Разбијање (не распад СФРЈ) почео је раних шездесетих година двадесетог века када је почео процес преузимања све већих ингеренција (обима власти) од стране републичких бирократија и нациократија на уштрб савезне власти. У том циљу вођена је у јавности харанга против СК Србије, извршена је федерализација СКЈ тзв. националини кључ је примењиван у избору свих политичких тела, па и чинова у ЈНА. Низ савезних институција је укинуто, а пун успех је постигнут доношењем Устава 1974/02/21. године. Када је требало донети одлуку (март 1991.) да се СФРЈ брани, представници република и покрајина у Председништву СФРЈ то нису урадили.
Др Никола Б. Поповић
Кључне речи:разбијање државе, национализам, бирократија, обим власти,
устав.
***
У домаћој и страној јавности олако се говори о распаду СФРЈ. То углавном чине политичари, али и научници, који се не удубљују у тему или су свесно или несвесно инструментализовани од стране својих (националних) влада, партија, НАТО (читај САД). Већ употреба речи "распад "сигнализира да говорнику или аутору текста није довољно јасно шта се збило са југословенском државом 1991-1992. године. Политици и домаћој и страној (част изузецима) потребно је да се СФРЈ распала изнутра, а да је за то искључиво крива Србија, тј њена влада и владајућа патрија (Социјалистичка патрија Србије - СПС). А када је почело? По присталицама наведеног прегледа почело је крајем 1987. године са стабилизовањем Слободана Милошевића на власти и у Партији иу држави. Из тога произилази да је СФРЈ била стабилна држава до тог времена те да је политика Србије истерала, растерала чланице југословенске федеративне државе. Наведено мишљење неминовно наводи на закључак, да су све чланице југословенске федерације (републике и покрајине) биле немушти, покорни субјекти, којима је било лако наметнути своју вољу.
Не мора да се поседује велико знање о прошлости југословенске државе (1918-1992) па да се лако закључи да поменуто мишљење ни на који начин не одговара стварном животу. Оно не нуди релевантне научне доказе, већ се искључиво своди на голи вербализам: како коме одговара. Биће да је то политика.
Да би се одговорило на насловљено питање треба прво размотрити суштину југословенске идеје и феномен федеративне државе.
Када је реч о југословенској идеји ваља знати да је упоредо с њом постојала и трајала антијугословенска идеја у крилу истих (југонарода). Та антијугословенска идеја и њени стварни протагонисти (сви од А. Старчевића до Ф. Туђмана) решење југословенског питања нису видели у стварању југословенске државе, већ своје националне државе. Победа југословенске идеје оличене у настанку и прве и друге Југославије није ликвидирала антијугословенски идеју. Заправо, идеје не могу бити ликвидиране, не могу доживети крај једном за свагда, могу бити само остварене или несмотрене.
Победа југословенске идеје 1918. године, што се често губи из вида, била је победа идеје једнонационалне државе: сви њени заступници, реализатиори, тада су убеђивали домаћи и страни свет да се ради о једном троимени народ, који пошто је један, треба да се нађе у једној држави. Одатле и централистички уређена и прва југословенска држава. Поимање да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, родило је свест о постојању југословенске нације, при чему број приврженика (Југословена) и научна и стварна неутемељеност постојања југословенске нације уопште није била важна. Свест (и изјашњавање о припадности југословенској нацији) трајала је (и траје) и када је иза тога стајала југословенска држава и када је држава то проглашавала непријатељским бауком. Југословени као нација у југословенској држави (1945-1992.) Нису имали никакво национално право. А како ће имати када нису имали ни један елеменат нације (територија, језик, култура ...) осим голе декларативности. Ако је тако (а није другачије), онда постаје јасно да није било југословенске снаге да брани југословенску државу. Одбрана југословенске државе није била 1991-1992. године, већ почетком 60-их година XX века, али о томе касније.
Темељни проблем југословенске државе од њеног настанка био је у томе што свест о неминовности њеног настанка и трајања није била формирана код већине њених народа. За све противнике југословенске идеје и југословенске државе, она је била творевина великосрпског хегемонизма, отелотворење идеје Велике Србије. Та догма није престала ни када је створена федеративна југословенска република у којој Срби, без обзира на бројност, нису били доминантан чинилац. Антијугословенска идеја је у југословенској држави опстала, ширила се и артикулисала, држана је у жижи јавности, а заједно с њом расла је и идеја о сопственој једнонационалној држави.[1] Федерална југословенска држава (република) настала је на негацији унитарне, централистичке државе, а, даљи ток историје довео је и до негације саме југословенске државе. Природа федеративне државе томе је погодовала. Федеративна држава, по природи ствари, носи у себи потенцијал самоубиства.То је живот показао: тежње бирократије и нациократија федеративних јединица, било где да су могу дуго бити притајене иу моменту повољних међународних околности произвести одбацивање савезног државног оквира.[2]
Тиме долазимо до питања: да ли је почетак прерасподеле власти у корист републичких, а ма штету савезне инстанце, почетак распада СФРЈ?
