написао Дамир Агичић.[71] Овај уџбеник био је у употреби до 2001/2002 (с тим да је 1998. промијењен издавач), а у односу на прет-ходни он не доноси скоро ништа ново, јер причу коју су већ испричали Потребица и Павличевић понавља и Агичић. За њега је успјех то што је умјесто мађарског, службени језик у Хрватској био латински,[72] а Земун сматра најисточнијим хрват-ским градом.[73] Нешто више пажње Агичић је посветио Анти Старчевићу, јер се супростављао ''velikosrpskom ekspanzionizmu'' па је због својих ''zasluga u hrvatskoj povijesti druge polovice XIX. stoljeća nazvan Otac domovine''.[74] Анте Старчевић (1823–1896) био је, у ствари, отац екстремног хрватског национализма, који је за Србе тврдио да су ''гнусна ропска створења'' и ''накот зрео за сјекиру''.[75] Старчевић је био идеолог истребљења Срба и као такав био је узор хрватском фашистичком режиму (1941–1945). Хрватски историчар и политичар Фрањо Рачки (1828–1894) оцијенио је да је Старчевићева књига Slavoserbska pasmina за хрватску омладину била ''ново еванђеље''.[76] Ако је судити по општем расположењу у савременом хрватском друштву, које се готово свакодневно манифестује на различите начине, дјело и поуке Анте Старчевића за Хрвате имају трајну вриједност.
Године 2001. Дамир Агичић написао је нови уџбеник за седми разред основне школе, овог пута у коауторству са Сњежаном Корен и Магдаленом Најбар-Аги-чић.[77] У односу на онај који је урадио самостално, овај уџбеник је незнатно умјере-нији, али није лишен старих стереотипа. У наставној јединици Srbija i Crna Gora u prvoj polovici XIX. stoljeća поновљени су већ изречени судови о Начертанију, а посвећена је пажња и апсолутистичкој владавини кнеза Милоша. Такође, дата је слика Београда из средине XIX вијека, уз коментар да је тада у граду било 14 џа-мија и само једна црква.[78] У овом уџбенику није истакнут Старчевићев негативан став према Србима, већ према Аустрији, уз навођење његовог говора који завршава ријечима ''Bog i Hrvati''.[79]
Ненаучно представљање хрватске прошлости, уз максимално проширивање граница хрватског етничког простора и стално истицање ''хрватског историјског и државног права'', основна је карактеристика и првог уџбеника за трећи разред гимназије у независној Хрватској.[80] Аутори овог уџбеника припадају истој исто-риографској школи као и аутори већине претходних уџбеника, што је сасвим еви-дентно из његовог садржаја. Нетрпељивост према Србима и овдје је јасно израже-на. Трпимир Мацан и Франко Мирошевић пишу да ни након ''stjecanja neovisnosti velikosrpski krugovi nisu mirovali. U domaćem a i u stranom tisku pothranjivali su pose-zanja za tuđim teritorijama. Duh Načertanija bio je stalno nazočan u intelektualnim i političkim krugovima. Opsjednuti tom idejom, neistinito i mitomanski glorificiraju svoju prošlost, posebno razdoblje Dušanova Carstva. Tumače da se ono prostiralo do Bosne i Hrvatske (Slavonije i Dalmacije), pa i Češke, iako se zna da granice Dušanova Carstva na zapadu nisu prelazile rijeku Drinu''.[81] Ипак, овај уџбеник доноси и једну новину. Наиме, док аутори свих осталих хрватских уџбеника који се баве овим периодом сматрају да Србија нема шта да тражи изван граница дефинисаних 1878, Мацан и Мирошевић не дијеле то мишљење. Они сматрају да Србија нема шта да тражи изван граница из 1833, па и српске ослободилачке ратове (1875–1878) сматрају ос-вајачким. Они пишу да су већ послије тих ратова Срби почели ''progoniti Albance provodeći nad njima genocid. Pale im kuće ne bi li ih prisilili da napuste područje Srbi-je''.[82]
Трпимиру Мацану и Франку Мирошевићи придружио се 1998. и Анђелко Ми-jatović,[83] а посљедњи пут овај уџбеник објављен је 2001. што наводи на закључак да је још један уџбеник са изразито негативним ставом према Србима дуго био у хрватским школским клупама (1993/1994–2001/2002).
У освит новог вијека штампан је још један уџбеник за трећи разред гимназије,[84] који садржајно није толико милитантан као претходни уџбеници. Аутори овог уџбеника пишу да до 1991. бан Јелачић није сматран позитивном личношћу, а да је његова улога послије 1991. преувеличавана, па закључују да је он у ствари био одан војник који је извршавао царева наређења, како се то од њега и очекивало.[85]
Ипак, без обзира на одлазак Хрватске демократске заједнице са власти 2000. године, стиче се утисак да између уџбеника који су објављени током њене владави-не и оних који су објављени након избора 2000, не постоји суштинска разлика. Исти стереотипи оптерећују скоро све ауторе хрватских уџбеника (уз један или два изузетка), мада су се неки од њих потрудили да их љепше ''упакују''. Било би интересантно проучити хрватске уџбенике настале након повратка Хрватске демо-кратске заједнице на власт крајем 2003. године, а који, у институту у којем је из-вршено ово истраживање, још нису били доступни.
Иначе, већина аутора хрватских уџбеника историје у Хрвате убраја Руђера Бо-шковића, Јосифа Руњанина, Михајла Латаса, Петра Прерадовића, Светозара Бороје-вића и Николу Теслу. Ако изричито не кажу да су били Хрвати, онда се тражи неко неутрално рјешење, па је Латас рођен у ''pravoslavnoj krajiškoj obitelji'', а Тесла је ''naš zemljak''. Углавном избјегавају да помену српско име, што је сасвим у складу са схватањем да је Хрват свако ко је рођен на територији данашње Хрватске, не-битно када.
Лажирањем историјских чињеница, као и нетрпељивошћу према Србима, опте-рећени су и аутори уџбеника у којима је представљена историја након 1918. године. Свакодневни политички говор, неприличан академском свијету и неприкладан уџбеницима који би требало да имају образовно-васпитну сврху, овдје је још присутнији, а нека запажања неодољиво подсјећају на говор мржње који је био врло карактеристичан за хрватско друштво у вријеме кад су уџбеници настајали.
Аутор првог уџбеника историје за осми разред основне школе у независној Хрватској сматра да је 1. децембра 1918. године Хрватска ''izgubila svoju državnost koju je dotad imala tijekom više od tisuću godina''.[86] Какав ће бити положај Хрвата у новој држави најавило је крвопролиће у Загребу 5. децембра 1918. Прослава уједи-њења коју су организовали Срби, протекла је у ''vrijeđanju Hrvata i svega što je hrvat-sko'', а кад су дошли Хрвати и почели клицати против монархије и краља, полиција је интервенисала и убила 15, а ранила 20 људи.[87]
Хрвати су након 1918. непрекидно били на удару ''velikosrpskog hegemonizma'', а томе се супростављао Стјепан Радић, који није био ''ni separatist, ni neprijatelj jugo-slavenske države''. Ипак, он је убијен, а Пуниша Рачић изашао је након атентата из зграде кличући: ''Živela Velika Srbija!'' Тај догађај показао је ''cijelom svijetu koliko je to društvo necivilizirano i moralno nezdrava sredina''.[88]
Стиче се утисак да Хрватима никада није било горе него у заједничкој држави са Србима, односно да их нико никада није тако брутално угњетавао као што су то чинили Срби након 1918. године. Иво Перић тврди да је било довољно да неко на јавном мјесту каже да је Хрват, па да због тога страда.[89] У наставној јединици Polo-žaj Hrvatske u okovima centralizma i velikosrpskog hegemonizma Перић каже да су Срби ''od početka doživljavali zajedničku državu, stvorenu 1918, kao proširenu Srbiju (tj. uvećanu, veliku Srbiju), u kojoj su se osjećali i ponašali kao velikosrbi, potiskujući i tlačeći ostale narode''. Такође, наведено је да је Хрватска на различите начине била економски експлоатисана.[90]
Творац теорије о наводном економском искоришћавању Хрватске био је Ру-долф Бићанић, чија је књига Ekonomska podloga hrvatskog pitanja (Zagreb, 1938) имала политичку позадину и у којој је изнесен читав низ произвољних и нетачних података. О каквом се ''искоришћавању'' радило говори и податак да је од 1918. до 1938. готово двоструко више инвестирано у индустрију Хрватске (са Славонијом и Далмацијом), него у индустрију Србије. На мањкавости Бићанићеве књиге указали су српски економисти већ 1940. године.[91]
У наставној јединици Hrvatsko pitanje traži rješenje Иво Перић истиче да су Хрвати још од IX вијека имали своју државу, да су 1102. посебним уговором признали Арпадовцима ''pravo hrvatsko-ugarske krune'', а затим су и 1527. исто тако посебним уговором признали Хабсбурзима ''pravo nasljedstva hrvatsko-ugarske kru-ne'', што је важило до октобра 1918. кад су одлуком Хрватског сабора прекинути ''svi dotadašnji državno-pravni odnošaji i s Austrijom i s Ugarskom''. Аутор још додаје да је формирањем Државе Словенаца, Хрвата и Срба ''kojoj je Zagreb bio glavni grad, Hrvatska u sklopu te države (29. listopada do 30. studenog 1918) zadržala svoju auto-nomnost i s tom autonomnošću bitna obilježja svoje državnosti.'' Све то нестало је доношењем Видовданског устава 1921. а тада ''Hrvatska je prvi put, nakon tisuću go-dina, izgubila i svoju državnost, čija se nit tako prekinula''. Хрвати се с тим нису могли помирити ''jer su izloženi velikosrpskom hegemonizmu, postali neravnopravni, potlače-ni, poniženi''.[92] Иво Перић није једини писац хрватских уџбеника историје који је увјерен у истинитост мита о хрватској хиљадугодишњој државности, као што није једини који избјегава да употријеби упоредни метод при презентовању историје Срба и Хрвата, јер и он прећуткује да је и Србија 1918. изгубила своју државност, и то ону стварну, а не неку фиктивну.
У уџбенику се веома често помиње ''великосрпски хегемонизам'', што сасвим иде у прилог мишљењу да је овај стереотип постао веома захвалан предмет изуча-вања ''не само психологије политике, већ и социолингвистике''.[93] Аутори хрватских уџбеника би требало да знају да је пресудну улогу у ширењу мита о ''Великој Србији'' имала аустроугарска дипломатија, која је дискредитовањем Србије насто-јала да спријечи стварање српске државе у етничким границама и да нађе оправда-ње за све мјере које је против Србије намјеравала предузети у будуће. Такође, зна-чајну улогу у ширењу мита о ''Великој Србији'' имала је и Римокатоличка црква ко-ја је своју агресивну политику према југоисточној Европи правдала објашњењем мисије у име европске цивилизације, тј. као брана продору ''бизанта''.[94]
Перић пише да је послије приступања Југославије Тројном пакту у земљи до-шло до демонстрација и констатује да је југословенска војска у Априлском рату 1941. доживјела расуло.[95] Међутим, он не наводи да су демонстрације биле органи-зоване готово искључиво у српским градовима, односно у градовима у којима је српско становништво било већинско.[96] Такође, избјегава да помене да је борбена спремност југословенске војске била знатно ослабљена управо дјеловањем хрват-ских старјешина и војника, који су изазивали побуне у војсци и стављали се на страну нападача, убијајући и заробљавајући при том српске старјешине и војнике.[97]
Независна држава била је жеља хрватског народа, а пошто су за ту жељу знали Нијемци и Италијани, они су Хрватима изашли у сусрет. У Независној Држави Хрватској усташе су ''provodili teror protiv Židova i Cigana, te protiv Srba, osobito zbog njihove ranije hegemonističke politike te pojave četnika i njihovih zločina u Hrvat-skoj''.[98] Ово је једина реченица у хрватском уџбенику за осми разред основне школе чији је аутор Иво Перић у којој је поменуто страдање српског народа у НДХ. Да-кле, усташки злочини били су само реакција на ''српску хегемонистичку политику'' до 1941. односно реакција на појаву четника и њихове ''злочине''. Међутим, да је геноцид над Србима у НДХ почео прије појаве и партизана и четника, и да је био организован државни посао, видљиво је из читавог низа докумената који су наста-јали у раду државног руководства НДХ.[99] Иако је један од главних инспиратора и организатора геноцида над Србима била Римокатоличка црква на челу са загребач-ким надбискупом Алојзијем Степинцем,[100] Иво Перић стаје у његову одбрану наво-ђењем одломка из једног Степинчевог писма које би требало да покаже да је он осуђивао ратне злочине. Међутим, из садржаја тог писма видљиво је да он не про-тестује због депортације Срба у логоре, већ због окрутног начина на који се то ради, па предлаже ''humaniji i obzirniji način''.[101]
У наставној јединици Otpori i borba antifašističke Hrvatske Перић пише о појави оружаних група на Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, уопште не улазећи у пита-ње етничког састава тих одреда. У веома мало простора посвећеног Другом свјет-ском рату Срби су поменути свега на пар мјеста и то не као главни носиоци анти-фашистичке борбе, већ као непријатељи против којих су хрватски антифашисти ратовали, уз констатацију да је антифашистичка борба вођена ''pretežno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini''.[102] С обзиром на то да је терор над Србима у НДХ једва поменут, не чуди што аутор овог уџбеника ни на једном мјесту не улази у питање броја убијених и прекрштених Срба у НДХ, као ни у питање броја Срба који су протјерани из фашистичке Хрватске. Међутим, под насловом Teror četnika na hrvat-skim prostorima do kraja rata Перић пише да су Срби проводили ''strašne zločine genocida protiv Hrvata i Muslimana, želeći u nekim dijelovima Bosne i Hercegovine i Hrvatske stvoriti etnički čiste srpske krajeve. Planirali su potpuno uništenje hrvatskog i muslimanskog pučanstva i na ostalim prostorima, a prema ideolozima velikosrpstva. Cilj im je bio stvoriti Veliku Srbiju...'' Перић закључује да оно што Срби тада нису успје-ли постићи, покушали су ''агресијом'' на Републику Хрватску 1991. године.[103] Ау-тор додаје да је у Блајбургу и на ''крижном путу'' убијено или умрло од 50.000 до 300.000 Хрвата.[104]
Уџбеник Иве Перића класичан је примјер замјењивања злочинаца и жртава. Колико његови ставови не одговарају историјској реалности видљиво је и из низа свједочанстава које су оставили хрватски савезници, међу којима су неки били згранути свирепошћу усташких злочинаца.[105] О размјеру геноцида свједочанство је оставио и Хитлеров специјални изасланик за Балкан Херман Нојбахер, који је у својим мемоарима записао да је у НДХ, према извјештајима који су дошли до њега, убијено око 750.000 Срба.[106]
Хрватска држава створена је на Трећем засједању ЗАВНОХ–а 1944. у Топу-ском, а потом је ушла у југословенску федерацију. Међутим, то није био истински федерализам јер је сва власт била у Београду, а у тој новој држави је ''prigušivano nacionalno očitovanje, naročito nesrpskih naroda''. Дакле, угњетавање Хрвата наста-вљено је и у социјалистичкој Југославији а ''da bi se Hrvate što više sputalo i onemo-gućilo, s nepravom i tendenciozno im je nametnut teret krivnje za ustaške ratne zločine. Broj ustaških žrtava bio je toliko preuveličavan pa se činilo kao da je samo u Jasenovcu pobijeno više Srba nego što je bilo ljudskih žrtava tijekom rata na cijelom jugoslaven-skom prostoru. Iako su Hrvati najmasovnije sudjelovali i u antifašističkoj oružanoj borbi (1941–1945), pa prema tome i u borbi protiv ustaša, preko te činjenice se namjerno prelazilo''.[107]
Незадовољство хрватског народа довело је 1971. до извјесних захтјева које је у почетку подржао и Тито, али је касније под притиском ''protuhrvatskih (hegemoni-stičko-centralističkih i velikosrpskih) snaga'' принудио хрватско руководство да под-несе оставку.[108]
Сви аутори уџбеника који се баве савременом историјом, без изузетка, главног и јединог кривца за изазивање Југословенске кризе и рата виде у ''великосрпској политици''. Иво Перић сматра да Србија није била задовољна укидањем аутономије Косова и Војводине, па је хтјела да ојача централизам и оствари своје ''хегемони-стичке'' циљеве. ''Svakome je postalo jasno da takva ekspanzionistička srbijanska politi-ka ima za cilj: ili da cijela Jugoslavija bude proširena Srbija (pod jugoslavenskim ime-nom) ili da se stvori Velika Srbija''. Хрватски народ у југословенској држави био је ''stalno izložen velikosrpskim težnjama da ga rastoče i unište''.[109]
''U svom porobljivačkom ekspanzionizmu velikosrbi su se zanosili i suludom politi-kom genocida, tj. da u tim krajevima koje bi htjeli prisvojiti stvore čiste etničke prostore (a to je značilo da protjeraju ili pobiju Hrvate, Muslimane i ostale nesrpske narodne sku-pine s tih prostora, te da na njima ostave i nasele samo Srbe)''. Иво Перић закључује да су Срби учинили ''mnogo i premnogo zla u Hrvatskoj'', јер су ''nastojali ubiti što više ljudi i razoriti što više materijalnih dobara. Rušili su bacačima, topovima, bombama i raketama iz vojnih zrakoplova crkve, spomenike kulture, bolnice, škole, tvornice, stam-bene i upravne zgrade. Napadali su i kola prve zdravstvene pomoći, iako su ta kola redo-vito označena crvenim križom. Za te necivilizirane napadače nisu vrijedili nikakvi među-narodni zaštitni znakovi, ni bilo kakvi obziri. Klali su, strijeljali, vješali, masakrirali, plja-čkali, palili, odvodili u brojne sabirne logore ne samo u Glini, Kninu i drugdje, već i na područje Srbije''.[110]
На 147. страници уџбеника приказана је фотографија Ханса Дитриха Геншера, уз коју пише: ''Veliki prijatelj samostalne i suverene hrvatske države''.
