Штокавски говор данас као свој матерњи језик сматрају Срби, Хрвати, Бошњаци, Црногорци. Скоро све наведене нације по себи називају језик којим говоре, па тако имамо: српски, хрватски, и црногорски, језик. Изузетак су Бошњаци који свој језик називају по једној од двије области (Босна, Херцеговина) из који је изведен назив државе Босне и Херцеговине.
Пише: Борис Радаковић
Пише: Борис Радаковић
Остављајући савремено доба и његове тековине изa нас, овим текстом вратићемо се у средњи вијек и прву половину XVI вијека. То ћемо учинити како би установили матични идентитет штокавског говора, односно како су наши преци који су такође говорили штокавицом свој језик називали. У том послу обратићемо се за помоћ старим повељама, писмима и другим списима да преко њих дотакнемо почетно лице нашега језика.
Као што сви знамо, штокавица се дијели на три главна дијалекта: екавски, ијекавски и икавски. Још током средњег вијека, на простору горе наведене четри нације, постојали су развијени језици са свим својим дијалектичким особинама. Тако се западно од ријеке Цетине и у долини ријеке Уне и даље западно од ње говорило чакавицом[1] (чакавица је говор који се развио у границама средњовјековне Хрватске).На простору средњовјековне Босне и Хума доминирала је западна штокавица , а источно од ријеке Неретве и у долини ријеке Дрине источна штокавица.[2]
Најстарија идентификација чакавице по народу који је говори, јесте у „Истарском разводу“ писаног у Истри 1325. године. Писан је глагољицом на чакавици и то је најстарије забиљежено име „језика хрвацкога“.[3]
Прва идентификација штокавице везана је за босанску средњовјековну државу, приликом склапaња уговора бана Стјепан II Котроманић и Дубровника, којима бан поклања „Рат, Стон и Превлаку и отоке“[4] 1333. године. Направљена су четри примјерка уговора „двије латински, а двије српски“. Дакле, у тој повељи језик бана Стјепана назива се српски.[5]
На основу подјеле на западну и источну штокавицу, повеља бана Стјепана писана је западном штокавицом, која се како смо видјели у средњем вијеку означава као „српски“.
Једна од најстаријих, ако не и најстарија, идентификација источне штокавице по народу који је говори јесте из 1374. године. Те године на Синајској Гори за цркву српског манастира Светих Арханђела Михајла и Гаврила, написана је књига „Триод цветни“. У запису на крају књиге стоји да је књига преведена на „српски језик“.[6]
Што си тиче икавског дијалекта, вјероватно највише данас оспораваног да припада српском језику, такође у средњем вијеку имамо потврду о његовој српској идентификацији.
Тако Прибисав Похвалић, посланик „великог војводе босанског“ Сандаља и жене му Катарине, у свом писму 1407. године свој језик означава као српски. У његовом писму преведeном на савремени српски језик стоји: „с другим листом српским, који је за овим листом“, „а други лист који за овим иде српски је писан“.[7] Дакле, на два мјеста у писму Похвалића имамо ознаку језика као српског, иако је писан икавицом.
На икавском говорном подручју између ријека Цетине и Неретве, имамо посредну потврду да се икавски говор идентификовао као српски. Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“. [8] Ако су ови Власи романског поријекла, онда слиједи да је домаћи икавски говор језик Срба тога краја.
Након продора Турака Османлија у наше крајеве, долази до великих помјерања становништва које се пред њима селе на запад преко Уне и Цетине и на сјевер преко Саве и Дунава. То је довело и до помјерања језика и дијалеката у тим правцима.
Ијекавски дијалекат штокавског језика, чији су центри прије великих миграција били у Хуму и Зети, продро је преко Дрине до Саве, потиснувши кајкавски језик у Хрватско Загорје, а чакавштину у врло узан приморски појас сјеверне Далмације.[9]
Након доласка Турака у наше крајеве у њиховој администрацији почиње да се поред грчког користи још један балкански језик, а то је био српски језик. Данас се у мезеју Аја Софије у Цариграду чува један „ арапско-персијско-грчко-српски уџбеник конверзације, који је настао на султанској Порти у 15. веку. Тачније, реч је о два рукописа који се чувају у библиотеци у Музеју Аја-Софије у Истанбулу. Упркос великим сличностима, они нису идентични, посебно се у њима знатно разликује словенски део текста, јер њихови преводиоци припадају двома различитим наречјима; у једном је штокавско-ијекавски, а у другом штокавско-екавски.“[10]
Наслов који је исписан на почетној страни овог ријечника гласи: „Lugat-i farisî, arabî ve rûmî ve sirb, што у преводу значи „Речник, персијски, арапски, грчки и српски“.[11]
Из овога слиједи логичан закључак, да су Турци упознали српски језик сматрајући га уз грчки најважнијим језиком европског дијела свога царства, што свакако говори и о броју људи који су говорили њиме и да је српски језик био један од важнијих језика у дипломатској комуникацији југоисточне Европе. Овде видимо да су се и ијекавски и екавски дијалекат штокавице идентификовали као српски језик односно „sirb“.
