Време је да се лажно европејство истргне из руку баштиника тоталитарног комунизма у Србији, који га систематски фалсификују
У реакцијама на недавни наставак процеса преиспитивања судског процеса комунистичких власти против генерала Драгољуба Драже Михаиловића на истом послу жестоког оспоравања, користећи готово исту терминологију, нашли су се челници данашње етнички очишћене Хрватске, известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин, СУБНОР, војвођански неоаутономаши и најутицајнији део „проевропске“ НВО сцене у Србији. Овај догађај пружа јединствен повод да се на делу разобличи начин на који тобожњи промотери „европских вредности“ у Србији и региону заправо фалсификују и извитоперују те исте вредности, што има последице не само када је реч о процесу преиспитивања судске пресуде генералу Михаиловићу већ и на много ширем плану.
У реакцијама на недавни наставак процеса преиспитивања судског процеса комунистичких власти против генерала Драгољуба Драже Михаиловића на истом послу жестоког оспоравања, користећи готово исту терминологију, нашли су се челници данашње етнички очишћене Хрватске, известилац Европског парламента за Србију Јелко Кацин, СУБНОР, војвођански неоаутономаши и најутицајнији део „проевропске“ НВО сцене у Србији. Овај догађај пружа јединствен повод да се на делу разобличи начин на који тобожњи промотери „европских вредности“ у Србији и региону заправо фалсификују и извитоперују те исте вредности, што има последице не само када је реч о процесу преиспитивања судске пресуде генералу Михаиловићу већ и на много ширем плану.
Извор: Нови Стандард.рс, Александар Павић
Како се, дакле, „европске вредности“ систематски фалсификују у јавном животу Србије и у стварима које имају везе са Србијом? Врло једноставно – тако што се прећуткује онај њихов део који очигледно не одговара прагматичним потребама њихових фалсификатора, који их на крајње варварски начин узимају као из самопослуге, бирајући само оно шта им одговара.
Да видимо прво који им то део одговара. То је свима већ добро познати „антифашизам“, на који се позивају дословно сви противници преиспитивања „судског процеса“ против генерала Михаиловића.
Тако једно саопштење, које су пренели сви важнији медији у Србији, прокламује следеће:
„Антифашизам је темељ на коме почива модерна Европа. Зато је Србија обавезна да негује антифашистичке вредности“ („НВО: Покушај рехабилитације Михаиловића неморалан чин“, 20. 3. 2012, Бета).
Саопштење су потписали Савез антифашиста Србије, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Комитет правника за људска права, Грађанске иницијативе, Центар за практичну политику, Жене у црном, председник координационог одбора Четврте војвођанске конвенције Живан Берисављевић, Центар за културну деконтаминацију, група „Споменик“, БКВ Фонд, Центар за евроатлантске студије, Независно друштво новинара Војводине, Београдски центар за људска права.
У саопштењу од 19. 3. 2012, које је пренео Тањуг, СУБНОР „најављује да ће заштиту историјске истине о Другом светском рату затражити од земаља антихитлеровске коалиције, од држава које баштине традицију слободе, ветеранских организација широм света, од УН и Европске уније, која има утврђене критеријуме и о антифашизму“ а, уз то, “обратиће се и суду у Стразбуру“.
Соња Бисерко изјављује за Дојче веле 30. 3. 2012. да је рехабилитација Михаиловића „процес погубан по саму Србију“, чиме се она „одриче своје антифашистичке прошлости“, која је „још увек темељна вредност саме Европе“.
„НАЈЕВРОПЉАНИ“ И АНТИФАШИЗАМ У разговору за лист „Данас“ („Негативне последице у односима са суседима“, 25. 3. 2012) Јелко Кацин поручује да треба одустати од Михаиловићеве рехабилитације „због грађана Србије и афирмације европских вредности“ те да је „послератна Европа изграђена на антифашистичким вредностима, док рехабилитација Драже Михаиловића представља корак у супротном смеру“.
Тањуг преноси и речи хрватског председника Јосиповића („Рехабилитација Михаиловића противна чињеницама“, 23. 3. 2012.) да ће евентуална рехабилитација „значити велики корак уназад у односу према Другом светском рату и антифашизму“.
Дакле, противници рехабилитације генерала Михаиловића – који се пред јавношћу првенствено легитимишу као „најевропљани“ – громогласно саопштавају да је антифашизам „европска вредност“. Међутим, то је само делимично тачно. Јер антифашизам се не може издвојити, као што то раде претходно цитиране личности и организације, изван корпуса вредности на којима се темељи и изграђује садашња Европа. То би било исто као када би се, на пример, из вредности које је прокламовала Француска револуција издвојила само „једнакост“, без помињања „слободе“ и „братства“. Која је то, дакле, европска вредност коју наведени чиниоци крију као змија ноге иако је јасно апострофирана у дефинишућим документима најрелевантнијих представничких институција на паневропском нивоу – Европског парламента и Парламентарне скупштине Савета Европе? Она је јасно наведена, као интегрални део темеља на којем се граде данашње европске интеграције, у тачки „И“ Резолуције Европског парламента о европској савести и тоталитаризму, усвојене 2. априла 2009. године:
„Од почетка европске интеграције представљају одговор на патње које су последица два светска рата и нацистичке тираније, која је довела до Холокауста као и до ширења тоталитарних и недемократских комунистичких режима у Централној и Источној Европи, као и начин за превазилажење дубоких подела и непријатељства у Европи кроз сарадњу и интеграцију, и окончавање рата и обезбеђивање демократије у Европи.“
Дакле, темељне европске вредности, које се данас материјализују у процесима европских интеграција, као одговор на тоталитарне системе који су угрожавали европски континент и европску слободу током средишњег дела 20. века, су не само „антифашизам“ већ и – сасвим неодвојиво од њега – антинацизам и антикомунизам. Али о овом последњем – антикомунизму – се практично не говори у јавности Србије, не само када је на дневном реду противљење рехабилитацији генерала Михаиловића – већ уопште, бар када о њима говори „проевропска елита“ или, последично, медији који данас обликују јавно мњење Србије. Не само да се не говори већ се готово ништа и не предузима. Зашто? Читајући релевантне европске документе, није тешко докучити разлоге за то.
