Нацистички напад на Француску почео је 5. јуна 1940. године. Французи су одбрану усмјерили на Мажино линију која се простирала од швајцараке границе до Ардена. Међутим, њемачке снаге су заобишле Мажино линију и преко Белгије ушле у Француску. Тако је најјачи бедем француске одбране остао нетакнут. Девет дана након напада, 14. јуна, Њемци улазе у Париз. Маршал Филип Петен 16. јуна преузима управљање владом Француске од, дотадашњег премијера, Пола Реноа који није био заговорник мира по сваку цијену, а дан касније Петен објављује капитулацију.
Пише: Немања Куриџа
1. ПАД ФРАНЦУСКЕ
Након успјешног ратовања у Пољској, Њемачка је пребацила већину својих трупа на запад. 10. маја 1940. године отпочела је њемачка инвазија на земље Бенелукса. У одбрани овог дијела Европе, поред британских, прикључиле су се и француске војне снаге. Ипак, Њемачка успјева да окупира ове земље, а побједу је извојевала највише захваљујући техничкој премоћи своје армије.
Нацистички напад на Француску почео је 5. јуна 1940. године. Французи су одбрану усмјерили на Мажино линију[1] која се простирала од швајцараке границе до Ардена. Међутим, њемачке снаге су заобишле Мажино линију и преко Белгије ушле у Француску. Тако је најјачи бедем француске одбране остао нетакнут. Девет дана након напада, 14. јуна, Њемци улазе у Париз. Маршал Филип Петен 16. јуна преузима управљање владом Француске од, дотадашњег премијера, Пола Реноа који није био заговорник мира по сваку цијену, а дан касније Петен објављује капитулацију.
Примирје са Њемачком је потписано 23. јуна у Ретонду, а са Италијом 24. јуна 1940. године у Риму. Клаузулама примирја предвиђено је да Њемачка окупира сјеверну половину Француске и обалски појас до Шпанске границе (око три петине француске територије). Италија је добила демилитаризацију зоне ширине 50 километара дуж границе, као и луке Тулон, Бизерту, Ајачо и Марс-ел-Кебир.
Петен, који је носио титулу предсједник савјета министара, сједиште владе преноси у Виши који од тада постаје престоница Вишијевске Француске, формиране у јужној слободној зони. Ова влада је формирана од старјешина који су се већ дуги низ година налазили на челу француске армије. Као што је већ наведено, француска територија је, након капитулације, дакле, подјељена на њемачку окупациону зону која се налазила на сјеверу и западу, на малу италијанску окупациону зону на југоистоку, те јужну зону гдје је егзистирала Вишијевска Француска. Парламент је 10. јула дао пуна овлашћења Филипу Петену који је отворено сарађивао са нацистичком владом. Поред јужног, Виши је задржао судску и законодавну власт и над сјеверним дјелом Француске.
Након успјешног ратовања у Пољској, Њемачка је пребацила већину својих трупа на запад. 10. маја 1940. године отпочела је њемачка инвазија на земље Бенелукса. У одбрани овог дијела Европе, поред британских, прикључиле су се и француске војне снаге. Ипак, Њемачка успјева да окупира ове земље, а побједу је извојевала највише захваљујући техничкој премоћи своје армије.
Нацистички напад на Француску почео је 5. јуна 1940. године. Французи су одбрану усмјерили на Мажино линију[1] која се простирала од швајцараке границе до Ардена. Међутим, њемачке снаге су заобишле Мажино линију и преко Белгије ушле у Француску. Тако је најјачи бедем француске одбране остао нетакнут. Девет дана након напада, 14. јуна, Њемци улазе у Париз. Маршал Филип Петен 16. јуна преузима управљање владом Француске од, дотадашњег премијера, Пола Реноа који није био заговорник мира по сваку цијену, а дан касније Петен објављује капитулацију.
Примирје са Њемачком је потписано 23. јуна у Ретонду, а са Италијом 24. јуна 1940. године у Риму. Клаузулама примирја предвиђено је да Њемачка окупира сјеверну половину Француске и обалски појас до Шпанске границе (око три петине француске територије). Италија је добила демилитаризацију зоне ширине 50 километара дуж границе, као и луке Тулон, Бизерту, Ајачо и Марс-ел-Кебир.