Колико је тзв. национално питање живело унутар владајуће југословенске партије (КПЈ), у шта јавност није имала увид, показаће архивска истраживања? У јавности изгледа да је Едвард Кардељ међу првима отворио то питање. Учинио је то у новом предговору за своју књигу "Развој словеначлог националног питања", у коме је критиковао тенденције "интегралног југословенства", као и афирмацију "Југословенске нације" као бирократско - централистичке и "повезане са остацима великосрпског национализма ". Да се национално питање разматра у врху партије показали су и закључци Извршног комитета ЦК о националним мањинама у којима је приметно разилажење. То се збило 2.марта 1958. године а затим је уследило писање програма, не КПЈ, већ Савеза комуниста Југославије. Промена имена владајуће партије није била случајна. Њоме се ударило на монолитност Партије, која се претвара у "Савез" што подразумева делове (не појединца). Одатле се стигло до федерализације СКЈ.
У току писања Програма СКЈ, према сведочењу Добрице Ћосића, Е.Кардељ је заступао и следеће мишљење: "Југославија је историјски привремена творевина. Она је појава и резултат империјалистичке епохе и констелације међународних односа у тој епоси. Са развојем светских интеграционих процеса и превазилажењем империјалистичке епохе, њени народи ће поћи у нове асоцијације и интеграције по цивилизацијским-духовним афинитетима и Југославија ће дефинитивно бити прекомпонована као држава. Тако ћемо ми Словенци бити са Аустријанцима и Италијанима, а ви ћете Срби бити природно са Бугарима или са православним народима који су вам иначе историјски ближи ".[3] Касније, додао је: "Југославија је један историјски транзит."[4]
Полемика Добрица Ћосић - Душан Пирјевец,[5] вођена 1961-1962 године изузетно је значајна за нашу тему.Разуме се да су учесници полемике заступали лична мишљења, али је далеко важније како је дошло до полемике о че, у су била опречна мишљења. Д.Ћосић је детаљно образложио како је дошло до полемике,[6] да је једноставно на њега вршен притисак да одговори на Пирјевчев текст. Јован Веселинов (Тада први човек СК Србије) рекао је Ћосићу: "Иза Пирјевчевог схватања постоји једна политика у Југославији. Ја то не говорим само у своје име .. Српском народу и српском руководству инсинуира се уни- таристичка и централистичка идеологија ". И Тито је вршио притисак: "Па помозите нам бога му."[7]
Темељни Пирјевчев став гласи: "Републике ће остати и сачуваће све своје природне функције, пошто нису изум претенциозних и болесних мозгова, него представљају јасно уобличене националне организме и због тога су неприкосновене као и сваки организам".[8]
Суштину полемике Ћосић је лапидарно објаснио у једној реченици: "Друже Пирјевче, ти само о својој републици, а ја увек о Југославији."[9]
Тито који је наговарао Ћосића на одговор Пирјевцу, у току полемике и по њеном завршетку није се огласио, није стао на Ћосићеву страну у одбрану југословенске идеје и југословенске државе. А да је био дубоко свестан проблема сведочи његов следећи корак и изричит став.
Прво, сазвао је проширену (око 50 учесника) седницу Извршног комитета ЦК СКЈ, која је одржана на Новом Београду, 14, 15 и 16. марта 1962. године. У уводној речи, поред осталог, рекао је: "Каква је само атмосфера, другови, шта да вас ја у то убеђујем, ви и сами видите на седницама Савезног извршног већа! Какве су то дискусије! Често долази до тога да се човек пита: па добро је ли та наша земља збиља кадра да се још држи, да се не распадне? (...) Колико је крви проливено за јединство наших народа, за јединство наше заједнице! И данас се све то скупа доводи у питање. Поставља се питање да ли је та заједница зрела за живот или није? Има сепаратистичких појава. Има изјава због којих човјеку памет стане кад их чује."[10]
Дакле, Тито јасно каже да има сепаратистичких појава, те се пита (Аи присутне) да ли је наша земља кадра да се држи, да се не распадне. Све то 1962.године. Какву је политику требало водити: подстицати или субијати сепаратизам?
