Горан Латиновић рођен је 1977. у Сарајеву. Дипломирао је историју (2000), а затим и магистрирао (2004) на Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци. Током 2004‒2005. боравио је једанаест мјесеци у САД. Докторске студије из историје окончао је на Видовдан 2012. на Универзитету у Сан Марину. На постдокторском усавршавању боравио је у Шведској. Од фебруара 2001. запослен је на Филозофском факултету Универзитета у Бањој Луци, у почетку као асистент, затим као виши асистент, а од 2012. као доцент. Обавља функцију руководиоца Студијског програма историје.
Професоре Латиновићу, Филозофски факултет Универзитета у Бањoj Луци ове године обиљежава 20 година од оснивања. На њему су стасале и генерације оних који су студирали историју. Да ли постоји разлика у студирању прије 15-20 година и данас?
Студије историје на Филозофском факултету у Бањој Луци уписао сам 1996. и у јесен исте године кренуо сам на предавања. Политичке и безбједносне прилике још увијек нису биле сасвим стабилне, јер није прошло ни годину дана од завршетка рата. Имали смо свега неколико домаћих професора, од којих посебно истичем покојне професоре Перка Војиновића и Милана Васића, који су својим научним, стручним и моралним угледом, утемељили Одсјек за историју. Већину наставног особља чинили су гостујући професори из Београда. Нисмо имали ни једног асистента. Често је нестајало струје, а постојали су и проблеми са гријањем. Сјећам се да смо једне јесење вечери 1996. у потпуном мраку сједили у учионици и слушали предавање покојног професора Милоша Благојевића, који је и у најтежим условима увијек био у беспрекорно опегланој кошуљи и одијелу и чији је однос према нама, бруцошима, одисао војничком строгошћу, али и родитељском топлином. Покојни професор Богумил Храбак, посљедњи српски полихисторик, држао је наставу из Увода у историјске студије и снабдјевао нас бројним скриптама, међу којима је било и литературе коју су читали постдипломци. Професор Радивој Радић уводио нас је у чудесни свијет Византије, а професор Раде Михаљчић говорио је о српском средњовјековном друштву. Ми смо с нестрпљењем очекивали свако ново предавање. Факултет је тада био смјештен у Улици бана Лазаревића у згради бивше Педагошке академије, у којој се данас налази Академија наука и умјетности Републике Српске. И поред све беспарице, која нас је хронично изједала, наше врзмање по факултетским ходницима често смо мијењали одласцима на чај и кафу у неки од оближњих кафића. Ипак, најрадије смо се дружили у бифеу у сутерену Факултета. Редовно посјећивање читаонице и спремање испита се подразумијевало. Тако је то изгледало прије непуне двије деценије. Студентски живот, дакле, није био суштински друкчији, али су услови студирања данас неупоредиво бољи.
Студијски програм историје (некада Одсјек за историју) кроз своје постојање имао је велики број гостујућих професора усљед недостатка домаћег кадра. Можемо ли рећи да је тај проблем напокон ријешен и да се у наредном периоду очекује дефинитивно успостављање адекватног оквира функционисања по тој основи?
Тај проблем још није сасвим ријешен, али смо на веома добром путу да већ током текуће академске године број гостујућих професора сведемо на минимум. Већина виших асистената интензивно ради на докторским дисертацијама и са доста основе бих могао да кажем да ће до краја 2016. године наставни процес у потпуности бити у рукама домаћег кадра. Важно је да тренутно за сваки предмет који покрива гостујући професор постоји домаћи сарадник, тј. (виши) асистент.
Како видите будућност Студијског програма историје, и уопште високог образовање за подручје историјске науке у Републици Српској?
