"Пошто је моја мама рекла да ћу још ову сезону играти, то ћу још држати. А друге сезоне нећу више играти. Тражите си другу цурицу. Ја нећу више играти зато јербо ме превећ гњаве на пробама. Срдачно Вас поздравља Леа Дојч."
Ово је мала Леа написала непосредно пре него што су усташе почеле да хапсе загребачке Јевреје и шаљу их у логоре смрти.
Порука је написана на меморандуму и са жигом адвокатске канцеларије њеног оца Стјепана Дојча.
Како је Павао Циндрић написао у биографији "Леа Дојч – загребачка Ана Франк", Стјепан је био занимљив, врло друштвен тип опседнут фотографијом и театром.
Пријатељевао је и с Титом Строцијем, који му је предложио да талентовану Леу упише у дечје позориште.
Шта се тачно догађало са Леом
Прву улогу одиграла је са пет година у тадашњем Великом позоришту. Након те премијере Фројденрајхових "Граничара", у којима је Леа глумила Приску, Марија Ружичка Строци записала је како “још није срела тако мало створење које с толиком уверљивошћу и непосредношћу глуми и говори своје позамашне текстове”.
Бранко Иванда, редитељ који је њену животну причу превео у филмски медиј, за потребе свог филма "Леа и Дарија" годинама је пажљиво истраживао шта се то тачно догађало у њеном животу. За конкретно писмо управи загребачког ХНК, како је рекао, није чуо.
Усташки закони из 1941. године
Након што је 1941. године успостављена НДХ, одмах су донесени расни закони којима се Јеврејима забрањује наступање у јавном животу, вођење приватних послова, а убрзо су почеле и заплене имовине.
Јевреји су морали да напусте северни део Загреба јер им је тамо било забрањено становање, а нису смели ни да посећују кафане, позоришта, биоскопе, возе се јавним превозом нити да одлазе на купалиште.
У нади да ће избећи прогон, породица Дојч прешла је на католичанство као што су то учинили и многи други. Леа је томе упркос избачена из позоришта. Наиме, Законском одредбом о заштити народне и аријевске културе хрватског народа из 1941. године Јеврејима је било забрањено учествовање у креирању културног живота земље.
Скривање на заразном одељењу
Усташке власти наложиле су у ноћи на 3. маја 1943. године хапшење свих Јевреја у Загребу који су дотад успешно избегавали злогласне логоре – њих 1700, укључујући Леу Дојч, њену мајку и млађег брата Сашу.
У сточном вагону, заједно с још 65 људи, депортовали су их у Аушвиц. Леа је имала 16 година. Умрла је за време транспорта, а њена мајка и брат поживели су довољно дуго да искусе страхоте нацистичких логора.
Њен отац спасио се јер се сакрио на заразном одељењу у болници Сестара милосрдница. Стјепан Дојч умро је 1959. године у Загребу и сахрањен је на јеврејском делу гробља на Мирогоју. На његовом гробу и данас стоји и Леина слика.
Ово је мала Леа написала непосредно пре него што су усташе почеле да хапсе загребачке Јевреје и шаљу их у логоре смрти.
Порука је написана на меморандуму и са жигом адвокатске канцеларије њеног оца Стјепана Дојча.
Како је Павао Циндрић написао у биографији "Леа Дојч – загребачка Ана Франк", Стјепан је био занимљив, врло друштвен тип опседнут фотографијом и театром.
Пријатељевао је и с Титом Строцијем, који му је предложио да талентовану Леу упише у дечје позориште.
Шта се тачно догађало са Леом
Прву улогу одиграла је са пет година у тадашњем Великом позоришту. Након те премијере Фројденрајхових "Граничара", у којима је Леа глумила Приску, Марија Ружичка Строци записала је како “још није срела тако мало створење које с толиком уверљивошћу и непосредношћу глуми и говори своје позамашне текстове”.
Бранко Иванда, редитељ који је њену животну причу превео у филмски медиј, за потребе свог филма "Леа и Дарија" годинама је пажљиво истраживао шта се то тачно догађало у њеном животу. За конкретно писмо управи загребачког ХНК, како је рекао, није чуо.
Усташки закони из 1941. године
Након што је 1941. године успостављена НДХ, одмах су донесени расни закони којима се Јеврејима забрањује наступање у јавном животу, вођење приватних послова, а убрзо су почеле и заплене имовине.
Јевреји су морали да напусте северни део Загреба јер им је тамо било забрањено становање, а нису смели ни да посећују кафане, позоришта, биоскопе, возе се јавним превозом нити да одлазе на купалиште.
У нади да ће избећи прогон, породица Дојч прешла је на католичанство као што су то учинили и многи други. Леа је томе упркос избачена из позоришта. Наиме, Законском одредбом о заштити народне и аријевске културе хрватског народа из 1941. године Јеврејима је било забрањено учествовање у креирању културног живота земље.
Скривање на заразном одељењу
Усташке власти наложиле су у ноћи на 3. маја 1943. године хапшење свих Јевреја у Загребу који су дотад успешно избегавали злогласне логоре – њих 1700, укључујући Леу Дојч, њену мајку и млађег брата Сашу.
У сточном вагону, заједно с још 65 људи, депортовали су их у Аушвиц. Леа је имала 16 година. Умрла је за време транспорта, а њена мајка и брат поживели су довољно дуго да искусе страхоте нацистичких логора.
Њен отац спасио се јер се сакрио на заразном одељењу у болници Сестара милосрдница. Стјепан Дојч умро је 1959. године у Загребу и сахрањен је на јеврејском делу гробља на Мирогоју. На његовом гробу и данас стоји и Леина слика.
Извор: Блиц онлине