Битно је напоменути да је сваки уџбеник историје у Хрватској морао проћи одговарајућу процедуру у надлежном министарству, односно да је његову употребу одобравала хрватска влада. Уџбеник Иве Перића није у том погледу имао никаквих проблема и премда крајње милитантан и испуњен низом неистина и стереотипа, био је у употреби осам година (1992/1993–1999/2000). Године 1996. промијењена је издавачка кућа, а у односу на претходна издања (1992–1995) у новим издањима лекције о рату су допуњене. Тако је у посљедњем издању Перићевог уџбеника ре-чено да су Хрвати намјеравали да мирним путем ставе под контролу ''окупирана подручја'', али да су Срби стално кршили примирја и договоре, па је Хрватска била приморана да поведе оружане акције. Приказана је фотографија дјечака без ноге, испод које пише: ''U napadima velikosrpskih agresora ubijena su ili ranjena mnoga dje-ca. Ovaj trogodišnji dječak iz Bihaća ostao je invalid nakon napada neprijatelja na njegov grad''. На крају уџбеника, под насловом Zemlja bogate budućnosti Иво Перић пише да Хрватска ''ima radne i sposobne ljude, čiju brojnost uvećavaju i hrvatski povratnici iz iseljeništva. Hrvatska je i vrlo lijepa zemlja. Njezine prirodne ljepote uvrštavaju je u naj-ljepše zemlje svijeta. Na osnovi svega toga može se ustvrditi: da je Hrvatska zemlja bo-gate i sretne budućnosti''.[111]
У уџбенику нема ни помена о протјеривању преко 200.000 Срба из Републике Српске Крајине 1995. године, као ни о злочинима који су током рата почињени над њима.
Године 2000. у Хрватској су објављена три нова уџбеника историје за осми раз-ред основне школе. Уџбеник чији је аутор Весна Ђурић веома је сличан Перићевом уџбенику. Ипак, за разлику од Иве Перића који уопште не помиње ко је организо-вао атентат на краља Александра 1934, Весна Ђурић пише да су то урадили усташе и ВМРО.[112] Она помиње Јасеновац и Стару Градишку гдје су страдали ''deseci i deseci tisuća ljudi'',[113] а на ''križnom putu'' и у Блајбургу ''život je izgubilo nekoliko de-setaka tisuća Hrvata''.[114] Као и Иво Перић, тако и Весна Ђурић усташке злочине над Србима у НДХ једва да помиње, прећуткује да су Срби били носиоци антифаши-стичке борбе и преувеличава страдање Хрвата. Какав став има према усташама и четницима можда најбоље илуструју текстови испод фотографија Анте Павелића и Драгољуба Михаиловића. Испод Павелићеве фотографије пише: ''Ante Pavelić (1889–1959), pravnik, vođa Hrvatske stranke prava i osnivač ustaškog pokreta'', а испод Михаиловићеве пише ''Draža Mihailović (1893–1946), četnički vojvoda, suradnik Nije-maca i Talijana. Pod njegovim zapovjedništvom učinjeni su brojni zločini nad civilnim stanovništvom. Uhićen je 1946. godine i kao ratni zločinac osuđen na smrtnu kaznu stri-jeljanjem''.[115]
Ништа ново није речено ни у уџбенику чији су аутори Маја Бркљачић, Тихо-мир Понош и Дарио Шпелић,[116] а стереотипа није лишен ни уџбеник који је напи-сала Сњежана Корен.[117] Ипак, за разлику од аутора свих претходних уџбеника за осми разред основне школе, Сњежана Корен се усудила да напише да је усташки режим ''provodio i progone na nacionalnoj osnovi, koji su prvenstveno bili usmjereni protiv Srba''. Она каже да је било формирано неколико концентрационих логора ''u kojima je život izgubilo više desetaka tisuća ljudi raznih nacionalnosti (točan broj nije poznat), a najzloglasniji je bio onaj u Jasenovcu. U logorima su ljudi bili izloženi prisil-nom radu, mučenjima i masovnim pogubljenjima. Većina hrvatskog naroda osuđivala je zločine nad svojim sugrađanima''.[118] Сњежана Корен пише да је партизанских одреда у почетку било више ''u krajevima sa srpskim stanovništvom, koje je stradalo od usta-ških progona''.[119]
Ипак, и поред извјесног напретка ка објективном представљању прошлости, између Сњежане Корен и аутора осталих уџбеника за осми разред основне школе нема суштинске разлике. Иако није ни изблиза милитантна као аутори осталих уџ-беника и она је оптерећена бројним стереотипима, што је видљиво и из наставних јединица које се баве посљедњом деценијом XX вијека. Политичку кризу у Југосла-вији је ''prouzročila Srbija'', а убрзо се показало ''da je pravi cilj Miloševićeve politike zapravo osvajanje BiH. Od travnja 1992, srpske snage započele su još krvaviji rat u Bosni i Hercegovini, koji je ubrzo prerastao u tragičan međusobni sukob tri tamošnja naroda: Bošnjaka, Hrvata i Srba''.[120] Уџбеник Сњежане Корен објављен је више пута и у на-редним годинама.
Све неистине које је изрекао у уџбенику за осми разред основне школе Иво Перић је поновио и у свом уџбенику за четврти разред гимназије, с тим да је његов говор мржње овдје још присутнији, односно прилагођенији узрасту завршног ра-зреда гимназије. Он пише да је у Краљевини Југославији српска полиција Хрвате ''do besvijesti zlostavljala time što ih gazi, udara batinama, veže ih na stijenje, bode ih ig-lama i čavlima, kida im nokte, pali im svijeće pod golim tijelom, te ih muči glađu i že-đu''.[121] Такође, српски жандари тукли су и хрватску дјецу и пуцали на вјернике псујући им ''katoličkog Boga''.[122] Српска православна црква била је против конкор-дата јер је хтјела да Римокатоличка црква ''djeluje u otežanim, pravno nereguliranim uvjetima, kako bi i učinci njezina djelovanja bili manje djelotvorni. U protivljenju srpske pravoslavne crkve bila je i njezina želja da joj se ostavi što više prostora za prevođenje katolika na pravoslavlje, a osim toga i njezina mržnja prema katolicima''.[123]
Како би ''великосрби'' имали изговор за ''агресију'' приказали су у јануара 1991. филм Šta je istina o naoružavanju HDZ-a u Hrvatskoj који су припремили синеасти ЈНА ''služeći se pretežno falsifikatima''. Срби су у Борову Селу 1. и 2. маја 1991. хрватске полицајце ''zvjerski izmasakrirali: najprije su ih mučili, izboli im oči, a zatim zaklali. Ta zvjerstva srpskih terorista pokazala su njihovo krajnje neljudstvo i njihovu bezgraničnu patološku mržnju prema Hrvatima''.[124] У уџбенику је похваљена ''velika moralna i politička podrška'' коју су према Хрватској исказали Хелмут Кол, Ханс Ди-трих Геншер и папа Јован Павле II.[125] Перићев уџбеник за четврти разред гимназије био је у употреби шест година (1993/1994–1998/1999), с тим да је 1997. промијењен издавач. Као и у новим издањима уџбеника за осми разред основне школе, тако су и у поратним издањима уџбеника за четврти разред гимназије наставне јединице о рату (1991–1995) допуњене, између осталог и лицемјерном констатацијом да су Срби током хрватске офанзиве на Српску Крајину сами отишли са тог подручја ''iako im je od samog početka 'Oluje' više puta upućivana poruka Predsjednika Republike Hrvatske preko radija i televizije da ne napuštaju svoje domove, da im se jamče sva gra-đanska i ljudska prava, te da će svi koji odlože oružje biti amnestirani osim onih koji su počinili ratne zločine''.[126]
Године 1999. објављен је уџбеник за четврти разред гимназије чији су аутори Сузана Лечек, Магдалена Најбар-Агичић, Дамир Агичић и Твртко Јаковина. У од-носу на претходне уџбенике који се баве савременом историјом, група аутора не доноси готово ништа ново. Злочине над Србима покушавају да оправдају тиме што су усташе ''na povijesno iskustvo nasilja velikosrpskog režima Kraljevine Jugoslavije, te četničkog otpora nakon osnivanja NDH, odgovarali jednakim sredstvima: terorom nad ci-jelim narodom''. Ово је први уџбеник у којем је наведен приближан број људи убије-них у Јасеновцу – ''oko 50.000''.[127] Не треба посебно наглашавати да сви аутори хрватских уџбеника који се баве савременом историјом сматрају да значајан про-ценат убијених у Јасеновцу отпада на Хрвате.
Да писци хрватских уџбеника историје нису добро информисани не само кад је у питању прошлост, већ кад је у питању и садашњост, потврђују и аутори овог уџбеника запажањем да у Хрватској постоји незадовољство радом Хашког трибу-нала за ратне злочине због тога што су оптужени ''uglavnom Hrvati''.[128] Ипак, и овдје се намеће питање: да ли је заиста ријеч о необавјештености или о намјерном изно-шењу нетачних података?
Све лоше карактеристике претходно помињаних уџбеника подијелио је и уџбе-ник који су написали Хрвоје Матковић и Франко Мирошевић. Ни овдје нема наро-читих новости, осим што су отишли најдаље у процјени броја људи убијених у Јасеновцу – ''oko 80.000''.[129] Матковић и Мирошевић пишу да су партизанске једи-нице нарочито биле бројне у крајевима са српским становништвом, јер се значајан дио српског становништва није мирио ''s uspostavljanjem hrvatske države i nije ju prihvatio, bez obzira na ustaštvo''. Они сматрају да су усташки прогони само појачали српско непријатељство према НДХ ''što je ubrzalo okupljanje pobunjenika''.[130]
Битно је истаћи да су сви уџбеници историје који су послије 1991. објављени у Загребу били у употреби и у хрватским школама у Босни и Херцеговини до 2001. године, кад су у Мостару, по узору на загребачке, штампани домаћи уџбеници.[131] Осим мостарских повијесничара у писању ових уџбеника учествовали су и аутори уџбеника који су објављени у Загребу, а како то обично бива са херцеговачким Хрватима, мостарски уџбеници још су радикалнији од загребачких.
Ако бисмо на крају овог покушаја да се укаже на неистине, митове, стереотипе и предрасуде којима обилују хрватски уџбеници историје (уз један или два изузе-тка) у неколико реченица сумирали оно што су њихови аутори написали, онда би та прича изгледала овако: Хрвати су један од најстаријих европских народа, вјерова-тно иранског поријекла, који је у VII вијеку населио пространо подручје од Јадран-ског мора (са острвима) на југу до Драве и Дунава на сјеверу, и од словеначких по-крајина на западу до Дрине и Дрима на истоку. На тој територији Хрвати су форми-рали неколико држава, да би се касније самостално развијале двије државе: Хрват-ска и Босна. Ова прва ступила је посебним уговором 1102. године у заједницу са Угарском, а континуитет њене државности није прекидан ни послије 1526. године. Хрвати припадају западноевропској римокатоличкој цивилизацији чија је граница ријека Дрина, с тим да је у Босни било и припадника дуалистичке јереси. На хрват-ском етничком простору није било припадника православне вјероисповијести све док заједно с Турцима нису дошли и Власи, потомци старобалканског становни-штва. Они су заједно с Турцима убијали, пљачкали и робили хрватски народ и уни-штавали тековине хрватске римокатоличке културе. Под утицајем Српске право-славне цркве и модерне српске државе Власи су у XIX вијеку претворени у Србе, имајући у Хрватској улогу пете колоне великосрпских интереса. Њиховој дестру-ктивној политици супростављали су се хрватски праваши на челу с Антом Старче-вићем. Осим од Влаха, Срби на територији западно од Дрине воде поријекло и од Хрвата који су током турске владавине прелазили на православље. Хиљадугоди-шњи континуитет хрватске државности прекинули су Срби 1918, чиме је почео најтежи период у историји хрватског народа. Великосрпска хегемонистичка по-литика угњетавала је Хрвате национално, политички, културно и економски, као нико раније. Проглашењем Независне Државе Хрватске 1941. испуњена је жеља хрватског народа, а појединачни прогони српског становништва у НДХ били су са-мо реакција на дотадашњу великосрпску политику, као и на појаву побуњеника који се нису могли помирити с успостављањем хрватске државе. Хрвати су најма-совније учествовали у антифашистичкој борби, а били су изложени четничким зло-чинима и геноциду. Израбљивање Хрватске настављено је и у социјалистичкој Ју-гославији, јер је сва власт и даље била у Београду, па је и ова држава као и монар-хија прије ње, била тамница хрватског народа. Све што Срби нису успјели постићи у дотадашњој историји покушали су агресијом на Републику Хрватску 1991. годи-не. Њихов циљ и овај пут био је стварање Велике Србије, очишћене од Хрвата и других несрпских народа. Ипак, Хрвати су још једном побиједили, одупријевши се српској агресији и геноциду.