У дискусији је Ј.Веселинов рекао: "У републикама се иде за тим да се створи малте не републичка аутохтона привреда (...) Једном речју, ја милсим да смо отишли сувише далеко у том републичком партикуларизму, да нас је мало захватио талас малограђанског национализма и да смо због тога почели у највећој мери да запостављамо интересе Југославије као целине. "[11]
Е.Кардељ на истој седници: "У републикама је зацарио 01:00 републиканизам, један национализам и то до те мере да је човек често, када је тамо дошао, имао утисак да је неки агитатор за неки централизам и за не знам какве антинационалне интерес. С друге стране, овде је у истој пропорцији, растао антирепубликанизам у апарату. Испало је да су за све криве републике, да је за све што је у Југославији наопако крива чињеница што у Југославији постоје републике, да треба укинути републике и напустити ову здраву и једино правилну националну политику наше Партије, па ћемо све проблеме решити. И једно и друго је лажно, и једно и друго је криво и рђаво, и једно и друго нас води у странпутицу. Ми не можемо да идемо даље ако не будемо јединствени и ми не можемо ићи даље ако не будемо до краја поштовали националну политику и самосталност република".[12]
Тито на крају седнице: Републике не треба да се боје за националне и друге интересе, јер ми смо ту такође дужни да будно пратимо и чувамо тековине наше револуције и по националном питању. Али, ми нећемо дозволити да се национално питање деформише у једном негативном правцу, у правцу дезинтеграције наше социјалистичке зајед нице, јер две су то ствари: децентрализација једна ствар, а дезинтеграција је разбијање социјалистичке заједнице."[13]
Дакле, Тито марта 1962 каже да неће дозволити разбијање државе. И при томе мисли на унутрашњи политички фактор који је квалификован као сепаратизам, републиканизам.
После марта 1962. нису биле предузимане никакве мере против сепаратизма, национализма (како га ко год схватао) републиканизма (Овај термин није се одомаћио у југословенској политици). Оно што је било веома приметно јесу били непрестани успеси републичких бирократија и нациократија - приврженика републиканизма у партијској и државној (унутрашњој) политици Југославије.
Осми конгрес СКЈ одржан је 7-13 децембра 1964. године. На конгресу се прву пут после рата расправљало о међунационалним односима у федерацији.На овом конгресу Тито се декларисао као Хрват.[14] Запрепашћење и констернација завладали су конгресом. Била је то чиста победа "републиканиста", а њене последице питање је да ли је ико наслућивао.
"Републиканисти" су наставили са низањем успеха. Рушење Александра Ранковића јула 1966. године са свим последицама на делокруг савезне инстанце / Савезни секретаријат за унутрашње послове) и повећани делокруг ингеренције републичке инстанце - био је велики успех.Једноставно, А.Ранковића је требало макнутида би се продужило са разбијањем Југославије.
У сфери економије ваљало је освојити ингеренције на уштрб, опет, савезне инстанце. То је урађено амандманима на Устав СФРЈ: 18. априла 1967. години у Савезној скупштини усвојени су I и II амандмани, којима су ограничена економска права савезне власти. Овом усвајању претходили су дуготрајни и оштри напади на савезну администрацију од стране представника из више република, а предњачили су они из Хрватске
Стуб Југославије био је СКЈ. Како њега избацити из игре. Нађено је решење: федерализација.То је урађено на Деветом конгресу СКЈ у Београду, марта 1969. Уведен је паритет у састављању партијског руководства, тако да је конгрес само прихватао кадровске листе република. Савези комуниста република постали су де фацто самосталне организације, тј националне партије.Сви послови на савезном нивоу, посматрани су само из републичког (националног) угла.
Република Србија доживљавана је као стуб Југославије. Како посећи тај стуб? Оптужбе да је она (Србија) стуб централизма, унитаризма, препрека развоју самоуправљања, одавно су биле изречене и небројено пута понављане. Требало је наћи нешто ново, а ефикасно. Нађено је решење: федерализација. Опет - амандмани.У Савезној скупштини СФРЈ, на заједничкој седници свих већа 30.јуна 1971. године усвојени су амандмани XX-XXLII на Устав СФРЈ, а амандманом XX статус аутномних покрајина ојачан је "сувереним правима" иманентним само државама. То је ојачало сепаратистичке (на Косову и Метохији) и аутономашке (Војводина) тенденције што је врло успешно тровало политички живот у Србији.
Стуб Југославије била је и војска - Југословенска народна армија (ЈНА). Наравно, њу је тешко било уништити., Распустити, али се могла изнутра руинирати.Опет уз помоћ националног питања. Паритет, национални кључ примењиван је иу ЈНА када су на реду била унапређења и други уносни војни положаји (војни изасланици у иностранству). Године 1991-1992. постало је постало је потпуно јасно колико су генерали ЈНА били "национално свесни" и колико "верни" својој држави. Али, којој држави: Југославији или својој матичној републици?
Смишљена и била концепција Друштвене самозаштите (ДСЗ) и Општенародне одбране (ОНО) нису ишле у прилог ЈНА. Али јесу у прилог република: добиле су своју војску и ратни материјал.