Поменута резолуција Европског парламента се на самом почетку позива на Резолуцију 1481 Парламентарне скупштине Савета Европе од 25. 1. 2006. „О потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима“, одређујући се на врло јасан начин:
„Тоталитарни комунистички режими, који су били на власти у Централној и Источној Европи у прошлом веку и који су још на власти у неколико држава у свету, без изузетка су карактеристични по масовном кршењу људских права“ (2. тачка“), и
„злочини су правдани у име теорије класне борбе и принципа диктатуре пролетаријата“ (3. тачка).
СФРЈ И ТОТАЛИТАРИЗАМ Да не би било никакве забуне на које се све земље односи Резолуција 1481, па тако и Резолуција Европског парламента, која се на њу позива, треба погледати Документ 10765 од 16. 12. 2005, тј. на Извештај Комитета за политичка питања Парламентарне скупштине СЕ, на основу којег је Резолуција 1481 и донета. Према Експланаторном меморандуму известиоца Линдблада из Шведске, а који чини саставни део овог документа, „више од двадесет земаља на четири различита континента могу се квалификовати као комунистичке или под комунистичком влашћу током одређеног временског периода. Осим Совјетског Савеза и његових шест европских сателита, списак укључује Авганистан, Албанију, Анголу, Бенин, Камбоџу (Кампучију), Кину, Конго, Кубу, Етиопију, Северну Кореју, Лаос, Монголију, Мозамбик, Вијетнам, Јужни Јемен и Југославију“ (секција ИИИ, тачка 21).
Дакле, и стара добра СФРЈ припада групи тоталитарних земаља које су „без изузетака“ биле карактеристичне „по масовном кршењу људских права“, све „у име теорије класне борбе и принципа диктатуре пролетаријата“ – и то од почетка („злочиначка димензија комунистичких режима није била резултат околности, већ последица свесних политика које су артикулисали оснивачи таквих режима још пре доласка на власт“ – тачка 44), па све до самог краја („У СФРЈ сва власт припада радничкој класи у савезу са свим радним људима града и села. Ради изградње друштва као слободне заједнице произвођача, радничка класа и сви радни људи развијају социјалистичку самоуправну демократију као посебан облик диктатуре пролетаријата“, стоји у ставу 1-2 Устава СФРЈ из 1974. године, који је био и последњи важећи устав те земље.
У томе је очигледно и проблем с којим овдашњи тобожњи „европејци“ не знају како да изађу на крај, па га зато и крију од српске јавности. Јер, ако успостављање интегралних „европских вредности“, на које се они непрекидно позивају, подразумева и разрачунавање са наслеђем тоталитарне СФРЈ – а мора, ако смо истински „за Европу“ – то за собом повлачи много тога. На првом месту је елиминација из политичког живота свих који су чинили злочине у време и за рачун тоталитарног комунизма или на разне начине подржавали тоталитарну власт. То је назначено у темељном европском документу који се на ово односи – Резолуцији Парламентарне скупштине Савета Европе 1096 „О мерама за уклањање наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система“ из 1996 (на коју се изворно Резолуција 1481 и позива):
„Скупштина такође препоручује да кривична дела извршена од стране појединаца за време комунистичких тоталитарних режима буду гоњена и санкционисана по стандардном кривичном закону“ (тачка 7), и
„У погледу третмана лица која нису извршила ни једно кривично дело које може бити гоњено у складу са пасусом број 7, али која су ипак држала високе положаје у бившим тоталитарним комунистичким режимима и подржавала их, Скупштина је установила да су неке државе нашле за сходно да уведу административне мере као што су закон о лустрацији или декомунизацији“ (тачка 11).
ЛУСТРИРАНА ЛАТИНКА ПЕРОВИЋ Јасно је да би овакве мере погодиле део утицајног чланства СУБНОР-а – али и индивидуе попут Живана Берисављевића, титоистичког војвођанског аутономаша, Латинке Перовић, бившег секретара СК Србије, Соњу Бисерко, бившег дипломату комунистичке Југославије и сарадника Будимира Лончара, и друге високе функционере СФРЈ, док би онима попут Јове Капичића морало најхитније да буде суђено. Исто тако, Србија би легитимно могла да инсистира у европским институцијама да је за њу неприхватљиво да јој бивши референт општенародне одбране Јелко Кацин држи лекције о демократији.
На другом месту би била рехабилитација, у складу са тачком 8 Резолуције 1096:
„Скупштина препоручује да се гоњење појединачних кривичних дела [извршених од стране појединаца за време комунистичких тоталитарних режима] спроводи истовремено са рехабилитацијом лица осуђених за „злочине“ који у цивилизованом свету не представљају кривично дело, и лица која су неправедно осуђена.“ Дакле, пуна имплементација европских вредности – нужно и неизбежно! – подразумева преиспитивање пресуда тоталитарних комунистичких судова укључујући и пресуде против генерала Михаиловића. У Михаиловићевом случају је очито да се мора елиминисати недоследност оцене коју је о њему изрекао носилац највише функције у водећој демократији света тог доба и оцене коју је изрекао тоталитарни комунистички суд у Београду. Дакле, несравњиво је да Михаиловића комунистички суд обележава као „колаборационисту и издајника“, док га председник САД Труман приликом постхумне доделе Легије за заслуге квалификује следећим речима:
„Генерал Драгољуб Михаиловић истакао се као главни командант југословенских оружаних снага и после као министар војни, организујући и водећи снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944“.
