Османлије су доласком у наше земље затекли виноградарство, те неке гране воћарства, како у Македонији, Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори. Они су били јако заинтересовани за унапређење ових привредних грана које су доносиле велике приходе.
Виноградари-муслимани су наспрам виноградара-немуслимана плаћали порез по дулуму на своје винограде. Порез се кретао од 1-10 акчи. Ипак што се тиче виноградара немуслимана они су морали тражити дозволу за производњу алкохолних пића. Ту је субаша или спахија према закону имао право монопола на продају вина које су убирали од виноградара немуслимана. Монопол је подразумјевао и њихово право да су два мјесеца у години могли резервисати да они једино имају право продавати вино у извјесном крају, при томе да та два мјесеца виноградари немуслимани немају права да продају своје вино. Овај систем опорезивања и права монопола у 16. вијеку доносио је Османлијској царевини велике приходе.
Виноградари-муслимани су наспрам виноградара-немуслимана плаћали порез по дулуму на своје винограде. Порез се кретао од 1-10 акчи. Ипак што се тиче виноградара немуслимана они су морали тражити дозволу за производњу алкохолних пића. Ту је субаша или спахија према закону имао право монопола на продају вина које су убирали од виноградара немуслимана. Монопол је подразумјевао и њихово право да су два мјесеца у години могли резервисати да они једино имају право продавати вино у извјесном крају, при томе да та два мјесеца виноградари немуслимани немају права да продају своје вино. Овај систем опорезивања и права монопола у 16. вијеку доносио је Османлијској царевини велике приходе.
Пише: Милана Сабљић
Овакав велики прилив алкохолних пића на тржишту половином 16. вијека доводи ни до чега другог, већ до отварања крчми. На први спомен крчме у нашим крајевима наилазимо у Сарајеву 1565. године, али са тим да су крчмари били само немуслимани. Мада је било познато да су немуслимани могли
слободно алкохолним пићима, ипак је држава настојала да ограничи ову врсту трговине.
Познато је да од половине 16. вијека почиње међу муслиманским становништвом продире алкохолизам. По тадашњем схватању и размишљању, на сваког муслимана који је производио или конзумирао алкохол гледало се са презиром. Занимљиво је то да је било и случајева за вријеме османске власти, у нашим земљама у периоду 16. и 17. вијека, да пред суд долазе групе грађана муслимана подносећи тужбу против својих комшија истовјерника који пију или производе алкохолна пића. Они су захтјевали да се та лица удаље из улице у којој су живјели или су давали суду до знања да ће они напустити ту исту улицу уколико суд не подузме било какве мјере. На овакав притисак суд је морао пресудити да се оптужена лица иселе из улице.
Прве оптужбе против муслимана јављају се 1565. у Сарајеву гдје неки муслимани причају о томе како се појединим грађанима њихове вјероисповјести осјети из уста задах вина. Саме ове оптужбе говоре о размишљању и ставу народа и околине који су водили рачуна о сваком муслиману који би се огријешио о прописе о забрани конзумирања алкохолних пића, макар он не био у пијаном стању. Десило се то да је алкохолизам до друге половине 17. вијека узнапредовао међу муслиманским становништвом у нашим земљама, то се видјело из једног султановог фермана из 1670. године, који представља први сачувани законски акт о забрани производње и уживању алкохолних пића. Овим ферманом је било наређено кадијама да се све крчме требају позатварати, да се ни кап алкохолног пића не смије донијети на тржиште, јер ће у противном сваког купца или продавача стићи оштра казна. Наравно ово наређење није ништа промијенило, крчме су и даље радиле и даље конзумирао алкохол. Тек након 25 година од издавања овог хатишерифа, босански валија Корча Мехмед-паша, 4. новембра 1694. године издао је бујурулдију у сврху сузбијања алкохолизма у Босни и Херцеговини.