Спољна политика спуштена је на ранг република опет применом националног кључа, као иу свим савезним институцијама, али на томе се није стало, републике су формирале своја министарства спољних послова.
Законом о удруженом раду (ЗУР) заокружено је економско затварање република. О привреди са становишта целине југословенске државе, републичке бирократије и нациократија нису размишљале. Отуда дуплирање капацитета, што је јавност нападала чиме је показала само своју политичку наивност и неразумевање суштине збивања у својој држави, мислили су СФРЈ.
Устав СФРЈ донет 21. фебруара 1974. године био је круна успеха у освајању власти што су постигле републичке бирократије и нациократија на уштрб савезне власти. Републике су стварно постале националне државе. Две покрајине Србије (Космет и Војводине) постале су "Конститутивни елемент" федерације. У употреби је и даље коришћен термин федерација, но делу је де фацто била конфедерација. На том федеративном, конфедеративно нивоу, одлучивање је постало ствар споразумевања република и покрајина. Речено је: Југославија је оно што се републике договоре.Марта 1991, (а могли су и раније и касније) нису донели одлуку да одбране Југославију. Од кога да је бране? Од себе.
Дакле, одговор на питање постављено у наслову овог написа гласи: разбијање СФРЈ почело је онда када је почео процес прерасподеле ингеренција између републичких и савезне власти, ау корист првих. До марта 1962. године то се јасно видело, а и сам Тито је 14. марта 1962. године то признао.
________________________________________________________
[1] О томе сам писао рано: "Ко је крив за пропаст Југославије" у "Политика", 31. август 1991.: "Идеал једно националне државе - коб Југославије у" Филозофија и друштва ", Београд, 1994. VI стр. 143-155
[2] Према резултатима истраживања немачких научника који су саопштени још 1980.године, само у западној Европи дејствовали су 42 регионална покрета, сви одреда сепаратистички-Ерицк Хобсбаум; - Нације и национализан од 1780. Програм, мит, стварност, Београд, 1966, стр. 40 Цитира Њемачки извор: Joshen Blasehke (ed), Handbush der westeuropaischenRegionalbewegungen, Frankfurt, 1980.
[3] Славољуб Ђукић; - Човек у свом времену. Разговори са Добрицом Ћосићем. Београд, 1989.стр.99
[4] Исто
[5] У широј српској јавности Д.Пирјевец (1921-1977) није био познат, што се не би могло рећи за научне кругове.То се види из Споменице објављене 1982 године, "Мишљења на концу филозофије"; "Мишљења на крају филозофије"; "Дас Денкен ам Енде дер Пхилопхие - ин мемориам Душан Пирјевец. Уредници Михајло Ђурић, Иван Урбанчич. Изд.Независна издања Слободан Машић (Београд) 1982. У Споменици су објављени прилози следећих српских научника: Гајо Петровић, Михајло Ђурић, Слободан Жунић, Данило Баста, Љубо Тадић, Светозар Стојановић. У уводној белешци стоји: "Прилози сабрани у овој споменици су написани на словеначком, српскохрватском и немачком језику. Оставили смо их непреведене како бисмо и на тај начин очували интернационални карактер зборника те тако уважили настојање Душана Пирјевец да превазиђе уске националне границе. "О мртвоме све најлепше, али Д.Пирјевец је био један од идеолога словеначког сепаратизма.
[6] Полемику види: Душан Пирјевец, Извините како сте рекли. У Дело 1961., стр.12; Добрица Ћосић: О савременом несавремен национализму, у Дело, 1961, стр.12; Душан Пирјевец, Словенство, југословенство и национализам, у Дело 1962. стр. 1; Добрица Ћосић, Нација, интеграција и социјализам, у Дело 1962, стр.4; Примож Козак; Нација или друштво, у Дело 1962, Добрица Ћосић; Читаоцима, у Дело 1962.стр. 5
[7] С.Ђукић; н.д.стр.126.
[8] Исто, стр. 123-124.
[9] Исто, стр. 127.
[10] Почетак краја СФРЈ. Стенограм и други пратећи документи проширене седнице Извршног комитета ЦК СКЈ одржане 14-16 марта 1962. Приредио Миодраг Зечевић, Београд, 1998. стр. 32.
[11] Исто, стр. 123
[12] Исто, стр. 195-196
[13] Исто, стр. 258.
[14] "Када је проглашаван избор партијског руководства, тада је први пут за сваког наведена и националност.Не верујем да је то могло да се учини без Титове сагласности. Тада је известилац изборне комисије за Тита рекао - Хрват .. Настала је нелагодност у конгресној дворани.Му Југословени који смо то гледали и чули, били смо разочарани. Јер, Тито се дотле увек изјашњавао као Југословен.Овим изјашњавањем јасно је наглашено куда иде Југославија ". С.Ђукић, наведено дело, стр. 154.
