„Српски књижевник Бранко Ћопић рођен је 1. јануара 1915. године у Хашанима код Босанске Крупе. Школовао се у родном мјесту, Бихаћу, Бањој Луци, Сарајеву и Београду, гдје је и дипломирао 1940. године. Одликовао се... Био је...“
Пише: Драгослав Илић
Тешко да би један овакав, сасвим пристојан (и – сложићете се – политички коректан) почетак биографије „нашег“ великог књижевника, могао да изазове негодовање иједног мислећег бића. Али, ако узмемо у обзир сад већ вишедеценијско институционално непристајање Народне библиотеке Босне и Херцеговине на овакво „сврставање“, којем се од прије неки дан придружује и новинарка и књижевница (!) Радмила Карлаш, видјећемо да баш и није тако...
Шта то ЊИМА, у ствари, смета? Рецимо, најприје, да се дотична буни против сврставања Бранка Ћопића у ред српских писаца. Она, наиме, налази да је Ћопић босанскохерцеговачки и југословенски писац којем српство није значило више од рубрике у родном листу, те да је био ''доживотно 'инфициран' босанским пејзажима, Уном, Бихаћком крајином, уопште узевши, Босанском Крајином''; поентирајући аргументом видовите Зорке: Ћопић би – вели она – ''несумњиво (!), да је жив одбрусио националистима да је он мало већи од тог претинца на којем пише 'Србин'. И вјероватно да се гоне у мајчину''.
Узевши све у обзир, ауторка закључује како је сврставање Ћопића у ред српских писаца (и не само њега, јер се у тексту помињу још неки – по властитом опредјељењу и увјерењу! – српски писци: Куленовић, Селимовић и Андрић) дјело националиста, шовиниста, па и фашиста којима је Бранко помало драг као Србин; још само да му ампутирају Народноослободилачку борбу... Тако је говорила Радмила.
Шта то ЊИМА, у ствари, смета? Рецимо, најприје, да се дотична буни против сврставања Бранка Ћопића у ред српских писаца. Она, наиме, налази да је Ћопић босанскохерцеговачки и југословенски писац којем српство није значило више од рубрике у родном листу, те да је био ''доживотно 'инфициран' босанским пејзажима, Уном, Бихаћком крајином, уопште узевши, Босанском Крајином''; поентирајући аргументом видовите Зорке: Ћопић би – вели она – ''несумњиво (!), да је жив одбрусио националистима да је он мало већи од тог претинца на којем пише 'Србин'. И вјероватно да се гоне у мајчину''.
Узевши све у обзир, ауторка закључује како је сврставање Ћопића у ред српских писаца (и не само њега, јер се у тексту помињу још неки – по властитом опредјељењу и увјерењу! – српски писци: Куленовић, Селимовић и Андрић) дјело националиста, шовиниста, па и фашиста којима је Бранко помало драг као Србин; још само да му ампутирају Народноослободилачку борбу... Тако је говорила Радмила.
А Заратустра мудро шути...
Наравно да је на чело поменутих иста (као и иних злочиначких организација) ставила Караџића, који је, ни мање ни више, Босанску Крупу и Босанску Крајину хтио назвати српским, са великим „С“! Његово злочиначко дјело наставили су, разумије се, други караџићи (будући да је овај са великим „К“, као што знамо, био оправдано одсутан и као такав објективно спријечен да га сам заврши), а један од њих је – погађате – и ''врач мањег блентитета''.
Како је, упркос злочиначким настојањима, Крупа ипак остала босанска, дакле у склопу већег блентитета, од мањег се очекује (и захтијева!) да престане да Ћопића ''поново проглашава Србином''! (Обратимо пажњу на ово „поново“! Питамо се, ко је то и када Ћопића прогласио Србином ако га сад неко други „поново проглашава“, и коме је наш Бранчило припадао у међувремену.) Будући да ови мањи не одустају од своје злочиначке намјере, правдољубива ауторка их назива силеџијама, а њихово непочинство (поновно проглашење Ћопића Србином) „силовањем културног простора“ (ваљда босанскохерцеговачког културног модела), и то – у мозак! А знамо да је мозак најподеснији орган за силовање... На крају, списатељица закључује: ''Између, Бранка великог човјека и писца и Бранка Србина је велики процјеп. У којем се налазе све глупости и заблуде, као и оно силовање културног простора из ове приче.'' Поштујући увјерења наше суграђанке, а уз дубоко уважавање и лика и дјела, нећемо се бавити чињеницом да дотична не разликује националну припадност од националног шовинизма и да им придаје исто значење. Стога и не чуди њено увјерење како Србин (читај: шовиниста, фашиста и сл.) и не може бити велики човјек и писац. Не, она уопште не употребљава „говор мржње“; само вам се чини... Но, вратимо се Ћопићевом родном листу и дјечјим болестима.