То се, дакле, мора преиспитати јер мора да постоји јединствена оцена „антихитлеровске коалиције“ на коју се СУБНОР селективно позива. Поготово зато што вредности на које се позивају данашње паневропске институције, као што смо видели, јасно успостављају вредносну хијерархију, према којој су институције демократских земаља вредносно супериорне у односу на институције нацистичких, фашистичких и комунистичких режима – па тако и режима комунистичке Југославије. Наравно – ако смо „за Европу“.
На трећем месту би било превредновање историје, у складу са већ цитираним европским документима:
– „Европа неће бити уједињена све док није у стању да формира заједничко виђење своје историје, не призна нацизам, стаљинизам и фашистичке и комунистичке режиме као заједничко наслеђе и омогући поштену и темељну расправу о њиховим злочинима током претходног века“ (став „К“ Резолуције Европског парламента из 2009);
– „Одговарајуће чување историјског сећања, једно свеобухватно преиспитивање европске историје и паневропске спознаје свих историјских аспеката модерне Европе ојачаће европске интеграције“ (закључак 10. исте резолуције);
– „тражи се успостављање Платформе европског памћења и савести која би подржала умрежавање и сарадњу националних истраживачких института специјализованих за предмет тоталитарне историје, и стварање паневропског документационог центра/меморијала за жртве свих тоталитарних режима“; и
– „Министарски комитет требало би да у земљама чланицама Савета Европе започне кампању освешћивања о злочинима комунизма. То укључује и ревизију школских уџбеника. Требало би охрабрити државе чланице Савета Европе да то ураде на националном нивоу“ (закључак 54 Извештаја Известиоца СЕ Линдблада, Документ 10765).
СУД „ИСТОРИЧАРКЕ“ ПРПА Тобожњи „европејци“ су, разуме се, у приличном страху од овога. Тако потписници поменутог саопштења против Михаиловићеве рехабилитације упозоравају:
„Суд није надлежан за успостављање неке нове прошлости, нити сме да ниподаштава непобитне чињенице о којима сведоче бројни документи, не само у домаћим него и у најпознатијим страним архивима“, док СУБНОР посебно, као што је већ наведено, „најављује да ће заштиту историјске истине о Другом светском рату затражити од земаља антихитлеровске коалиције“.
Надајмо се да ће то и урадити – јер ће их творци поменутих европских докумената неминовно питати зашто желе да заштите тековине тоталитарне комунистичке историографије као и то која је тачно била улога појединих његових чланова у успостављању тоталитарног терора у Југославији.
Ипак, најзанимљивија је реакција „историчарке“ Бранке Прпе („Рехабилитацијом Михаиловића Србија се одриче антифашистичке прошлости“, Дојче веле, 30. 3. 2012.). Осим што негира председника САД Трумана и највише америчке институције тврдњом да се генерал Михаиловић није супротставио „окупационим силама у тадашњој раскомаданој Југославији“ (зато и наводнице на њено звање, које је заправо „монтипајтоновско“, како се она сама изразила у погледу процеса везаног за генерала Михаиловића), Прпа тврди и да се преиспитивањем пресуде једног тоталитарног комунистичког суда „на један хајдучки начин мењају историја и вредносни систем“. Који вредносни систем? Па управо вредносни систем тоталитарног комунизма. То је оно што Прпа и истомишљеници – попут још једне „историчарке“, Дубравке Стојановић, која би да ревидира уџбенике, али да остави, па чак и учврсти тековине тоталитаризма у њима – под окриљем тобожњег „европејства“, желе да сачувају – а да се Европа, наравно, не досети.
Надовезујући се на тоталитаристичку апологију поменуте „историчарке“, долазимо и до четврте тачке коју нам је она у истом чланку врло лепо и сажето објаснила:
„Негирати партизански покрет, антифашизам и АВНОЈ значи тврдити да границе нису дефинитивне. То је идеолошка основа за неке будуће, могуће, расправе на тему граница.“
У овоме лежи и разлог зашто и неки тобожњи „европејци“ из саме Европе (а и САД) превише не инсистирају на томе да се Србија суочи са наслеђем тоталитарног комунизма на свом тлу. Јер АВНОЈ и његове границе су управо један од најважнијих и најпогубнијих делова наслеђа тоталитарног комунизма на тлу бивше Југославије. Осим што су очигледно биле основа за грађански рат који је избио почетком 90-тих, авнојевске границе заправо представљају једну од кључних компоненти бољшевизације ових простора, према замислима Коминтерне. А која је нација била главна мета револуционарног стремљења и насиља Коминтерне и тоталитарног комунизма на овим просторима? Одговор је јасан – српска нација.
КОМУНИЗАМ ПРОТИВ СРБА Покојни академик Димитрије Богдановић је сажето изложио како је српска нација – дакле Срби као колективитет – била главна мета тоталитарног комунизма, наводећи да ни једна фракција КПЈ није довела у питање оцене Коминтерне изнете на Петом проширеном пленуму ИК КИ из 1925, „а поготову не оцену о српској 'угњетачкој нацији'. У одлукама Коминтерне могу се наћи и позиви на тактичко разликовање национализма 'угњетаваних' народа у односу на национализам јединога 'угњетачког' народа, тако да је борба против 'српског национализма' имала да буде главни задатак КПЈ, нарочито српских комуниста у Србији. Упоредо с тим требало је помагати сваки сепаратистички, антијугословенски и антисрпски националистички покрет у Југославији“ („Књига о Косову“, стр. 269-270, Београд 1986).
