Књига "Повеља краља Милутина манастиру Бањска" коју су заједно објавили Музеј у Приштини, центар за очување наслеђа Косова и Метохије - Мнемосина и "Службени гласник" представљена је данас у прес центру УНС-а у Београду.
Краљ Милутин Повеља у два тома прво је издање нове Гласникове едиције "Српска средњовековне повеље". Први том чини интегрално фототипско издање изворног рукописа из 1314-1316. године, такозвана Светостефанска хрисовуља коју је краљ Стефан Урош ИИ Милутин издао по завршетку изградње своје гробне задужбине, манастира Светог Стефана у Бањској.
Како је рекао приређивач Ђорђе Трифуновић, свака страница Повеље је у првом тому овог капиталног дела издвојена, обрубљена и представљена у оригиналној величини.
Краљ Милутин Повеља у два тома прво је издање нове Гласникове едиције "Српска средњовековне повеље". Први том чини интегрално фототипско издање изворног рукописа из 1314-1316. године, такозвана Светостефанска хрисовуља коју је краљ Стефан Урош ИИ Милутин издао по завршетку изградње своје гробне задужбине, манастира Светог Стефана у Бањској.
Како је рекао приређивач Ђорђе Трифуновић, свака страница Повеље је у првом тому овог капиталног дела издвојена, обрубљена и представљена у оригиналној величини.
У другом тому, уз превод на савремени српски језик, налазе се и фототип оба издања повеље - београдско Љубомира Ковачевића и бечко Ватрослава Јагића.
Ту су и студије Трифуновића о историјату повеље са прилозима, међу којима је и девет до сада необјављених писама Стојана Новаковића и Јагића о штампању Повеље, студија академика Александра Лопе посвећена топономастици споменика, две студије Виктора Савића о односу изворног текста и његових копија и студија Гордане Томовић о географском простору и границама Милутиногов дарованог властелинства.
Представљајући монографију, Трифуновић је испричао занимљив историјат њена два издања - београдског и бечког која су готово истовремено објављена 1890. године.
Оба издања резултат су "експедиције" мађарских научника, којима се придружио и пољски историчар Јозеф Кожињовски и који су у истамбулском архиву пронашли Повељу. Кожињовски ју је преписао и потом ју је српска Краљевска академија објавила, док је мађарски тим Повељу однео у Будимпешту одакле је, посредовањем дипломате Бењамина Калаја, преписана у Бечу и објављена.Трифуновић је навео и да је Повеља скоро сигурно у оригиналу била у форми калема и да је преписана зарад лакшег руковања истом, будући да је више пута годишње јавно читана.
Према његовим речима, реч је о аутентичном препису из тога времена и једном од најлепших примерака српских рукописног наслеђа 14. века.
Док је дуговни увод - "Аренга" писан чистим књижевним језиком и доказ Милутиновог литерарног и естетског образовања, сама Повеља писана је народним језиком и представља драгоценост за језичка испитивања.
Трифуновић је оценио и да Повеља, чије су објављивање помогли Министарство спољних послова, Министарство културе и Секретаријат за културу града Београда, представља основе за даље културно историјско и историјско проучавање целе грађе.
Краљ Милутин обновио је порушени и разорени храм Св.Стефана првомученика у Бањској и, одредивши га као своју гробну задужбину, поклонио му 75 села и заселака од Срема, преко Ибра, Хвостина и Раса до Плава и Зете.
Извор: Блиц
Ту су и студије Трифуновића о историјату повеље са прилозима, међу којима је и девет до сада необјављених писама Стојана Новаковића и Јагића о штампању Повеље, студија академика Александра Лопе посвећена топономастици споменика, две студије Виктора Савића о односу изворног текста и његових копија и студија Гордане Томовић о географском простору и границама Милутиногов дарованог властелинства.
Представљајући монографију, Трифуновић је испричао занимљив историјат њена два издања - београдског и бечког која су готово истовремено објављена 1890. године.
Оба издања резултат су "експедиције" мађарских научника, којима се придружио и пољски историчар Јозеф Кожињовски и који су у истамбулском архиву пронашли Повељу. Кожињовски ју је преписао и потом ју је српска Краљевска академија објавила, док је мађарски тим Повељу однео у Будимпешту одакле је, посредовањем дипломате Бењамина Калаја, преписана у Бечу и објављена.Трифуновић је навео и да је Повеља скоро сигурно у оригиналу била у форми калема и да је преписана зарад лакшег руковања истом, будући да је више пута годишње јавно читана.
Према његовим речима, реч је о аутентичном препису из тога времена и једном од најлепших примерака српских рукописног наслеђа 14. века.
Док је дуговни увод - "Аренга" писан чистим књижевним језиком и доказ Милутиновог литерарног и естетског образовања, сама Повеља писана је народним језиком и представља драгоценост за језичка испитивања.
Трифуновић је оценио и да Повеља, чије су објављивање помогли Министарство спољних послова, Министарство културе и Секретаријат за културу града Београда, представља основе за даље културно историјско и историјско проучавање целе грађе.
Краљ Милутин обновио је порушени и разорени храм Св.Стефана првомученика у Бањској и, одредивши га као своју гробну задужбину, поклонио му 75 села и заселака од Срема, преко Ибра, Хвостина и Раса до Плава и Зете.
Извор: Блиц