Током и након грађанског рата у БиХ, у интелектуалним и квазиинтелектуалним бошњачким и хрватским круговима одвијала се жива акција која је имала за циљ оптуживању Срба за рат и злочине над Бошњацима и Хрватима. Та акција иако је данас мало одмјеренија ипак није престала. Овим радом указаћемо на неколико крупних фалсификата и претјеривања када су у питању бошњачко-хрватске жртве у Приједору 1992. године.
УВОД
Када се почетком деведесетих уништавала СФР Југославија, дошло је до грађанског рата у Босни и Херцеговини, током којег је дошло до сукоба и у Приједору. Власт у Приједору преузели су политички и војни представници Срба понудивши Бошњацима (1992. изјашњавали су се као Муслимани) и Хрватима мирно рјешење кризе. Ови су то одбили спремајући се за рат што је довело до крвопролића.
Током и након грађанског рата у БиХ, у интелектуалним и квазиинтелектуалним бошњачким и хрватским круговима одвијала се жива акција која је имала за циљ оптуживању Срба за рат и злочине над Бошњацима и Хрватима. Та акција иако је данас мало одмјеренија ипак није престала. Овим радом указаћемо на неколико крупних фалсификата и претјеривања када су у питању бошњачко-хрватске жртве у Приједору 1992. године.
Научници из Федерације БиХ, Хрватске и неки њихови страни пријатељи и сарадници, упрегнули су све своје умне и физичке способности и без имало стида написали позамашан број стручних и публицистичких текстова и књига у којима су Срби представљени као највећи монструми Европе равни онима из нацистичких лабораторија.
Инсистира се на тези која настоји показати како је прије сукоба деведесетих владао складан суживот између три народа и три вјере у БиХ, и како су, пре свега Бошњаци, његовали комшијски однос према Србима и осталима. Да је сукоба између Срба и Бошњака у Приједору било и кад ратови нису вођени, свједочи „крвави обрачун између Срба и Муслимана у селу Омарској 1938. године. Сличан сукоб догодио се и 1939. године у селу Орловцима код Приједора у коме је учествовало становништво из неколико села“.[1]
Други свијетски рат и успостављање НДХ, означио је почетак геноцида над Србима од стране усташке власти и војних формација, у чијем саставу је било поред Хрвата и доста Бошњака (тада Муслимана), а Бошњаци су имали и своје милиције и СС Ханџар Дивизију, које су такође чинили злочине над Србима. Међутим, бошњачки интелектуалци одбијају прихватити да је међу бошњацима било фашиста, а ако је и било они то настоје свести на појединце „који су служили фашистичком режиму“.[2]
ГЕБЕЛСОВИМ МЕТОДАМА ПРОТИВ СРБА
Бошњачки историчари страдања Срба, као и све српске ослободилачке ратова сматрају освајачким и агресорским и чак геноцидним. Тако Мухамед Филиповић у Зборнику са једног научног скупа одржаног 1995, а објављеног 1997. године пише: „Ова геноцидна пракса почела је у моменту осамостаљивања српске државе 1830. године“.[3]
По овоме се да закључити да аутор сматра да је геноцидна пракса сама борба Срба за своју слободу и сасмосталну државу. Другим ријечима, да се Срби нису ослободили турске власти неби било ни геноцида. Ова једна реченица показује сву србофобију код једног интелектуалца који би требао да буде изнад овако ниских шовинистичких испада.
Један хрватски научник, Марко Веселица, који је такође учествовао на поменутом научном скупу 1995, још мање може да сузбије своје србофобичне нападе и у шовинистичко-пропагандном заносу којег се неби постидио ни Гебелс пише:
„Српски народ је на жалост оболио од некрофилије и од једне тоталне некритичности која га вуче не само у злочиначко, цивилизацијски и морално неприхватљиве сукобе с народима и државама које су у његовом окружењу, са течевинама цивилизације и међународне заједнице у ужем и ширем кругу, него га води у једну суицидност према самом себи“.[4]
Од некритичности је оболио господин Марко, јер добро зна да је тај исти српски народ којег назива некрофиличним, преживио људском уму несхватљиве страхоте од припадника народа којом припада и он сам. Господин Марко треба да зна да не постоје злочиначки народи, а најмање то може бити народ који је доживио Јадовно, Јасеновац, Сисак, крашке јаме, насилно католичење итд.
Можемо се сложити донекле са последњим дијелом цитираног текста, јер српски народ је након пораза усташке НДХ превео хрватски народ у табор побједника након Другог свијетског рата опраштајући му све злочине над собом. Није тражио обештећење нити је инсистирао на катарзи хрватског народа, што је довело до нових злочина над Србима деведестих година и то су ти донекле суицидни потези српског народа. Српско самоуништење је предсказивао и Анте Старчевић, инспиратор свих хрватских шовиниста и србофоба још у другој половини XIX вијека, тврдећи да српска нација „пропада сама од себе“.[5] Како видимо њихове жеље се нису и неће испунити!