Наравно да је на чело поменутих иста (као и иних злочиначких организација) ставила Караџића, који је, ни мање ни више, Босанску Крупу и Босанску Крајину хтио назвати српским, са великим „С“! Његово злочиначко дјело наставили су, разумије се, други караџићи (будући да је овај са великим „К“, као што знамо, био оправдано одсутан и као такав објективно спријечен да га сам заврши), а један од њих је – погађате – и ''врач мањег блентитета''.
Како је, упркос злочиначким настојањима, Крупа ипак остала босанска, дакле у склопу већег блентитета, од мањег се очекује (и захтијева!) да престане да Ћопића ''поново проглашава Србином''! (Обратимо пажњу на ово „поново“! Питамо се, ко је то и када Ћопића прогласио Србином ако га сад неко други „поново проглашава“, и коме је наш Бранчило припадао у међувремену.) Будући да ови мањи не одустају од своје злочиначке намјере, правдољубива ауторка их назива силеџијама, а њихово непочинство (поновно проглашење Ћопића Србином) „силовањем културног простора“ (ваљда босанскохерцеговачког културног модела), и то – у мозак! А знамо да је мозак најподеснији орган за силовање... На крају, списатељица закључује: ''Између, Бранка великог човјека и писца и Бранка Србина је велики процјеп. У којем се налазе све глупости и заблуде, као и оно силовање културног простора из ове приче.'' Поштујући увјерења наше суграђанке, а уз дубоко уважавање и лика и дјела, нећемо се бавити чињеницом да дотична не разликује националну припадност од националног шовинизма и да им придаје исто значење. Стога и не чуди њено увјерење како Србин (читај: шовиниста, фашиста и сл.) и не може бити велики човјек и писац. Не, она уопште не употребљава „говор мржње“; само вам се чини... Но, вратимо се Ћопићевом родном листу и дјечјим болестима.
Еј Бурсаћи, на северу Бачке
Из Бранкових приповједака за дјецу сазнајемо како је „мамино мудро магаре“ прве представе о временима прошлим стицало читајући српску епску поезију и слушајући о великим подвизима српских јунака из српских буна против Турака. Надахнут епским насљеђем, потоњи писац је градио ликове који ће у вријеме његовог младићства ратовати у неким другим (да ли и суштински другачијим?) околностима; не мијењајући при том њихов етички кодекс. Док га не разувјери његов политички комесар, Николетина Бурсаћ, зна само за Турке као непријатеље. Оне који су читали и прочитали доживљаје митраљесца голубијег срца не треба подсјећати шта је у Николетиној и главама његових сабораца (исте етничке припадности!) значила ријеч „Турчин“. Или, због чега Николетина пере ноге прије него ступи на – за њега – свету косовску земљу...
У „Глувом баруту“, пак, читамо о трагедији српских устаника у ондашњој Босанској Крајини, у „Осмој офанзиви“ о несрећи српских колониста након Другог свјетског рата... Из Ћопићевих дјела (не, нисмо му ампутирали учешће у НОБ-у) сазнајемо да је устанак у Босанској Крајини био српски, као и то да је био подигнут против хрватских и муслиманских усташа. (О овоме видјети више у Ћопићевом роману „Пролом.) Подсјећамо да су „југословенски“ историчари, а међу њима и академик Енвер Реџић и Бранко Бокан, о свему овоме проговорили тек након 1991. године... Паметном доста.
Доживотна инфицираност Завичајем (у Ћопићевом случају „босанским пејзажима, Уном, Бихаћком крајином, уопште узевши, Босанском Крајином“), као непрележана дјечја болест, у животу већине људи – а барем нам у књижевности таквих примјера не фали – није ништа ново под сунцем, па не видимо зашто би са Ћопићем било другачије. Но, прије него Радмила Карлаш у неком свом будућем анализовању Ћопића и ћопићевског устврди како ни простодушни митраљезац Бурсаћ није Србин – него, рецимо, „босански крајишник“ или шта већ – да видимо шта то дјеца знају о Завичају...