Извор: Зборник радова, 20 година од разбијања СФРЈ, Институт за упоредно право, Београд, 2011, стр. 133-144
устав.
***
У домаћој и страној јавности олако се говори о распаду СФРЈ. То углавном чине политичари, али и научници, који се не удубљују у тему или су свесно или несвесно инструментализовани од стране својих (националних) влада, партија, НАТО (читај САД). Већ употреба речи "распад "сигнализира да говорнику или аутору текста није довољно јасно шта се збило са југословенском државом 1991-1992. године. Политици и домаћој и страној (част изузецима) потребно је да се СФРЈ распала изнутра, а да је за то искључиво крива Србија, тј њена влада и владајућа патрија (Социјалистичка патрија Србије - СПС). А када је почело? По присталицама наведеног прегледа почело је крајем 1987. године са стабилизовањем Слободана Милошевића на власти и у Партији иу држави. Из тога произилази да је СФРЈ била стабилна држава до тог времена те да је политика Србије истерала, растерала чланице југословенске федеративне државе. Наведено мишљење неминовно наводи на закључак, да су све чланице југословенске федерације (републике и покрајине) биле немушти, покорни субјекти, којима је било лако наметнути своју вољу.
Не мора да се поседује велико знање о прошлости југословенске државе (1918-1992) па да се лако закључи да поменуто мишљење ни на који начин не одговара стварном животу. Оно не нуди релевантне научне доказе, већ се искључиво своди на голи вербализам: како коме одговара. Биће да је то политика.
Да би се одговорило на насловљено питање треба прво размотрити суштину југословенске идеје и феномен федеративне државе.
Када је реч о југословенској идеји ваља знати да је упоредо с њом постојала и трајала антијугословенска идеја у крилу истих (југонарода). Та антијугословенска идеја и њени стварни протагонисти (сви од А. Старчевића до Ф. Туђмана) решење југословенског питања нису видели у стварању југословенске државе, већ своје националне државе. Победа југословенске идеје оличене у настанку и прве и друге Југославије није ликвидирала антијугословенски идеју. Заправо, идеје не могу бити ликвидиране, не могу доживети крај једном за свагда, могу бити само остварене или несмотрене.
Победа југословенске идеје 1918. године, што се често губи из вида, била је победа идеје једнонационалне државе: сви њени заступници, реализатиори, тада су убеђивали домаћи и страни свет да се ради о једном троимени народ, који пошто је један, треба да се нађе у једној држави. Одатле и централистички уређена и прва југословенска држава. Поимање да су Срби, Хрвати и Словенци један народ, родило је свест о постојању југословенске нације, при чему број приврженика (Југословена) и научна и стварна неутемељеност постојања југословенске нације уопште није била важна. Свест (и изјашњавање о припадности југословенској нацији) трајала је (и траје) и када је иза тога стајала југословенска држава и када је држава то проглашавала непријатељским бауком. Југословени као нација у југословенској држави (1945-1992.) Нису имали никакво национално право. А како ће имати када нису имали ни један елеменат нације (територија, језик, култура ...) осим голе декларативности. Ако је тако (а није другачије), онда постаје јасно да није било југословенске снаге да брани југословенску државу. Одбрана југословенске државе није била 1991-1992. године, већ почетком 60-их година XX века, али о томе касније.
Темељни проблем југословенске државе од њеног настанка био је у томе што свест о неминовности њеног настанка и трајања није била формирана код већине њених народа. За све противнике југословенске идеје и југословенске државе, она је била творевина великосрпског хегемонизма, отелотворење идеје Велике Србије. Та догма није престала ни када је створена федеративна југословенска република у којој Срби, без обзира на бројност, нису били доминантан чинилац. Антијугословенска идеја је у југословенској држави опстала, ширила се и артикулисала, држана је у жижи јавности, а заједно с њом расла је и идеја о сопственој једнонационалној држави.[1] Федерална југословенска држава (република) настала је на негацији унитарне, централистичке државе, а, даљи ток историје довео је и до негације саме југословенске државе. Природа федеративне државе томе је погодовала. Федеративна држава, по природи ствари, носи у себи потенцијал самоубиства.То је живот показао: тежње бирократије и нациократија федеративних јединица, било где да су могу дуго бити притајене иу моменту повољних међународних околности произвести одбацивање савезног државног оквира.[2]
Тиме долазимо до питања: да ли је почетак прерасподеле власти у корист републичких, а ма штету савезне инстанце, почетак распада СФРЈ?