Антисрпска пропаганда присутна је на сваком кораку и данас, а на њу нису имуни ни високи вјерски представници. Тако је поглавар Исламске заједнице у БиХ реис-ул-лема Хусеин еф. Кавазовић, приликом укопа 283 Бошњака и једног Хрвата, у Козарцу 20. јула 2014, поручио да је „зло злочина геноцида“ зачето у „лажној светосавској духовности“.[6]
Многи су прије њега сматрали Светосавље односно православну вјеру лажном, и настојали су да их покрсте или поисламе, или да их истријебе. Овом изјавом он је наставио да мржњом према Србима дуби умове и срца својих вјерника, и тиме се ставио на исту линију на којој су прије њега били ватикански језуити, Османлије, шуцкори и хрватско-бошњачке усташе. Упитали би само господина Кавазовића, у окриљу које духовности настају људи који лажима настоје да дођу до свога циља, као што је случај са претјеривањима у броју и политизацијом страдалих Бошњака у Приједору и уопште у цијелој БиХ?
ПОИГРАВАЊЕ БРОЈКАМА СТРАДАЛИХ
Када је ријеч о броју страдалих Бошњака и Хрвата у Приједору у протеклих двадесет година изношене су различите цифре, почев од неколико хиљада па до 30.000 убијених. Након што бошњачки и хрватски преставници нису пристали на мирно ријешење, и након што су извршили неколико напада у околини Приједора на српску војску а 30/31. маја и на сам град Приједор, усљедила је војна акција која је имала за циљ неутралисање паравојних формација у и око Приједора.
У тој акцији поред страдалих екстремиста страдао је и одређен број бошњачког и хрватског становништва, али како је, иако пристрасан и Србима ненаклоњен Хашки суд пресудио, нема говора о геноциду у Приједору. Са друге стране бошњачко-хрватски кругови настоје да пониште те пресуде и да докажу да се у Приједору десио геноцид над Бошњацима и Хрватима. Колико је много фалсификата и преувеличавања у многим научним и квазинаучним радовима, који су имали за циљ окривљивање Срба за геноцид у Приједору, показаћемо на неколико примјера.
Смаил Чекић, један од водећих бошњачких пропагандиста писао је да је у Козарцу од 26-29. маја 1992. године убијено од 6.000-7.000 цивила.[7] Ова лаж би можда и прошла да не знамо да је у Козарцу на попису 1991. године живјело 4.031 становник, од тога 3.781 Муслиман, 90 Југословена, 82 Србина, 31 Хрвата и 46 осталих.
Такође, Чекић не спомиње наоружане паравојне формације у Козарцу и околини, као ни напад истих на војну колону 24.05. 1992. у селу Јакуповићи недалеко до Козарца.[8] Да се радило о прилично добро наоружаним екстремистима говори и то, што је током борби у Козарцу између војске и екстремиста од снајперског метка погинуо војник Згоњанин Јован.[9]
Чекић износи још веће измишљотине када пише да је у Приједору крајем јуна „само за сахат времена“ убијено 2.500 цивила углавном Бошњака.[10] Овдје не наводи гдје је та фантомска ликвидација толиког броја људи изведена, колико је особа учествовало у тој ликвидације и на који начин су ликвидирани. За ликвидацију толиког броја људи за само сат времена, требало је учестовати бар неколико стостина људи који би изршили ту ликвидацију а потом убијене закопали, што свакако не би могло остати непримјећењо, али та ликвидација није се никад догодила.
Бошњачки пропагандисти као да су се такмичили који ће од њих смислити монструознији начин страдања својих сународника у Приједору, па тако Едхем Годињак пише: „Тако је у овом логору (Трнопоље – напомена Б. Р.) за само десет дана убијено преко 10.000 цивила чији су лешеви потом бачени у рибњак „Саничани“.[11]
Опет се спомиње ликвидација великог броја људи за кратко вријеме. Да би се један овакав злочин извео потребна је инфраструктура и људство које би у логор довело толико цивила, чувало их да не покушају бијег или пробој и на крају које би извршило ликвидацију толиког броја људи за десет дана. Постоје снимци подручја сабирног центра Трнопоље на којима се види веома мали број чувара као и непостојање инфраструктуре која је неопходна да би се на силу задржао толики народ којег наводи аутор.
Рибњак „Саничани“ који производи велике количине рибе за исхрану становништва никако неби могао послужити као гробница за 10.000 људи, јер нико након тога неби конзумирао рибу из њега. Претраживањем дна рибњака лако би се могли пронаћи остаци десетак хиљада људи и њихове одјеће и других личних предмета да се такав злочин заиста десио.