У 18. и 19. вијеку долази до великих друштвених превирања у Османлијском царству, које су довеле до велике промјене и у приватном животу појединца. Долази до попуштања у вјерском одгоју код муслиманског становништва те и до све већег конзумирања алкохолног пића, неки муслимани отварају чак и крчме. До 19. вијека уживање у алкохолним пићима се већ проширило међу муслиманским становништвом до те мјере да су сва наређења да се ово сузбије остала безуспјешна. У то вријеме у Босни и Херцеговини је постојало много крчми чак и оних које нису имале дозволу за рад.
Један руски путописац Х. Гилфердинг је говорио о својим запажањима о уживању у алкохолном пићима код босанско-херцеговачким становништвом, поготово код муслимана. Каже да постоји разлика у уживању пића између муслимана-османлија који овдје живе и домаћих муслимана. Говори да Османлије стално пију и не бацају чаше из руке, а муслимани из Босне који пију, пију много и често, те да након неколико година одбацују алкохол.
Један документ из 19. вијека говори да је и међу муслиманским духовним лицима било појединаца који су уживали у алкохолу. Ако би се то сазнало кадија би сумњиво лице одмах разријешио свих вјерских дужности. Дешавало се и то да је муслиманско становништво из Мостара заједно са својим кадијом подузимало привремене мјере у сврху сузбијања алкохолизма. Повод ближења бајрамских празника, захтјевало се да се повод празника све крчме затворе. Ако се то одбије крчмар ће сносити посљедице као и свако лице које се затекне да пије или да је у алкохолизираном стању. Ово показује колико је алкохолизам узео маха међу муслиманским становништвом, те да му се није могло стати на крај. Па се морало задовољити бар са тим да се за пар дана док трају празници осигура ред и мир у граду.
Долазило је и до расправа међу шеријатским правницима у исламским земљама, које врсте пића подилазе под прописе о забрани алкохолних пића. Једни су сматрали да сва пића која имају моћ опијања требају бити забрањена, док су други који су своје мишљење заснивали на лексичком значењу појединих куранских цитата, сматрали да се забрана односи само на производњу и уживање у вину. Од тада влада мишљење међу муслиманима све до нашег времена да се ракија може пити, вјерујући да се на њу не односе шеријатско-првни прописи о забрани алкохолних пића.
Доласком Османлија многи босанско-херцеговачки муслимани су исламизирани, те су тешко прихватили нове прописе о забрани алкохолних пића, јер су они до тада слободно пили и производили, те су покушали и даље то да раде, али кријући. Чак су и током Рамазана пили вино, али само тзв. харадалију, у коју не би стављали цимет нити каквих мирођија, као што је био обичај на истоку. Чак су муслимани кувањем долазили до различитих врста пића, Нека су губила опојну моћ, али већина њих није. Добијали су нова имена тако да су се слободно користила не спадајући у прописе о забрани конзумирања. Међу босанско-херцеговачким муслиманима највише се користила медовина. Често су користили и тзв. муселес, пиће које се добијало када мошт грожђа три пута прокључа, остави се да се згусне те се додају шећери и мирођије.
Занимљиво је и то да се уживање алкохола међу муслиманима у османском периоду спомиње и у књижевности тог времена. Њихова припадност исламу ни положај у друштву нису их спрјечавали да кроз пјесму изражавају наклоност према пићу. Ова наклоност је била наглашена и у јуначким муслиманским пјесмама.
Шеријатско право о забрани алкохолних пића познаје три казне: укор, физичка казна и физичка казна са тзв. теџдидејином. Укор је био најблажи облик казне за лица која нису пила, већ која су допустила и толерисала да друга лица прекрше прописе. У ствари казниће се они муслимани који држе у кући алкохол или сједе у друштву у којем се пије чак и ако тај исти не пије. Физичка казна за преступнике који буду ухваћени да пију се састојала од 80 батина за слободног муслимана, а 40 батина за роба муслимана. Није било важно је ли дотично лице тек почело пити или је већ у алкохолизираном стању. Свако овакво лице је морало држави платити казну, која је временом варирала. Физичка казна са тзв. теџдидејином1, она представља најтежу казну којом су се кажњавала лица која би пијући другим муслиманима пружали чашу говорећи: „Пиј, за љубав дванаест имама!“.