На основу свега изложеног намеће се закључак да правашке идеје из друге по-ловине XIX вијека, које су биле једна од идеолошких основа за геноцид над Србима (1941–1945), и данас прожимају хрватско друштво у цјелини, па тиме и хрватску историографију. Аутори хрватских уџбеника историје (уз ријетке изузе-тке) представили су историју Хрвата на начин који ни издалека не одговара реал-ном историјском развоју. Осим што код нових генерација Хрвата формирају сви-јест о слави и величини хрватског народа и хрватске државе у прошлости, аутори хрватских уџбеника одгајају код њих и свијест о Србима као геноцидном народу и најгорим хрватским непријатељима. Таква индоктринација ствара општу нетрпе-љивост према Србима, која са више или мање интензитета непрекидно траје од 1991. године. Осим тога, сталним помињањем Боке Которске, Херцеговине, Босне и Срема као хрватских земаља, аутори хрватских уџбеника историје изражавају отворене претензије према територијама сусједних народа и држава. На тај начин ствара се свијест да евентуални сукоб око нпр. Срема или Босне, не би представљао чин агресије на нешто туђе, него легитимну борбу за ослобођење сопственог, чиме се нараштаји Хрвата смишљено припремају за будуће акције хрватске државе.
[1] Ivo Makek, Povijest za šesti razred osnovne škole, Zagreb 1992.
[2] Isto, str. 11.
[3] Isto, str. 37–40.
[4] Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Бањалука–Београд 1999, (репринт издања из 1940), стр. 127.
[5] Ivo Makek, n. d, str. 46.
[6] Isto.
[7] ВизантискиизворизаисторијународаЈугославије, књ. II (обрадио Божидар Ферјанчић), Београд 1959, стр. 33–35;Историјски атлас (гл. редактор Милош Благојевић), Београд 1997, стр. 35.
[8] Ivo Makek, n. d, str. 53–56.
[9] Nada Klaić, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, Zagreb 1971, str. 31–33.
[10] Ivo Makek, n. d, str. 86.
[11] Isto, str. 146.
[12] Душанка Динић-Кнежевић, Миграције становништва из јужнословенских земаља у Дубров-ник током средњег века, Нови Сад 1995, стр. 254–258.
[13] Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, стр. 197.
[14] Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992, стр. 26. и 31.
[15] Ivo Makek, n. d, str. 93.
[16] Isto, str. 153–154.
[17] Борис Нилевић, Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријар-шије 1557. године, Сарајево 1990, стр. 144–171.
[18] Ivo Makek, n. d, str. 80, 152–153.
[19] Isto, str. 123.
[20] Радован Самарџић, Српски народ под турском влашћу, Историја српског народа, књ. III–1, Београд 1993, стр. 102.
[21] Benedikt Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530 (preveo Đorđe Pejanov-vić), Sarajevo 1950, str. 21.
[22] Радослав М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обе-лежја, Загреб 2002, (репринт издања из 1909), стр. 55.
[23] Радован Самарџић, н. д, стр. 100–101.
[24] Милан Васић, Власи у османском граничном подручју у Србији и Босни, Исламизација на Бал-канском полуострву – Изабрана дјела Милана Васића, књ. I (приредио Раде Михаљчић), Бањалука–Источно Сарајево 2005, стр. 189.
[25] Frane Sabalić, Povijest za VI. razred osnovne škole, Zagreb 1996.
[26] Isto, str. 7.
[27] Neven Budak i Vladimir Posavec, Rađanje suvremene Hrvatske i Europe – od seobe naroda do apsolutizma:udžbenik povijesti za 6. razred osnovne škole, Zagreb 1997.
[28] Isto, str. 27–28.
[29] Isto, str. 75.
[30] Isto, str. 136.
[31] Neven Budak u suradnji sa Marijom Mogorović Crljenko, Udžbenik povijesti za 6. razred osnovne škole, Zagreb 2001.
[32] Isto, str. 57.
[33] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, Hrvatska i svijet od V. do XVIII. stoljeća, Zagreb 1994.
[34] Isto, str. 22–23.
[35] Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега – историја једне злоупотребе: слово против ''но-воромантичара'', Београд 2003, 2005².
[36] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, n. d, str. 87.
[37] Nada Klaić, n. d, str. 17–22.
[38] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, n. d, str. 154.
[39] Isto, str. 165.
[40] Isto, str. 87.
[41] Isto, str. 124.
[42] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд–Бањалука 1999², стр. 353–354.
[43] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, n. d, str. 184–185, 273.
[44] Isto, str. 266.
[45] Franko Mirošević, Franjo Šanjek i Anđelko Mijatović, Povijest za drugi razred gimnazije, Zagreb 1997.
[46] Vladimir Posavec i Tatjana Medić, Stvaranje europske civilizacije i kulture (V.–XVIII. st.): udžbe-nik–priručnik za II. razred gimnazije, Zagreb 1996.
[47] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, Povijest za sedmi razred osnovne škole, Zagreb 1992, str. 5.
[48] Isto, str. 41.
[49] Isto, str. 145–146.
[50] Isto, str. 130.
[51] Милорад Екмечић, Стварање Југославија 1790–1918, књ. II, Београд 1989, стр. 255. и 258.
[52] Исто, стр. 145.
[53] Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini 1882–1903, Banjaluka–Srpsko Sarajevo 2000², str. 85.
[54] Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд 1950, стр. 688.
[55] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 52–54.
[56] Милорад Екмечић, н. д, књ. I, стр. 32.
[57] Исто, стр. 427.
[58] Исто, стр. 47–48, 423–425.
[59] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 64.
[60] Isto, str. 113.
[61] Isto, str. 78.
[62] Милорад Екмечић, н. д, књ. I, стр. 469–484.
[63] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 87–88.
[64] Isto, str. 104.
[65] Isto, str. 133–134.
[66] Isto, str. 144.
[67] Isto, str. 149.
[68] Isto, str. 167.
[69] Џон Рид, Рат у Србији 1915, Цетиње 1975, стр. 25.
[70] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 174–179.
[71] Damir Agičić, Povijest za VII. razred osnovne škole, Zagreb 1996.
[72] Isto, str. 28.
[73] Isto, str. 79.
[74] Isto, str. 65.
[75] Василије Крестић, Геноцидом до велике Хрватске, Нови Сад–Београд 1998, стр. 36.
[76] Василије Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1918, Београд 1995, стр. 242.
[77] Damir Agičić, Snježana Koren i Magdalena Najbar-Agičić, Povijest za sedmi razred osnovne škole, Zagreb 2001.
[78] Isto, str. 76–79.
[79] Isto, str. 111.
[80] Trpimir Macan i Franko Mirošević, Hrvatska i svijet u XVIII. i XIX. stoljeću, Zagreb 1993.
[81] Isto, str. 153.
[82] Isto.
[83] Franko Mirošević, Anđelko Mijatović i Trpimir Macan, Povijest za III. razred gimnazije, Zagreb 1998.
[84] Magdalena Najbar-Agičić, Tvrtko Jakovina, Suzana Leček, Stjepan Matković i Damir Agičić, Udž-benik povijesti za treći razred gimnazije, Zagreb 2000.
[85] Isto, str. 168–169.
[86] Ivo Perić, Povijest za osmi razred osnovne škole, Zagreb 1992, str. 13.
[87] Isto, str. 20.
[88] Isto, str. 41–45.
[89] Isto, str. 66.
[90] Isto, str. 63–65.
[91] Коста Михаиловић, Економски аспекти ''великосрпске политике'', Велика Србија – истине, за-блуде, злоупотребе: зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у САНУ у Београду од 24. до 26. октобра 2002. године, Београд 2003, стр. 74–76.
[92] Ivo Perić, n. d, str. 66.
[93] Љубомир Тадић, ''Великосрпски хегемонизам'' као стереотип на крају XX и почетку XXI века, Велика Србија – истине, заблуде, злоупотребе: зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у САНУ у Београду од 24. до 26. октобра 2002. године, Београд 2003, стр. 144.
[94] Славенко Терзић, Аустроугарски мит о ''Великој Србији'' и његова модерна употреба, Велика Србија – истине, заблуде, злоупотребе: зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у САНУ у Београду од 24. до 26. октобра 2002. године, Београд 2003, стр. 315. и 319.
[95] Ivo Perić, n. d, str. 85.
[96] Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941: uzroci i posledice poraza, knj. I, Beograd–Tito-grad 1984², str. 442–443.
[97] Isto, knj. II, str. 506–512.
[98] Ivo Perić, n. d, str. 89.
[99] Nikola Živković i Petar Kačavenda, Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: izabrana dokumenta, Beo-grad 1998.
[100] Viktor Novak, Magnum crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948; Растислав В. Петровић, Геноцид с благословом Ватикана, Београд 1992; Гојо Ристе Дакина, Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској: буди католик или умри, Београд 1995; Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида, Никшић 1999; Вељко Ђурић Мишина, Српска православна Црква у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године, Ветерник 2002.
[101] Ivo Perić, n. d, str. 91.
[102] Isto, str. 98.
[103] Isto, str. 110.
[104] Isto, str. 112.
[105] Лазо М. Костић, Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама Павелићевих савезника, Београд 1990.
[106] Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Beograd 2005, str. 50.
[107] Ivo Perić, n. d, str. 129–130.
[108] Isto, str. 136.
[109] Isto, str. 140–142.
[110] Isto, str. 150–152.
[111] Ivo Perić, Povijest za VIII. razred osnovne škole, Zagreb 1999, str. 118–120.
[112] Vesna Đurić, Udžbenik povijesti za osmi razred osnovne škole, Zagreb 2000, str. 68.
[113] Isto, str. 92.
[114] Isto, str. 115–116.
[115] Isto, str. 47. i 113.
[116] Maja Brkljačić, Tihomir Ponoš i Dario Špelić, Povijest 8: udžbenik za osmi razred osnovne škole, Zagreb 2000.
[117] Snježana Koren, Udžbenik povijesti za osmi razred osnovne škole, Zagreb 2000.
[118] Isto, str. 91.
[119] Isto, str. 101.
[120] Isto, str. 159. i 165.
[121] Ivo Perić, Hrvatska i svijet u XX. stoljeću, Zagreb 1993, str. 95.
[122] Isto, str. 102.
[123] Isto, str. 105–106.
[124] Isto, str. 207–208.
[125] Isto, str. 213–215.
[126] Ivo Perić, Povijest za IV. razred gimnazije, Zagreb 1997, str. 251.
[127] Suzana Leček, Magdalena Najbar-Agičić, Damir Agičić i Tvrtko Jakovina, Povijest 4: udžbenik za četvrti razred (opće) gimnazije, Zagreb 1999, str. 167–168.
[128] Isto, str. 289.
[129] Hrvoje Matković i Franko Mirošević, Povijest 4: udžbenik za 4. razred gimnazije, Zagreb 2001, str. 159.
[130] Isto, str. 172.
[131] Ivo Makek i Andrija Nikić, Povijest 6, Mostar 2001; Ivan Dukić, Krešimir Erdelja, Andrija Nikić i Igor Stojaković, Povijest 7, Mostar 2001; Hrvoje Matković, Božo Goluža i Ivica Šarac, Povijest 8, Mostar 2001; Franko Mirošević, Franjo Šanjek, Anđelko Mijatović i Andrija Nikić, Povijest 2, Mostar 2001; Stipe Jurković, Anđelko Mijatović, Franko Mirošević i Trpimir Macan, Povijest 3, Mostar 2001; Hrvoje Matko-vić, Franko Mirošević, Božo Goluža i Ivica Šarac, Povijest 4, Mostar 2001.
Рад је написан након једномјесечног боравка у Институту за међународна истраживања уџбеника ''Георг Екерт'' у њемачком граду Брауншвајгу (април 2006). Објављен је у Зборнику Матице српске за историју, св. 73, Нови Сад 2006, стр. 211–236.
Напомена уредништва istorijabl.weebly.com: Рад који објављујемо уз сагласност аутора објављен је и на сајту Јадовно, а портал Фронтал га је објавио као фељтон.
Међу уџбеницима који третирају најстарији период хрватске историје значајно мјесто заузима онај чији је аутор Иво Макек.[1] Уџбеник је доживио четири издања и био је у употреби до школске године 1996/1997. Нове политичке околности настале након 1991. омогућиле су Иви Макеку да свој уџбеник из средине 80-их година XX вијека, који је написао у коауторству са Јосипом Адамчеком, значајно измијени и прилагоди новој ситуацији.
Пишући о досељавању Хрвата, као и о територији коју су они населили, аутор помиње византијског цара Ираклија I који је Хрвате позвао да се боре против Авара и додаје: ''Hrvati su zaista došli u Dalmaciju, zaratili sa Avarima i pobijedili ih, te naseli-li čitavo njezino područje od Drine i Dunava do Jadranskog mora''. На мапи испод овог текста црвеним стрелицама означени су правци досељавања Хрвата, а плавим стре-лицама правци досељавања Словена. Аутор не наводи разлике између Хрвата и Словена. Такође, на карти је великим словима записано ''Hrvati'' на пространој те-риторији од Вараждина до Цавтата, а малим словима записано је ''Srbi'' на веома уској територији између ријека Таре, Дрине и Лима.[2] Осим што је и становнике Ду-кље убројао у Хрвате, Иво Макек каже да је источна граница подручја које су насе-лила хрватска племена било корито ријеке Дрине, истичући да је досељавање Хрва-та било ''poput bujice, koja se zaustavila na obalama brze Drine, ali je zapljusnula čitavo jadransko područje istočno i doprla čak u Grčku''. На тој територији Хрвати су се сто-пили са старосједиоцима, па је у хрватском народном бићу присутно и илирско- -келтско, романско, готско и аварско насљеђе.[3]
Иво Макек пун је хвале за Људевита Посавског, а његов устанак против франа-чке власти (819–822) сматра задивљујућим подухватом. Међутим, нигдје не поми-ње његов бијег Србима (у Босну) ''за који се народ казује да заузима велик део Дал-мације''.[4] Запис франачког аналисте не би се уклопио у Макекову причу о Хрватима као јединим становницима подручја од Истре до Дрине, и о Србима који само насе-љавају подручје између Таре и Лима. Осим тога, незахвалност коју је доњопа-нонски кнез испољио према српском кнезу који га је угостио, такође се не би укло-пила у црно-бијелу слику о Србима и Хрватима изражену у овом уџбенику.