Историјска наука је свој врхунац достигла седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека и од тада су уочљиви знаци опадања. Данас се историја налази у својеврсној кризи, која је посебно уочљива у српском народу. У поратним годинама, током израженог уплитања страних чинилаца у унутрашња питања у Републици Српској, историја је потиснута у други план. Будућим истраживачима структуре и политике међународне управе у Босни и Херцеговини (од 1996) посебно ће бити интересантно како се страни чинилац односио према историји као школском предмету. Ипак, Студијски програм историје на Филозофском факултету у Бањој Луци није био под непосредним притиском у том погледу. Мислим да можемо имати свјетлу будућност, нарочито кад се потпуно осамосталимо у кадровском погледу. Од академске 2015‒2016. уписаћемо, по свој прилици, и прву генерацију студената другог циклуса студија, тј. мастер студија. Сарадња са Студијским програмом историје на Филозофском факултету у Палама намеће се као императив, а посебно је важно да обновимо рад Друштва историчара Републике Српске. Проблеми науке и струке неће се ријешити сами од себе, а вјерујем да постоје појединци који су спремни да преузму одговорност. Посебно ме радује што их има и међу студентима.
По Вашем мишљењу и по искуствима Ваших колега, са каквим предзнањем свршени средњошколци долазе на наш Одсјек, а да то уједно буде и нека оцјена основног и средњег образовања у овој области?
Ниво знања студената који похађају прву годину студија је различит. Пракса показује да су свршени гимназијалци поткованији са знањем, него студенти који долазе из средњих стручних школа. Али, не мора увијек да буде тако. Чак и сасвим просјечан студент из, рецимо, средње туристичко-угоститељске школе, уколико је заиста заинтересован за историју и уколико је довољно вриједан, може да буде одличан студент. Проблем је у томе што је историја сведена на готово маргиналан школски предмет.
Као млад човјек и стручњак, шеф Одсјека, који се усавршавао и у иностранству, шта нам можете рећи о улози историје и историчара у друштву данас?
Поред кризе у којој се историјска наука данас налази, мишљење историчара и даље је на цијени, посебно у озбиљним државама. Људи полазе од чињенице да су историчари међу најобразованијим људима у друштву, што је само по себи већ довољно да им буде указано поштовање. Неријетко, историчари су савјетници предсједника, премијера, министара, народних посланика... Уосталом, нема доброг познаваоца међународних односа, без темељног познавања историје.
Пошто је почетак нове академске године, која би то порука била за нову генерацију студената уписану на наш Студијски програм, и шта им можете савјетовати с обзиром на то да је за њих ово једно потпуно ново животно и образовно искуство?
Моја основна порука колегама бруцошима била би да је континуиран рад рецепт за успјех. Не треба учити кампањски, мјесец-два пред испите. Већ од самог почетка студија, сваки студент са амбицијом да заврши факултет, постане академски грађанин и лакше дође до запослења и релативно пристојног живота, треба да покаже самодисциплину и да извршава све задатке које пред њега поставља наставно особље. Пут до дипломе је дуг и трновит. Пред бруцошима су најмање четири године напорног рада, који подразумијева на десетине прочитаних књига, расправа, чланака... Треба положити 40 испита и написати неколико семинарских радова. Круна читавог труда требало би да буде одбрана завршног, тј. дипломског рада. Према томе, треба радити готово свакодневно, по неколико сати. Студијски програм историје је озбиљан студијски програм, који је немогуће завршити без напора и одрицања. Такође, савјетовао бих нашим колегама који су тек уписали студије, а посебно онима који су дошли у Бању Луку из мањих мјеста, да током студија редовно посјећују догађаје културног садржаја, укључујући и оне догађаје који немају непосредне везе са историјом. Требало би да посјећују изложбе и концерте, прате представљања књига, гледају позоришне представе, одлазе на научне скупове и округле столове и слушају излагања старијих колега и сл. Све је то дио студентског живота.
И за крај, морамо бити мало и субјективни, можете ли нам рећи нешто о Вашим утисцима и запажањима о трогодишњем раду Удружења студената историје „др Милан Васић“?