Тридесетих година XVI вијека, када су већ почеле миграције становништва, нашим крајевима пролази Словенац Бенедикта Курипешића као члан посланства које је у Цариград султану Сулејману II послао Фердинанд краљ Аустрије, Чешке и Угарске.[12]
У свом Путопису описао је крајеве кроз које је прошао, а између осталих описује и Босну и Србију. У источној Босни, коју Курипешић као и други стари историчари и географи називају „Горња Босна“, наилази код Рогатице на камене гробове стећке. Курипешић је записао да су ту сахрањени војвода Радослав Павловић и његов витез и вјерни слуга чије име не наводи. За натпис на њихвим гробовима је записао да су истесана на „српском језику и српским писменима“.[13]
Када пролази Србијом Курипешић записује да становници ове земље имају свој језик „који се назива српски“.[14] За Курипешића нема сумње да се језик којим се говорило и на ком се писало у Босни и Србији од средњег вијека до у његово вријеме назива српски језик.
Примајући ислам многи наши људи били су свјесни себе и језика којим говоре. Тако је Мехмед-паша Соколовић, који је био поријеклом из околине Руда, у преписци са темишварским командантом Баторијем тражи од њега да му пише на српском језику: „И што ми пошиљаш листова и све ми србским језиком шаљи, а не фрушки“.[15]
Пјесник и писац Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи (1600/01-1651) родио се у селу Добрни код Доње Тузле.[16] За нашу тему је битан по једној његовој пјесми која има везе са идентитетом језика. Хевају је писао највише на турском језику, али има превода и на наш језик. Једна од тих пјесама је и „Beray daveti iman bezbani srb“ или у преводу „Позив на вјеру на српском језику“.[17] Превод пјесме је икавски, па је занимљиво да преводилац икавицу означава српским језиком. Да је позив упућен Србима говори и овај одломак из пјесме:
„Нек не чини силу Славу,
Не приличи нико лаву,
Нек узнаде светог Саву,
Ходите нам ви на виру“.[18]
Из свега горе наведеног видјели смо да се штокавица, како год да је данас подјелили, идентификовала као српски језик. Српским језиком идентификовали су је наши људи било које вјероисповјести и било којег подаништва да су били. Тако су је идентификовали и Турци и страни путописци. Након великих сеоба народа, почињу се јављати и другачији називи за штокавицу, па тако се она називала језиком хрватским, босанским, влашким, рашким, ускочким, илирским, црногорским, славонским, словенским, словинским, морлачким , итд.
Борис Радаковић
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
[1] Gramatika bosanskoga jezika za prvi razred gimnazije, радна верзија, Група аутора, Нови Пазар, 2013, 33.
[2] Исто, стр.33
[3] Hrvatska gramatika, Grupa autora, II promjenjeno izdanje, Zagreb, 1997, 15.
[4] В. Богићевић, Босна и Херцеговина Српске су земље по крви и по језику, Бања Лука, 2011, 24.
[5] Исто. стр. 24.
[6] http://www.scribd.com/doc/208320378/%D0%9D%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%B2-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%B2%D1%80%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-XIV-%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0
[7] Р. М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад, 1909, 33-34.
[8] А. Смиљанић, Повеља војводе Ђурђа Воисалића којом потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима, Грађа о прошлосри Босне, 4, Бања Лука, 123.
[9] Историја Југославије, Група аутора, Београд, 1973, 138.
[10] О. Зиројевић, Право благо у библиотеци, ПОЛИТИКА, 15.05.2011.
[11] Исто.
[12] Б. Курипешић, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530, Сарајево, 1950, 3.
[13] Исто, стр. 24-25.
[14] Исто, стр. 37.
[15] В. Ђерић, О Српском имену по западним крајевима нашега народа, Београд, 1914, 41.
[16] Алија Наметак, Rukopisni tursko-hrvatskosrpski rječnici, Građa za povjest književnosti hrvatske, Zagreb, 1968, 234.