Аутор првог уџбеника историје за шести разред основне школе у независној Хрватској посебно истиче значај хрватског владара Томислава који је, према Иви Макеку, ујединио ''приморску'' и ''посавску'' Хрватску, а од тада ''do danas, od Drave do mora prostire se jedna jedinstvena država – Hrvatska''.[5] Осим што је поновио давно створени мит о двије Хрватске – ''приморској'' и ''посавској'' (који је дјелимично укоријењен и у српској историографији), Макек је изрекао вјероватно и највећу неистину у читавом уџбенику: да се од X па до краја XX вијека, током једног бур-ног миленијума, од Драве до Јадранског мора простирала и простире само једна држава – Хрватска. Хвалоспјев о Томиславу Макек је наставио његовим ратовањем против Бугара, истичући да је хрватски владар ''spasio tada malu srpsku državu da bude možda zauvijek zbrisana s lica zemlje''.[6]
Осим кад пише о досељавању Хрвата, Иво Макек се позива на дјело византиј-ског цара и писца Константина VII Порфирогенита из средине X вијека и кад гово-ри о снази хрватске војске у доба Томислава, изражену у несумњиво претјераном броју пјешака, коњаника и бродова. Међутим, због селективног приступа овом ис-торијском извору, Макек прећуткује оне његове дијелове који се тичу обима тери-торије коју су населили Срби и Хрвати. Према Константину VII Порфирогениту Хрвати не само да нису дошли до Дрине, него нису дошли ни до Неретве. Етничка граница између Срба и Хрвата у раном средњем вијеку пружала се много западније него што то хрватски митомани покушавају да представе и њу су чиниле ријека Цетина, хрватске жупе Имота, Ливно и Плива, као и долина ријеке Врбаса.[7]
Мађарски краљ Коломан увјерио се и поред побједе на Гвозду 1097. ''da se si-lom ne može održati u Hrvatskoj. Stoga je 1102. godine sklopljen ugovor između hrvat-skih velikaša i kralja Kolomana. Taj se ugovor zove Pacta conventa''. Тиме је формира-на ''hrvatsko–ugarska državna zajednica, odnosno Hrvatsko–Ugarska Država''. На карти на којој је приказана ова ''државна заједница'' од Јадрана до Карпата пише ''Hrvat-sko–Ugarska Država''.[8]
Они хрватски научници који су важили као добри познаваоци хрватске средњо-вјековне историје одбацивали су овај извор или су га сматрали крајње непоуздан-им, дјелимично због тога што је настао тек половином или у другој половини XIV вијека, а дјелимично и због тога што су ''takvi ugovori za pojmove XII st. potpuno ne-poznati i nemogući''.[9] Meђутим, аутори хрватских уџбеника историје (уз један изузе-так) уопште не доводе у сумњу вјеродостојност овог извора и приказују Хрвате као сасвим равноправан чинилац у ''државној заједници'' са Мађарима. Иако је хрватска средњовјековна држава престала да постоји 1102. године, тј. постала је дио Угар-ског Краљевства, у свим хрватским уџбеницима нова држава након 1102. означена је као ''хрватско–угарска'' држава. Разлози политичке природе наметали су одбрану овог извора, јер је ''Pacta conventa'' један од темеља мита о хрватској ''тисућгодиш-њој'' државноправној историји.
Ниједан аутор хрватских уџбеника историје не доводи у питање хрватски кара-ктер града Дубровника, па то не чини ни Иво Макек. Он каже да се романско ста-новништво похрваћивало ''useljavanjem hrvatskog življa iz okolice'' па је тако настао ''hrvatski grad – Dubrovnik''.[10] Не само да је Дубровник представљен као хрватски град, него је представљен и као дио Хрватске, у континуитету од средњег вијека. У наставној јединици под насловом Dubrovačka republika od početka XVI. do krajaXVIII. stoljeća речено је да је у Дубровнику радила текстилна мануфактура – ''prva u Hrvatskoj''.[11]
Бројни историјски извори упућују на закључак да се Дубровник развијао у српској етничкој средини и да се народносно обнављао српским досељеницима из ближе и даље околине. Крајем XIII вијека српски елеменат је надвладао над роман-ским и осталима. Примјера ради, од 552 особе из балканских земаља које су током средњег вијека продате у Дубровник, само осам их је потицало из Хрватске, двије из Албаније и једна са Драве, док су све остале биле са подручја Босне, Србије и Зете. Сличан однос важи и за остале категорије усељеног становништва.[12] Дубров-чани су себе, као и своје сусједе, звали Словенима (Словинима), а дубровачки писац Мавро Орбин написао је 1601. дјело Краљевство Словена (Il regno degli Sla-vi) у којем је Србима посветио близу 200 страница, а Хрватима само пар десетина редова, наводећи за Хрватску да је ''врло далека земља''.[13] Дубровачки књижевник Медо Пуцић записао је 1867: ''Као оток сред млетачкога земљишта постојаше од старине обртна и трговачка република српска Дубровник'', а хрватски историчар Натко Нодило, дугогодишњи професор Свеушилишта у Загребу, закључио је да се у Дубровнику ''ако и не од првога почетка, а то од памтивијека'' говорило српским језиком.[14] Дубровник је дио Хрватске постао тек 1939. године.
С обзиром на то да су се Хрвати зауставили ''na obalama brze Drine'', не треба посебно истицати да Макек Босну сматра хрватском земљом. Отуд и његова потпу-но произвољна процјена да је ''prije dolaska Turaka oko 85% stanovnika Bosne pripa-dalo katoličkoj vjeri. Manje od 10% bili su patareni, a oko 5% pravoslavni''.[15] Он тврди да ''u Bosni i Hercegovini do druge polovice XVI. stoljeća nije bilo pripadnika Pravosla-vne crkve (...) Pravoslavni se živalj pojavio u Bosni i Hercegovini doseljavanjem Vlaha iz planinskog područja oko gornje Drine i njezinih pritoka''.[16] Занимљиво је да је аутор на историјској карти на 11. страници свог уџбеника као становнике управо тог по-дручја око горње Дрине означио Србе. Осим тога, бројне цркве и манастири сагра-ђени до средине XVI вијека увјерљиво говоре о раном присуству православних Срба на територији данашње Босне и Херцеговине.[17]
Надирање Турака било је судбоносно ''i za Balkan i za Europu, ali naj-sudbonosni-je za Hrvate'', јер је ''više stotina tisuća Hrvata odvedeno iz različitih hrvatskih krajeva u tursko ropstvo. Tu su mukama bili prisiljavani da prihvate islam. Mnogi su radije podni-jeli muku i smrt, nego da se odreknu katoličke vjere''. Турци су поступали блаже према православцима и протестантима ''a često puta su ih podupirali na štetu katolika''.[18]
Аутор вели да су Турци освајали хрватске крајеве уз помоћ одреда ''Влаха'', ко-je су Турци насељавали на опустошене хрватске земље. Макек каже да су ''Vlasi'' за сопствени рачун ''jer od toga su živjeli, provaljivali preko granice i tamo pljačkali, palili i robili''. Он закључује: ''Naseljavanjem Vlaha – koji su u svim izvorima samo tako nazi-vaju – uz granicu, mijenjao se narodnosni sastav pučanstva u hrvatskim krajevima pod turskom vlašću''.[19]
Теорија о ''Власима'' који су под утицајем Српске православне цркве и модерне српске државе у XIX вијеку асимиловани у Србе, одавно је присутна у хрватској историографији. Овакво схватање хрватски историчари заснивају на историјским изворима који Србе означавају као ''Влахе''. Међутим, у науци је познато да су Срби, који су се досељавали на неке територије које данас припадају Републици Хрватској (као и на неке територије у данашњој Босни и Херцеговини), имали по-себан влашки статус, који су Турци давали сточарском становништву у пограни-чним областима. Срби са статусом влаха представљали су распрострањен и моби-лан друштвени слој, чували су границу и учествовали у ратним походима, а у нак-наду за то имали су одређене пореске олакшице и право на унутрашњу самоупра-ву.[20] Међутим, нарушавање повластица влаха довело је до њиховог масовног пре-ласка из Османског Царства у сусједне земље. Иако се често помињу као ''Власи'', уз овај назив много пута је придодато тумачење, па је тако један словеначки путо-писац 1530. године записао да на подручју од Уне до Врхбосне (Сарајева) живе и ''Srbi (Surffen), koje oni zovu Vlasima (Wallachen), a mi ih zovemo Zigen (Ćići, Čiči) ili martolozima''.[21] Аустријски цар Фердинанд I писао је 1538. хрватском бану Петру Кеглевићу како му је јављено ''да су капетани и војводе Рашана или Србијанаца, од-носно Влаха, који се обично Србима зову'' са својим подређенима срећно прешли из Турске у Аустрију.[22]
Међутим, између досељених Срба, који нису одступали од свог повлашћеног положаја, и Хрвата који су били феудалци или њихови кметови, стварала се не-трпељивост која је током времена добијала и нове састојке. Негативан став о Србима у савременој Хрватској ''сведочи о сувишном коплексу једне средине која се, некад разбијена, позно почела конституисати у нацију. У јавну реч и општу образованост без изазивања већег отпора продрле су научне полуистине и, стално потхрањиване, старе неистине, оне које стоје насупрот рационалном поимању ствари''.[23]
Према томе, теорије о досељеним Србима као ''Власима'', недовољно истраже-ном етносу који нема ништа заједничко са Србима и осталим Словенима, а који су временом претворени у Србе, представљају ''мисли без основе''.[24]
Готово идентичан Макековом уџбенику (нека поглавља као да су преписана) био је уџбеник чији је аутор Фране Сабалић,[25] а који је у употреби био само једну школску годину (1996/1997). Једина новина у односу на Макеков уџбеник је Саба-лићева изричита тврдња да су Хрвати иранског поријекла и да су се пословенили на територији данашње јужне Пољске, Чешке и Словачке, гдје су основали државу ''Veliku ili Bijelu Hrvatsku'' са сједиштем у Кракову.[26]
Нешто умјеренији тј. објективнији став према историји Хрвата и њима сусје-дних народа изражен је у уџбенику чији су аутори Невен Будак и Владимир Поса-вец.[27] Аутори овог уџбеника, који је доживио неколико издања, не заступају схва-тање о двије Хрватске (''приморској'' и ''посавској'') већ само о једној, представљају-ћи је у оним границама у којима ју је описао цар Константин VII Порфирогенит. Они наводе да се сјеверно од Хрватске простирало ''područje u kojemu se još osjećala avarska vlast. Taj je kraj bio poznat kao 'zemlja između Save i Drave' ili Donja Panonija, a kasnije će biti prozvan Slavonijom''. За разлику од Макека и Сабалића, Будак и По-савец одбацују тезу о иранском, аварском и готском поријеклу Хрвата, као и насто-јање да се Хрватска прикаже као јака централна држава од почетка. Они заступају словенску, тј. словенско-романску верзију о етногенези Хрвата и истичу да је Хрватска била само савез који би окупљао жупе у случају опасности.[28] Будак и Посавец не улазе у питање етничког састава становништва Босне, а нису прећутали да се Твртко 1377. крунисао за краља Срба и Босне. Такође, аутори овог уџбеника не устручавају се да кажу да је Хрвоје Вукчић Хрватинић отворио врата Босне Тур-цима, јер их је позвао да се заједно боре против угарског краља.[29]
Управо због оваквог начина приказивања хрватске прошлости, Невен Будак и Владимир Посавец чекали су пуне двије године да надлежни органи власти дозволе употребу њиховог уџбеника, иако је садржајно, методички и графички знатно ква-литетније урађен од претходних уџбеника. Ипак, и поред значајног одступања од митолошке представе о хрватској историји израженој у претходним уџбеницима за шести разред основне школе, ни Будак и Посавец нису могли а да не испричају ста-ру причу о ''Власима'', као и да не помену да су римокатолици у Босни да би опста-ли под Турцима, осим на ислам, прелазили и на православље.[30]
Технички још дотјеранији, поједностављенији и прилагођенији узрасту јесте уџбеник који је Невен Будак урадио у сарадњи са Маријом Могоровић-Црљенко.[31] У погледу садржаја овај уџбеник веома је сличан оном који је Будак написао у ко-ауторству са Посавцем, али он доноси једну битну новину. Наиме, то је једини хрватски уџбеник који се бави најстаријом хрватском историјом а у којем је постав-љено питање вјеродостојности извора који је познат као ''Pacta conventa''. У уџбе-нику је речено да је тек у XIV вијеку неки непознати хроничар записао причу о преговорима угарског краља и хрватског племства, па је постављено питање зашто би Коломан преговарао са Хрватима кад их је већ једном побиједио?[32]
Ни у једном хрватском уџбенику историје из посљедње деценије XX и почетка XXI вијека митолошко представљање историје Хрвата није тако јасно дошло до изражаја као у првом уџбенику за други разред гимназије, чији су аутори Франко Мирошевић и Фрањо Шањек.[33] Осим што понављају познате приче већ изречене у Макековом уџбенику, они доносе и нешто ново. Наиме, у поглављу под насловом Hrvati u Andaluziji Мирошевић и Шањек кажу да су у Андалузију Хрвати дошли углавном као заробљеници и да их је тамо половином X вијека било преко 13.000. ''Neki od tih Hrvata, napose iz Dalmacije, istaknut će se za raspada Omejidskog emirata u Cordobi'', а нарочито ''Dalmatinac Al-Mujahid b. abd Allah al-Amiri''. На мапи Maurski posjedi u Španjolskoj podupravom andaluških Hrvata означена је територија која обу-хвата дио Андалузије, затим Валенсију, Мурсију и Балеарска острва. Осим тога, Мирошевић и Шањек пишу да је град Каиро основао ''vojskovođa Djawhar (911–922)'', који је био родом из Цавтата и који се звао Блаж Водопић.[34]
На 45. страници овог уџбеника представљена је карта под насловом Podrijetlo i selidbe Hrvata. На тој мапи, на пространој територији јужно од Каспијског језера у данашњем Ирану написано је ''Harauvat, Harahvati VI. i V. st. prije Krista''. Одатле су се ''Хрвати'' преселили на подручје сјеверно од Азовског мора, гдје је, такође на пространој територији, означено ''Choroathos (Horovatos) II. i III. st.'' Ови ''Хрвати'' помјерили су се касније још западније, на подручје око Висле, Одре и Лабе, да би се коначно населили на територију између Драве и Дунава (укључујући и читав Срем) и Јадранског Мора, односно од Дрине и Дрима (у данашњој Албанији) до словеначких покрајина. На тој територији аутори разликују три Хрватске: ''Bijelu'', ''Posavsku'' и ''Crvenu''.