Авноје управо главна тековина тоталитарног комунизма на овим просторима, који је наступао готово расистички када је реч о српском народу. У име суочавања са тим наслеђем, српски народ свакако има право да се позабави Авнојем, и његовим утицајем на српску нацију у целини. Такође му разрачунавање са авнојевским наслеђем даје прилику да искристалише истински антифашизам у оба своја антихитлеровска покрета, и да јасно раздвоји оне који су се борили за слободу од окупатора под различитим заставама и оних који су то чинили из разних идеалистичких побуда, од оних који су се опортунистички и каријеристички борили за успостављање тоталитарног система власти на југословенском простору и који настоје да разним методама бране његове тековине – а и своје привилегије – дан-данас, а што огромна већина патриотских припадника партизанског покрета отпора, као и некадашњих дисидената из доба тоталитарног комунизма, не чини. Да ли је сада још јасније зашто се, позивајући се само на „антифашизам“ – али не и на антикомунизам – Прпе, Перовићке, Бисерке, Павићевићке, Стојановићке, Ракић-Водинелићке, Минићке, Берисављевићи, Дерете, Кораћи, Капичићи, заједно са званичном Хрватском – која се уствари темељи и на злочинима нацизма и на злочинима комунизма – заправо опиру истинској „европеизацији“ Србије, па тако и преиспитивању комунистичких судских процеса, укључујући и процес против генерала Михаиловића? Да ли је јасно да би и свако залагање на пр. Ненада Чанка за враћање тековина Устава из 1974. године, заснованог на диктатури пролетаријата, у истински европској Србији морало да буде већ у старту не само дисквалификовано већ и кажњиво? И да ли је јасно да одрицање од тоталитарног авнојевског наслеђа даје Србији врло јаке аргументе у одбрани њених основних националних интереса у европској арени, и да се сваки цинични западни покушај наметања континуитета антисрпских поставки југословенског тоталитарног комунизма може најбоље бранити управо позивањем на европску вредност дистанцирања од свих врста тоталитарног наслеђа, укључујући и наслеђа СФРЈ? Па, ако одређене западне силе желе да намећу решења Србији на основу модела тоталитарног комунизма, Србија има свако легитимно право да им се супротстави, позивајући се управо на релевантне европске документе.
Данашња Србија се лако може препознати у тачки 3 већ цитиране Резолуције 1096, која пророчки говори о томе шта чека земље које се не буду суочиле са тоталитарним комунистичким наслеђем:
„Опасности од неуспешног транзиционог процеса су вишеструке. У најбољем случају, уместо демократије владаће олигархија, уместо владавине права – корупција, а уместо људских права организовани криминал. У најгорем случају, резултат би могао да буде 'плишана рестаурација' тоталитарног режима…“
ЛАЖНО ЕВРОПЕЈСТВО У Србији Берлински зид још није пао у пуном, европском смислу те речи јер се она није суочила и обрачунала са наслеђем тоталитарног комунизма на свом простору. Штавише, очигледно је да носиоци старог, дискредитованог, криминализованог-на-европском-нивоу поретка, тј. они чији је циљ да се његове антицивилизацијске и антисрпске тековине трајно укорене, још увек воде главну реч у држави. Један од плодова по којим се могу познати је и начин на који су идеологизовали сам појам Европске уније, претварајући га у догматско оружје за обрачун са политичким противницима, уместо у средство за приказивање ЕУ-стандарда у пракси, чиме су они, више него ико други, допринели паду популарности ЕУ у Србији, која, што је догматистичка проЕУ пропаганда, све више личи на заостале делове подсахарске Африке. Није дакле само реч о преиспитивању суђења генералу Михаиловићу. Ствар је много шира и дубља од тога.
Реч је о томе да Србија суштински не може да крене напред док не раскине са свим кључним видовима тоталитарног комунистичког наслеђа, укључујући и његовим апологетима, цинично прерушеним у „европејце“, тј. „ЕУропејце“. При томе она то не сме да ради по цену изазивања новог грађанског или чак и друштвеног рата у свом средишту, нити тако да игнорише контекст антифашистичке борбе током Другог светског рата и ратних околности које су гурнуле неке на једну а друге на другу страну идеолошке међе, која је унутар нападнуте српске нације вештачки повучена. Нити то треба радити тако да се идеологизује спољна политика према земљама у којима је комунизам дошао под другим околностима и које транзиционе процесе воде на свој начин, у складу са својим специфичностима. Начин да се у садашњим специфичним српским условима одвоји жито од кукоља је да мете декомунизације буду они који раде на очувању или васпостављању тоталитарног комунистичког наслеђа оличеног у авнојевским тековинама и који се нису јасно дистанцирали од метода бољшевизације балканског и ексЈу простора, међу којима су и авнојевске границе и „аутономије“. То је заправо једна мала али агресивна мањина, која је узурпирала европску причу и извитоперила је изван препознатљивости и с којом Србија дословце мора да рашчисти – ако жели да се у потпуности врати у Европу – која не обухвата само Европску унију већ цео простор који чине чланице Савета Европе – или, боље рећи, да врати свој део Европе себи. А титоистички комунизам и његово тоталитарно наслеђе се не могу сматрати легитимним делом било које европске цивилизације
Српска нација има све основе да се ослободи тоталитарног наслеђа у оквиру темељних вредности данашње Европе – и унутар ЕУ и изван ње – и да захтева да сама Европа – и унутар и ван ЕУ – буде њима доследна, бар у својим односима са Србијом. Зато је време да се лажно „европејство“ истргне из руку баштиника тоталитарног комунизма у Србији, који су га извитоперили и који га систематски фалсификују и да се основне антитоталитарне тековине, на којим је саздана демократска антитоталитарна Европа уграде темељно, у пуној мери, у јавни, културни и образовни живот Србије.