Петен, који је носио титулу предсједник савјета министара, сједиште владе преноси у Виши који од тада постаје престоница Вишијевске Француске, формиране у јужној слободној зони. Ова влада је формирана од старјешина који су се већ дуги низ година налазили на челу француске армије. Као што је већ наведено, француска територија је, након капитулације, дакле, подјељена на њемачку окупациону зону која се налазила на сјеверу и западу, на малу италијанску окупациону зону на југоистоку, те јужну зону гдје је егзистирала Вишијевска Француска. Парламент је 10. јула дао пуна овлашћења Филипу Петену који је отворено сарађивао са нацистичком владом. Поред јужног, Виши је задржао судску и законодавну власт и над сјеверним дјелом Француске.
2. ДЕ ГОЛОВ ПОЗИВ 18. ЈУНА
Из Лондона, путем радио таласа из BBC-јевог студија упућен је 18. јуна 1940. позив француском народу да настави борбу, позив Француској на отпор окупатору. Позив је упутио Шарл де Гол четрдесетдеветогодишнји француски бригадни генерал. Де Гол је у влади Пола Реноа вршио функцију државног подсекретара за народну одбрану. Он се, свакако, није слагао са Петеновом политиком попуштања и сарадње са Нацистима. Да нема ни говора о компромису де Гола са владом у Вишију, коначно се види након 20. јуна када генерал Веган, један од најближих Петенових сарадника, саопштава да де Гол није више члан француске владе, те да није више овлашћен да даје јавне изјаве.
Де Гол је одлучио да се не враћа у Француску, а нарочито након 23. јуна када је нова, Вишијевска влада потписала примирје са Њемачком. Дан прије, 22. јуна 1940. године, у Лондону се конституише
Комитет Слободне Француске, а шест дана касније британска влада де Гола признаје за шефа Слободне Француске и одлучује да његов, новостворени покрет отпора изван Француске, снабдјева оружјем и другим средствима за борбу. Ратни суд у Клермон-Ферану је 2. августа осудио је де Гола на смрт. Међутим сам Петен је изјавио: ,,Осуда у отсутности мртво је слово на папиру. Никад ми није пало на памет да је спроведем у дјело.“[2]
Шарл де Гол рођен је у Лилу 1890. године. Војну академију је 1912. године завршио у Сенкиру. Као војник француске армије одлази у Први свјетски рат гдје је три пута рањаван и, чак, био заробљен. Де Гол је био опредјељени монархиста, а корјене својих монархистичких увјерења вуче вјероватно из породице.
Вођи Слободне Француске је, у позадини борбе против нацистичке окупације, било у циљу да себи осигура признање слободног свијета да је он једини прави представник Француске, као и то да Француску одврати од Вишијевског режима. Де Голови апели и говори преко Радио-Лондона пробудили су код француског народа жељу за слободом и дух борбе за ту исту слободу. Међитим, дизанје француске нације у отпор било је опструисано од од стране, како Нациста, тако и саме владе у Вишију који су цензурисали штампу.
Радио-Лондон је био једини вјеродостојан извор вјести. Али постојао је и велики број илегалних листова, као и других видова пропаганде који су будили слободарску свијест Француза.
Петен и Хитлер су се састали у Монтоару, 23. октобра 1940. године, гдје је Француз прихватио све услове француско-њемачке сарадње. Распуштен је парламент и замијењен Националним савјетом. Поред окупираних подручја, као што је, у првом реду, сјеверна зона Француске, гдје је постојао велики број покрета отпора још од окупације, и у јужној зони, као одговор на самовољу вишијевског претсједника, рађају се такви покрети.
Из Лондона, путем радио таласа из BBC-јевог студија упућен је 18. јуна 1940. позив француском народу да настави борбу, позив Француској на отпор окупатору. Позив је упутио Шарл де Гол четрдесетдеветогодишнји француски бригадни генерал. Де Гол је у влади Пола Реноа вршио функцију државног подсекретара за народну одбрану. Он се, свакако, није слагао са Петеновом политиком попуштања и сарадње са Нацистима. Да нема ни говора о компромису де Гола са владом у Вишију, коначно се види након 20. јуна када генерал Веган, један од најближих Петенових сарадника, саопштава да де Гол није више члан француске владе, те да није више овлашћен да даје јавне изјаве.