Било би коректно напоменути да појаве сличних теорија није било лишено ни српско друштво у посљедњој деценији XX вијека. Међутим, за разлику од хрватске државе гдје су разноразни митови као провјерене научне чињенице доспјели у школске уџбенике, код Срба псеудоисторичарима и њиховим теоријама не само да није био дозвољен приступ у уџбенике, него су постали предмет научне критике и подсмијеха.[35]
Мирошевић и Шањек пишу да Хрвати живе у Дукљи, а да њено подручје Сте-фан Немања ''kolonizira pravoslavnim Srbima, pri čemu mu svesrdno pomaže pravosla-vna crkva. Pri posrbljavanju Duklje veliki župan Nemanja i njegovi nasljednici služe se pokoljima i rušenjem tuđih svetišta''.[36] Схватање о Дукљи као земљи ''црвених Хрва-та'' заснива се на Љетопису попа Дукљанина (Барском родослову) за који је научна историографија оцијенила да привлачи највећу пажњу, иако то као историјски из-вор најмање заслужује. Настао је у XII вијеку на латинском језику, али је у XV вијеку створена тзв. хрватска редакција текста, у којој је непознати преводилац на-мјерно убацивао хрватско име умјесто словенског. Осим тога, уметао је Хрвате и тамо гдје их латинска редакција уопште не помиње. Због тога су вијести из Љето-писа попа Дукљанина ''prilično nepouzdane'', па их ''kritička historiografija jedva uzima u obzir''.[37]
Међутим, Франко Мирошевић и Фрањо Шањек сматрају Барски родослов вео-ма поузданим историјским извором, као и онај који говори о тобожњем уговору из-међу мађарског краља и хрватских великаша, истичући да је тим чином ''državnost Hrvatske pravno ostala netaknuta''.[38] Сходно томе је Hrvatska u drugoj polovici XIV. st. обухватала, између осталог, читаву Босну, Срем и Дубровачку Републику.[39]
Изразито негативан став према Србима Мирошевић и Шањек допуњавали су понеким оригиналним тумачењем, па су тако основне узроке распада Српског Цар-ства нашли у ''činjenici da je stvorena država bila prevelika za stvarne gospodarske, političke i kulturne potencijala srpskog naroda. Kulturniji i gospodarski jači Grci supro-stavljali su se Srbima, a Albanci, Bugari i Makedonci ionako nisu htjeli trpjeti srpsku vlast''.[40] Као разлог пораза крсташке војске код Варне 1444. године наведено је од-бијање деспота Ђурђа Бранковића да ''kršćanskoj vojsci'' омогући пролаз кроз Срби-ју. ''Taj je poraz djelo podmukle bizantske politike srpskog despota, a i mnogih pravosla-vnih u Srbiji i Bizantu koji su više voljeli u Carigradu vidjeti turski turban nego rimsku kapu. Mržnja prema svemu što je latinsko (katoličko) obuzimala je pravoslavlje i u XV. st., pa i onda kad ih je ono branilo od Turaka''.[41] Међутим, наука је утврдила да деспот Ђурађ Бранковић није желио да се прикључи ратном походу против Турака зато што рат није био довољно припремљен и зато што би његово учешће у таквом по-ходу довело у опасност даљи опстанак Српске Деспотовине. Осим тога, Мироше-вић и Шањек занемарују и чињеницу да су западни ''кршћани'' – Ђеновљани, уз новчану надокнаду, помогли турској флоти да преко Босфора дође до Варне.[42]
''Vlasi'' су долазак Турака ''prihvatili dobrohotno'', а заједно са њима су ''iznenada i mučki napadali na stoljetna hrvatska područja''. Ипак, хрватски сабор понудио је ''Vla-sima'' да постану ''punopravni pripadnici Hrvatskog Kraljevstva'', тј. ''da načelno prizna-ju hrvatski pravni sustav''. Међутим, они су ''odbili suradnju s institucijama hrvatske države u koju su došli kao neželjeni gosti''.[43]
Аутори овог уџбеника оснивање Загребачког универзитета помјерају на 1669. годину.[44]
Франку Мирошевићу и Фрањи Шањеку придружио се 1997. као коаутор и Анђелко Мијатовић.[45] Овај уџбеник идентичан је претходном, а с обзиром на то да је посљедње издање објављено 2000. године, остаје чињеница да је један неквали-тетан уџбеник, испуњен митовима и изразитом нетрпељивошћу према Србима, био у употреби у Републици Хрватској седам школских година (1994/1995–2000/2001).
Једна од карактеристика уџбеника историје у Хрватској од 1996. године јесте плурализам, односно увођење упоредних уџбеника, што је омогућило различитим издавачким кућама (Školska knjiga, Alfa и Profil) да штампају различите уџбенике за исте разреде, а понекад и да једна издавачка кућа штампа два различита уџбеника за исти разред. Сходно таквој пракси од 1996. године у Хрватској је у употреби био још један уџбеник за други разред гимназије, чији су аутори Владимир Посавец и Татјана Медић.[46] Овај уџбеник, који је доживио три издања, значајно се разликује од претходно помињаног, а сличан је уџбенику за шести разред основне школе којег је Посавец урадио у коауторству са Невеном Будаком.
Проширивање хрватских граница на она подручја која су дио Хрватске постала тек у XX вијеку, као и на нека подручја која нису била ни у саставу фашистичке Хрватске (1941–1945), карактеристично је и за ауторе уџбеника у којима је пред-стављен период од краја XVIII вијека до 1918. године. Тако је већ у предговору првог хрватског уџбеника за седми разред основне школе речено да је у другој половини XVIII вијека једини слободни дио Хрватске била Дубровачка Републи-ка,[47] а на карти Hrvatska u prvoj polovici XIX. stoljeća означена је територија дана-шње Хрватске, без Барање, али са читавим Сремом и Боком Которском.[48] Иако према овој карти Босна и Херцеговина нису биле дио Хрватске, Филип Потребица и Драгутин Павличевић не доводе у питање хрватство ових покрајина. Они пишу да је хрватско римокатоличко становништво у Босни и Херцеговини било најстари-је, али да се оно ''zbog iseljavanja, nasilnog prelaženja na islam, pa i na pravoslavlje'' значајно смањило. Потребица и Павличевић кажу да су Босна и Херцеговина биле у прошлости дио Хрватске и да је било природно што су хрватски сабор и бан за-хтјевали ''njihovo vraćanje Hrvatskoj'', нарочито послије 1878. године. Међутим, по-што су аустроугарске власти одбиле такав захтјев, Хрвати су били разочарани јер тиме нису поштована њихова ''povijesna prava''.[49] Аутори овог уџбеника границе хрватског етничког простора не заустављају на Драви и Дунаву, јер су Хрвати жи-вјели ''od starina'' не само у Срему, већ и у Барањи и Бачкој, ''a u 17. stoljeću doselile su se iz Bosne i Hercegovine nove skupine koje su sebe nazivale Bunjevcima i Šokci-ma''.[50]
Иако је хрватизација римокатоличког становништва у Босни и Херцеговини за-почела у XIX вијеку, свједочанства о томе да ни у другој половини XIX вијека код већине херцеговачких и босанских римокатолика није било хрватске етничке свије-сти оставили су један високи аустријски официр (1863) и руски конзул у Мостару (1869).[51] Распрострањену појаву идентификовања римокатолика као Срба, не само у овим покрајинама, осудио је 1869. фрањевац Петар Бакула и препоручио им да одбаце старо осјећање народности и прихвате ново.[52] Иако је аустроугарска окупа-ција од 1878. погодовала овом процесу, ни концем XIX вијека он није дошао до свог краја у шта се увјерио и хрватски политичар Антун Радић, који је 1899. при-мјетио да је хрватско име у Босни и Херцеговини сеоском становништву сасвим непознато.[53] Превођење Срба на римокатолицизам (уколико тој вјероисповијести нису припадали од средњег вијека) и њихово похрваћивање био је дуг историјски процес, који је нарочито интензивиран након оснивања Конгрегације за пропаганду вјере 1622. године а који је, бар формално, окончан 1900. одлуком Хрватског като-личког конгреса у Загребу о изједначавању појмова римокатолицизма и хрватства, чиме су сви римокатолици српског језика и штокавског нарјечја проглашени Хрва-тима.[54] Тако су у Хрвате, између осталих, убројани и Буњевци и Шокци. С обзиром на чињеницу да је савремена хрватска нација у великој мјери конституисана на српској етничкој основи, не треба да чуде настојања писаца хрватских уџбеника да савремено поимање хрватског народа ''историјски оправдају'' његовим помјерањем у далеку прошлост.
Потребица и Павличевић пишу да је Људевит Гај 1830. изнио мисао ''o štokav-skom narječju kao zajedničkom narodnom jeziku Hrvata i dijela Južnih Slavena''. Они кажу да су илирци допринијели да се штокавски дијалект потпуно прихвати ''kao književni jezik svih Hrvata'', па је тако Илирски покрет ''bio i ostao samo hrvatski nacionalni pokret koji će utemeljiti modernu hrvatsku naciju''.[55] Међутим, Потребица и Павличевић су ''заборавили'' да помену да је једна службена аустријска делегација 1761. под појмом ''Илирски народ'' дефинисала Србе,[56] као и да је вођа Илирског покрета Људевит Гај 1849. у часопису Danica написао да је српски језик ''наш књи-жевни језик''.[57] Такође, у вријеме кад је нација поистовијећивана са језиком, сви штокавци, без обзира на њихову вјероисповијест, сматрани су Србима. Такво схва-тање заступали су чешки филолог и историчар Јозеф Добровски (1788), мађарски историчар Јохан Кристијан Енгел (1801), словеначки филолог Јернеј Копитар (1819) и чешки историчар и филолог Павле Јосиф Шафарик (1826).[58] Усвајањем илирског имена хрватски препородитељи дали су велики допринос проширивању хрватског имена далеко изван кајкавског подручја, на којем су га до тада страни научници једино и проналазили.
У хрватским уџбеницима историје у којима је представљен XIX вијек посебно мјесто заузима учешће Хрвата у Револуцији 1848/1849. године. Потребица и Павли-чевић пишу да је ратом против Мађара поражена ''velikomađarska ideja i mačem raskinuta stoljetna državno-pravna veza Hrvatskog Kraljevstva s Ugarskim Kraljevstvom. U novijoj povijesti hrvatskih banova Jelačić je bio prvi ban iza kojeg je nakon stoljeća stajao cijeli hrvatski narod od Drave do Boke Kotorske, i od ušća Save u Dunav do mo-ra''.[59] Иначе, у уџбенику се стално истиче ''стољетни посебан државно-правни поло-жај Хрватске'' и помиње некаква ''хрватска држава'', коју је немогуће пронаћи ни у једном историјском атласу, осим уколико такав није штампан у Загребу. Истичу се и одлуке Хрватског сабора из 1861. ''koji je utemeljio novu hrvatsku državu, odredio njezinu samoupravu, granice, županijski sustav, školstvo i kulturne ustanove''.[60]
Приповиједање о Србима, онако како су га започели аутори хрватских уџбени-ка за шести разред основне школе и други разред гимназије, наставили су и аутори уџбеника за седми разред основне школе и трећи разред гимназије. Филип Потре-бица и Драгутин Павличевић кажу да је Србија тежила проширивању на ''nesrpske krajeve'', а да су Срби ''svoje osvajačke težnje izrazili u spisu Načertanije (Nacrt)'' и да овај документ представља ''prvi cjeloviti program velikosrpske osvajačke politike koja je polazila od načela da svi Srbi moraju živjeti u jednoj državi''.[61] Нема хрватског уџбе-ника историје у којем се о Начертанију не пише на овакав начин. Међутим, оно што се занемарује јесте чињеница да је Начертаније створено ангажовањем бри-танске и француске владе, као и пољске емиграције, због бојазни да би нова власт у Србији након 1839. могла напустити њихову политику окупљања Јужних Словена око Србије и потражити ослонац у Русији. Према томе, Начертаније није било са-мо плод размишљања Илије Гарашанина о стварању српске државе у њеним етни-чким границама, са могућношћу да једног дана прерасте у југословенску државу, већ и резултат настојања влада двију западних сила да сузбију руски утицај у Срби-ји и на Балкану. Негативан став о Начертанију као ''великосрпском пројекту'' почео је да се шири нарочито након 1930. кад је њемачка ревизионистичка политика почела оптуживати Србију да је одговорна за избијање Првог свјетског рата.[62]
Србија је 1876. ''bila teško poražena'', а сви њени каснији успјеси постигнути су искључиво захваљујући Русији. Одлукама Берлинског конгреса 1878. одређене су границе на Балкану ''koje uglavnom i danas postoje''.[63]
Све што је Анте Старчевић написао о Србима учинио је то ''u obrani svoga nacionalnog dostojanstva i prava hrvatskog naroda na vlastito ime, teritorij, povijest i kulturu'', а основне карактеристике (''temeljne značajke'') један и по вијек дугог суко-ба између Срба и Хрвата налазе се у чињеници да Срби стварају ''programe osvaja-nja'', а Хрвати само одговарају ''obranom svog narodnog bića''.[64] Срби у Хрватској ''provode antihrvatsku politiku, protive se ujedinjenju Hrvatske, surađuju s neprijateljima Hrvatske (Talijanima i Mađarima), potiču velikosrpske pretenzije na teritorije Bosne i Hercegovine i Hrvatske putem svog lista (''Srbobran'' u Zagrebu i ''Srpski glas'' u Zadru), potiču sukobe između Hrvata i Srba. Takav stav srpskih političara izaziva revolt Hrvata, u čemu se posebno ističu pravaši, i to dio oko J. Franka''.[65] Филип Потребица и Драгу-тин Павличевић са жаљењем констатују да је Хрватско-српска коалиција била ''po-gubna za kasniju povijest Hrvatske'', јер ју је довела у државу са осталим јужносло-венским народима ''u kojoj su hegemoniju i vlast uzeli Srbi. Srbi su gušili nacionalne osjećaje svih nesrpskih naroda, pa tako i Hrvata''.[66]
Док су Хрвати и муслимани очекивали долазак Франца Фердинанда на престо и преуређење Хабсбуршке Монархије, ''Srbi su uz pomoć Beograda radili na njegovom atentatu, ratu i osvajanju Bosne i Hercegovine silom''.[67] Ни Потребица и Павличевић нису могли прећутати српске побједе из 1914. године, али су додали да су Срби након Церске битке ''izvršili masakr hrvatskih vojnika i vojnika ostalih nacionalnosti austrougarske vojske. Prema nekim podacima, od 65 000 zarobljenih vojnika talijanskim je vlastima u Valoni izručeno samo oko 25 000. Ostali su ubijeni pri povlačenju 1915/1916. od Niša prema Valoni''.[68] О томе какав је био српски однос према заро-бљеницима свједочанство је оставио један амерички новинар, који је у Нишу при-мјетио да заробљени аустроугарски војници у униформама и без надзора шетају градом.[69] Међутим, аутори хрватских уџбеника настоје да покажу континуитет ''српских злочина'' над Хрватима, почевши од XVI па до краја XX вијека, користи-вши се при том потпуно измишљеним подацима. У уџбенику нема ни ријечи о про-гонима Срба у Аустроугарској, као ни о огромним људским и материјалним губи-цима које је током рата претрпила Србија.