Оно што дефинитивно оповргава све тврдње да је Трнопоље био „логор смрти“ поред новинарских снимака јесте и изјава Педија Ешдауна који Србима никад није био наклоњен, након што је посјетио Трнопоље објављена у листу Independent од 13. августа 1992. о сабирном центру Трнопоље која гласи: „Они су тамо дошли јер су морали некуд да оду. Куће су им биле спаљене а животи у опасности. Муслимански екстремисти врше притисак на мушкарце да се придруже герили па се они морају склонити овде ради сигурности.“[12]
Највишу цифру о убијеним Бошњацима у Приједору изњео је Мухарем Омердић који тврди да је од 49.454 Бошњака колико их је према попису 1991. живјело у Приједору, ликвидирано њих 30.000.[13]
Омердић је за 5.000 повећао број убијених Бошњака у односу на Смаила Чекића. Ни једним доказом ове цифре нису поткрепљене. Аутори су вјероватно произвољно измишљали број убијених и начин на који су ликвидирани и гдје су закопавани или бацани. Нико до данас није се оградио од ових фалсификата и лажи изнесених у циљу оптуживања Срба за непостојећи геноцид на Бошњацима и Хрватима у Приједору.
Да нема говора о планираном истребљењу Бошњака и Хрвата у Приједору, као и на цијелом подручју БиХ под контролом Срба, говори и овај податак који се налази и на сајту бошњачко-канадског Института за истраживање геноцида, а који гласи да је у јулу 1993. године у Приједору и његовој околини живјело „6.000 муслимана и око 3.000 католика“.[14] Поставља се питање, како то да у току највећих сукоба између три зараћене стране у БиХ, Срби ако су планирали истребљење несрба у Приједору дозвољавају истима да живе поред њих? Овај податак не уклапа се у причу о геноциду. У исто вријеме у дјеловима Сарајева и другим градова под бошњачко-хрватском контролом живјело је неупоредиво мање Срба, па то опет нико није назвао геноцидом. Исто тако ни тврдња Ефраима Зурофа, директора центра „Симон Визентал“ из Јерусалима, да у „Босни није било геноцида“[15] не интересује оне који настоје Србе прогласити баштионицима „геноцидне праксе“ у последња два вијека.
На сајту Института за истраживање геноцида из Канаде, у истом тексту из којег смо цитирали претходни податак пише да је у Приједору страдало и нестало 3.550 Бошњака, 186 Хрвата и један Србин. Видимо да је временом број страдалих умањен за скоро десет пута од горе наведених бројки. Поставља се питање, имајући у виду наведене фалсификате, колико се може поуздано тврдити да су и ове последње бројке страдалих тачне? Такође, поставља се питање колико је међу страдалима цивила а колико припадника паравојних формација које су учествовале у нападу на Приједор?
Међутим, можда и најкрупније питање јесте чињеница да се тек од прије неколико година почело са великом медијском кампањом како би се доказао геноцид у Приједору. Зашто се тек сада толико форсира Приједор, док је Сребреница одмах послије рата истицана као мјесто великог страдања Бошњака? Видјели смо да се већ 1995. године писало о измишљеним десетинама хиљада страдалих несрба у Приједору, али ипак је Сребреница стављена у први план. Све ово нас наводи на закључак да је ријеч о политици и идеолошкој пропаганди константног оптуживања Срба за злочине, јер како видимо то траје преко двадесет година, а може бити да то има везе и са суђењем генералу Ратку Младићу у Хашком трибуналу јер се он настоји оптужити и за злочине у Приједору.
За крај направићемо поређење између Приједора и Коњица. Наиме, почетком грађанског рата у Коњицу је страдало и прошло кроз логоре доста грађана српске националности. Тако знамо да је у порти православне цркве у Коњицу, 1. маја 1992. убијен је Ђорђе Магазин (рођен 1927) партизан од 1942. године и истакнути грађанин Коњица. Убиство извршио Шефик Чомага, син усташе из Другог свијетског рата, приликом покушаја покојника да затвори улазна врата на цркви.[16]
За Србе из Коњица формиран је логор Челебићи, гдје су већ 13. априла 1992. стигли први српски затвореници.[17] Тадашњи бошњачко-хрватски властодршци Коњица почели су са систематским затварањем својих српских суграђана, које су злостављали, мучили, убијали, а жене и силовали. Неке методе мучења, према изјавама преживјелих затвореника, подсјећају на усташке методе из Другог свијетског рата. Ноћи 18/19. април 1992. у Коњиц стигла Сплитска сатнија ХОС-а чији је долазак организовао Зејнел Делалић по налогу Алије Изетбеговића.[18] Ове здружене бошњачко-хрватске снаге већ 26. априла 1992, на Васкрс, извршили су напад на српско село Барке.[19] Бошњаци и ХОС-овци из Коњица напали су 21. маја Србе у селу Бјеловчине, у којем су убијали и мучили Србе.[20] Ови примјери системског уништавања и малтретирања Срба у Коњицу истакнути су само због упоредне хронологије, док је после ових догађаја слиједио низ злочина у Коњицу од којих се посебно требају споменути злочини над становницима Брадине. Ови и многи други злочини у Коњицу и околини заслужују посебне осврте, које ћемо, надамо се донијети неком другом приликом.