Имамо основе за то. Време је да кренемо у акцију. Лажни „европејци“ су ионако разградили сопствену грађевину. Неприхватљиво је да у име свог лажног извитопереног, фалсификованог „европејства“ и даље држе Србију на маргинама сопственог европског цивилизацијског простора, којем је интегрално одувек припадала, и којем је и сама дала непроцењив допринос. Они су ти који треба да страхују и који напокон треба да полажу рачуне – и Србији и данашњој Европи, тј. оном делу Европе који дели вредности антитоталитаризма, у свим његовим облицима" .
Да видимо прво који им то део одговара. То је свима већ добро познати „антифашизам“, на који се позивају дословно сви противници преиспитивања „судског процеса“ против генерала Михаиловића.
Тако једно саопштење, које су пренели сви важнији медији у Србији, прокламује следеће:
„Антифашизам је темељ на коме почива модерна Европа. Зато је Србија обавезна да негује антифашистичке вредности“ („НВО: Покушај рехабилитације Михаиловића неморалан чин“, 20. 3. 2012, Бета).
Саопштење су потписали Савез антифашиста Србије, Хелсиншки одбор за људска права у Србији, Комитет правника за људска права, Грађанске иницијативе, Центар за практичну политику, Жене у црном, председник координационог одбора Четврте војвођанске конвенције Живан Берисављевић, Центар за културну деконтаминацију, група „Споменик“, БКВ Фонд, Центар за евроатлантске студије, Независно друштво новинара Војводине, Београдски центар за људска права.
У саопштењу од 19. 3. 2012, које је пренео Тањуг, СУБНОР „најављује да ће заштиту историјске истине о Другом светском рату затражити од земаља антихитлеровске коалиције, од држава које баштине традицију слободе, ветеранских организација широм света, од УН и Европске уније, која има утврђене критеријуме и о антифашизму“ а, уз то, “обратиће се и суду у Стразбуру“.
Соња Бисерко изјављује за Дојче веле 30. 3. 2012. да је рехабилитација Михаиловића „процес погубан по саму Србију“, чиме се она „одриче своје антифашистичке прошлости“, која је „још увек темељна вредност саме Европе“.
„НАЈЕВРОПЉАНИ“ И АНТИФАШИЗАМ У разговору за лист „Данас“ („Негативне последице у односима са суседима“, 25. 3. 2012) Јелко Кацин поручује да треба одустати од Михаиловићеве рехабилитације „због грађана Србије и афирмације европских вредности“ те да је „послератна Европа изграђена на антифашистичким вредностима, док рехабилитација Драже Михаиловића представља корак у супротном смеру“.
Тањуг преноси и речи хрватског председника Јосиповића („Рехабилитација Михаиловића противна чињеницама“, 23. 3. 2012.) да ће евентуална рехабилитација „значити велики корак уназад у односу према Другом светском рату и антифашизму“.
Дакле, противници рехабилитације генерала Михаиловића – који се пред јавношћу првенствено легитимишу као „најевропљани“ – громогласно саопштавају да је антифашизам „европска вредност“. Међутим, то је само делимично тачно. Јер антифашизам се не може издвојити, као што то раде претходно цитиране личности и организације, изван корпуса вредности на којима се темељи и изграђује садашња Европа. То би било исто као када би се, на пример, из вредности које је прокламовала Француска револуција издвојила само „једнакост“, без помињања „слободе“ и „братства“. Која је то, дакле, европска вредност коју наведени чиниоци крију као змија ноге иако је јасно апострофирана у дефинишућим документима најрелевантнијих представничких институција на паневропском нивоу – Европског парламента и Парламентарне скупштине Савета Европе? Она је јасно наведена, као интегрални део темеља на којем се граде данашње европске интеграције, у тачки „И“ Резолуције Европског парламента о европској савести и тоталитаризму, усвојене 2. априла 2009. године:
„Од почетка европске интеграције представљају одговор на патње које су последица два светска рата и нацистичке тираније, која је довела до Холокауста као и до ширења тоталитарних и недемократских комунистичких режима у Централној и Источној Европи, као и начин за превазилажење дубоких подела и непријатељства у Европи кроз сарадњу и интеграцију, и окончавање рата и обезбеђивање демократије у Европи.“
Дакле, темељне европске вредности, које се данас материјализују у процесима европских интеграција, као одговор на тоталитарне системе који су угрожавали европски континент и европску слободу током средишњег дела 20. века, су не само „антифашизам“ већ и – сасвим неодвојиво од њега – антинацизам и антикомунизам. Али о овом последњем – антикомунизму – се практично не говори у јавности Србије, не само када је на дневном реду противљење рехабилитацији генерала Михаиловића – већ уопште, бар када о њима говори „проевропска елита“ или, последично, медији који данас обликују јавно мњење Србије. Не само да се не говори већ се готово ништа и не предузима. Зашто? Читајући релевантне европске документе, није тешко докучити разлоге за то.
Поменута резолуција Европског парламента се на самом почетку позива на Резолуцију 1481 Парламентарне скупштине Савета Европе од 25. 1. 2006. „О потреби међународне осуде злочина тоталитарних комунистичких режима“, одређујући се на врло јасан начин:
„Тоталитарни комунистички режими, који су били на власти у Централној и Источној Европи у прошлом веку и који су још на власти у неколико држава у свету, без изузетка су карактеристични по масовном кршењу људских права“ (2. тачка“), и
„злочини су правдани у име теорије класне борбе и принципа диктатуре пролетаријата“ (3. тачка).