Најискреније, ја сам одушевљен ентузијазмом, залагањем и трудом који руководство Удружења показује ево већ три године. Ви сте унијели један нови дух на наш Студијски програм, једну нову димензију у студентски живот. Надам се да ће тако добар и успјешан рад бити настављен и у наредним годинама, кад садашњи прегаоци, са стеченом дипломом професора историје, буду ангажовани на неким другим пословима у просвјети, култури и сл. Од срца вам желим успјех у будућем раду, за који ћете од мене, као руководиоца Студијског програма, али свакако и од осталих колега, имати пуну подршку.
За сајт УСИ "Др Милан Васић"
интервју припремио Предраг Лозо
Студије историје на Филозофском факултету у Бањој Луци уписао сам 1996. и у јесен исте године кренуо сам на предавања. Политичке и безбједносне прилике још увијек нису биле сасвим стабилне, јер није прошло ни годину дана од завршетка рата. Имали смо свега неколико домаћих професора, од којих посебно истичем покојне професоре Перка Војиновића и Милана Васића, који су својим научним, стручним и моралним угледом, утемељили Одсјек за историју. Већину наставног особља чинили су гостујући професори из Београда. Нисмо имали ни једног асистента. Често је нестајало струје, а постојали су и проблеми са гријањем. Сјећам се да смо једне јесење вечери 1996. у потпуном мраку сједили у учионици и слушали предавање покојног професора Милоша Благојевића, који је и у најтежим условима увијек био у беспрекорно опегланој кошуљи и одијелу и чији је однос према нама, бруцошима, одисао војничком строгошћу, али и родитељском топлином. Покојни професор Богумил Храбак, посљедњи српски полихисторик, држао је наставу из Увода у историјске студије и снабдјевао нас бројним скриптама, међу којима је било и литературе коју су читали постдипломци. Професор Радивој Радић уводио нас је у чудесни свијет Византије, а професор Раде Михаљчић говорио је о српском средњовјековном друштву. Ми смо с нестрпљењем очекивали свако ново предавање. Факултет је тада био смјештен у Улици бана Лазаревића у згради бивше Педагошке академије, у којој се данас налази Академија наука и умјетности Републике Српске. И поред све беспарице, која нас је хронично изједала, наше врзмање по факултетским ходницима често смо мијењали одласцима на чај и кафу у неки од оближњих кафића. Ипак, најрадије смо се дружили у бифеу у сутерену Факултета. Редовно посјећивање читаонице и спремање испита се подразумијевало. Тако је то изгледало прије непуне двије деценије. Студентски живот, дакле, није био суштински друкчији, али су услови студирања данас неупоредиво бољи.
Студијски програм историје (некада Одсјек за историју) кроз своје постојање имао је велики број гостујућих професора усљед недостатка домаћег кадра. Можемо ли рећи да је тај проблем напокон ријешен и да се у наредном периоду очекује дефинитивно успостављање адекватног оквира функционисања по тој основи?
Тај проблем још није сасвим ријешен, али смо на веома добром путу да већ током текуће академске године број гостујућих професора сведемо на минимум. Већина виших асистената интензивно ради на докторским дисертацијама и са доста основе бих могао да кажем да ће до краја 2016. године наставни процес у потпуности бити у рукама домаћег кадра. Важно је да тренутно за сваки предмет који покрива гостујући професор постоји домаћи сарадник, тј. (виши) асистент.
Како видите будућност Студијског програма историје, и уопште високог образовање за подручје историјске науке у Републици Српској?
Историјска наука је свој врхунац достигла седамдесетих и осамдесетих година 20. вијека и од тада су уочљиви знаци опадања. Данас се историја налази у својеврсној кризи, која је посебно уочљива у српском народу. У поратним годинама, током израженог уплитања страних чинилаца у унутрашња питања у Републици Српској, историја је потиснута у други план. Будућим истраживачима структуре и политике међународне управе у Босни и Херцеговини (од 1996) посебно ће бити интересантно како се страни чинилац односио према историји као школском предмету. Ипак, Студијски програм историје на Филозофском факултету у Бањој Луци није био под непосредним притиском у том погледу. Мислим да можемо имати свјетлу будућност, нарочито кад се потпуно осамосталимо у кадровском погледу. Од академске 2015‒2016. уписаћемо, по свој прилици, и прву генерацију студената другог циклуса студија, тј. мастер студија. Сарадња са Студијским програмом историје на Филозофском факултету у Палама намеће се као императив, а посебно је важно да обновимо рад Друштва историчара Републике Српске. Проблеми науке и струке неће се ријешити сами од себе, а вјерујем да постоје појединци који су спремни да преузму одговорност. Посебно ме радује што их има и међу студентима.