Колико је тзв. национално питање живело унутар владајуће југословенске партије (КПЈ), у шта јавност није имала увид, показаће архивска истраживања? У јавности изгледа да је Едвард Кардељ међу првима отворио то питање. Учинио је то у новом предговору за своју књигу "Развој словеначлог националног питања", у коме је критиковао тенденције "интегралног југословенства", као и афирмацију "Југословенске нације" као бирократско - централистичке и "повезане са остацима великосрпског национализма ". Да се национално питање разматра у врху партије показали су и закључци Извршног комитета ЦК о националним мањинама у којима је приметно разилажење. То се збило 2.марта 1958. године а затим је уследило писање програма, не КПЈ, већ Савеза комуниста Југославије. Промена имена владајуће партије није била случајна. Њоме се ударило на монолитност Партије, која се претвара у "Савез" што подразумева делове (не појединца). Одатле се стигло до федерализације СКЈ.
У току писања Програма СКЈ, према сведочењу Добрице Ћосића, Е.Кардељ је заступао и следеће мишљење: "Југославија је историјски привремена творевина. Она је појава и резултат империјалистичке епохе и констелације међународних односа у тој епоси. Са развојем светских интеграционих процеса и превазилажењем империјалистичке епохе, њени народи ће поћи у нове асоцијације и интеграције по цивилизацијским-духовним афинитетима и Југославија ће дефинитивно бити прекомпонована као држава. Тако ћемо ми Словенци бити са Аустријанцима и Италијанима, а ви ћете Срби бити природно са Бугарима или са православним народима који су вам иначе историјски ближи ".[3] Касније, додао је: "Југославија је један историјски транзит."[4]
Полемика Добрица Ћосић - Душан Пирјевец,[5] вођена 1961-1962 године изузетно је значајна за нашу тему.Разуме се да су учесници полемике заступали лична мишљења, али је далеко важније како је дошло до полемике о че, у су била опречна мишљења. Д.Ћосић је детаљно образложио како је дошло до полемике,[6] да је једноставно на њега вршен притисак да одговори на Пирјевчев текст. Јован Веселинов (Тада први човек СК Србије) рекао је Ћосићу: "Иза Пирјевчевог схватања постоји једна политика у Југославији. Ја то не говорим само у своје име .. Српском народу и српском руководству инсинуира се уни- таристичка и централистичка идеологија ". И Тито је вршио притисак: "Па помозите нам бога му."[7]
Темељни Пирјевчев став гласи: "Републике ће остати и сачуваће све своје природне функције, пошто нису изум претенциозних и болесних мозгова, него представљају јасно уобличене националне организме и због тога су неприкосновене као и сваки организам".[8]
Суштину полемике Ћосић је лапидарно објаснио у једној реченици: "Друже Пирјевче, ти само о својој републици, а ја увек о Југославији."[9]
Тито који је наговарао Ћосића на одговор Пирјевцу, у току полемике и по њеном завршетку није се огласио, није стао на Ћосићеву страну у одбрану југословенске идеје и југословенске државе. А да је био дубоко свестан проблема сведочи његов следећи корак и изричит став.
Прво, сазвао је проширену (око 50 учесника) седницу Извршног комитета ЦК СКЈ, која је одржана на Новом Београду, 14, 15 и 16. марта 1962. године. У уводној речи, поред осталог, рекао је: "Каква је само атмосфера, другови, шта да вас ја у то убеђујем, ви и сами видите на седницама Савезног извршног већа! Какве су то дискусије! Често долази до тога да се човек пита: па добро је ли та наша земља збиља кадра да се још држи, да се не распадне? (...) Колико је крви проливено за јединство наших народа, за јединство наше заједнице! И данас се све то скупа доводи у питање. Поставља се питање да ли је та заједница зрела за живот или није? Има сепаратистичких појава. Има изјава због којих човјеку памет стане кад их чује."[10]
Дакле, Тито јасно каже да има сепаратистичких појава, те се пита (Аи присутне) да ли је наша земља кадра да се држи, да се не распадне. Све то 1962.године. Какву је политику требало водити: подстицати или субијати сепаратизам?