Де Гол је одлучио да се не враћа у Француску, а нарочито након 23. јуна када је нова, Вишијевска влада потписала примирје са Њемачком. Дан прије, 22. јуна 1940. године, у Лондону се конституише
Комитет Слободне Француске, а шест дана касније британска влада де Гола признаје за шефа Слободне Француске и одлучује да његов, новостворени покрет отпора изван Француске, снабдјева оружјем и другим средствима за борбу. Ратни суд у Клермон-Ферану је 2. августа осудио је де Гола на смрт. Међутим сам Петен је изјавио: ,,Осуда у отсутности мртво је слово на папиру. Никад ми није пало на памет да је спроведем у дјело.“[2]
Шарл де Гол рођен је у Лилу 1890. године. Војну академију је 1912. године завршио у Сенкиру. Као војник француске армије одлази у Први свјетски рат гдје је три пута рањаван и, чак, био заробљен. Де Гол је био опредјељени монархиста, а корјене својих монархистичких увјерења вуче вјероватно из породице.
Вођи Слободне Француске је, у позадини борбе против нацистичке окупације, било у циљу да себи осигура признање слободног свијета да је он једини прави представник Француске, као и то да Француску одврати од Вишијевског режима. Де Голови апели и говори преко Радио-Лондона пробудили су код француског народа жељу за слободом и дух борбе за ту исту слободу. Међитим, дизанје француске нације у отпор било је опструисано од од стране, како Нациста, тако и саме владе у Вишију који су цензурисали штампу.
Радио-Лондон је био једини вјеродостојан извор вјести. Али постојао је и велики број илегалних листова, као и других видова пропаганде који су будили слободарску свијест Француза.
Петен и Хитлер су се састали у Монтоару, 23. октобра 1940. године, гдје је Француз прихватио све услове француско-њемачке сарадње. Распуштен је парламент и замијењен Националним савјетом. Поред окупираних подручја, као што је, у првом реду, сјеверна зона Француске, гдје је постојао велики број покрета отпора још од окупације, и у јужној зони, као одговор на самовољу вишијевског претсједника, рађају се такви покрети.
3. СЛОБОДНА ФРАНЦУСКА
Са друге стране, де Гол је настојао да осигура територијалну базу за дјеловање Слободних Француза. Као рјешење видио је француске колоније у Сјеверној Африци. Гувернер Чада, Ебуе придружио се де Голу, након чега овај шаље неколико својих људи у Африку и резултат њиховог дјеловања је био тај да је цијела француска Екваторијална Африка, осим Габона, отказала послушност Вишију и стала на страну Слободне Француске. Тај примјер су слиједили и француски посједи на Пацифику и у Индији. Де Гол је покушао, војном интервенцијом уз помоћ Британаца, да придобије Дакар за престоницу Слободне Француске, али овај покушај није успио. Након пропасти ове акције, де Гол је одлучио да посјети афричке територије које су стале на његову страну: Дуалу, Форт Лами и Бразавил. Успио је да освоји и Габон.
У Бразавилу је де Гол, прво формирао Савјет одбране, као заметак нове владе, али како ово тјело није функционисало, због одсутности чланова, он је сачинио Војни савјет којим је и сам предсједавао. 24. септембра 1941. године формиран је Национални комитет, као тјело које ће привремено обављати законодавне функције. На челу овог комитета био је де Гол.
При потписиванју споразума о сарадњи између Петена и Хитлера од 23. октобра 1940. године Савезници нису стали на страну Слободне Француске, а чак шта више, САД су сво вријеме били на страни Вишијевских Француза. САД нису биле пријатељски наклоњене покрету отпора и Слободној Француској, највише због јаке лјевице у покретима отпора. То их је довело у сукоб са де Голом и овај све више настоји да се приближи СССР-у, али до остварења приснијих односа није дошло.
Што се тиче борбених снага Слободних Француза, оне су се све више увећавале и остварују значајне резултате на Атлантику 1941. године.