Преузимање власти у Приједору од стране српских представника десило се 30. априла, седамнаест дана након формирања логора за Србе у Коњицу, једанаест дана након доласка проусташке формације ХОС-а из Сплита чији долазак је организовао сам врх бошњачког руководства и четри дана након напада на српско село Барке. Десет дана након напада на село Бјеловчине, десио се напад на Приједор и ситуација са бијелим заставама.
Међутим, данас нико не спомиње планирање злочина над Србима у Коњицу, нити се обазире на долазак проусташке паравојне формације из сусједне државе. За никога то није агресија страних трупа на БиХ, али су зато Срби који су се бранили и страдали на кућном прагу, у очима многих добро плаћених и скућених душебрижника, најокорелији агресори и злочинци. У Коњицу нема активиста који траже обиљежавање свих мјеста на којима су затварани, мучени, убијани и силовани припадници српског народа. Нема ни многих чланака које би објављивали новине и портали који промовишу људска права и помирење.
Са друге стране о Приједору се свако мало пише као о граду геноцида, незапамћених злочина и позива се на признавање геноцида чије постојање негира чак и, овакав какав је, Хашки трибунал у својим досадашњим пресудама. Изгледа да су Срби у Приједору требали чекати да и њима дођу ХОС-овци па да заједно са бошњачким екстремистима, од којих су се неки прије почетка сукоба обучавали у Хрватској и били наоружани, закуцају на врата и почну да их одводе у неке приједорске „Челебиће“, па можда онда Приједор од стране НВО активиста неби био сматран градом геноцида.
Дакле за НВО активисте и разне друге организације, сабирни центри Омарска, Кератерм и Трнопоље су „логори смрти“, а Челебићи који су формирани искључиво као логор и то знатно прије њих нису. Бијеле заставе које су као знак лојалности морали истаћи сви становници Приједора, без обзира на националну припадносту, су обиљежје геноцида, док десет дана прије тога напад на Србе у селу Бјеловчине нико и не спомиње а камо ли да назове геноцидом.
Овај текст није написан да би провоцирао или негирао нечије жртве, него да покрене на објективно сагледавање свих чињеница везаних за грађански рат у БиХ, а не као до сада селективно и пристрасно истицање само жртава једног или два народа, и бацање кривице само на један народ у овом случају Србе. Чињенице да је скоро два мјесеца прије оружаних сукоба у Приједору, почело затварање и злостављање Срба у Коњицу, и да је током рата било више хиљада Бошњака и Хрвата у Приједору, говоре против теорије о планираном истребљењу несрпског становништва Приједора. Срби у БиХ су знатно прије краја маја 1992. године, почели да страдају и Коњиц је само један од таквих примјера, а право сваког народа је да се брани. Тамо гдје су Срби успјели преузети власт 1992. године није било њиховог страдања, за разлику од територија на којима то нису успјели.
БОРИС РАДАКОВИЋ
Рад је настао приликом студентског стручног усавршавања чланова Удружења студената историје "ДР МИЛАН ВАСИЋ" у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица у Бањалуци.
НАПОМЕНЕ
[1] Драгутин Ћургуз, Милорад Вигњевић, Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski (kozarski) odred „Mladen Stojanović“, Приједор, 1992, 16.
[2] Шаћир Филандра, Bošnjačka politika u XX stoljeću, Сарајево, 1998, 172.
[3] Мухамед Филиповић, Korijeni agresije, Genocid u Bosni i Hercegovini 1991-1995, Сарајево, 1997, 155.
[4] Марко Веселица, Temeljni izvori i akteri genocida na prostoru Hrvatske, Bosne i Hercegovine i ex-Jugoslavije, Genocid u Bosni i Hercegovini 1991-1995, Сарајево, 1997, 101-102.
[5] Анте Старчевић, Na čemu smo, Загреб, 1878, 4.
[6] http://rs.grid.mk/read/news/304255629/7999195/kavazovic-genocidom-u-prijedoru-izdat-ljudski-rod
[7] Смаил Чекић, Genocid u Bosni i Hercegovini 1991-1992, Genocid u Bosni i Hercegovini 1991-1995, Сарајево, 1997, 240.
[8] Изјештај о раду станице јавне безбједности Приједор у последњих 9 мј. 1992, копија извјештаја у посједу аутора.
[9] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4. 1/773-8-1/11, копија документа у посједу аутора.
[10] Смаил Чекић, наведено дјело, стр. 240.
[11] Едхем Годињак, Zločin u koncetracionim logorima, Genocid u Bosni i Hercegovini 1991-1995, Сарајево, 1997, 457.
[12] Емил Влајки, Demonizacija Srba – Zapadni imperijalizam, njegovi zločini, sluge i medijske laži, Београд, 2002, 260.
[13] Мухарем Омердић, Prilozi izučavanju genocida nad Bošnjacima (1992-1995), Сарајево, 1999, 247.
[14] http://instituteforgenocide.org/en/wp-content/uploads/2012/07/Osnovne-cinjenice-o-genocidu-u-Prijedoru.pdf
[15] „Политика“, 25. децембар 2013.