Потребица и Павличевић истичу значај одлука Хрватског сабора 29. октобра 1918. који је ''na temelju hrvatskog državnog prava'' прекинуо све односе са Аустри-јом и Угарском и прогласио Хрватску, Славонију и Далмацију ''neovisnom državom'' која приступа у Државу Словенаца, Хрвата и Срба. У тексту под насловом Srbija osvaja tuđe teritorije говори се, између осталог, и о томе како је српска војска пља-чкала хрватске крајеве, а у тексту под насловом Država nacionalnog ugnjetavanja nesrpskih naroda истакнуто је да је југословенска држава за Хрвате била страна и да су у њој били ''pod stalnim terorom i raznoraznim progonima''.[70]
Посљедње, четврто издање овог уџбеника објављено је 1995. године, а након њега појавио се уџбеник који је написао Дамир Агичић.[71] Овај уџбеник био је у употреби до 2001/2002 (с тим да је 1998. промијењен издавач), а у односу на прет-ходни он не доноси скоро ништа ново, јер причу коју су већ испричали Потребица и Павличевић понавља и Агичић. За њега је успјех то што је умјесто мађарског, службени језик у Хрватској био латински,[72] а Земун сматра најисточнијим хрват-ским градом.[73] Нешто више пажње Агичић је посветио Анти Старчевићу, јер се супростављао ''velikosrpskom ekspanzionizmu'' па је због својих ''zasluga u hrvatskoj povijesti druge polovice XIX. stoljeća nazvan Otac domovine''.[74] Анте Старчевић (1823–1896) био је, у ствари, отац екстремног хрватског национализма, који је за Србе тврдио да су ''гнусна ропска створења'' и ''накот зрео за сјекиру''.[75] Старчевић је био идеолог истребљења Срба и као такав био је узор хрватском фашистичком режиму (1941–1945). Хрватски историчар и политичар Фрањо Рачки (1828–1894) оцијенио је да је Старчевићева књига Slavoserbska pasmina за хрватску омладину била ''ново еванђеље''.[76] Ако је судити по општем расположењу у савременом хрватском друштву, које се готово свакодневно манифестује на различите начине, дјело и поуке Анте Старчевића за Хрвате имају трајну вриједност.
Године 2001. Дамир Агичић написао је нови уџбеник за седми разред основне школе, овог пута у коауторству са Сњежаном Корен и Магдаленом Најбар-Аги-чић.[77] У односу на онај који је урадио самостално, овај уџбеник је незнатно умјере-нији, али није лишен старих стереотипа. У наставној јединици Srbija i Crna Gora u prvoj polovici XIX. stoljeća поновљени су већ изречени судови о Начертанију, а посвећена је пажња и апсолутистичкој владавини кнеза Милоша. Такође, дата је слика Београда из средине XIX вијека, уз коментар да је тада у граду било 14 џа-мија и само једна црква.[78] У овом уџбенику није истакнут Старчевићев негативан став према Србима, већ према Аустрији, уз навођење његовог говора који завршава ријечима ''Bog i Hrvati''.[79]
Ненаучно представљање хрватске прошлости, уз максимално проширивање граница хрватског етничког простора и стално истицање ''хрватског историјског и државног права'', основна је карактеристика и првог уџбеника за трећи разред гимназије у независној Хрватској.[80] Аутори овог уџбеника припадају истој исто-риографској школи као и аутори већине претходних уџбеника, што је сасвим еви-дентно из његовог садржаја. Нетрпељивост према Србима и овдје је јасно израже-на. Трпимир Мацан и Франко Мирошевић пишу да ни након ''stjecanja neovisnosti velikosrpski krugovi nisu mirovali. U domaćem a i u stranom tisku pothranjivali su pose-zanja za tuđim teritorijama. Duh Načertanija bio je stalno nazočan u intelektualnim i političkim krugovima. Opsjednuti tom idejom, neistinito i mitomanski glorificiraju svoju prošlost, posebno razdoblje Dušanova Carstva. Tumače da se ono prostiralo do Bosne i Hrvatske (Slavonije i Dalmacije), pa i Češke, iako se zna da granice Dušanova Carstva na zapadu nisu prelazile rijeku Drinu''.[81] Ипак, овај уџбеник доноси и једну новину. Наиме, док аутори свих осталих хрватских уџбеника који се баве овим периодом сматрају да Србија нема шта да тражи изван граница дефинисаних 1878, Мацан и Мирошевић не дијеле то мишљење. Они сматрају да Србија нема шта да тражи изван граница из 1833, па и српске ослободилачке ратове (1875–1878) сматрају ос-вајачким. Они пишу да су већ послије тих ратова Срби почели ''progoniti Albance provodeći nad njima genocid. Pale im kuće ne bi li ih prisilili da napuste područje Srbi-je''.[82]
Трпимиру Мацану и Франку Мирошевићи придружио се 1998. и Анђелко Ми-jatović,[83] а посљедњи пут овај уџбеник објављен је 2001. што наводи на закључак да је још један уџбеник са изразито негативним ставом према Србима дуго био у хрватским школским клупама (1993/1994–2001/2002).
У освит новог вијека штампан је још један уџбеник за трећи разред гимназије,[84] који садржајно није толико милитантан као претходни уџбеници. Аутори овог уџбеника пишу да до 1991. бан Јелачић није сматран позитивном личношћу, а да је његова улога послије 1991. преувеличавана, па закључују да је он у ствари био одан војник који је извршавао царева наређења, како се то од њега и очекивало.[85]
Ипак, без обзира на одлазак Хрватске демократске заједнице са власти 2000. године, стиче се утисак да између уџбеника који су објављени током њене владави-не и оних који су објављени након избора 2000, не постоји суштинска разлика. Исти стереотипи оптерећују скоро све ауторе хрватских уџбеника (уз један или два изузетка), мада су се неки од њих потрудили да их љепше ''упакују''. Било би интересантно проучити хрватске уџбенике настале након повратка Хрватске демо-кратске заједнице на власт крајем 2003. године, а који, у институту у којем је из-вршено ово истраживање, још нису били доступни.
Иначе, већина аутора хрватских уџбеника историје у Хрвате убраја Руђера Бо-шковића, Јосифа Руњанина, Михајла Латаса, Петра Прерадовића, Светозара Бороје-вића и Николу Теслу. Ако изричито не кажу да су били Хрвати, онда се тражи неко неутрално рјешење, па је Латас рођен у ''pravoslavnoj krajiškoj obitelji'', а Тесла је ''naš zemljak''. Углавном избјегавају да помену српско име, што је сасвим у складу са схватањем да је Хрват свако ко је рођен на територији данашње Хрватске, не-битно када.
Лажирањем историјских чињеница, као и нетрпељивошћу према Србима, опте-рећени су и аутори уџбеника у којима је представљена историја након 1918. године. Свакодневни политички говор, неприличан академском свијету и неприкладан уџбеницима који би требало да имају образовно-васпитну сврху, овдје је још присутнији, а нека запажања неодољиво подсјећају на говор мржње који је био врло карактеристичан за хрватско друштво у вријеме кад су уџбеници настајали.
Аутор првог уџбеника историје за осми разред основне школе у независној Хрватској сматра да је 1. децембра 1918. године Хрватска ''izgubila svoju državnost koju je dotad imala tijekom više od tisuću godina''.[86] Какав ће бити положај Хрвата у новој држави најавило је крвопролиће у Загребу 5. децембра 1918. Прослава уједи-њења коју су организовали Срби, протекла је у ''vrijeđanju Hrvata i svega što je hrvat-sko'', а кад су дошли Хрвати и почели клицати против монархије и краља, полиција је интервенисала и убила 15, а ранила 20 људи.[87]
Хрвати су након 1918. непрекидно били на удару ''velikosrpskog hegemonizma'', а томе се супростављао Стјепан Радић, који није био ''ni separatist, ni neprijatelj jugo-slavenske države''. Ипак, он је убијен, а Пуниша Рачић изашао је након атентата из зграде кличући: ''Živela Velika Srbija!'' Тај догађај показао је ''cijelom svijetu koliko je to društvo necivilizirano i moralno nezdrava sredina''.[88]
Стиче се утисак да Хрватима никада није било горе него у заједничкој држави са Србима, односно да их нико никада није тако брутално угњетавао као што су то чинили Срби након 1918. године. Иво Перић тврди да је било довољно да неко на јавном мјесту каже да је Хрват, па да због тога страда.[89] У наставној јединици Polo-žaj Hrvatske u okovima centralizma i velikosrpskog hegemonizma Перић каже да су Срби ''od početka doživljavali zajedničku državu, stvorenu 1918, kao proširenu Srbiju (tj. uvećanu, veliku Srbiju), u kojoj su se osjećali i ponašali kao velikosrbi, potiskujući i tlačeći ostale narode''. Такође, наведено је да је Хрватска на различите начине била економски експлоатисана.[90]
Творац теорије о наводном економском искоришћавању Хрватске био је Ру-долф Бићанић, чија је књига Ekonomska podloga hrvatskog pitanja (Zagreb, 1938) имала политичку позадину и у којој је изнесен читав низ произвољних и нетачних података. О каквом се ''искоришћавању'' радило говори и податак да је од 1918. до 1938. готово двоструко више инвестирано у индустрију Хрватске (са Славонијом и Далмацијом), него у индустрију Србије. На мањкавости Бићанићеве књиге указали су српски економисти већ 1940. године.[91]
У наставној јединици Hrvatsko pitanje traži rješenje Иво Перић истиче да су Хрвати још од IX вијека имали своју државу, да су 1102. посебним уговором признали Арпадовцима ''pravo hrvatsko-ugarske krune'', а затим су и 1527. исто тако посебним уговором признали Хабсбурзима ''pravo nasljedstva hrvatsko-ugarske kru-ne'', што је важило до октобра 1918. кад су одлуком Хрватског сабора прекинути ''svi dotadašnji državno-pravni odnošaji i s Austrijom i s Ugarskom''. Аутор још додаје да је формирањем Државе Словенаца, Хрвата и Срба ''kojoj je Zagreb bio glavni grad, Hrvatska u sklopu te države (29. listopada do 30. studenog 1918) zadržala svoju auto-nomnost i s tom autonomnošću bitna obilježja svoje državnosti.'' Све то нестало је доношењем Видовданског устава 1921. а тада ''Hrvatska je prvi put, nakon tisuću go-dina, izgubila i svoju državnost, čija se nit tako prekinula''. Хрвати се с тим нису могли помирити ''jer su izloženi velikosrpskom hegemonizmu, postali neravnopravni, potlače-ni, poniženi''.[92] Иво Перић није једини писац хрватских уџбеника историје који је увјерен у истинитост мита о хрватској хиљадугодишњој државности, као што није једини који избјегава да употријеби упоредни метод при презентовању историје Срба и Хрвата, јер и он прећуткује да је и Србија 1918. изгубила своју државност, и то ону стварну, а не неку фиктивну.