Са друге стране, де Гол је настојао да осигура територијалну базу за дјеловање Слободних Француза. Као рјешење видио је француске колоније у Сјеверној Африци. Гувернер Чада, Ебуе придружио се де Голу, након чега овај шаље неколико својих људи у Африку и резултат њиховог дјеловања је био тај да је цијела француска Екваторијална Африка, осим Габона, отказала послушност Вишију и стала на страну Слободне Француске. Тај примјер су слиједили и француски посједи на Пацифику и у Индији. Де Гол је покушао, војном интервенцијом уз помоћ Британаца, да придобије Дакар за престоницу Слободне Француске, али овај покушај није успио. Након пропасти ове акције, де Гол је одлучио да посјети афричке територије које су стале на његову страну: Дуалу, Форт Лами и Бразавил. Успио је да освоји и Габон.
У Бразавилу је де Гол, прво формирао Савјет одбране, као заметак нове владе, али како ово тјело није функционисало, због одсутности чланова, он је сачинио Војни савјет којим је и сам предсједавао. 24. септембра 1941. године формиран је Национални комитет, као тјело које ће привремено обављати законодавне функције. На челу овог комитета био је де Гол.
При потписиванју споразума о сарадњи између Петена и Хитлера од 23. октобра 1940. године Савезници нису стали на страну Слободне Француске, а чак шта више, САД су сво вријеме били на страни Вишијевских Француза. САД нису биле пријатељски наклоњене покрету отпора и Слободној Француској, највише због јаке лјевице у покретима отпора. То их је довело у сукоб са де Голом и овај све више настоји да се приближи СССР-у, али до остварења приснијих односа није дошло.
Што се тиче борбених снага Слободних Француза, оне су се све више увећавале и остварују значајне резултате на Атлантику 1941. године.
4. САВЕЗНИЧКО ИСКРЦАВАЊЕ У СЈЕВЕРНОЈ АФРИЦИ
До искрцавања савезничких трупа на сјеверноафричко тло долази 8. новембра 1942. године, у операцији под називом Торч. Савезници су, по доласку у Сјеверну Африку, преговарали са адмиралом Дарланом, претсједником Савјета министара, који се у том тренутку налазио у Алжиру. Али 24. децембра 1942. један млади патриот извршава атентат на Дарлана, а два дана касније његово мјесто преузима генерал Жиро, одлуком Одбрамбеног савјета Империје.
По успостављању власти Жиро води преговоре са де Голом који му нуди савез, али овај то одбија. У Анфи (предграђе Казабланке) долази 22. јануара 1943. године до састанка де Гола и Жироа, у присуству америчког претсједника Рузвелта и британског премијера Черчила, али није дошло до успјеха ових преговора и ситуација до краја следећег мјесеца била је тежа него икад. Чинило се да је покрет отпора изван Француске разједињен на два дјела: један у Алжиру потпомаган Американцима и други у Лондону под окриљем Черчилове помоћи. Ипак, Шарл де Гол, као политички јачи и способнији, успјева да политичким играма избаци Жироа који сада преузима командовање армијом.
Де Гол коначно успјева да уједини покрет отпора изван Француске. У унутрашњости, 11. новембра 1942. године Њемци улазе у Слободну зону Француске и режим у Вишију губи и последњи привид независности.
До искрцавања савезничких трупа на сјеверноафричко тло долази 8. новембра 1942. године, у операцији под називом Торч. Савезници су, по доласку у Сјеверну Африку, преговарали са адмиралом Дарланом, претсједником Савјета министара, који се у том тренутку налазио у Алжиру. Али 24. децембра 1942. један млади патриот извршава атентат на Дарлана, а два дана касније његово мјесто преузима генерал Жиро, одлуком Одбрамбеног савјета Империје.
По успостављању власти Жиро води преговоре са де Голом који му нуди савез, али овај то одбија. У Анфи (предграђе Казабланке) долази 22. јануара 1943. године до састанка де Гола и Жироа, у присуству америчког претсједника Рузвелта и британског премијера Черчила, али није дошло до успјеха ових преговора и ситуација до краја следећег мјесеца била је тежа него икад. Чинило се да је покрет отпора изван Француске разједињен на два дјела: један у Алжиру потпомаган Американцима и други у Лондону под окриљем Черчилове помоћи. Ипак, Шарл де Гол, као политички јачи и способнији, успјева да политичким играма избаци Жироа који сада преузима командовање армијом.
Де Гол коначно успјева да уједини покрет отпора изван Француске. У унутрашњости, 11. новембра 1942. године Њемци улазе у Слободну зону Француске и режим у Вишију губи и последњи привид независности.