У дискусији је Ј.Веселинов рекао: "У републикама се иде за тим да се створи малте не републичка аутохтона привреда (...) Једном речју, ја милсим да смо отишли сувише далеко у том републичком партикуларизму, да нас је мало захватио талас малограђанског национализма и да смо због тога почели у највећој мери да запостављамо интересе Југославије као целине. "[11]
Е.Кардељ на истој седници: "У републикама је зацарио 01:00 републиканизам, један национализам и то до те мере да је човек често, када је тамо дошао, имао утисак да је неки агитатор за неки централизам и за не знам какве антинационалне интерес. С друге стране, овде је у истој пропорцији, растао антирепубликанизам у апарату. Испало је да су за све криве републике, да је за све што је у Југославији наопако крива чињеница што у Југославији постоје републике, да треба укинути републике и напустити ову здраву и једино правилну националну политику наше Партије, па ћемо све проблеме решити. И једно и друго је лажно, и једно и друго је криво и рђаво, и једно и друго нас води у странпутицу. Ми не можемо да идемо даље ако не будемо јединствени и ми не можемо ићи даље ако не будемо до краја поштовали националну политику и самосталност република".[12]
Тито на крају седнице: Републике не треба да се боје за националне и друге интересе, јер ми смо ту такође дужни да будно пратимо и чувамо тековине наше револуције и по националном питању. Али, ми нећемо дозволити да се национално питање деформише у једном негативном правцу, у правцу дезинтеграције наше социјалистичке зајед нице, јер две су то ствари: децентрализација једна ствар, а дезинтеграција је разбијање социјалистичке заједнице."[13]
Дакле, Тито марта 1962 каже да неће дозволити разбијање државе. И при томе мисли на унутрашњи политички фактор који је квалификован као сепаратизам, републиканизам.
После марта 1962. нису биле предузимане никакве мере против сепаратизма, национализма (како га ко год схватао) републиканизма (Овај термин није се одомаћио у југословенској политици). Оно што је било веома приметно јесу били непрестани успеси републичких бирократија и нациократија - приврженика републиканизма у партијској и државној (унутрашњој) политици Југославије.
Осми конгрес СКЈ одржан је 7-13 децембра 1964. године. На конгресу се прву пут после рата расправљало о међунационалним односима у федерацији.На овом конгресу Тито се декларисао као Хрват.[14] Запрепашћење и констернација завладали су конгресом. Била је то чиста победа "републиканиста", а њене последице питање је да ли је ико наслућивао.
"Републиканисти" су наставили са низањем успеха. Рушење Александра Ранковића јула 1966. године са свим последицама на делокруг савезне инстанце / Савезни секретаријат за унутрашње послове) и повећани делокруг ингеренције републичке инстанце - био је велики успех.Једноставно, А.Ранковића је требало макнутида би се продужило са разбијањем Југославије.
У сфери економије ваљало је освојити ингеренције на уштрб, опет, савезне инстанце. То је урађено амандманима на Устав СФРЈ: 18. априла 1967. години у Савезној скупштини усвојени су I и II амандмани, којима су ограничена економска права савезне власти. Овом усвајању претходили су дуготрајни и оштри напади на савезну администрацију од стране представника из више република, а предњачили су они из Хрватске
Стуб Југославије био је СКЈ. Како њега избацити из игре. Нађено је решење: федерализација.То је урађено на Деветом конгресу СКЈ у Београду, марта 1969. Уведен је паритет у састављању партијског руководства, тако да је конгрес само прихватао кадровске листе република. Савези комуниста република постали су де фацто самосталне организације, тј националне партије.Сви послови на савезном нивоу, посматрани су само из републичког (националног) угла.
Република Србија доживљавана је као стуб Југославије. Како посећи тај стуб? Оптужбе да је она (Србија) стуб централизма, унитаризма, препрека развоју самоуправљања, одавно су биле изречене и небројено пута понављане. Требало је наћи нешто ново, а ефикасно. Нађено је решење: федерализација. Опет - амандмани.У Савезној скупштини СФРЈ, на заједничкој седници свих већа 30.јуна 1971. године усвојени су амандмани XX-XXLII на Устав СФРЈ, а амандманом XX статус аутномних покрајина ојачан је "сувереним правима" иманентним само државама. То је ојачало сепаратистичке (на Косову и Метохији) и аутономашке (Војводина) тенденције што је врло успешно тровало политички живот у Србији.
Стуб Југославије била је и војска - Југословенска народна армија (ЈНА). Наравно, њу је тешко било уништити., Распустити, али се могла изнутра руинирати.Опет уз помоћ националног питања. Паритет, национални кључ примењиван је иу ЈНА када су на реду била унапређења и други уносни војни положаји (војни изасланици у иностранству). Године 1991-1992. постало је постало је потпуно јасно колико су генерали ЈНА били "национално свесни" и колико "верни" својој држави. Али, којој држави: Југославији или својој матичној републици?
Смишљена и била концепција Друштвене самозаштите (ДСЗ) и Општенародне одбране (ОНО) нису ишле у прилог ЈНА. Али јесу у прилог република: добиле су своју војску и ратни материјал.
Спољна политика спуштена је на ранг република опет применом националног кључа, као иу свим савезним институцијама, али на томе се није стало, републике су формирале своја министарства спољних послова.