[16] Хронологија најзначајнијих догађаја у општини Коњиц, Центар за истраживање злочина над српским народом.
[17] Исто.
[18] Исто.
[19] Исто.
[20] Исто.
Када се почетком деведесетих уништавала СФР Југославија, дошло је до грађанског рата у Босни и Херцеговини, током којег је дошло до сукоба и у Приједору. Власт у Приједору преузели су политички и војни представници Срба понудивши Бошњацима (1992. изјашњавали су се као Муслимани) и Хрватима мирно рјешење кризе. Ови су то одбили спремајући се за рат што је довело до крвопролића.
Током и након грађанског рата у БиХ, у интелектуалним и квазиинтелектуалним бошњачким и хрватским круговима одвијала се жива акција која је имала за циљ оптуживању Срба за рат и злочине над Бошњацима и Хрватима. Та акција иако је данас мало одмјеренија ипак није престала. Овим радом указаћемо на неколико крупних фалсификата и претјеривања када су у питању бошњачко-хрватске жртве у Приједору 1992. године.
Научници из Федерације БиХ, Хрватске и неки њихови страни пријатељи и сарадници, упрегнули су све своје умне и физичке способности и без имало стида написали позамашан број стручних и публицистичких текстова и књига у којима су Срби представљени као највећи монструми Европе равни онима из нацистичких лабораторија.
Инсистира се на тези која настоји показати како је прије сукоба деведесетих владао складан суживот између три народа и три вјере у БиХ, и како су, пре свега Бошњаци, његовали комшијски однос према Србима и осталима. Да је сукоба између Срба и Бошњака у Приједору било и кад ратови нису вођени, свједочи „крвави обрачун између Срба и Муслимана у селу Омарској 1938. године. Сличан сукоб догодио се и 1939. године у селу Орловцима код Приједора у коме је учествовало становништво из неколико села“.[1]
Други свијетски рат и успостављање НДХ, означио је почетак геноцида над Србима од стране усташке власти и војних формација, у чијем саставу је било поред Хрвата и доста Бошњака (тада Муслимана), а Бошњаци су имали и своје милиције и СС Ханџар Дивизију, које су такође чинили злочине над Србима. Међутим, бошњачки интелектуалци одбијају прихватити да је међу бошњацима било фашиста, а ако је и било они то настоје свести на појединце „који су служили фашистичком режиму“.[2]
ГЕБЕЛСОВИМ МЕТОДАМА ПРОТИВ СРБА
Бошњачки историчари страдања Срба, као и све српске ослободилачке ратова сматрају освајачким и агресорским и чак геноцидним. Тако Мухамед Филиповић у Зборнику са једног научног скупа одржаног 1995, а објављеног 1997. године пише: „Ова геноцидна пракса почела је у моменту осамостаљивања српске државе 1830. године“.[3]
По овоме се да закључити да аутор сматра да је геноцидна пракса сама борба Срба за своју слободу и сасмосталну државу. Другим ријечима, да се Срби нису ослободили турске власти неби било ни геноцида. Ова једна реченица показује сву србофобију код једног интелектуалца који би требао да буде изнад овако ниских шовинистичких испада.
Један хрватски научник, Марко Веселица, који је такође учествовао на поменутом научном скупу 1995, још мање може да сузбије своје србофобичне нападе и у шовинистичко-пропагандном заносу којег се неби постидио ни Гебелс пише:
„Српски народ је на жалост оболио од некрофилије и од једне тоталне некритичности која га вуче не само у злочиначко, цивилизацијски и морално неприхватљиве сукобе с народима и државама које су у његовом окружењу, са течевинама цивилизације и међународне заједнице у ужем и ширем кругу, него га води у једну суицидност према самом себи“.[4]
Од некритичности је оболио господин Марко, јер добро зна да је тај исти српски народ којег назива некрофиличним, преживио људском уму несхватљиве страхоте од припадника народа којом припада и он сам. Господин Марко треба да зна да не постоје злочиначки народи, а најмање то може бити народ који је доживио Јадовно, Јасеновац, Сисак, крашке јаме, насилно католичење итд.
Можемо се сложити донекле са последњим дијелом цитираног текста, јер српски народ је након пораза усташке НДХ превео хрватски народ у табор побједника након Другог свијетског рата опраштајући му све злочине над собом. Није тражио обештећење нити је инсистирао на катарзи хрватског народа, што је довело до нових злочина над Србима деведестих година и то су ти донекле суицидни потези српског народа. Српско самоуништење је предсказивао и Анте Старчевић, инспиратор свих хрватских шовиниста и србофоба још у другој половини XIX вијека, тврдећи да српска нација „пропада сама од себе“.[5] Како видимо њихове жеље се нису и неће испунити!