СФРЈ И ТОТАЛИТАРИЗАМ Да не би било никакве забуне на које се све земље односи Резолуција 1481, па тако и Резолуција Европског парламента, која се на њу позива, треба погледати Документ 10765 од 16. 12. 2005, тј. на Извештај Комитета за политичка питања Парламентарне скупштине СЕ, на основу којег је Резолуција 1481 и донета. Према Експланаторном меморандуму известиоца Линдблада из Шведске, а који чини саставни део овог документа, „више од двадесет земаља на четири различита континента могу се квалификовати као комунистичке или под комунистичком влашћу током одређеног временског периода. Осим Совјетског Савеза и његових шест европских сателита, списак укључује Авганистан, Албанију, Анголу, Бенин, Камбоџу (Кампучију), Кину, Конго, Кубу, Етиопију, Северну Кореју, Лаос, Монголију, Мозамбик, Вијетнам, Јужни Јемен и Југославију“ (секција ИИИ, тачка 21).
Дакле, и стара добра СФРЈ припада групи тоталитарних земаља које су „без изузетака“ биле карактеристичне „по масовном кршењу људских права“, све „у име теорије класне борбе и принципа диктатуре пролетаријата“ – и то од почетка („злочиначка димензија комунистичких режима није била резултат околности, већ последица свесних политика које су артикулисали оснивачи таквих режима још пре доласка на власт“ – тачка 44), па све до самог краја („У СФРЈ сва власт припада радничкој класи у савезу са свим радним људима града и села. Ради изградње друштва као слободне заједнице произвођача, радничка класа и сви радни људи развијају социјалистичку самоуправну демократију као посебан облик диктатуре пролетаријата“, стоји у ставу 1-2 Устава СФРЈ из 1974. године, који је био и последњи важећи устав те земље.
У томе је очигледно и проблем с којим овдашњи тобожњи „европејци“ не знају како да изађу на крај, па га зато и крију од српске јавности. Јер, ако успостављање интегралних „европских вредности“, на које се они непрекидно позивају, подразумева и разрачунавање са наслеђем тоталитарне СФРЈ – а мора, ако смо истински „за Европу“ – то за собом повлачи много тога. На првом месту је елиминација из политичког живота свих који су чинили злочине у време и за рачун тоталитарног комунизма или на разне начине подржавали тоталитарну власт. То је назначено у темељном европском документу који се на ово односи – Резолуцији Парламентарне скупштине Савета Европе 1096 „О мерама за уклањање наслеђа бивших комунистичких тоталитарних система“ из 1996 (на коју се изворно Резолуција 1481 и позива):
„Скупштина такође препоручује да кривична дела извршена од стране појединаца за време комунистичких тоталитарних режима буду гоњена и санкционисана по стандардном кривичном закону“ (тачка 7), и
„У погледу третмана лица која нису извршила ни једно кривично дело које може бити гоњено у складу са пасусом број 7, али која су ипак држала високе положаје у бившим тоталитарним комунистичким режимима и подржавала их, Скупштина је установила да су неке државе нашле за сходно да уведу административне мере као што су закон о лустрацији или декомунизацији“ (тачка 11).
ЛУСТРИРАНА ЛАТИНКА ПЕРОВИЋ Јасно је да би овакве мере погодиле део утицајног чланства СУБНОР-а – али и индивидуе попут Живана Берисављевића, титоистичког војвођанског аутономаша, Латинке Перовић, бившег секретара СК Србије, Соњу Бисерко, бившег дипломату комунистичке Југославије и сарадника Будимира Лончара, и друге високе функционере СФРЈ, док би онима попут Јове Капичића морало најхитније да буде суђено. Исто тако, Србија би легитимно могла да инсистира у европским институцијама да је за њу неприхватљиво да јој бивши референт општенародне одбране Јелко Кацин држи лекције о демократији.
На другом месту би била рехабилитација, у складу са тачком 8 Резолуције 1096:
„Скупштина препоручује да се гоњење појединачних кривичних дела [извршених од стране појединаца за време комунистичких тоталитарних режима] спроводи истовремено са рехабилитацијом лица осуђених за „злочине“ који у цивилизованом свету не представљају кривично дело, и лица која су неправедно осуђена.“ Дакле, пуна имплементација европских вредности – нужно и неизбежно! – подразумева преиспитивање пресуда тоталитарних комунистичких судова укључујући и пресуде против генерала Михаиловића. У Михаиловићевом случају је очито да се мора елиминисати недоследност оцене коју је о њему изрекао носилац највише функције у водећој демократији света тог доба и оцене коју је изрекао тоталитарни комунистички суд у Београду. Дакле, несравњиво је да Михаиловића комунистички суд обележава као „колаборационисту и издајника“, док га председник САД Труман приликом постхумне доделе Легије за заслуге квалификује следећим речима:
„Генерал Драгољуб Михаиловић истакао се као главни командант југословенских оружаних снага и после као министар војни, организујући и водећи снаге отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944“.
То се, дакле, мора преиспитати јер мора да постоји јединствена оцена „антихитлеровске коалиције“ на коју се СУБНОР селективно позива. Поготово зато што вредности на које се позивају данашње паневропске институције, као што смо видели, јасно успостављају вредносну хијерархију, према којој су институције демократских земаља вредносно супериорне у односу на институције нацистичких, фашистичких и комунистичких режима – па тако и режима комунистичке Југославије. Наравно – ако смо „за Европу“.