Демографија... Према свим пописима из времена које претходи Другом свјетском рату, од првог аустроугарског 1879. године до посљедњег предратног 1931. године, подручје Босанске Крајине са оба њена дијела, бањалучким и бихаћким, насељавали су Срби: не мање од 63%.
Исто тако, сва доступна етнолошка литература о Босанској Крајини свједочи да је ријеч о српском етничком простору. Истини за вољу, етничка слика Бихаћке Крајине знатно је измијењена у периоду 1941-1945. (о „узроцима“ пише и Ћопић у поменутим дјелима), а након 1995. у овим крајевима налазимо свега 2-3% српског становништва.
Нећемо се овдје бавити питањима типа како је могуће да територију на којој су Срби извршили етничко чишћење несрпског становништва (у више наврата) данас насељава свега 2-3% припадника овог злочиначког народа, али не можемо да се не сложимо са дијагнозом Радмиле Карлаш: Ћопић је заиста остао „доживотно инфициран“ са оних не мање од 63% српских пејсажа, са све становништвом. Остаје отворено питање босанскохерцеговачког и југословенског у преосталих 37%...
И у овоме се слажемо са ауторком: користећи се истим оним методом видовите Зорке, одговорно тврдимо да би наш Бранкеља заиста ''послао у мајчину'' и Караџића и караџиће, ако би му преименовали Крупу и Крајину. А зашто? Па зато што раздвајају нераздвојиво: босански-РЕГИОНАЛНИ од српског-ЕТНИЧКОГ идентитета.
Успаванка за Радмилу К. Преостаје нам још само да се осврнемо на компетентност наше списатељице: Радмила Карлаш је бањалучка новинарка. Новинарством је почела да се бави у 11. години у Џубоксу и ревији Филм. Дипломирала је Политичке науке у Загребу и писала за Вечерње Новости, Арену и Мариборски кај. Почетком посљедњег рата учествовала је у оснивању алтернативног листа Нови прелом. Однедавно се бави и књижевним радом и досад је објавила двије књиге.
Након рата била је активна у читавом низу невладиних организација: Amnesty International за БиХ, Међународни форум Босна, Асоцијација Сарајево из Руана, Хелсиншки одбор за људска права Србије и БиХ и друге.
Будући да је ријеч о образованој, свестраној и друштвено ангажованој особи чије компетенције – а узевши у обзир и несумњиво познавање Ћопићевог дјела, очитовано у њеном чланку Босански Ћопић у инат српском Ћопићу – не можемо порећи, остаје нам да закључимо како се и овдје, у Ћопићевој Крајини, сусрећемо са једним од оних силованих-у-културни-простор мозгова, који своју (без)личн(осн)у трагедију топло препоручују остатку народа у чијем окружењу, држави или – нека јој буде – блентитету станују (ако му већ не припадају); дакле – како већ рече велики српски режисер, именом Немања – са једним од оних, мишева ''који лажу за плату и говоре да смо нико и ништа''.
Или, како би то рекао један од ликова српског Нобеловца: „Аферим, кењчино! Ачкосум, пиле од сокола!“
Пише Драгослав Илић
Преузето са http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=4665
Из Бранкових приповједака за дјецу сазнајемо како је „мамино мудро магаре“ прве представе о временима прошлим стицало читајући српску епску поезију и слушајући о великим подвизима српских јунака из српских буна против Турака. Надахнут епским насљеђем, потоњи писац је градио ликове који ће у вријеме његовог младићства ратовати у неким другим (да ли и суштински другачијим?) околностима; не мијењајући при том њихов етички кодекс. Док га не разувјери његов политички комесар, Николетина Бурсаћ, зна само за Турке као непријатеље. Оне који су читали и прочитали доживљаје митраљесца голубијег срца не треба подсјећати шта је у Николетиној и главама његових сабораца (исте етничке припадности!) значила ријеч „Турчин“. Или, због чега Николетина пере ноге прије него ступи на – за њега – свету косовску земљу...