[17] Исто. стр. 234.
[18] Исто, стр. 259
Као што сви знамо, штокавица се дијели на три главна дијалекта: екавски, ијекавски и икавски. Још током средњег вијека, на простору горе наведене четри нације, постојали су развијени језици са свим својим дијалектичким особинама. Тако се западно од ријеке Цетине и у долини ријеке Уне и даље западно од ње говорило чакавицом[1] (чакавица је говор који се развио у границама средњовјековне Хрватске).На простору средњовјековне Босне и Хума доминирала је западна штокавица , а источно од ријеке Неретве и у долини ријеке Дрине источна штокавица.[2]
Најстарија идентификација чакавице по народу који је говори, јесте у „Истарском разводу“ писаног у Истри 1325. године. Писан је глагољицом на чакавици и то је најстарије забиљежено име „језика хрвацкога“.[3]
Прва идентификација штокавице везана је за босанску средњовјековну државу, приликом склапaња уговора бана Стјепан II Котроманић и Дубровника, којима бан поклања „Рат, Стон и Превлаку и отоке“[4] 1333. године. Направљена су четри примјерка уговора „двије латински, а двије српски“. Дакле, у тој повељи језик бана Стјепана назива се српски.[5]
На основу подјеле на западну и источну штокавицу, повеља бана Стјепана писана је западном штокавицом, која се како смо видјели у средњем вијеку означава као „српски“.
Једна од најстаријих, ако не и најстарија, идентификација источне штокавице по народу који је говори јесте из 1374. године. Те године на Синајској Гори за цркву српског манастира Светих Арханђела Михајла и Гаврила, написана је књига „Триод цветни“. У запису на крају књиге стоји да је књига преведена на „српски језик“.[6]
Што си тиче икавског дијалекта, вјероватно највише данас оспораваног да припада српском језику, такође у средњем вијеку имамо потврду о његовој српској идентификацији.
Тако Прибисав Похвалић, посланик „великог војводе босанског“ Сандаља и жене му Катарине, у свом писму 1407. године свој језик означава као српски. У његовом писму преведeном на савремени српски језик стоји: „с другим листом српским, који је за овим листом“, „а други лист који за овим иде српски је писан“.[7] Дакле, на два мјеста у писму Похвалића имамо ознаку језика као српског, иако је писан икавицом.
На икавском говорном подручју између ријека Цетине и Неретве, имамо посредну потврду да се икавски говор идентификовао као српски. Војвода Доњих Краја, Ђурађ Воисалић, синовац и наследник херцега Хрвоја Вукчића Хрватинића, својом повељом из 1434, потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима. Ти посједи налазили су се између ушћа Неретве и Цетине. Као становници тих крајева наводе се Срби и Власи: „и у свему у чему их нађошмо да држе, било да је Србин или Влах“. [8] Ако су ови Власи романског поријекла, онда слиједи да је домаћи икавски говор језик Срба тога краја.
Након продора Турака Османлија у наше крајеве, долази до великих помјерања становништва које се пред њима селе на запад преко Уне и Цетине и на сјевер преко Саве и Дунава. То је довело и до помјерања језика и дијалеката у тим правцима.
Ијекавски дијалекат штокавског језика, чији су центри прије великих миграција били у Хуму и Зети, продро је преко Дрине до Саве, потиснувши кајкавски језик у Хрватско Загорје, а чакавштину у врло узан приморски појас сјеверне Далмације.[9]
Након доласка Турака у наше крајеве у њиховој администрацији почиње да се поред грчког користи још један балкански језик, а то је био српски језик. Данас се у мезеју Аја Софије у Цариграду чува један „ арапско-персијско-грчко-српски уџбеник конверзације, који је настао на султанској Порти у 15. веку. Тачније, реч је о два рукописа који се чувају у библиотеци у Музеју Аја-Софије у Истанбулу. Упркос великим сличностима, они нису идентични, посебно се у њима знатно разликује словенски део текста, јер њихови преводиоци припадају двома различитим наречјима; у једном је штокавско-ијекавски, а у другом штокавско-екавски.“[10]
Наслов који је исписан на почетној страни овог ријечника гласи: „Lugat-i farisî, arabî ve rûmî ve sirb, што у преводу значи „Речник, персијски, арапски, грчки и српски“.[11]
Из овога слиједи логичан закључак, да су Турци упознали српски језик сматрајући га уз грчки најважнијим језиком европског дијела свога царства, што свакако говори и о броју људи који су говорили њиме и да је српски језик био један од важнијих језика у дипломатској комуникацији југоисточне Европе. Овде видимо да су се и ијекавски и екавски дијалекат штокавице идентификовали као српски језик односно „sirb“.