Уопштено производња и уживање алкохолних пића је представљала проблем у нашим земљама за вријеме османског периода. Османлије су настојале да ову навику у народу искорјене, но и поред свих забрана алкохолизам је продирао међу наш народ у 16, 17, 18. вијеку, да би у 19. вијеку обухватио велике размјере међу босанско-херцеговачким становништвом.
1 Теџдидејина-је казна морално-религиозно правног карактера. Она се састоји у томе да је један муслиман
који је починио гријех, аутоматски престао бити муслиман и тиме раскинуо брачну заједницу и да мора
обновити своје вјерско освједочење и сами брак.
слободно алкохолним пићима, ипак је држава настојала да ограничи ову врсту трговине.
Познато је да од половине 16. вијека почиње међу муслиманским становништвом продире алкохолизам. По тадашњем схватању и размишљању, на сваког муслимана који је производио или конзумирао алкохол гледало се са презиром. Занимљиво је то да је било и случајева за вријеме османске власти, у нашим земљама у периоду 16. и 17. вијека, да пред суд долазе групе грађана муслимана подносећи тужбу против својих комшија истовјерника који пију или производе алкохолна пића. Они су захтјевали да се та лица удаље из улице у којој су живјели или су давали суду до знања да ће они напустити ту исту улицу уколико суд не подузме било какве мјере. На овакав притисак суд је морао пресудити да се оптужена лица иселе из улице.
Прве оптужбе против муслимана јављају се 1565. у Сарајеву гдје неки муслимани причају о томе како се појединим грађанима њихове вјероисповјести осјети из уста задах вина. Саме ове оптужбе говоре о размишљању и ставу народа и околине који су водили рачуна о сваком муслиману који би се огријешио о прописе о забрани конзумирања алкохолних пића, макар он не био у пијаном стању. Десило се то да је алкохолизам до друге половине 17. вијека узнапредовао међу муслиманским становништвом у нашим земљама, то се видјело из једног султановог фермана из 1670. године, који представља први сачувани законски акт о забрани производње и уживању алкохолних пића. Овим ферманом је било наређено кадијама да се све крчме требају позатварати, да се ни кап алкохолног пића не смије донијети на тржиште, јер ће у противном сваког купца или продавача стићи оштра казна. Наравно ово наређење није ништа промијенило, крчме су и даље радиле и даље конзумирао алкохол. Тек након 25 година од издавања овог хатишерифа, босански валија Корча Мехмед-паша, 4. новембра 1694. године издао је бујурулдију у сврху сузбијања алкохолизма у Босни и Херцеговини.
У 18. и 19. вијеку долази до великих друштвених превирања у Османлијском царству, које су довеле до велике промјене и у приватном животу појединца. Долази до попуштања у вјерском одгоју код муслиманског становништва те и до све већег конзумирања алкохолног пића, неки муслимани отварају чак и крчме. До 19. вијека уживање у алкохолним пићима се већ проширило међу муслиманским становништвом до те мјере да су сва наређења да се ово сузбије остала безуспјешна. У то вријеме у Босни и Херцеговини је постојало много крчми чак и оних које нису имале дозволу за рад.
Један руски путописац Х. Гилфердинг је говорио о својим запажањима о уживању у алкохолном пићима код босанско-херцеговачким становништвом, поготово код муслимана. Каже да постоји разлика у уживању пића између муслимана-османлија који овдје живе и домаћих муслимана. Говори да Османлије стално пију и не бацају чаше из руке, а муслимани из Босне који пију, пију много и често, те да након неколико година одбацују алкохол.