Законом о удруженом раду (ЗУР) заокружено је економско затварање република. О привреди са становишта целине југословенске државе, републичке бирократије и нациократија нису размишљале. Отуда дуплирање капацитета, што је јавност нападала чиме је показала само своју политичку наивност и неразумевање суштине збивања у својој држави, мислили су СФРЈ.
Устав СФРЈ донет 21. фебруара 1974. године био је круна успеха у освајању власти што су постигле републичке бирократије и нациократија на уштрб савезне власти. Републике су стварно постале националне државе. Две покрајине Србије (Космет и Војводине) постале су "Конститутивни елемент" федерације. У употреби је и даље коришћен термин федерација, но делу је де фацто била конфедерација. На том федеративном, конфедеративно нивоу, одлучивање је постало ствар споразумевања република и покрајина. Речено је: Југославија је оно што се републике договоре.Марта 1991, (а могли су и раније и касније) нису донели одлуку да одбране Југославију. Од кога да је бране? Од себе.
Дакле, одговор на питање постављено у наслову овог написа гласи: разбијање СФРЈ почело је онда када је почео процес прерасподеле ингеренција између републичких и савезне власти, ау корист првих. До марта 1962. године то се јасно видело, а и сам Тито је 14. марта 1962. године то признао.
________________________________________________________
[1] О томе сам писао рано: "Ко је крив за пропаст Југославије" у "Политика", 31. август 1991.: "Идеал једно националне државе - коб Југославије у" Филозофија и друштва ", Београд, 1994. VI стр. 143-155
[2] Према резултатима истраживања немачких научника који су саопштени још 1980.године, само у западној Европи дејствовали су 42 регионална покрета, сви одреда сепаратистички-Ерицк Хобсбаум; - Нације и национализан од 1780. Програм, мит, стварност, Београд, 1966, стр. 40 Цитира Њемачки извор: Joshen Blasehke (ed), Handbush der westeuropaischenRegionalbewegungen, Frankfurt, 1980.
[3] Славољуб Ђукић; - Човек у свом времену. Разговори са Добрицом Ћосићем. Београд, 1989.стр.99
[4] Исто
[5] У широј српској јавности Д.Пирјевец (1921-1977) није био познат, што се не би могло рећи за научне кругове.То се види из Споменице објављене 1982 године, "Мишљења на концу филозофије"; "Мишљења на крају филозофије"; "Дас Денкен ам Енде дер Пхилопхие - ин мемориам Душан Пирјевец. Уредници Михајло Ђурић, Иван Урбанчич. Изд.Независна издања Слободан Машић (Београд) 1982. У Споменици су објављени прилози следећих српских научника: Гајо Петровић, Михајло Ђурић, Слободан Жунић, Данило Баста, Љубо Тадић, Светозар Стојановић. У уводној белешци стоји: "Прилози сабрани у овој споменици су написани на словеначком, српскохрватском и немачком језику. Оставили смо их непреведене како бисмо и на тај начин очували интернационални карактер зборника те тако уважили настојање Душана Пирјевец да превазиђе уске националне границе. "О мртвоме све најлепше, али Д.Пирјевец је био један од идеолога словеначког сепаратизма.
[6] Полемику види: Душан Пирјевец, Извините како сте рекли. У Дело 1961., стр.12; Добрица Ћосић: О савременом несавремен национализму, у Дело, 1961, стр.12; Душан Пирјевец, Словенство, југословенство и национализам, у Дело 1962. стр. 1; Добрица Ћосић, Нација, интеграција и социјализам, у Дело 1962, стр.4; Примож Козак; Нација или друштво, у Дело 1962, Добрица Ћосић; Читаоцима, у Дело 1962.стр. 5
[7] С.Ђукић; н.д.стр.126.
[8] Исто, стр. 123-124.
[9] Исто, стр. 127.
[10] Почетак краја СФРЈ. Стенограм и други пратећи документи проширене седнице Извршног комитета ЦК СКЈ одржане 14-16 марта 1962. Приредио Миодраг Зечевић, Београд, 1998. стр. 32.
[11] Исто, стр. 123
[12] Исто, стр. 195-196
[13] Исто, стр. 258.
[14] "Када је проглашаван избор партијског руководства, тада је први пут за сваког наведена и националност.Не верујем да је то могло да се учини без Титове сагласности. Тада је известилац изборне комисије за Тита рекао - Хрват .. Настала је нелагодност у конгресној дворани.Му Југословени који смо то гледали и чули, били смо разочарани. Јер, Тито се дотле увек изјашњавао као Југословен.Овим изјашњавањем јасно је наглашено куда иде Југославија ". С.Ђукић, наведено дело, стр. 154.
Извор: Зборник радова, 20 година од разбијања СФРЈ, Институт за упоредно право, Београд, 2011, стр. 133-144