У уџбенику се веома често помиње ''великосрпски хегемонизам'', што сасвим иде у прилог мишљењу да је овај стереотип постао веома захвалан предмет изуча-вања ''не само психологије политике, већ и социолингвистике''.[93] Аутори хрватских уџбеника би требало да знају да је пресудну улогу у ширењу мита о ''Великој Србији'' имала аустроугарска дипломатија, која је дискредитовањем Србије насто-јала да спријечи стварање српске државе у етничким границама и да нађе оправда-ње за све мјере које је против Србије намјеравала предузети у будуће. Такође, зна-чајну улогу у ширењу мита о ''Великој Србији'' имала је и Римокатоличка црква ко-ја је своју агресивну политику према југоисточној Европи правдала објашњењем мисије у име европске цивилизације, тј. као брана продору ''бизанта''.[94]
Перић пише да је послије приступања Југославије Тројном пакту у земљи до-шло до демонстрација и констатује да је југословенска војска у Априлском рату 1941. доживјела расуло.[95] Међутим, он не наводи да су демонстрације биле органи-зоване готово искључиво у српским градовима, односно у градовима у којима је српско становништво било већинско.[96] Такође, избјегава да помене да је борбена спремност југословенске војске била знатно ослабљена управо дјеловањем хрват-ских старјешина и војника, који су изазивали побуне у војсци и стављали се на страну нападача, убијајући и заробљавајући при том српске старјешине и војнике.[97]
Независна држава била је жеља хрватског народа, а пошто су за ту жељу знали Нијемци и Италијани, они су Хрватима изашли у сусрет. У Независној Држави Хрватској усташе су ''provodili teror protiv Židova i Cigana, te protiv Srba, osobito zbog njihove ranije hegemonističke politike te pojave četnika i njihovih zločina u Hrvat-skoj''.[98] Ово је једина реченица у хрватском уџбенику за осми разред основне школе чији је аутор Иво Перић у којој је поменуто страдање српског народа у НДХ. Да-кле, усташки злочини били су само реакција на ''српску хегемонистичку политику'' до 1941. односно реакција на појаву четника и њихове ''злочине''. Међутим, да је геноцид над Србима у НДХ почео прије појаве и партизана и четника, и да је био организован државни посао, видљиво је из читавог низа докумената који су наста-јали у раду државног руководства НДХ.[99] Иако је један од главних инспиратора и организатора геноцида над Србима била Римокатоличка црква на челу са загребач-ким надбискупом Алојзијем Степинцем,[100] Иво Перић стаје у његову одбрану наво-ђењем одломка из једног Степинчевог писма које би требало да покаже да је он осуђивао ратне злочине. Међутим, из садржаја тог писма видљиво је да он не про-тестује због депортације Срба у логоре, већ због окрутног начина на који се то ради, па предлаже ''humaniji i obzirniji način''.[101]
У наставној јединици Otpori i borba antifašističke Hrvatske Перић пише о појави оружаних група на Банији, Кордуну, Лици и Далмацији, уопште не улазећи у пита-ње етничког састава тих одреда. У веома мало простора посвећеног Другом свјет-ском рату Срби су поменути свега на пар мјеста и то не као главни носиоци анти-фашистичке борбе, већ као непријатељи против којих су хрватски антифашисти ратовали, уз констатацију да је антифашистичка борба вођена ''pretežno u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini''.[102] С обзиром на то да је терор над Србима у НДХ једва поменут, не чуди што аутор овог уџбеника ни на једном мјесту не улази у питање броја убијених и прекрштених Срба у НДХ, као ни у питање броја Срба који су протјерани из фашистичке Хрватске. Међутим, под насловом Teror četnika na hrvat-skim prostorima do kraja rata Перић пише да су Срби проводили ''strašne zločine genocida protiv Hrvata i Muslimana, želeći u nekim dijelovima Bosne i Hercegovine i Hrvatske stvoriti etnički čiste srpske krajeve. Planirali su potpuno uništenje hrvatskog i muslimanskog pučanstva i na ostalim prostorima, a prema ideolozima velikosrpstva. Cilj im je bio stvoriti Veliku Srbiju...'' Перић закључује да оно што Срби тада нису успје-ли постићи, покушали су ''агресијом'' на Републику Хрватску 1991. године.[103] Ау-тор додаје да је у Блајбургу и на ''крижном путу'' убијено или умрло од 50.000 до 300.000 Хрвата.[104]
Уџбеник Иве Перића класичан је примјер замјењивања злочинаца и жртава. Колико његови ставови не одговарају историјској реалности видљиво је и из низа свједочанстава које су оставили хрватски савезници, међу којима су неки били згранути свирепошћу усташких злочинаца.[105] О размјеру геноцида свједочанство је оставио и Хитлеров специјални изасланик за Балкан Херман Нојбахер, који је у својим мемоарима записао да је у НДХ, према извјештајима који су дошли до њега, убијено око 750.000 Срба.[106]
Хрватска држава створена је на Трећем засједању ЗАВНОХ–а 1944. у Топу-ском, а потом је ушла у југословенску федерацију. Међутим, то није био истински федерализам јер је сва власт била у Београду, а у тој новој држави је ''prigušivano nacionalno očitovanje, naročito nesrpskih naroda''. Дакле, угњетавање Хрвата наста-вљено је и у социјалистичкој Југославији а ''da bi se Hrvate što više sputalo i onemo-gućilo, s nepravom i tendenciozno im je nametnut teret krivnje za ustaške ratne zločine. Broj ustaških žrtava bio je toliko preuveličavan pa se činilo kao da je samo u Jasenovcu pobijeno više Srba nego što je bilo ljudskih žrtava tijekom rata na cijelom jugoslaven-skom prostoru. Iako su Hrvati najmasovnije sudjelovali i u antifašističkoj oružanoj borbi (1941–1945), pa prema tome i u borbi protiv ustaša, preko te činjenice se namjerno prelazilo''.[107]
Незадовољство хрватског народа довело је 1971. до извјесних захтјева које је у почетку подржао и Тито, али је касније под притиском ''protuhrvatskih (hegemoni-stičko-centralističkih i velikosrpskih) snaga'' принудио хрватско руководство да под-несе оставку.[108]
Сви аутори уџбеника који се баве савременом историјом, без изузетка, главног и јединог кривца за изазивање Југословенске кризе и рата виде у ''великосрпској политици''. Иво Перић сматра да Србија није била задовољна укидањем аутономије Косова и Војводине, па је хтјела да ојача централизам и оствари своје ''хегемони-стичке'' циљеве. ''Svakome je postalo jasno da takva ekspanzionistička srbijanska politi-ka ima za cilj: ili da cijela Jugoslavija bude proširena Srbija (pod jugoslavenskim ime-nom) ili da se stvori Velika Srbija''. Хрватски народ у југословенској држави био је ''stalno izložen velikosrpskim težnjama da ga rastoče i unište''.[109]
''U svom porobljivačkom ekspanzionizmu velikosrbi su se zanosili i suludom politi-kom genocida, tj. da u tim krajevima koje bi htjeli prisvojiti stvore čiste etničke prostore (a to je značilo da protjeraju ili pobiju Hrvate, Muslimane i ostale nesrpske narodne sku-pine s tih prostora, te da na njima ostave i nasele samo Srbe)''. Иво Перић закључује да су Срби учинили ''mnogo i premnogo zla u Hrvatskoj'', јер су ''nastojali ubiti što više ljudi i razoriti što više materijalnih dobara. Rušili su bacačima, topovima, bombama i raketama iz vojnih zrakoplova crkve, spomenike kulture, bolnice, škole, tvornice, stam-bene i upravne zgrade. Napadali su i kola prve zdravstvene pomoći, iako su ta kola redo-vito označena crvenim križom. Za te necivilizirane napadače nisu vrijedili nikakvi među-narodni zaštitni znakovi, ni bilo kakvi obziri. Klali su, strijeljali, vješali, masakrirali, plja-čkali, palili, odvodili u brojne sabirne logore ne samo u Glini, Kninu i drugdje, već i na područje Srbije''.[110]
На 147. страници уџбеника приказана је фотографија Ханса Дитриха Геншера, уз коју пише: ''Veliki prijatelj samostalne i suverene hrvatske države''.
Битно је напоменути да је сваки уџбеник историје у Хрватској морао проћи одговарајућу процедуру у надлежном министарству, односно да је његову употребу одобравала хрватска влада. Уџбеник Иве Перића није у том погледу имао никаквих проблема и премда крајње милитантан и испуњен низом неистина и стереотипа, био је у употреби осам година (1992/1993–1999/2000). Године 1996. промијењена је издавачка кућа, а у односу на претходна издања (1992–1995) у новим издањима лекције о рату су допуњене. Тако је у посљедњем издању Перићевог уџбеника ре-чено да су Хрвати намјеравали да мирним путем ставе под контролу ''окупирана подручја'', али да су Срби стално кршили примирја и договоре, па је Хрватска била приморана да поведе оружане акције. Приказана је фотографија дјечака без ноге, испод које пише: ''U napadima velikosrpskih agresora ubijena su ili ranjena mnoga dje-ca. Ovaj trogodišnji dječak iz Bihaća ostao je invalid nakon napada neprijatelja na njegov grad''. На крају уџбеника, под насловом Zemlja bogate budućnosti Иво Перић пише да Хрватска ''ima radne i sposobne ljude, čiju brojnost uvećavaju i hrvatski povratnici iz iseljeništva. Hrvatska je i vrlo lijepa zemlja. Njezine prirodne ljepote uvrštavaju je u naj-ljepše zemlje svijeta. Na osnovi svega toga može se ustvrditi: da je Hrvatska zemlja bo-gate i sretne budućnosti''.[111]
У уџбенику нема ни помена о протјеривању преко 200.000 Срба из Републике Српске Крајине 1995. године, као ни о злочинима који су током рата почињени над њима.
Године 2000. у Хрватској су објављена три нова уџбеника историје за осми раз-ред основне школе. Уџбеник чији је аутор Весна Ђурић веома је сличан Перићевом уџбенику. Ипак, за разлику од Иве Перића који уопште не помиње ко је организо-вао атентат на краља Александра 1934, Весна Ђурић пише да су то урадили усташе и ВМРО.[112] Она помиње Јасеновац и Стару Градишку гдје су страдали ''deseci i deseci tisuća ljudi'',[113] а на ''križnom putu'' и у Блајбургу ''život je izgubilo nekoliko de-setaka tisuća Hrvata''.[114] Као и Иво Перић, тако и Весна Ђурић усташке злочине над Србима у НДХ једва да помиње, прећуткује да су Срби били носиоци антифаши-стичке борбе и преувеличава страдање Хрвата. Какав став има према усташама и четницима можда најбоље илуструју текстови испод фотографија Анте Павелића и Драгољуба Михаиловића. Испод Павелићеве фотографије пише: ''Ante Pavelić (1889–1959), pravnik, vođa Hrvatske stranke prava i osnivač ustaškog pokreta'', а испод Михаиловићеве пише ''Draža Mihailović (1893–1946), četnički vojvoda, suradnik Nije-maca i Talijana. Pod njegovim zapovjedništvom učinjeni su brojni zločini nad civilnim stanovništvom. Uhićen je 1946. godine i kao ratni zločinac osuđen na smrtnu kaznu stri-jeljanjem''.[115]
Ништа ново није речено ни у уџбенику чији су аутори Маја Бркљачић, Тихо-мир Понош и Дарио Шпелић,[116] а стереотипа није лишен ни уџбеник који је напи-сала Сњежана Корен.[117] Ипак, за разлику од аутора свих претходних уџбеника за осми разред основне школе, Сњежана Корен се усудила да напише да је усташки режим ''provodio i progone na nacionalnoj osnovi, koji su prvenstveno bili usmjereni protiv Srba''. Она каже да је било формирано неколико концентрационих логора ''u kojima je život izgubilo više desetaka tisuća ljudi raznih nacionalnosti (točan broj nije poznat), a najzloglasniji je bio onaj u Jasenovcu. U logorima su ljudi bili izloženi prisil-nom radu, mučenjima i masovnim pogubljenjima. Većina hrvatskog naroda osuđivala je zločine nad svojim sugrađanima''.[118] Сњежана Корен пише да је партизанских одреда у почетку било више ''u krajevima sa srpskim stanovništvom, koje je stradalo od usta-ških progona''.[119]
Ипак, и поред извјесног напретка ка објективном представљању прошлости, између Сњежане Корен и аутора осталих уџбеника за осми разред основне школе нема суштинске разлике. Иако није ни изблиза милитантна као аутори осталих уџ-беника и она је оптерећена бројним стереотипима, што је видљиво и из наставних јединица које се баве посљедњом деценијом XX вијека. Политичку кризу у Југосла-вији је ''prouzročila Srbija'', а убрзо се показало ''da je pravi cilj Miloševićeve politike zapravo osvajanje BiH. Od travnja 1992, srpske snage započele su još krvaviji rat u Bosni i Hercegovini, koji je ubrzo prerastao u tragičan međusobni sukob tri tamošnja naroda: Bošnjaka, Hrvata i Srba''.[120] Уџбеник Сњежане Корен објављен је више пута и у на-редним годинама.
Све неистине које је изрекао у уџбенику за осми разред основне школе Иво Перић је поновио и у свом уџбенику за четврти разред гимназије, с тим да је његов говор мржње овдје још присутнији, односно прилагођенији узрасту завршног ра-зреда гимназије. Он пише да је у Краљевини Југославији српска полиција Хрвате ''do besvijesti zlostavljala time što ih gazi, udara batinama, veže ih na stijenje, bode ih ig-lama i čavlima, kida im nokte, pali im svijeće pod golim tijelom, te ih muči glađu i že-đu''.[121] Такође, српски жандари тукли су и хрватску дјецу и пуцали на вјернике псујући им ''katoličkog Boga''.[122] Српска православна црква била је против конкор-дата јер је хтјела да Римокатоличка црква ''djeluje u otežanim, pravno nereguliranim uvjetima, kako bi i učinci njezina djelovanja bili manje djelotvorni. U protivljenju srpske pravoslavne crkve bila je i njezina želja da joj se ostavi što više prostora za prevođenje katolika na pravoslavlje, a osim toga i njezina mržnja prema katolicima''.[123]
Како би ''великосрби'' имали изговор за ''агресију'' приказали су у јануара 1991. филм Šta je istina o naoružavanju HDZ-a u Hrvatskoj који су припремили синеасти ЈНА ''služeći se pretežno falsifikatima''. Срби су у Борову Селу 1. и 2. маја 1991. хрватске полицајце ''zvjerski izmasakrirali: najprije su ih mučili, izboli im oči, a zatim zaklali. Ta zvjerstva srpskih terorista pokazala su njihovo krajnje neljudstvo i njihovu bezgraničnu patološku mržnju prema Hrvatima''.[124] У уџбенику је похваљена ''velika moralna i politička podrška'' коју су према Хрватској исказали Хелмут Кол, Ханс Ди-трих Геншер и папа Јован Павле II.[125] Перићев уџбеник за четврти разред гимназије био је у употреби шест година (1993/1994–1998/1999), с тим да је 1997. промијењен издавач. Као и у новим издањима уџбеника за осми разред основне школе, тако су и у поратним издањима уџбеника за четврти разред гимназије наставне јединице о рату (1991–1995) допуњене, између осталог и лицемјерном констатацијом да су Срби током хрватске офанзиве на Српску Крајину сами отишли са тог подручја ''iako im je od samog početka 'Oluje' više puta upućivana poruka Predsjednika Republike Hrvatske preko radija i televizije da ne napuštaju svoje domove, da im se jamče sva gra-đanska i ljudska prava, te da će svi koji odlože oružje biti amnestirani osim onih koji su počinili ratne zločine''.[126]
Године 1999. објављен је уџбеник за четврти разред гимназије чији су аутори Сузана Лечек, Магдалена Најбар-Агичић, Дамир Агичић и Твртко Јаковина. У од-носу на претходне уџбенике који се баве савременом историјом, група аутора не доноси готово ништа ново. Злочине над Србима покушавају да оправдају тиме што су усташе ''na povijesno iskustvo nasilja velikosrpskog režima Kraljevine Jugoslavije, te četničkog otpora nakon osnivanja NDH, odgovarali jednakim sredstvima: terorom nad ci-jelim narodom''. Ово је први уџбеник у којем је наведен приближан број људи убије-них у Јасеновцу – ''oko 50.000''.[127] Не треба посебно наглашавати да сви аутори хрватских уџбеника који се баве савременом историјом сматрају да значајан про-ценат убијених у Јасеновцу отпада на Хрвате.
Да писци хрватских уџбеника историје нису добро информисани не само кад је у питању прошлост, већ кад је у питању и садашњост, потврђују и аутори овог уџбеника запажањем да у Хрватској постоји незадовољство радом Хашког трибу-нала за ратне злочине због тога што су оптужени ''uglavnom Hrvati''.[128] Ипак, и овдје се намеће питање: да ли је заиста ријеч о необавјештености или о намјерном изно-шењу нетачних података?
Све лоше карактеристике претходно помињаних уџбеника подијелио је и уџбе-ник који су написали Хрвоје Матковић и Франко Мирошевић. Ни овдје нема наро-читих новости, осим што су отишли најдаље у процјени броја људи убијених у Јасеновцу – ''oko 80.000''.[129] Матковић и Мирошевић пишу да су партизанске једи-нице нарочито биле бројне у крајевима са српским становништвом, јер се значајан дио српског становништва није мирио ''s uspostavljanjem hrvatske države i nije ju prihvatio, bez obzira na ustaštvo''. Они сматрају да су усташки прогони само појачали српско непријатељство према НДХ ''što je ubrzalo okupljanje pobunjenika''.[130]
Битно је истаћи да су сви уџбеници историје који су послије 1991. објављени у Загребу били у употреби и у хрватским школама у Босни и Херцеговини до 2001. године, кад су у Мостару, по узору на загребачке, штампани домаћи уџбеници.[131] Осим мостарских повијесничара у писању ових уџбеника учествовали су и аутори уџбеника који су објављени у Загребу, а како то обично бива са херцеговачким Хрватима, мостарски уџбеници још су радикалнији од загребачких.