По Вашем мишљењу и по искуствима Ваших колега, са каквим предзнањем свршени средњошколци долазе на наш Одсјек, а да то уједно буде и нека оцјена основног и средњег образовања у овој области?
Ниво знања студената који похађају прву годину студија је различит. Пракса показује да су свршени гимназијалци поткованији са знањем, него студенти који долазе из средњих стручних школа. Али, не мора увијек да буде тако. Чак и сасвим просјечан студент из, рецимо, средње туристичко-угоститељске школе, уколико је заиста заинтересован за историју и уколико је довољно вриједан, може да буде одличан студент. Проблем је у томе што је историја сведена на готово маргиналан школски предмет.
Као млад човјек и стручњак, шеф Одсјека, који се усавршавао и у иностранству, шта нам можете рећи о улози историје и историчара у друштву данас?
Поред кризе у којој се историјска наука данас налази, мишљење историчара и даље је на цијени, посебно у озбиљним државама. Људи полазе од чињенице да су историчари међу најобразованијим људима у друштву, што је само по себи већ довољно да им буде указано поштовање. Неријетко, историчари су савјетници предсједника, премијера, министара, народних посланика... Уосталом, нема доброг познаваоца међународних односа, без темељног познавања историје.
Пошто је почетак нове академске године, која би то порука била за нову генерацију студената уписану на наш Студијски програм, и шта им можете савјетовати с обзиром на то да је за њих ово једно потпуно ново животно и образовно искуство?
Моја основна порука колегама бруцошима била би да је континуиран рад рецепт за успјех. Не треба учити кампањски, мјесец-два пред испите. Већ од самог почетка студија, сваки студент са амбицијом да заврши факултет, постане академски грађанин и лакше дође до запослења и релативно пристојног живота, треба да покаже самодисциплину и да извршава све задатке које пред њега поставља наставно особље. Пут до дипломе је дуг и трновит. Пред бруцошима су најмање четири године напорног рада, који подразумијева на десетине прочитаних књига, расправа, чланака... Треба положити 40 испита и написати неколико семинарских радова. Круна читавог труда требало би да буде одбрана завршног, тј. дипломског рада. Према томе, треба радити готово свакодневно, по неколико сати. Студијски програм историје је озбиљан студијски програм, који је немогуће завршити без напора и одрицања. Такође, савјетовао бих нашим колегама који су тек уписали студије, а посебно онима који су дошли у Бању Луку из мањих мјеста, да током студија редовно посјећују догађаје културног садржаја, укључујући и оне догађаје који немају непосредне везе са историјом. Требало би да посјећују изложбе и концерте, прате представљања књига, гледају позоришне представе, одлазе на научне скупове и округле столове и слушају излагања старијих колега и сл. Све је то дио студентског живота.
И за крај, морамо бити мало и субјективни, можете ли нам рећи нешто о Вашим утисцима и запажањима о трогодишњем раду Удружења студената историје „др Милан Васић“?
Најискреније, ја сам одушевљен ентузијазмом, залагањем и трудом који руководство Удружења показује ево већ три године. Ви сте унијели један нови дух на наш Студијски програм, једну нову димензију у студентски живот. Надам се да ће тако добар и успјешан рад бити настављен и у наредним годинама, кад садашњи прегаоци, са стеченом дипломом професора историје, буду ангажовани на неким другим пословима у просвјети, култури и сл. Од срца вам желим успјех у будућем раду, за који ћете од мене, као руководиоца Студијског програма, али свакако и од осталих колега, имати пуну подршку.
За сајт УСИ "Др Милан Васић"
интервју припремио Предраг Лозо