На трећем месту би било превредновање историје, у складу са већ цитираним европским документима:
– „Европа неће бити уједињена све док није у стању да формира заједничко виђење своје историје, не призна нацизам, стаљинизам и фашистичке и комунистичке режиме као заједничко наслеђе и омогући поштену и темељну расправу о њиховим злочинима током претходног века“ (став „К“ Резолуције Европског парламента из 2009);
– „Одговарајуће чување историјског сећања, једно свеобухватно преиспитивање европске историје и паневропске спознаје свих историјских аспеката модерне Европе ојачаће европске интеграције“ (закључак 10. исте резолуције);
– „тражи се успостављање Платформе европског памћења и савести која би подржала умрежавање и сарадњу националних истраживачких института специјализованих за предмет тоталитарне историје, и стварање паневропског документационог центра/меморијала за жртве свих тоталитарних режима“; и
– „Министарски комитет требало би да у земљама чланицама Савета Европе започне кампању освешћивања о злочинима комунизма. То укључује и ревизију школских уџбеника. Требало би охрабрити државе чланице Савета Европе да то ураде на националном нивоу“ (закључак 54 Извештаја Известиоца СЕ Линдблада, Документ 10765).
СУД „ИСТОРИЧАРКЕ“ ПРПА Тобожњи „европејци“ су, разуме се, у приличном страху од овога. Тако потписници поменутог саопштења против Михаиловићеве рехабилитације упозоравају:
„Суд није надлежан за успостављање неке нове прошлости, нити сме да ниподаштава непобитне чињенице о којима сведоче бројни документи, не само у домаћим него и у најпознатијим страним архивима“, док СУБНОР посебно, као што је већ наведено, „најављује да ће заштиту историјске истине о Другом светском рату затражити од земаља антихитлеровске коалиције“.
Надајмо се да ће то и урадити – јер ће их творци поменутих европских докумената неминовно питати зашто желе да заштите тековине тоталитарне комунистичке историографије као и то која је тачно била улога појединих његових чланова у успостављању тоталитарног терора у Југославији.
Ипак, најзанимљивија је реакција „историчарке“ Бранке Прпе („Рехабилитацијом Михаиловића Србија се одриче антифашистичке прошлости“, Дојче веле, 30. 3. 2012.). Осим што негира председника САД Трумана и највише америчке институције тврдњом да се генерал Михаиловић није супротставио „окупационим силама у тадашњој раскомаданој Југославији“ (зато и наводнице на њено звање, које је заправо „монтипајтоновско“, како се она сама изразила у погледу процеса везаног за генерала Михаиловића), Прпа тврди и да се преиспитивањем пресуде једног тоталитарног комунистичког суда „на један хајдучки начин мењају историја и вредносни систем“. Који вредносни систем? Па управо вредносни систем тоталитарног комунизма. То је оно што Прпа и истомишљеници – попут још једне „историчарке“, Дубравке Стојановић, која би да ревидира уџбенике, али да остави, па чак и учврсти тековине тоталитаризма у њима – под окриљем тобожњег „европејства“, желе да сачувају – а да се Европа, наравно, не досети.
Надовезујући се на тоталитаристичку апологију поменуте „историчарке“, долазимо и до четврте тачке коју нам је она у истом чланку врло лепо и сажето објаснила:
„Негирати партизански покрет, антифашизам и АВНОЈ значи тврдити да границе нису дефинитивне. То је идеолошка основа за неке будуће, могуће, расправе на тему граница.“
У овоме лежи и разлог зашто и неки тобожњи „европејци“ из саме Европе (а и САД) превише не инсистирају на томе да се Србија суочи са наслеђем тоталитарног комунизма на свом тлу. Јер АВНОЈ и његове границе су управо један од најважнијих и најпогубнијих делова наслеђа тоталитарног комунизма на тлу бивше Југославије. Осим што су очигледно биле основа за грађански рат који је избио почетком 90-тих, авнојевске границе заправо представљају једну од кључних компоненти бољшевизације ових простора, према замислима Коминтерне. А која је нација била главна мета револуционарног стремљења и насиља Коминтерне и тоталитарног комунизма на овим просторима? Одговор је јасан – српска нација.
КОМУНИЗАМ ПРОТИВ СРБА Покојни академик Димитрије Богдановић је сажето изложио како је српска нација – дакле Срби као колективитет – била главна мета тоталитарног комунизма, наводећи да ни једна фракција КПЈ није довела у питање оцене Коминтерне изнете на Петом проширеном пленуму ИК КИ из 1925, „а поготову не оцену о српској 'угњетачкој нацији'. У одлукама Коминтерне могу се наћи и позиви на тактичко разликовање национализма 'угњетаваних' народа у односу на национализам јединога 'угњетачког' народа, тако да је борба против 'српског национализма' имала да буде главни задатак КПЈ, нарочито српских комуниста у Србији. Упоредо с тим требало је помагати сваки сепаратистички, антијугословенски и антисрпски националистички покрет у Југославији“ („Књига о Косову“, стр. 269-270, Београд 1986).