Ако бисмо на крају овог покушаја да се укаже на неистине, митове, стереотипе и предрасуде којима обилују хрватски уџбеници историје (уз један или два изузе-тка) у неколико реченица сумирали оно што су њихови аутори написали, онда би та прича изгледала овако: Хрвати су један од најстаријих европских народа, вјерова-тно иранског поријекла, који је у VII вијеку населио пространо подручје од Јадран-ског мора (са острвима) на југу до Драве и Дунава на сјеверу, и од словеначких по-крајина на западу до Дрине и Дрима на истоку. На тој територији Хрвати су форми-рали неколико држава, да би се касније самостално развијале двије државе: Хрват-ска и Босна. Ова прва ступила је посебним уговором 1102. године у заједницу са Угарском, а континуитет њене државности није прекидан ни послије 1526. године. Хрвати припадају западноевропској римокатоличкој цивилизацији чија је граница ријека Дрина, с тим да је у Босни било и припадника дуалистичке јереси. На хрват-ском етничком простору није било припадника православне вјероисповијести све док заједно с Турцима нису дошли и Власи, потомци старобалканског становни-штва. Они су заједно с Турцима убијали, пљачкали и робили хрватски народ и уни-штавали тековине хрватске римокатоличке културе. Под утицајем Српске право-славне цркве и модерне српске државе Власи су у XIX вијеку претворени у Србе, имајући у Хрватској улогу пете колоне великосрпских интереса. Њиховој дестру-ктивној политици супростављали су се хрватски праваши на челу с Антом Старче-вићем. Осим од Влаха, Срби на територији западно од Дрине воде поријекло и од Хрвата који су током турске владавине прелазили на православље. Хиљадугоди-шњи континуитет хрватске државности прекинули су Срби 1918, чиме је почео најтежи период у историји хрватског народа. Великосрпска хегемонистичка по-литика угњетавала је Хрвате национално, политички, културно и економски, као нико раније. Проглашењем Независне Државе Хрватске 1941. испуњена је жеља хрватског народа, а појединачни прогони српског становништва у НДХ били су са-мо реакција на дотадашњу великосрпску политику, као и на појаву побуњеника који се нису могли помирити с успостављањем хрватске државе. Хрвати су најма-совније учествовали у антифашистичкој борби, а били су изложени четничким зло-чинима и геноциду. Израбљивање Хрватске настављено је и у социјалистичкој Ју-гославији, јер је сва власт и даље била у Београду, па је и ова држава као и монар-хија прије ње, била тамница хрватског народа. Све што Срби нису успјели постићи у дотадашњој историји покушали су агресијом на Републику Хрватску 1991. годи-не. Њихов циљ и овај пут био је стварање Велике Србије, очишћене од Хрвата и других несрпских народа. Ипак, Хрвати су још једном побиједили, одупријевши се српској агресији и геноциду.
На основу свега изложеног намеће се закључак да правашке идеје из друге по-ловине XIX вијека, које су биле једна од идеолошких основа за геноцид над Србима (1941–1945), и данас прожимају хрватско друштво у цјелини, па тиме и хрватску историографију. Аутори хрватских уџбеника историје (уз ријетке изузе-тке) представили су историју Хрвата на начин који ни издалека не одговара реал-ном историјском развоју. Осим што код нових генерација Хрвата формирају сви-јест о слави и величини хрватског народа и хрватске државе у прошлости, аутори хрватских уџбеника одгајају код њих и свијест о Србима као геноцидном народу и најгорим хрватским непријатељима. Таква индоктринација ствара општу нетрпе-љивост према Србима, која са више или мање интензитета непрекидно траје од 1991. године. Осим тога, сталним помињањем Боке Которске, Херцеговине, Босне и Срема као хрватских земаља, аутори хрватских уџбеника историје изражавају отворене претензије према територијама сусједних народа и држава. На тај начин ствара се свијест да евентуални сукоб око нпр. Срема или Босне, не би представљао чин агресије на нешто туђе, него легитимну борбу за ослобођење сопственог, чиме се нараштаји Хрвата смишљено припремају за будуће акције хрватске државе.
[1] Ivo Makek, Povijest za šesti razred osnovne škole, Zagreb 1992.
[2] Isto, str. 11.
[3] Isto, str. 37–40.
[4] Владимир Ћоровић, Хисторија Босне, Бањалука–Београд 1999, (репринт издања из 1940), стр. 127.
[5] Ivo Makek, n. d, str. 46.
[6] Isto.
[7] ВизантискиизворизаисторијународаЈугославије, књ. II (обрадио Божидар Ферјанчић), Београд 1959, стр. 33–35;Историјски атлас (гл. редактор Милош Благојевић), Београд 1997, стр. 35.
[8] Ivo Makek, n. d, str. 53–56.
[9] Nada Klaić, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, Zagreb 1971, str. 31–33.
[10] Ivo Makek, n. d, str. 86.
[11] Isto, str. 146.
[12] Душанка Динић-Кнежевић, Миграције становништва из јужнословенских земаља у Дубров-ник током средњег века, Нови Сад 1995, стр. 254–258.
[13] Мавро Орбин, Краљевство Словена, Београд 1968, стр. 197.
[14] Јеремија Д. Митровић, Српство Дубровника, Београд 1992, стр. 26. и 31.
[15] Ivo Makek, n. d, str. 93.
[16] Isto, str. 153–154.
[17] Борис Нилевић, Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријар-шије 1557. године, Сарајево 1990, стр. 144–171.
[18] Ivo Makek, n. d, str. 80, 152–153.
[19] Isto, str. 123.
[20] Радован Самарџић, Српски народ под турском влашћу, Историја српског народа, књ. III–1, Београд 1993, стр. 102.
[21] Benedikt Kuripešić, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530 (preveo Đorđe Pejanov-vić), Sarajevo 1950, str. 21.
[22] Радослав М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обе-лежја, Загреб 2002, (репринт издања из 1909), стр. 55.
[23] Радован Самарџић, н. д, стр. 100–101.
[24] Милан Васић, Власи у османском граничном подручју у Србији и Босни, Исламизација на Бал-канском полуострву – Изабрана дјела Милана Васића, књ. I (приредио Раде Михаљчић), Бањалука–Источно Сарајево 2005, стр. 189.
[25] Frane Sabalić, Povijest za VI. razred osnovne škole, Zagreb 1996.
[26] Isto, str. 7.
[27] Neven Budak i Vladimir Posavec, Rađanje suvremene Hrvatske i Europe – od seobe naroda do apsolutizma:udžbenik povijesti za 6. razred osnovne škole, Zagreb 1997.
[28] Isto, str. 27–28.
[29] Isto, str. 75.
[30] Isto, str. 136.
[31] Neven Budak u suradnji sa Marijom Mogorović Crljenko, Udžbenik povijesti za 6. razred osnovne škole, Zagreb 2001.
[32] Isto, str. 57.
[33] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, Hrvatska i svijet od V. do XVIII. stoljeća, Zagreb 1994.
[34] Isto, str. 22–23.
[35] Радивој Радић, Срби пре Адама и после њега – историја једне злоупотребе: слово против ''но-воромантичара'', Београд 2003, 2005².
[36] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, n. d, str. 87.
[37] Nada Klaić, n. d, str. 17–22.
[38] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, n. d, str. 154.
[39] Isto, str. 165.
[40] Isto, str. 87.
[41] Isto, str. 124.
[42] Момчило Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд–Бањалука 1999², стр. 353–354.
[43] Franko Mirošević i Franjo Šanjek, n. d, str. 184–185, 273.
[44] Isto, str. 266.
[45] Franko Mirošević, Franjo Šanjek i Anđelko Mijatović, Povijest za drugi razred gimnazije, Zagreb 1997.
[46] Vladimir Posavec i Tatjana Medić, Stvaranje europske civilizacije i kulture (V.–XVIII. st.): udžbe-nik–priručnik za II. razred gimnazije, Zagreb 1996.
[47] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, Povijest za sedmi razred osnovne škole, Zagreb 1992, str. 5.
[48] Isto, str. 41.
[49] Isto, str. 145–146.
[50] Isto, str. 130.
[51] Милорад Екмечић, Стварање Југославија 1790–1918, књ. II, Београд 1989, стр. 255. и 258.
[52] Исто, стр. 145.
[53] Tomislav Kraljačić, Kalajev režim u Bosni i Hercegovini 1882–1903, Banjaluka–Srpsko Sarajevo 2000², str. 85.
[54] Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, Београд 1950, стр. 688.
[55] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 52–54.
[56] Милорад Екмечић, н. д, књ. I, стр. 32.
[57] Исто, стр. 427.
[58] Исто, стр. 47–48, 423–425.
[59] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 64.
[60] Isto, str. 113.
[61] Isto, str. 78.
[62] Милорад Екмечић, н. д, књ. I, стр. 469–484.
[63] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 87–88.
[64] Isto, str. 104.
[65] Isto, str. 133–134.
[66] Isto, str. 144.
[67] Isto, str. 149.
[68] Isto, str. 167.
[69] Џон Рид, Рат у Србији 1915, Цетиње 1975, стр. 25.
[70] Filip Potrebica i Dragutin Pavličević, n. d, str. 174–179.
[71] Damir Agičić, Povijest za VII. razred osnovne škole, Zagreb 1996.
[72] Isto, str. 28.
[73] Isto, str. 79.
[74] Isto, str. 65.
[75] Василије Крестић, Геноцидом до велике Хрватске, Нови Сад–Београд 1998, стр. 36.
[76] Василије Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848–1918, Београд 1995, стр. 242.
[77] Damir Agičić, Snježana Koren i Magdalena Najbar-Agičić, Povijest za sedmi razred osnovne škole, Zagreb 2001.
[78] Isto, str. 76–79.
[79] Isto, str. 111.
[80] Trpimir Macan i Franko Mirošević, Hrvatska i svijet u XVIII. i XIX. stoljeću, Zagreb 1993.
[81] Isto, str. 153.
[82] Isto.
[83] Franko Mirošević, Anđelko Mijatović i Trpimir Macan, Povijest za III. razred gimnazije, Zagreb 1998.
[84] Magdalena Najbar-Agičić, Tvrtko Jakovina, Suzana Leček, Stjepan Matković i Damir Agičić, Udž-benik povijesti za treći razred gimnazije, Zagreb 2000.
[85] Isto, str. 168–169.
[86] Ivo Perić, Povijest za osmi razred osnovne škole, Zagreb 1992, str. 13.
[87] Isto, str. 20.
[88] Isto, str. 41–45.
[89] Isto, str. 66.
[90] Isto, str. 63–65.
[91] Коста Михаиловић, Економски аспекти ''великосрпске политике'', Велика Србија – истине, за-блуде, злоупотребе: зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у САНУ у Београду од 24. до 26. октобра 2002. године, Београд 2003, стр. 74–76.
[92] Ivo Perić, n. d, str. 66.
[93] Љубомир Тадић, ''Великосрпски хегемонизам'' као стереотип на крају XX и почетку XXI века, Велика Србија – истине, заблуде, злоупотребе: зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у САНУ у Београду од 24. до 26. октобра 2002. године, Београд 2003, стр. 144.
[94] Славенко Терзић, Аустроугарски мит о ''Великој Србији'' и његова модерна употреба, Велика Србија – истине, заблуде, злоупотребе: зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у САНУ у Београду од 24. до 26. октобра 2002. године, Београд 2003, стр. 315. и 319.
[95] Ivo Perić, n. d, str. 85.
[96] Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941: uzroci i posledice poraza, knj. I, Beograd–Tito-grad 1984², str. 442–443.
[97] Isto, knj. II, str. 506–512.
[98] Ivo Perić, n. d, str. 89.
[99] Nikola Živković i Petar Kačavenda, Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: izabrana dokumenta, Beo-grad 1998.
[100] Viktor Novak, Magnum crimen: pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj, Zagreb 1948; Растислав В. Петровић, Геноцид с благословом Ватикана, Београд 1992; Гојо Ристе Дакина, Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској: буди католик или умри, Београд 1995; Марко Аурелио Ривели, Надбискуп геноцида, Никшић 1999; Вељко Ђурић Мишина, Српска православна Црква у Независној Држави Хрватској 1941–1945. године, Ветерник 2002.
[101] Ivo Perić, n. d, str. 91.
[102] Isto, str. 98.
[103] Isto, str. 110.
[104] Isto, str. 112.
[105] Лазо М. Костић, Хрватска зверства у Другом светском рату према изјавама Павелићевих савезника, Београд 1990.
[106] Herman Nojbaher, Specijalni zadatak Balkan, Beograd 2005, str. 50.
[107] Ivo Perić, n. d, str. 129–130.
[108] Isto, str. 136.
[109] Isto, str. 140–142.
[110] Isto, str. 150–152.
[111] Ivo Perić, Povijest za VIII. razred osnovne škole, Zagreb 1999, str. 118–120.
[112] Vesna Đurić, Udžbenik povijesti za osmi razred osnovne škole, Zagreb 2000, str. 68.
[113] Isto, str. 92.
[114] Isto, str. 115–116.
[115] Isto, str. 47. i 113.
[116] Maja Brkljačić, Tihomir Ponoš i Dario Špelić, Povijest 8: udžbenik za osmi razred osnovne škole, Zagreb 2000.
[117] Snježana Koren, Udžbenik povijesti za osmi razred osnovne škole, Zagreb 2000.
[118] Isto, str. 91.
[119] Isto, str. 101.
[120] Isto, str. 159. i 165.
[121] Ivo Perić, Hrvatska i svijet u XX. stoljeću, Zagreb 1993, str. 95.
[122] Isto, str. 102.
[123] Isto, str. 105–106.
[124] Isto, str. 207–208.
[125] Isto, str. 213–215.
[126] Ivo Perić, Povijest za IV. razred gimnazije, Zagreb 1997, str. 251.
[127] Suzana Leček, Magdalena Najbar-Agičić, Damir Agičić i Tvrtko Jakovina, Povijest 4: udžbenik za četvrti razred (opće) gimnazije, Zagreb 1999, str. 167–168.
[128] Isto, str. 289.
[129] Hrvoje Matković i Franko Mirošević, Povijest 4: udžbenik za 4. razred gimnazije, Zagreb 2001, str. 159.
[130] Isto, str. 172.
[131] Ivo Makek i Andrija Nikić, Povijest 6, Mostar 2001; Ivan Dukić, Krešimir Erdelja, Andrija Nikić i Igor Stojaković, Povijest 7, Mostar 2001; Hrvoje Matković, Božo Goluža i Ivica Šarac, Povijest 8, Mostar 2001; Franko Mirošević, Franjo Šanjek, Anđelko Mijatović i Andrija Nikić, Povijest 2, Mostar 2001; Stipe Jurković, Anđelko Mijatović, Franko Mirošević i Trpimir Macan, Povijest 3, Mostar 2001; Hrvoje Matko-vić, Franko Mirošević, Božo Goluža i Ivica Šarac, Povijest 4, Mostar 2001.
Рад је написан након једномјесечног боравка у Институту за међународна истраживања уџбеника ''Георг Екерт'' у њемачком граду Брауншвајгу (април 2006). Објављен је у Зборнику Матице српске за историју, св. 73, Нови Сад 2006, стр. 211–236.
Напомена уредништва istorijabl.weebly.com: Рад који објављујемо уз сагласност аутора објављен је и на сајту Јадовно, а портал Фронтал га је објавио као фељтон.