Уз бројне легенде, грађанска историографија исплела је фину реторику о Петроварадинској тврђави, која је далеко од стварности, али она је много упечатљивија: на овом месту човек је живео још пре 120.000 година
Нови Сад – Мало је места у Европи где се у континуитету може сагледати целокупна људска прошлост. Једно од таквих је Петроварадинска тврђава, Лаичка јавност познаје њен средњовековни период, када су овде боравили угарски краљеви Андраш III, Карло Роберт, Сигисмунд, па Матија Корвин,користећи јекао утврђено склониште и место за одмор. Или онај нешто каснији период, у време аустријског цара Леополда I и кнеза Кроја, ипочетка градње (1692) фортификације каква и данас стоји на стени изнад Дунава.
Мање се зна да је на Петроварадинској тврђави, приликом заштитних археолошких истраживања која су почела пре неколико година и још трају, откривено вишеслојно налазиште с каменим артефактима који припадају људима последњег леденог доба – неандерталцима, и спадају у најстарије археолошке остатке у Србији (средњи палеолит).
Нови Сад – Мало је места у Европи где се у континуитету може сагледати целокупна људска прошлост. Једно од таквих је Петроварадинска тврђава, Лаичка јавност познаје њен средњовековни период, када су овде боравили угарски краљеви Андраш III, Карло Роберт, Сигисмунд, па Матија Корвин,користећи јекао утврђено склониште и место за одмор. Или онај нешто каснији период, у време аустријског цара Леополда I и кнеза Кроја, ипочетка градње (1692) фортификације каква и данас стоји на стени изнад Дунава.
Мање се зна да је на Петроварадинској тврђави, приликом заштитних археолошких истраживања која су почела пре неколико година и још трају, откривено вишеслојно налазиште с каменим артефактима који припадају људима последњег леденог доба – неандерталцима, и спадају у најстарије археолошке остатке у Србији (средњи палеолит).
Пише: Мирољуб Мијушковић
– На наше велико изненађење, поред уобичајених периода боравка човека на овом месту, појавило се нешто што јужна Европа не познаје. То је отворено палеолитско насеље на врху брда. Да ли је то право насеље или нешто друго, истраживања још не показују. У сваком случају, на овом простору борави човек најмање 15.000 година, а можда и више – каже археолог Музеја града Новог Сада Радован Бунарџић.
Када се на палеолитским налазиштима нађе стотинак алатки, уломака, одбитака које човек произведе, оно се сматра веома богатим. За три године Петроварадинска тврђава је дала седам и по хиљада предмета, што је фасцинантно. Зашто се тек у 21. веку почело са истраживањем овако богатог налазишта?
– Хронична болест је недостатак средстава. Стицајем околности и стручњаци су били криви, јер је једна несмотрена опаска 1959. године да Петроварадинска тврђава нема археологије, да се нема шта ископавати, довела дотле да она остане мимо свих истраживања тридесет година. Када је пуцање бедема тврђаве отишло толико да је било неопходно урадити санацију, градска управа је одобрила средства, а у оквиру тога, како закон прописује, почели су и заштитни археолошки радови – објашњава нам Бунарџић.
– Трагова старијег палеолита нема (од 2,6 милиона до 128.000 године п. н.). И ово нам је много – наставља кроз смешак археолог Бунарџић. – За сада смо дошли до простора на којем човек ради, али још нисмо нашли где пребива. Тамо је онај други део одговора који ми за сада чак ни не наслућујемо. Услови за живот нису били једноставни. Он је био потпуно наг, бос, киша, зима... Морао је да има негде склониште. Ова стена за сада не даје елементе да има неких пећина, поткапина, где је човек могао да се склања.
На Петроварадинској тврђави отворена су три палеолитска налазишта од којих је једно у самој згради старог Арсенала, данас згради Музеја града Новог Сада, где су ископавања почела овога пролећа. Међуналазима углавном се јављају одбици, пострушке, ретуширани одбици иназупчано оруђе. Преовлађујуартефакти од белог кремена који јепо свему судећи добављан из ближегокружења, али и од црвеног јасписа,зеленог, жутог и црногквалитетног кремена. Сличне алатке,само нешто мањих димензија,честе су у средњопалеолитским културама на северу Карпатске котлине и западусредње Европе.