Авноје управо главна тековина тоталитарног комунизма на овим просторима, који је наступао готово расистички када је реч о српском народу. У име суочавања са тим наслеђем, српски народ свакако има право да се позабави Авнојем, и његовим утицајем на српску нацију у целини. Такође му разрачунавање са авнојевским наслеђем даје прилику да искристалише истински антифашизам у оба своја антихитлеровска покрета, и да јасно раздвоји оне који су се борили за слободу од окупатора под различитим заставама и оних који су то чинили из разних идеалистичких побуда, од оних који су се опортунистички и каријеристички борили за успостављање тоталитарног система власти на југословенском простору и који настоје да разним методама бране његове тековине – а и своје привилегије – дан-данас, а што огромна већина патриотских припадника партизанског покрета отпора, као и некадашњих дисидената из доба тоталитарног комунизма, не чини. Да ли је сада још јасније зашто се, позивајући се само на „антифашизам“ – али не и на антикомунизам – Прпе, Перовићке, Бисерке, Павићевићке, Стојановићке, Ракић-Водинелићке, Минићке, Берисављевићи, Дерете, Кораћи, Капичићи, заједно са званичном Хрватском – која се уствари темељи и на злочинима нацизма и на злочинима комунизма – заправо опиру истинској „европеизацији“ Србије, па тако и преиспитивању комунистичких судских процеса, укључујући и процес против генерала Михаиловића? Да ли је јасно да би и свако залагање на пр. Ненада Чанка за враћање тековина Устава из 1974. године, заснованог на диктатури пролетаријата, у истински европској Србији морало да буде већ у старту не само дисквалификовано већ и кажњиво? И да ли је јасно да одрицање од тоталитарног авнојевског наслеђа даје Србији врло јаке аргументе у одбрани њених основних националних интереса у европској арени, и да се сваки цинични западни покушај наметања континуитета антисрпских поставки југословенског тоталитарног комунизма може најбоље бранити управо позивањем на европску вредност дистанцирања од свих врста тоталитарног наслеђа, укључујући и наслеђа СФРЈ? Па, ако одређене западне силе желе да намећу решења Србији на основу модела тоталитарног комунизма, Србија има свако легитимно право да им се супротстави, позивајући се управо на релевантне европске документе.
Данашња Србија се лако може препознати у тачки 3 већ цитиране Резолуције 1096, која пророчки говори о томе шта чека земље које се не буду суочиле са тоталитарним комунистичким наслеђем:
„Опасности од неуспешног транзиционог процеса су вишеструке. У најбољем случају, уместо демократије владаће олигархија, уместо владавине права – корупција, а уместо људских права организовани криминал. У најгорем случају, резултат би могао да буде 'плишана рестаурација' тоталитарног режима…“
ЛАЖНО ЕВРОПЕЈСТВО У Србији Берлински зид још није пао у пуном, европском смислу те речи јер се она није суочила и обрачунала са наслеђем тоталитарног комунизма на свом простору. Штавише, очигледно је да носиоци старог, дискредитованог, криминализованог-на-европском-нивоу поретка, тј. они чији је циљ да се његове антицивилизацијске и антисрпске тековине трајно укорене, још увек воде главну реч у држави. Један од плодова по којим се могу познати је и начин на који су идеологизовали сам појам Европске уније, претварајући га у догматско оружје за обрачун са политичким противницима, уместо у средство за приказивање ЕУ-стандарда у пракси, чиме су они, више него ико други, допринели паду популарности ЕУ у Србији, која, што је догматистичка проЕУ пропаганда, све више личи на заостале делове подсахарске Африке. Није дакле само реч о преиспитивању суђења генералу Михаиловићу. Ствар је много шира и дубља од тога.
Реч је о томе да Србија суштински не може да крене напред док не раскине са свим кључним видовима тоталитарног комунистичког наслеђа, укључујући и његовим апологетима, цинично прерушеним у „европејце“, тј. „ЕУропејце“. При томе она то не сме да ради по цену изазивања новог грађанског или чак и друштвеног рата у свом средишту, нити тако да игнорише контекст антифашистичке борбе током Другог светског рата и ратних околности које су гурнуле неке на једну а друге на другу страну идеолошке међе, која је унутар нападнуте српске нације вештачки повучена. Нити то треба радити тако да се идеологизује спољна политика према земљама у којима је комунизам дошао под другим околностима и које транзиционе процесе воде на свој начин, у складу са својим специфичностима. Начин да се у садашњим специфичним српским условима одвоји жито од кукоља је да мете декомунизације буду они који раде на очувању или васпостављању тоталитарног комунистичког наслеђа оличеног у авнојевским тековинама и који се нису јасно дистанцирали од метода бољшевизације балканског и ексЈу простора, међу којима су и авнојевске границе и „аутономије“. То је заправо једна мала али агресивна мањина, која је узурпирала европску причу и извитоперила је изван препознатљивости и с којом Србија дословце мора да рашчисти – ако жели да се у потпуности врати у Европу – која не обухвата само Европску унију већ цео простор који чине чланице Савета Европе – или, боље рећи, да врати свој део Европе себи. А титоистички комунизам и његово тоталитарно наслеђе се не могу сматрати легитимним делом било које европске цивилизације
Српска нација има све основе да се ослободи тоталитарног наслеђа у оквиру темељних вредности данашње Европе – и унутар ЕУ и изван ње – и да захтева да сама Европа – и унутар и ван ЕУ – буде њима доследна, бар у својим односима са Србијом. Зато је време да се лажно „европејство“ истргне из руку баштиника тоталитарног комунизма у Србији, који су га извитоперили и који га систематски фалсификују и да се основне антитоталитарне тековине, на којим је саздана демократска антитоталитарна Европа уграде темељно, у пуној мери, у јавни, културни и образовни живот Србије.
Имамо основе за то. Време је да кренемо у акцију. Лажни „европејци“ су ионако разградили сопствену грађевину. Неприхватљиво је да у име свог лажног извитопереног, фалсификованог „европејства“ и даље држе Србију на маргинама сопственог европског цивилизацијског простора, којем је интегрално одувек припадала, и којем је и сама дала непроцењив допринос. Они су ти који треба да страхују и који напокон треба да полажу рачуне – и Србији и данашњој Европи, тј. оном делу Европе који дели вредности антитоталитаризма, у свим његовим облицима" .