5. ПОКРЕТИ ОТПОРА
Њемачким нападом на СССР изазвана је општа мобилизација Комунистичке партије на борбру против окупатора Француске, борбу која је требало да обухвати не само чланове Партије, већ да уједини у другим организацијама чланове Националног фронта и његових подружница. На отпор устају и друге партије у Француској, као што су Социјалистичка партија, Демохришћани ПДП итд.
Долази, такође, до формирања низа група и организација које су деструктивно дјеловале против Нациста. Тако група научних радника у Музеју човјека оснива Комитет јавног спаса који, између осталих, окупљаа професоре, адвокате и сл. Студенти оснивају ОдбрануФранцуске, а пилоти организацију Присталице ослобођења. У сјеверној зони стваране су и мање организације као што су Армија добровољаца, Батаљони смрти, Оковани пјетао и многи други.
У овој зони, захваљујући својој распрострањености и помоћи коју су добијали од Слободних Француза из Лондона, преовладала су три покрета: Ослобођење-Сјевер који је већином привукао синдикате, ОСМ (Цивилна и војна организација) састављен од чланова професионалних удружења и Конференције интелектуалних радника (издаја разбија овај покрет током '43. године) и Национални фронт који стиче велики углед међу младима, захваљујући акцијама својих слободних корпуса познатих као Слободни стријелци и Францускипартизани.
Што се тиче јужне зоне, покрети отпора су се углавном постављали против вишијевског режима и осуђивали су услове примирја. Имали су подршке и у војсци и у полицији, али врло мало у конзервативним круговима.
Де Гол јануара 1942. године шаље бившег префекта департмана Ез-е-Лоар, Жана Мулена у Француску да успостави везу између Француског националног комитета и функционера покрета отпора у унутрашњости. Мулен је у марту 1943. године формирао МUR (Уједињени покрет отпора) којем су приступиле све групе које су пружале отпор. Затим, по де Головом налогу Мулен је основао и CNR(Национални савјет отпора) чији је основни задатак био да утврди програм за даљу акцију покрета, али и да даље организује нацију. Најважнија комисија, свакако, била је COMAC (Комитет војних акција) чији је задатак био да, прије свега, координира акције слободних корпуса ради повећања ефективности.
Покрет отпора се служио свим доступним сретствима како би извршавао своје задатаке. Важну улогу у организацији и преносу наредби за директне акције имао је радио. Генерал де Гол је преко Pадио-Лондона упутио седамдесет говора и апела, у периоду од 18. јуна 1940. до 27. маја 1943. године.[3] Значајну улогу одиграла је и обавјештајна мрежа која је обавјештавала савезнички Врховни штаб о бројчаном стању непријатеља, о организацији покрета отпора и сл, а веза је одржавана путем радија и поште. Покрет отпора су материјалом и оружјем снабдјевале специјалозоване секције којима је командовао пуковник Букмастер, али највише сретстава долазило је из Лондона посредством британске SOE. 1. фебруара 1944. године COMAC је формирао Брховни штаб француских националних снага у унутрашњости земље којим је првобитно руководио генерал Жисје Понкарол.
Њемачким нападом на СССР изазвана је општа мобилизација Комунистичке партије на борбру против окупатора Француске, борбу која је требало да обухвати не само чланове Партије, већ да уједини у другим организацијама чланове Националног фронта и његових подружница. На отпор устају и друге партије у Француској, као што су Социјалистичка партија, Демохришћани ПДП итд.
Долази, такође, до формирања низа група и организација које су деструктивно дјеловале против Нациста. Тако група научних радника у Музеју човјека оснива Комитет јавног спаса који, између осталих, окупљаа професоре, адвокате и сл. Студенти оснивају ОдбрануФранцуске, а пилоти организацију Присталице ослобођења. У сјеверној зони стваране су и мање организације као што су Армија добровољаца, Батаљони смрти, Оковани пјетао и многи други.
У овој зони, захваљујући својој распрострањености и помоћи коју су добијали од Слободних Француза из Лондона, преовладала су три покрета: Ослобођење-Сјевер који је већином привукао синдикате, ОСМ (Цивилна и војна организација) састављен од чланова професионалних удружења и Конференције интелектуалних радника (издаја разбија овај покрет током '43. године) и Национални фронт који стиче велики углед међу младима, захваљујући акцијама својих слободних корпуса познатих као Слободни стријелци и Францускипартизани.