Антисрпска пропаганда присутна је на сваком кораку и данас, а на њу нису имуни ни високи вјерски представници. Тако је поглавар Исламске заједнице у БиХ реис-ул-лема Хусеин еф. Кавазовић, приликом укопа 283 Бошњака и једног Хрвата, у Козарцу 20. јула 2014, поручио да је „зло злочина геноцида“ зачето у „лажној светосавској духовности“.[6]
Многи су прије њега сматрали Светосавље односно православну вјеру лажном, и настојали су да их покрсте или поисламе, или да их истријебе. Овом изјавом он је наставио да мржњом према Србима дуби умове и срца својих вјерника, и тиме се ставио на исту линију на којој су прије њега били ватикански језуити, Османлије, шуцкори и хрватско-бошњачке усташе. Упитали би само господина Кавазовића, у окриљу које духовности настају људи који лажима настоје да дођу до свога циља, као што је случај са претјеривањима у броју и политизацијом страдалих Бошњака у Приједору и уопште у цијелој БиХ?
ПОИГРАВАЊЕ БРОЈКАМА СТРАДАЛИХ
Када је ријеч о броју страдалих Бошњака и Хрвата у Приједору у протеклих двадесет година изношене су различите цифре, почев од неколико хиљада па до 30.000 убијених. Након што бошњачки и хрватски преставници нису пристали на мирно ријешење, и након што су извршили неколико напада у околини Приједора на српску војску а 30/31. маја и на сам град Приједор, усљедила је војна акција која је имала за циљ неутралисање паравојних формација у и око Приједора.
У тој акцији поред страдалих екстремиста страдао је и одређен број бошњачког и хрватског становништва, али како је, иако пристрасан и Србима ненаклоњен Хашки суд пресудио, нема говора о геноциду у Приједору. Са друге стране бошњачко-хрватски кругови настоје да пониште те пресуде и да докажу да се у Приједору десио геноцид над Бошњацима и Хрватима. Колико је много фалсификата и преувеличавања у многим научним и квазинаучним радовима, који су имали за циљ окривљивање Срба за геноцид у Приједору, показаћемо на неколико примјера.
Смаил Чекић, један од водећих бошњачких пропагандиста писао је да је у Козарцу од 26-29. маја 1992. године убијено од 6.000-7.000 цивила.[7] Ова лаж би можда и прошла да не знамо да је у Козарцу на попису 1991. године живјело 4.031 становник, од тога 3.781 Муслиман, 90 Југословена, 82 Србина, 31 Хрвата и 46 осталих.
Такође, Чекић не спомиње наоружане паравојне формације у Козарцу и околини, као ни напад истих на војну колону 24.05. 1992. у селу Јакуповићи недалеко до Козарца.[8] Да се радило о прилично добро наоружаним екстремистима говори и то, што је током борби у Козарцу између војске и екстремиста од снајперског метка погинуо војник Згоњанин Јован.[9]
Чекић износи још веће измишљотине када пише да је у Приједору крајем јуна „само за сахат времена“ убијено 2.500 цивила углавном Бошњака.[10] Овдје не наводи гдје је та фантомска ликвидација толиког броја људи изведена, колико је особа учествовало у тој ликвидације и на који начин су ликвидирани. За ликвидацију толиког броја људи за само сат времена, требало је учестовати бар неколико стостина људи који би изршили ту ликвидацију а потом убијене закопали, што свакако не би могло остати непримјећењо, али та ликвидација није се никад догодила.
Бошњачки пропагандисти као да су се такмичили који ће од њих смислити монструознији начин страдања својих сународника у Приједору, па тако Едхем Годињак пише: „Тако је у овом логору (Трнопоље – напомена Б. Р.) за само десет дана убијено преко 10.000 цивила чији су лешеви потом бачени у рибњак „Саничани“.[11]
Опет се спомиње ликвидација великог броја људи за кратко вријеме. Да би се један овакав злочин извео потребна је инфраструктура и људство које би у логор довело толико цивила, чувало их да не покушају бијег или пробој и на крају које би извршило ликвидацију толиког броја људи за десет дана. Постоје снимци подручја сабирног центра Трнопоље на којима се види веома мали број чувара као и непостојање инфраструктуре која је неопходна да би се на силу задржао толики народ којег наводи аутор.
Рибњак „Саничани“ који производи велике количине рибе за исхрану становништва никако неби могао послужити као гробница за 10.000 људи, јер нико након тога неби конзумирао рибу из њега. Претраживањем дна рибњака лако би се могли пронаћи остаци десетак хиљада људи и њихове одјеће и других личних предмета да се такав злочин заиста десио.
Оно што дефинитивно оповргава све тврдње да је Трнопоље био „логор смрти“ поред новинарских снимака јесте и изјава Педија Ешдауна који Србима никад није био наклоњен, након што је посјетио Трнопоље објављена у листу Independent од 13. августа 1992. о сабирном центру Трнопоље која гласи: „Они су тамо дошли јер су морали некуд да оду. Куће су им биле спаљене а животи у опасности. Муслимански екстремисти врше притисак на мушкарце да се придруже герили па се они морају склонити овде ради сигурности.“[12]
Највишу цифру о убијеним Бошњацима у Приједору изњео је Мухарем Омердић који тврди да је од 49.454 Бошњака колико их је према попису 1991. живјело у Приједору, ликвидирано њих 30.000.[13]
Омердић је за 5.000 повећао број убијених Бошњака у односу на Смаила Чекића. Ни једним доказом ове цифре нису поткрепљене. Аутори су вјероватно произвољно измишљали број убијених и начин на који су ликвидирани и гдје су закопавани или бацани. Нико до данас није се оградио од ових фалсификата и лажи изнесених у циљу оптуживања Срба за непостојећи геноцид на Бошњацима и Хрватима у Приједору.