У „Глувом баруту“, пак, читамо о трагедији српских устаника у ондашњој Босанској Крајини, у „Осмој офанзиви“ о несрећи српских колониста након Другог свјетског рата... Из Ћопићевих дјела (не, нисмо му ампутирали учешће у НОБ-у) сазнајемо да је устанак у Босанској Крајини био српски, као и то да је био подигнут против хрватских и муслиманских усташа. (О овоме видјети више у Ћопићевом роману „Пролом.) Подсјећамо да су „југословенски“ историчари, а међу њима и академик Енвер Реџић и Бранко Бокан, о свему овоме проговорили тек након 1991. године... Паметном доста.
Доживотна инфицираност Завичајем (у Ћопићевом случају „босанским пејзажима, Уном, Бихаћком крајином, уопште узевши, Босанском Крајином“), као непрележана дјечја болест, у животу већине људи – а барем нам у књижевности таквих примјера не фали – није ништа ново под сунцем, па не видимо зашто би са Ћопићем било другачије. Но, прије него Радмила Карлаш у неком свом будућем анализовању Ћопића и ћопићевског устврди како ни простодушни митраљезац Бурсаћ није Србин – него, рецимо, „босански крајишник“ или шта већ – да видимо шта то дјеца знају о Завичају...
Демографија... Према свим пописима из времена које претходи Другом свјетском рату, од првог аустроугарског 1879. године до посљедњег предратног 1931. године, подручје Босанске Крајине са оба њена дијела, бањалучким и бихаћким, насељавали су Срби: не мање од 63%.
Исто тако, сва доступна етнолошка литература о Босанској Крајини свједочи да је ријеч о српском етничком простору. Истини за вољу, етничка слика Бихаћке Крајине знатно је измијењена у периоду 1941-1945. (о „узроцима“ пише и Ћопић у поменутим дјелима), а након 1995. у овим крајевима налазимо свега 2-3% српског становништва.
Нећемо се овдје бавити питањима типа како је могуће да територију на којој су Срби извршили етничко чишћење несрпског становништва (у више наврата) данас насељава свега 2-3% припадника овог злочиначког народа, али не можемо да се не сложимо са дијагнозом Радмиле Карлаш: Ћопић је заиста остао „доживотно инфициран“ са оних не мање од 63% српских пејсажа, са све становништвом. Остаје отворено питање босанскохерцеговачког и југословенског у преосталих 37%...
И у овоме се слажемо са ауторком: користећи се истим оним методом видовите Зорке, одговорно тврдимо да би наш Бранкеља заиста ''послао у мајчину'' и Караџића и караџиће, ако би му преименовали Крупу и Крајину. А зашто? Па зато што раздвајају нераздвојиво: босански-РЕГИОНАЛНИ од српског-ЕТНИЧКОГ идентитета.
Успаванка за Радмилу К. Преостаје нам још само да се осврнемо на компетентност наше списатељице: Радмила Карлаш је бањалучка новинарка. Новинарством је почела да се бави у 11. години у Џубоксу и ревији Филм. Дипломирала је Политичке науке у Загребу и писала за Вечерње Новости, Арену и Мариборски кај. Почетком посљедњег рата учествовала је у оснивању алтернативног листа Нови прелом. Однедавно се бави и књижевним радом и досад је објавила двије књиге.
Након рата била је активна у читавом низу невладиних организација: Amnesty International за БиХ, Међународни форум Босна, Асоцијација Сарајево из Руана, Хелсиншки одбор за људска права Србије и БиХ и друге.
Будући да је ријеч о образованој, свестраној и друштвено ангажованој особи чије компетенције – а узевши у обзир и несумњиво познавање Ћопићевог дјела, очитовано у њеном чланку Босански Ћопић у инат српском Ћопићу – не можемо порећи, остаје нам да закључимо како се и овдје, у Ћопићевој Крајини, сусрећемо са једним од оних силованих-у-културни-простор мозгова, који своју (без)личн(осн)у трагедију топло препоручују остатку народа у чијем окружењу, држави или – нека јој буде – блентитету станују (ако му већ не припадају); дакле – како већ рече велики српски режисер, именом Немања – са једним од оних, мишева ''који лажу за плату и говоре да смо нико и ништа''.
Или, како би то рекао један од ликова српског Нобеловца: „Аферим, кењчино! Ачкосум, пиле од сокола!“
Пише Драгослав Илић
Преузето са http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=4665