Што се тиче јужне зоне, покрети отпора су се углавном постављали против вишијевског режима и осуђивали су услове примирја. Имали су подршке и у војсци и у полицији, али врло мало у конзервативним круговима.
Де Гол јануара 1942. године шаље бившег префекта департмана Ез-е-Лоар, Жана Мулена у Француску да успостави везу између Француског националног комитета и функционера покрета отпора у унутрашњости. Мулен је у марту 1943. године формирао МUR (Уједињени покрет отпора) којем су приступиле све групе које су пружале отпор. Затим, по де Головом налогу Мулен је основао и CNR(Национални савјет отпора) чији је основни задатак био да утврди програм за даљу акцију покрета, али и да даље организује нацију. Најважнија комисија, свакако, била је COMAC (Комитет војних акција) чији је задатак био да, прије свега, координира акције слободних корпуса ради повећања ефективности.
Покрет отпора се служио свим доступним сретствима како би извршавао своје задатаке. Важну улогу у организацији и преносу наредби за директне акције имао је радио. Генерал де Гол је преко Pадио-Лондона упутио седамдесет говора и апела, у периоду од 18. јуна 1940. до 27. маја 1943. године.[3] Значајну улогу одиграла је и обавјештајна мрежа која је обавјештавала савезнички Врховни штаб о бројчаном стању непријатеља, о организацији покрета отпора и сл, а веза је одржавана путем радија и поште. Покрет отпора су материјалом и оружјем снабдјевале специјалозоване секције којима је командовао пуковник Букмастер, али највише сретстава долазило је из Лондона посредством британске SOE. 1. фебруара 1944. године COMAC је формирао Брховни штаб француских националних снага у унутрашњости земље којим је првобитно руководио генерал Жисје Понкарол.
6. ОСЛОБАЂЕЊЕ ФРАНЦУСКЕ
Донесена је законска одлука 3. јуна 1944. годинеда Национални комитет промијени име у Привремена блада Француске Републике. Одмах након тога приступило се организацији државне администрације, како би се створили услови да се, када за то дође вријеме, преузме примат од владе у Вишију.
6. јуна 1944. године почиње операција Оверлорд, савезничког искрцавања у Нормандији, којим се кренуло у ослобађање Европе са запада. Покрети отпора у Француској су у то вријеме удвостручили своје операције, што је, опет, повећало број репресивних мјера Нациста. Јула 1944. године де Гол путује у САД гдје тамошња влада признаје да је Комитет националног ослобођења Француске завриједио да преузме управљање Француском, али тек у октобру САД признају Привремену Владу.
Савезници су ушли у Француску. На притисак, првенствено де Гола, Американци пристају да дају налог дивизији француског генерала Леклера да удари на престоницу своје државе. 25. августа 1944. године њемачки генерал Фон Холц потписује капитулацију свог гарнизона. Покрети отпора су, свакако, помагали савезнике разним врстама саботажа (уништавање жељезничких пруга, прекиди друмских и телеграфских мрежа и сл.), а у самом Паризу дошло је до штрајкова жељезничара, полиције, службеника поште итд. Међутим, и након ослобођења Париза, до правог мира није дошло све до почетка 1945. године, док нису биле распуштене све цивилне страже и нерегуларне наоружане организације.
Донесена је законска одлука 3. јуна 1944. годинеда Национални комитет промијени име у Привремена блада Француске Републике. Одмах након тога приступило се организацији државне администрације, како би се створили услови да се, када за то дође вријеме, преузме примат од владе у Вишију.
6. јуна 1944. године почиње операција Оверлорд, савезничког искрцавања у Нормандији, којим се кренуло у ослобађање Европе са запада. Покрети отпора у Француској су у то вријеме удвостручили своје операције, што је, опет, повећало број репресивних мјера Нациста. Јула 1944. године де Гол путује у САД гдје тамошња влада признаје да је Комитет националног ослобођења Француске завриједио да преузме управљање Француском, али тек у октобру САД признају Привремену Владу.
