“Гурнути Бугаре против Срба и пустити да се фукара међусобно побије“, писао је њемачки генерал Молтке свом аустро-угарском колеги Конраду пред почетак Првог свјетског рата.
Данас, када балкански народи желе да буду равноправни и поносни становници Европе, када због мултиетничости гурају у страну свој национални идентитет, Енглези у Белфасту шест дана су дивљали градом због одлуке да се Британска застава само у одређене дане виори над градском скупштином, а не сваки дан како је био обичај до сад.
Данас, када балкански народи желе да буду равноправни и поносни становници Европе, када због мултиетничости гурају у страну свој национални идентитет, Енглези у Белфасту шест дана су дивљали градом због одлуке да се Британска застава само у одређене дане виори над градском скупштином, а не сваки дан како је био обичај до сад.
Пише: Борис Радаковић
Балканци су у свијести Европљана представљени као неуки дивљаци, који се ради заосталих средњовјековних схватања беспоштедно кољу. Није риједак случај да данас, након седамнаест година од краја грађанског рата у СФРЈ, неки западњаци долазе да доживе “авантуру“ у ратној зони Западног Балкана. Међутим, много је више “авантуре“ на улицама европских метропола као што су Лондон, Белфаст, Париз, Мадрид и многи други. Социјални немири полако али сигурно од Европе праве “буре барута“ које чека довољно ужарену искру па да експлодира.
Све више до изражаја долазе национални идентитети у Европи, и подјела на богате Њемце и Французе и све сиромашније Грке, Италијане, Шпанце и Португалце.
Вратимо се сада на немире у Белфасту. Становништво главног града Сјеверне Ирске, која је дио Уједињеног Британског Краљевства, вјековима је подјељено на римокатоличке Ирце и протестантске Енглезе. Оба ова народа говоре енглеским језиком, живе у једној држави, али подјељени вјерама и националним осјећањима. Да ли вам је овај случај однекуд познат? Баш таква ситуација у СФРЈ била је покретач крвавог грађанског рата. Одмах су европски и свјетски миротворци похрлили у СФРЈ да тим неуким Балканцима донесу мир и да их просвете у духу западне потрошачке цивилизације. Са друге стране, немири у Белфасту нису изазвали сличне пориве код тих “миротвораца“ и “демократа“ да се мјешају у унутрашње односе Велике Британије.
Ако је спуштање Британске заставе изазвало силовите немире и насиље у Белфасту, питамо се шта би било када би нпр. Ирци у Белфасту подигли споменик убијеним припадницима ИРЕ, као што су учинили Шиптари убијеним припадницима ОВПБМ у Прешеву? Шта би се десило да Ирци прогласе једнострану независност од Велике Британије, као што су учинили Шиптари на Косову и Метохији проглашавајући једнострано оцјепљење од Србије? Да ли би међународна заједница то благословила, као што је благословила независност Шиптара на Косову и Метохији? Мислимо да то ником од “просвећених“ становника планете Земље не пада на памет. Ако се допушта Енглезима, који су се населили на ирској земљи, да се боре да задрже присвојено, онда би требало допустити Србима да бар слободно живе на својој светој земљи коју туђинци отимају. Енглези дакле имају толико изражен национализам, да се боре чак и за присвојену територију, а Србимна и осталим малим народима продаје се нека либерална прича о мултиетничности и разним изопаченим људским правима.
Како сам наслов овог чланка наговјештава, док су неким народима битна њихова знамења, па макар била она и на туђој територији, с друге стране мали народи се присиљавају на националну амнезију. На сваком од нас је да одлучи који ће пут слиједити, да ли нови модеран пут ка безличности и самозадовољству, или стари пут којег су утабале генерације прије нас, а то је пут слободе и заједништва.
Све више до изражаја долазе национални идентитети у Европи, и подјела на богате Њемце и Французе и све сиромашније Грке, Италијане, Шпанце и Португалце.
Вратимо се сада на немире у Белфасту. Становништво главног града Сјеверне Ирске, која је дио Уједињеног Британског Краљевства, вјековима је подјељено на римокатоличке Ирце и протестантске Енглезе. Оба ова народа говоре енглеским језиком, живе у једној држави, али подјељени вјерама и националним осјећањима. Да ли вам је овај случај однекуд познат? Баш таква ситуација у СФРЈ била је покретач крвавог грађанског рата. Одмах су европски и свјетски миротворци похрлили у СФРЈ да тим неуким Балканцима донесу мир и да их просвете у духу западне потрошачке цивилизације. Са друге стране, немири у Белфасту нису изазвали сличне пориве код тих “миротвораца“ и “демократа“ да се мјешају у унутрашње односе Велике Британије.
Ако је спуштање Британске заставе изазвало силовите немире и насиље у Белфасту, питамо се шта би било када би нпр. Ирци у Белфасту подигли споменик убијеним припадницима ИРЕ, као што су учинили Шиптари убијеним припадницима ОВПБМ у Прешеву? Шта би се десило да Ирци прогласе једнострану независност од Велике Британије, као што су учинили Шиптари на Косову и Метохији проглашавајући једнострано оцјепљење од Србије? Да ли би међународна заједница то благословила, као што је благословила независност Шиптара на Косову и Метохији? Мислимо да то ником од “просвећених“ становника планете Земље не пада на памет. Ако се допушта Енглезима, који су се населили на ирској земљи, да се боре да задрже присвојено, онда би требало допустити Србима да бар слободно живе на својој светој земљи коју туђинци отимају. Енглези дакле имају толико изражен национализам, да се боре чак и за присвојену територију, а Србимна и осталим малим народима продаје се нека либерална прича о мултиетничности и разним изопаченим људским правима.
Како сам наслов овог чланка наговјештава, док су неким народима битна њихова знамења, па макар била она и на туђој територији, с друге стране мали народи се присиљавају на националну амнезију. На сваком од нас је да одлучи који ће пут слиједити, да ли нови модеран пут ка безличности и самозадовољству, или стари пут којег су утабале генерације прије нас, а то је пут слободе и заједништва.