Да нема говора о планираном истребљењу Бошњака и Хрвата у Приједору, као и на цијелом подручју БиХ под контролом Срба, говори и овај податак који се налази и на сајту бошњачко-канадског Института за истраживање геноцида, а који гласи да је у јулу 1993. године у Приједору и његовој околини живјело „6.000 муслимана и око 3.000 католика“.[14] Поставља се питање, како то да у току највећих сукоба између три зараћене стране у БиХ, Срби ако су планирали истребљење несрба у Приједору дозвољавају истима да живе поред њих? Овај податак не уклапа се у причу о геноциду. У исто вријеме у дјеловима Сарајева и другим градова под бошњачко-хрватском контролом живјело је неупоредиво мање Срба, па то опет нико није назвао геноцидом. Исто тако ни тврдња Ефраима Зурофа, директора центра „Симон Визентал“ из Јерусалима, да у „Босни није било геноцида“[15] не интересује оне који настоје Србе прогласити баштионицима „геноцидне праксе“ у последња два вијека.
На сајту Института за истраживање геноцида из Канаде, у истом тексту из којег смо цитирали претходни податак пише да је у Приједору страдало и нестало 3.550 Бошњака, 186 Хрвата и један Србин. Видимо да је временом број страдалих умањен за скоро десет пута од горе наведених бројки. Поставља се питање, имајући у виду наведене фалсификате, колико се може поуздано тврдити да су и ове последње бројке страдалих тачне? Такође, поставља се питање колико је међу страдалима цивила а колико припадника паравојних формација које су учествовале у нападу на Приједор?
Међутим, можда и најкрупније питање јесте чињеница да се тек од прије неколико година почело са великом медијском кампањом како би се доказао геноцид у Приједору. Зашто се тек сада толико форсира Приједор, док је Сребреница одмах послије рата истицана као мјесто великог страдања Бошњака? Видјели смо да се већ 1995. године писало о измишљеним десетинама хиљада страдалих несрба у Приједору, али ипак је Сребреница стављена у први план. Све ово нас наводи на закључак да је ријеч о политици и идеолошкој пропаганди константног оптуживања Срба за злочине, јер како видимо то траје преко двадесет година, а може бити да то има везе и са суђењем генералу Ратку Младићу у Хашком трибуналу јер се он настоји оптужити и за злочине у Приједору.
За крај направићемо поређење између Приједора и Коњица. Наиме, почетком грађанског рата у Коњицу је страдало и прошло кроз логоре доста грађана српске националности. Тако знамо да је у порти православне цркве у Коњицу, 1. маја 1992. убијен је Ђорђе Магазин (рођен 1927) партизан од 1942. године и истакнути грађанин Коњица. Убиство извршио Шефик Чомага, син усташе из Другог свијетског рата, приликом покушаја покојника да затвори улазна врата на цркви.[16]
За Србе из Коњица формиран је логор Челебићи, гдје су већ 13. априла 1992. стигли први српски затвореници.[17] Тадашњи бошњачко-хрватски властодршци Коњица почели су са систематским затварањем својих српских суграђана, које су злостављали, мучили, убијали, а жене и силовали. Неке методе мучења, према изјавама преживјелих затвореника, подсјећају на усташке методе из Другог свијетског рата. Ноћи 18/19. април 1992. у Коњиц стигла Сплитска сатнија ХОС-а чији је долазак организовао Зејнел Делалић по налогу Алије Изетбеговића.[18] Ове здружене бошњачко-хрватске снаге већ 26. априла 1992, на Васкрс, извршили су напад на српско село Барке.[19] Бошњаци и ХОС-овци из Коњица напали су 21. маја Србе у селу Бјеловчине, у којем су убијали и мучили Србе.[20] Ови примјери системског уништавања и малтретирања Срба у Коњицу истакнути су само због упоредне хронологије, док је после ових догађаја слиједио низ злочина у Коњицу од којих се посебно требају споменути злочини над становницима Брадине. Ови и многи други злочини у Коњицу и околини заслужују посебне осврте, које ћемо, надамо се донијети неком другом приликом.
Преузимање власти у Приједору од стране српских представника десило се 30. априла, седамнаест дана након формирања логора за Србе у Коњицу, једанаест дана након доласка проусташке формације ХОС-а из Сплита чији долазак је организовао сам врх бошњачког руководства и четри дана након напада на српско село Барке. Десет дана након напада на село Бјеловчине, десио се напад на Приједор и ситуација са бијелим заставама.