Савезници су ушли у Француску. На притисак, првенствено де Гола, Американци пристају да дају налог дивизији француског генерала Леклера да удари на престоницу своје државе. 25. августа 1944. године њемачки генерал Фон Холц потписује капитулацију свог гарнизона. Покрети отпора су, свакако, помагали савезнике разним врстама саботажа (уништавање жељезничких пруга, прекиди друмских и телеграфских мрежа и сл.), а у самом Паризу дошло је до штрајкова жељезничара, полиције, службеника поште итд. Међутим, и након ослобођења Париза, до правог мира није дошло све до почетка 1945. године, док нису биле распуштене све цивилне страже и нерегуларне наоружане организације.
7. ФРАНЦУСКА НЕПОСРЕДНО ПОСЛИЈЕ РАТА
Након тријумфалног уласка у ослобођени Париз, де Гол је поставио испред себе, између осталог, поновно успостављање поретка и осигуравање своје политичке будућности. Још 1943. године де Гол је направио радикалан заокрет у својој политици. Наиме, за разлику од његових дотадашњих монархистичких увјерења, он се окреће ка демократији, а најјачи разлози за то су тада били наговјештаји побједе демократије у Другом свјетском рату, али и огромна подршка лјевице покрету отпора, која је углавном и водила борбу.
Де Голу је, разумљиво, сметало што је Француска све више попримала епитете другоразредне државе у свијету и што није учествовала са великом тројком (Велика Британија, САД и СССР) о доношењу одлука свијетске политике и услова мира након Другог свијетског рата. Ипак, Француска је након рата добила значајне погодности. Добила је могућност привременог коришћења рудника у Сару, окупациону зону у Њемачкој и Аустрији. Затим, учествовала је у оснивању Организације уједињених нација у Сан Франсиску и стекла стално мјесто у вијећу сигурности. Добила је и назад Индокину са релативним повољностима на југу.
И поред свега, политичка ситуација у Француској након рата није ишла на руку дотадашњем вођи Слободних Француза и шефу Привремене владе, де Голу. Генерал Шарл де Гол се 16. јануара 1946. године повлачи из политичког живота Француске.
Након тријумфалног уласка у ослобођени Париз, де Гол је поставио испред себе, између осталог, поновно успостављање поретка и осигуравање своје политичке будућности. Још 1943. године де Гол је направио радикалан заокрет у својој политици. Наиме, за разлику од његових дотадашњих монархистичких увјерења, он се окреће ка демократији, а најјачи разлози за то су тада били наговјештаји побједе демократије у Другом свјетском рату, али и огромна подршка лјевице покрету отпора, која је углавном и водила борбу.
Де Голу је, разумљиво, сметало што је Француска све више попримала епитете другоразредне државе у свијету и што није учествовала са великом тројком (Велика Британија, САД и СССР) о доношењу одлука свијетске политике и услова мира након Другог свијетског рата. Ипак, Француска је након рата добила значајне погодности. Добила је могућност привременог коришћења рудника у Сару, окупациону зону у Њемачкој и Аустрији. Затим, учествовала је у оснивању Организације уједињених нација у Сан Франсиску и стекла стално мјесто у вијећу сигурности. Добила је и назад Индокину са релативним повољностима на југу.
И поред свега, политичка ситуација у Француској након рата није ишла на руку дотадашњем вођи Слободних Француза и шефу Привремене владе, де Голу. Генерал Шарл де Гол се 16. јануара 1946. године повлачи из политичког живота Француске.
Референце:
[1] Мажино линија је била линија бетонских утврђења и осталих видова одбране које је Француска конструисала дуж својих граница са Њемачком и Италијом пред Други свјетски рат.
[2] В. Филип Масон, Де Гол, Загреб 1976.
[3] В. Покрети отпора у Европи 1939-1945, Београд 1968.
[1] Мажино линија је била линија бетонских утврђења и осталих видова одбране које је Француска конструисала дуж својих граница са Њемачком и Италијом пред Други свјетски рат.
[2] В. Филип Масон, Де Гол, Загреб 1976.
[3] В. Покрети отпора у Европи 1939-1945, Београд 1968.
ЛИТЕРАТУРА:
- Покрети отпора у Европи 1939-1945, Младост, Београд 1968.
- Филип Масон, Де Гол, Алфа, Загреб 1976.
- Ц. Л. Салзбергер, Други свијетски рат, Младост, Загреб 1971.
- Oпшта енциклопедија LarousseIII, Bук Караџић, Београд 1971.