– Сада су у истраживања укључени стручњаци из скоро целе Европе како бисмо покушали да разјаснимо још један детаљ из прошлости нашег поднебља, а то је време стварања лесова, формирања тла оваквог какво данас познајемо. Палеолитског човека налазимо на огољеној стени, што би могло да значи да је он овде био и док тих катаклизмичних догађања није било. То је можда и један од највећих резултата за град Нови Сад, јер практично имамо присуство човека све време од настанка данашњег облика Војводине – истиче археолог Радован Бунарџић.
Зграда Арсенала
Ова зграда је изграђена 1757. године, унутар аустријске тврђаве, на месту где су претходно били праисторијско земљано утврђење, римска тврђава Кузум (Cvsvm), утврђени средњовековни самостан монаха Цистерцита и средњовековна тврђава са краљевском палатом. Поред свих зидања, рушења и прекопавања, скоро на њеној целој површинисачуван је моћан културни слој. Управо на простору где се налазила средњовековна манастирска црква посвећена блаженој Девици Марији налази се слој непоремећеног леса с бројним палеолитским налазима, објашњава Радован Бунарџић.
Извор: Политика
Када се на палеолитским налазиштима нађе стотинак алатки, уломака, одбитака које човек произведе, оно се сматра веома богатим. За три године Петроварадинска тврђава је дала седам и по хиљада предмета, што је фасцинантно. Зашто се тек у 21. веку почело са истраживањем овако богатог налазишта?
– Хронична болест је недостатак средстава. Стицајем околности и стручњаци су били криви, јер је једна несмотрена опаска 1959. године да Петроварадинска тврђава нема археологије, да се нема шта ископавати, довела дотле да она остане мимо свих истраживања тридесет година. Када је пуцање бедема тврђаве отишло толико да је било неопходно урадити санацију, градска управа је одобрила средства, а у оквиру тога, како закон прописује, почели су и заштитни археолошки радови – објашњава нам Бунарџић.
– Трагова старијег палеолита нема (од 2,6 милиона до 128.000 године п. н.). И ово нам је много – наставља кроз смешак археолог Бунарџић. – За сада смо дошли до простора на којем човек ради, али још нисмо нашли где пребива. Тамо је онај други део одговора који ми за сада чак ни не наслућујемо. Услови за живот нису били једноставни. Он је био потпуно наг, бос, киша, зима... Морао је да има негде склониште. Ова стена за сада не даје елементе да има неких пећина, поткапина, где је човек могао да се склања.
На Петроварадинској тврђави отворена су три палеолитска налазишта од којих је једно у самој згради старог Арсенала, данас згради Музеја града Новог Сада, где су ископавања почела овога пролећа. Међуналазима углавном се јављају одбици, пострушке, ретуширани одбици иназупчано оруђе. Преовлађујуартефакти од белог кремена који јепо свему судећи добављан из ближегокружења, али и од црвеног јасписа,зеленог, жутог и црногквалитетног кремена. Сличне алатке,само нешто мањих димензија,честе су у средњопалеолитским културама на северу Карпатске котлине и западусредње Европе.
– Сада су у истраживања укључени стручњаци из скоро целе Европе како бисмо покушали да разјаснимо још један детаљ из прошлости нашег поднебља, а то је време стварања лесова, формирања тла оваквог какво данас познајемо. Палеолитског човека налазимо на огољеној стени, што би могло да значи да је он овде био и док тих катаклизмичних догађања није било. То је можда и један од највећих резултата за град Нови Сад, јер практично имамо присуство човека све време од настанка данашњег облика Војводине – истиче археолог Радован Бунарџић.
Зграда Арсенала
Ова зграда је изграђена 1757. године, унутар аустријске тврђаве, на месту где су претходно били праисторијско земљано утврђење, римска тврђава Кузум (Cvsvm), утврђени средњовековни самостан монаха Цистерцита и средњовековна тврђава са краљевском палатом. Поред свих зидања, рушења и прекопавања, скоро на њеној целој површинисачуван је моћан културни слој. Управо на простору где се налазила средњовековна манастирска црква посвећена блаженој Девици Марији налази се слој непоремећеног леса с бројним палеолитским налазима, објашњава Радован Бунарџић.
Извор: Политика