Један документ из 19. вијека говори да је и међу муслиманским духовним лицима било појединаца који су уживали у алкохолу. Ако би се то сазнало кадија би сумњиво лице одмах разријешио свих вјерских дужности. Дешавало се и то да је муслиманско становништво из Мостара заједно са својим кадијом подузимало привремене мјере у сврху сузбијања алкохолизма. Повод ближења бајрамских празника, захтјевало се да се повод празника све крчме затворе. Ако се то одбије крчмар ће сносити посљедице као и свако лице које се затекне да пије или да је у алкохолизираном стању. Ово показује колико је алкохолизам узео маха међу муслиманским становништвом, те да му се није могло стати на крај. Па се морало задовољити бар са тим да се за пар дана док трају празници осигура ред и мир у граду.
Долазило је и до расправа међу шеријатским правницима у исламским земљама, које врсте пића подилазе под прописе о забрани алкохолних пића. Једни су сматрали да сва пића која имају моћ опијања требају бити забрањена, док су други који су своје мишљење заснивали на лексичком значењу појединих куранских цитата, сматрали да се забрана односи само на производњу и уживање у вину. Од тада влада мишљење међу муслиманима све до нашег времена да се ракија може пити, вјерујући да се на њу не односе шеријатско-првни прописи о забрани алкохолних пића.
Доласком Османлија многи босанско-херцеговачки муслимани су исламизирани, те су тешко прихватили нове прописе о забрани алкохолних пића, јер су они до тада слободно пили и производили, те су покушали и даље то да раде, али кријући. Чак су и током Рамазана пили вино, али само тзв. харадалију, у коју не би стављали цимет нити каквих мирођија, као што је био обичај на истоку. Чак су муслимани кувањем долазили до различитих врста пића, Нека су губила опојну моћ, али већина њих није. Добијали су нова имена тако да су се слободно користила не спадајући у прописе о забрани конзумирања. Међу босанско-херцеговачким муслиманима највише се користила медовина. Често су користили и тзв. муселес, пиће које се добијало када мошт грожђа три пута прокључа, остави се да се згусне те се додају шећери и мирођије.
Занимљиво је и то да се уживање алкохола међу муслиманима у османском периоду спомиње и у књижевности тог времена. Њихова припадност исламу ни положај у друштву нису их спрјечавали да кроз пјесму изражавају наклоност према пићу. Ова наклоност је била наглашена и у јуначким муслиманским пјесмама.
Шеријатско право о забрани алкохолних пића познаје три казне: укор, физичка казна и физичка казна са тзв. теџдидејином. Укор је био најблажи облик казне за лица која нису пила, већ која су допустила и толерисала да друга лица прекрше прописе. У ствари казниће се они муслимани који држе у кући алкохол или сједе у друштву у којем се пије чак и ако тај исти не пије. Физичка казна за преступнике који буду ухваћени да пију се састојала од 80 батина за слободног муслимана, а 40 батина за роба муслимана. Није било важно је ли дотично лице тек почело пити или је већ у алкохолизираном стању. Свако овакво лице је морало држави платити казну, која је временом варирала. Физичка казна са тзв. теџдидејином1, она представља најтежу казну којом су се кажњавала лица која би пијући другим муслиманима пружали чашу говорећи: „Пиј, за љубав дванаест имама!“.
Уопштено производња и уживање алкохолних пића је представљала проблем у нашим земљама за вријеме османског периода. Османлије су настојале да ову навику у народу искорјене, но и поред свих забрана алкохолизам је продирао међу наш народ у 16, 17, 18. вијеку, да би у 19. вијеку обухватио велике размјере међу босанско-херцеговачким становништвом.
1 Теџдидејина-је казна морално-религиозно правног карактера. Она се састоји у томе да је један муслиман
који је починио гријех, аутоматски престао бити муслиман и тиме раскинуо брачну заједницу и да мора
обновити своје вјерско освједочење и сами брак.