Тридесетих година XVI вијека, када су већ почеле миграције становништва, нашим крајевима пролази Словенац Бенедикта Курипешића као члан посланства које је у Цариград султану Сулејману II послао Фердинанд краљ Аустрије, Чешке и Угарске.[12]
У свом Путопису описао је крајеве кроз које је прошао, а између осталих описује и Босну и Србију. У источној Босни, коју Курипешић као и други стари историчари и географи називају „Горња Босна“, наилази код Рогатице на камене гробове стећке. Курипешић је записао да су ту сахрањени војвода Радослав Павловић и његов витез и вјерни слуга чије име не наводи. За натпис на њихвим гробовима је записао да су истесана на „српском језику и српским писменима“.[13]
Када пролази Србијом Курипешић записује да становници ове земље имају свој језик „који се назива српски“.[14] За Курипешића нема сумње да се језик којим се говорило и на ком се писало у Босни и Србији од средњег вијека до у његово вријеме назива српски језик.
Примајући ислам многи наши људи били су свјесни себе и језика којим говоре. Тако је Мехмед-паша Соколовић, који је био поријеклом из околине Руда, у преписци са темишварским командантом Баторијем тражи од њега да му пише на српском језику: „И што ми пошиљаш листова и све ми србским језиком шаљи, а не фрушки“.[15]
Пјесник и писац Мухамед Хеваји Ускуфи Босневи (1600/01-1651) родио се у селу Добрни код Доње Тузле.[16] За нашу тему је битан по једној његовој пјесми која има везе са идентитетом језика. Хевају је писао највише на турском језику, али има превода и на наш језик. Једна од тих пјесама је и „Beray daveti iman bezbani srb“ или у преводу „Позив на вјеру на српском језику“.[17] Превод пјесме је икавски, па је занимљиво да преводилац икавицу означава српским језиком. Да је позив упућен Србима говори и овај одломак из пјесме:
„Нек не чини силу Славу,
Не приличи нико лаву,
Нек узнаде светог Саву,
Ходите нам ви на виру“.[18]
Из свега горе наведеног видјели смо да се штокавица, како год да је данас подјелили, идентификовала као српски језик. Српским језиком идентификовали су је наши људи било које вјероисповјести и било којег подаништва да су били. Тако су је идентификовали и Турци и страни путописци. Након великих сеоба народа, почињу се јављати и другачији називи за штокавицу, па тако се она називала језиком хрватским, босанским, влашким, рашким, ускочким, илирским, црногорским, славонским, словенским, словинским, морлачким , итд.
Борис Радаковић
---------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
[1] Gramatika bosanskoga jezika za prvi razred gimnazije, радна верзија, Група аутора, Нови Пазар, 2013, 33.
[2] Исто, стр.33
[3] Hrvatska gramatika, Grupa autora, II promjenjeno izdanje, Zagreb, 1997, 15.
[4] В. Богићевић, Босна и Херцеговина Српске су земље по крви и по језику, Бања Лука, 2011, 24.
[5] Исто. стр. 24.
[6] http://www.scribd.com/doc/208320378/%D0%9D%D0%B0%D0%B7%D0%B8%D0%B2-%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%82%D0%B2%D1%80%D0%B4%D0%B0-%D0%B8%D0%B7-XIV-%D0%B2%D0%B5%D0%BA%D0%B0
[7] Р. М. Грујић, Апологија српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад, 1909, 33-34.
[8] А. Смиљанић, Повеља војводе Ђурђа Воисалића којом потврђује баштинске посједе браћи Ђурђевићима, Грађа о прошлосри Босне, 4, Бања Лука, 123.
[9] Историја Југославије, Група аутора, Београд, 1973, 138.
[10] О. Зиројевић, Право благо у библиотеци, ПОЛИТИКА, 15.05.2011.
[11] Исто.
[12] Б. Курипешић, Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju 1530, Сарајево, 1950, 3.
[13] Исто, стр. 24-25.
[14] Исто, стр. 37.
[15] В. Ђерић, О Српском имену по западним крајевима нашега народа, Београд, 1914, 41.
[16] Алија Наметак, Rukopisni tursko-hrvatskosrpski rječnici, Građa za povjest književnosti hrvatske, Zagreb, 1968, 234.
[17] Исто. стр. 234.
[18] Исто, стр. 259