Међутим, данас нико не спомиње планирање злочина над Србима у Коњицу, нити се обазире на долазак проусташке паравојне формације из сусједне државе. За никога то није агресија страних трупа на БиХ, али су зато Срби који су се бранили и страдали на кућном прагу, у очима многих добро плаћених и скућених душебрижника, најокорелији агресори и злочинци. У Коњицу нема активиста који траже обиљежавање свих мјеста на којима су затварани, мучени, убијани и силовани припадници српског народа. Нема ни многих чланака које би објављивали новине и портали који промовишу људска права и помирење.
Са друге стране о Приједору се свако мало пише као о граду геноцида, незапамћених злочина и позива се на признавање геноцида чије постојање негира чак и, овакав какав је, Хашки трибунал у својим досадашњим пресудама. Изгледа да су Срби у Приједору требали чекати да и њима дођу ХОС-овци па да заједно са бошњачким екстремистима, од којих су се неки прије почетка сукоба обучавали у Хрватској и били наоружани, закуцају на врата и почну да их одводе у неке приједорске „Челебиће“, па можда онда Приједор од стране НВО активиста неби био сматран градом геноцида.
Дакле за НВО активисте и разне друге организације, сабирни центри Омарска, Кератерм и Трнопоље су „логори смрти“, а Челебићи који су формирани искључиво као логор и то знатно прије њих нису. Бијеле заставе које су као знак лојалности морали истаћи сви становници Приједора, без обзира на националну припадносту, су обиљежје геноцида, док десет дана прије тога напад на Србе у селу Бјеловчине нико и не спомиње а камо ли да назове геноцидом.
Овај текст није написан да би провоцирао или негирао нечије жртве, него да покрене на објективно сагледавање свих чињеница везаних за грађански рат у БиХ, а не као до сада селективно и пристрасно истицање само жртава једног или два народа, и бацање кривице само на један народ у овом случају Србе. Чињенице да је скоро два мјесеца прије оружаних сукоба у Приједору, почело затварање и злостављање Срба у Коњицу, и да је током рата било више хиљада Бошњака и Хрвата у Приједору, говоре против теорије о планираном истребљењу несрпског становништва Приједора. Срби у БиХ су знатно прије краја маја 1992. године, почели да страдају и Коњиц је само један од таквих примјера, а право сваког народа је да се брани. Тамо гдје су Срби успјели преузети власт 1992. године није било њиховог страдања, за разлику од територија на којима то нису успјели.
БОРИС РАДАКОВИЋ
Рад је настао приликом студентског стручног усавршавања чланова Удружења студената историје "ДР МИЛАН ВАСИЋ" у Републичком центру за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица у Бањалуци.
НАПОМЕНЕ
[1] Драгутин Ћургуз, Милорад Вигњевић, Drugi krajiški narodnooslobodilački partizanski (kozarski) odred „Mladen Stojanović“, Приједор, 1992, 16.
[2] Шаћир Филандра, Bošnjačka politika u XX stoljeću, Сарајево, 1998, 172.
[3] Мухамед Филиповић, Korijeni agresije, Genocid u Bosni i Hercegovini 1991-1995, Сарајево, 1997, 155.
[4] Марко Веселица, Temeljni izvori i akteri genocida na prostoru Hrvatske, Bosne i Hercegovine i ex-Jugoslavije, Genocid u Bosni i Hercegovini 1991-1995, Сарајево, 1997, 101-102.
[5] Анте Старчевић, Na čemu smo, Загреб, 1878, 4.
[6] http://rs.grid.mk/read/news/304255629/7999195/kavazovic-genocidom-u-prijedoru-izdat-ljudski-rod
[7] Смаил Чекић, Genocid u Bosni i Hercegovini 1991-1992, Genocid u Bosni i Hercegovini 1991-1995, Сарајево, 1997, 240.
[8] Изјештај о раду станице јавне безбједности Приједор у последњих 9 мј. 1992, копија извјештаја у посједу аутора.
[9] Републички центар за истраживање ратних злочина, бр. 08/4. 1/773-8-1/11, копија документа у посједу аутора.
[10] Смаил Чекић, наведено дјело, стр. 240.
[11] Едхем Годињак, Zločin u koncetracionim logorima, Genocid u Bosni i Hercegovini 1991-1995, Сарајево, 1997, 457.
[12] Емил Влајки, Demonizacija Srba – Zapadni imperijalizam, njegovi zločini, sluge i medijske laži, Београд, 2002, 260.
[13] Мухарем Омердић, Prilozi izučavanju genocida nad Bošnjacima (1992-1995), Сарајево, 1999, 247.
[14] http://instituteforgenocide.org/en/wp-content/uploads/2012/07/Osnovne-cinjenice-o-genocidu-u-Prijedoru.pdf
[15] „Политика“, 25. децембар 2013.
[16] Хронологија најзначајнијих догађаја у општини Коњиц, Центар за истраживање злочина над српским народом.
[17] Исто.
[18] Исто.
[19] Исто.
[20] Исто.