Све су жртве једнaке. Реченица која би требало да осликава исправан однос према жртвама ратних злочина. Нажалост, овај однос само је теоријска поставка ствари, која се у пракси веома ријетко спроводи. Фактографија дешавања деведестих година на простору Балкaна исправно представљена у заједничком је интересу свих који ту живе. Међутим, то је, често, извргнуто пласирању нетачних и полуинформација зарад дневнополитичких интереса. У пропагандној машинерији створена и устаљена слика, о српском народу-злочинцу и Муслиманима или Бошњацима и Хрватима-народима жртвама, дио је система који је, нажалост, и данас врло присутан упркос многим доказима који говоре о упитности ове тезе.
Приједор је град који се посљедњих година налази у центру кампање, тзв. невладиних организација, због наводног заташкавања страдања жртава бошњачке националности у протеклом рату. Негирање било чијих жртава, уколико и гдје постоји, јесте за сваку осуду. Међутим, манипулисање полуинформацијама, не признавање ратног контекста и негирање организованих војних напада Муслимана на српска насеља у Приједору, уз агресиван медијски наратив о геноциду, за који теоријски још нису изнијети валидни докази, у ствари су главно непоштовање жртава. Агресивна, медијски поткована и системски организована кампања из Федерације БиХ на један од највећих градова у западном дијелу Републике Српске, праћена „бијелим тракама“ које асоцирају на Холокауст и слоганима „јер ме се тиче“, школски је примјер за злоупотребу свих жртава. Потковане „западним“ вриједностима јединствено усмјерне поједине (не)владине организације из Приједора и не помишљају да своје ангажовање усмјере на све жртве и на универзалне вриједности за које се декларативно залажу. Постоје многи примјери за то.
У оквиру римокатоличког гробља у Приједору, у шумици нерашчишћеног ниског растиња, налази се јеврејско гробље или, бар, оно што је од њега остало. Призори који посматрача не могу оставити равнодушним свједоче, осим о нестајању Јевреја у Приједору, и о немару читаве заједнице. Изгледа да припадницима невладиног сектора, увијек спремним на критиковање локалне власти у Приједору и РС, није пало на памет да свој глас подигну да се ово мјесто уреди. Да ли је оно требало бити уређено од стране локалне власти или од стране римокатоличке заједнице која управља гробљем, у чијем се саставу, практично, налази ово мјесто питања су о којима би се могло расправљати? Да ли недостатак било каквог дјеловања, подрзумијевало оно узбуњивање јавности или физичко уређење овог мјеста, значајаног за културну баштину заједнице од стране поменутих организација по овом питању, даје право да се неко критикује? Да ли локална власт мора баш све да зна и уради?
Гдје је грађанска иницијатива? Да ли је тој иницијативи препрека што се на овом мјесту налази и гробница са скромним обиљежјем из комунистичког периода српским жртвама Независне Државе Хрватске, како на споменику пише њих 1633, из периода 31. јула и 1. и 2. августа, од којих је 833 сахрањено на овом мјесту?
Да ли ове жртве заслужују пажњу и достојно обиљежје и уређено мјесто око њега? Да ли оне кваре слику о Србима-злочинцима, и позивање на ,,бијеле траке“ и Холокауст, док ово посебено мјесто пијетета и симболични показатељ заједничког страдања Срба и Јевреја чами зарасло и далеко од погледа оних који се о жртвама „брину“? Подсјећа ли и њих ово мјесто на страдалну прошлост српског Поткозарја и Крајине, на геноцид који није тако далеко? Да ли су спремни да о томе свједоче? Да ли је искидање жртава из историјског контекста и заклањање за „велики“ интервал од 70 година, иначе уходани специјалитет „објективних“ међународних и домаћих бораца за људска права и истину о жртвама попут иницијативе РЕКОМ и сличних, довољан изговор да ово мјесто заборавимо?
Гдје је грађанска иницијатива? Да ли је тој иницијативи препрека што се на овом мјесту налази и гробница са скромним обиљежјем из комунистичког периода српским жртвама Независне Државе Хрватске, како на споменику пише њих 1633, из периода 31. јула и 1. и 2. августа, од којих је 833 сахрањено на овом мјесту?
Да ли ове жртве заслужују пажњу и достојно обиљежје и уређено мјесто око њега? Да ли оне кваре слику о Србима-злочинцима, и позивање на ,,бијеле траке“ и Холокауст, док ово посебено мјесто пијетета и симболични показатељ заједничког страдања Срба и Јевреја чами зарасло и далеко од погледа оних који се о жртвама „брину“? Подсјећа ли и њих ово мјесто на страдалну прошлост српског Поткозарја и Крајине, на геноцид који није тако далеко? Да ли су спремни да о томе свједоче? Да ли је искидање жртава из историјског контекста и заклањање за „велики“ интервал од 70 година, иначе уходани специјалитет „објективних“ међународних и домаћих бораца за људска права и истину о жртвама попут иницијативе РЕКОМ и сличних, довољан изговор да ово мјесто заборавимо?
Шта тек рећи о уништеном споменику на мјесту логора Независне Државе Хрватске званом ,,Циглана“ одакле је неколико хиљада Приједорчана-Срба одведено у Јасеновац? Остатак поломљеног споменика позив је на узбуну савјести свих. Да ли и поменутих активиста? Смета ли им што су жртве српске? Падне ли им, бар, некад на памет да се запитају гдје су били логори за српску дјецу у Приједору? Да ли су некада у литератури потражили нешто о томе? Да јесу наишли би и на њемачка свједочења о стравичним сценама унесрећене, и за смрт спремљене, српске дјеце ту у њиховом граду. Има ли хуманије мисије од обиљежавања тих мјеста? Поменути остатак споменика „Циглане“ налази се само неколико десетина метара од спомен-плоче у Кератерму, која је у „том и таквом геноцидном Приједору“ здрава, читава и на свом мјесту.
Да ли је у очима поменутих активиста гријех или у крајњем случају „није ин“ отићи на српско православно гробље? Или, не дај Боже, на том гробљу посјетити гробницу, у јулу 1941. стријељаних жељезничара и осталих грађана Приједора, жртава фашизма, како на споменику пише. Да ли су оваквим гестом заклети „антифашисти“ спремни да употребу ове сурове ријечи означавања носилаца тоталитарне идеологије зла употријебе за стварне његове носиоце, њихове помагаче и насљеднике, а не само да је употребљавају сурово жигошући Србе-народ жртву геноцида 1941-1945. коме се такав сценарио спремао и 90-их, и који је бранећи се од репризе стравичног наума створио Републику Српску чији је Приједор дио.
Свима су у овој години пуна уста Младе Босне, Принципа и другова. Сјети ли се ико славног примјера Царске Русије, када је спремно стала уз српски народ који је лучу слободе носио спреман да се жртвује и за друге народе и да их из реда поражених и реда злочинаца преведе у ред побједника? Да ли је то довољан разлог да се на истом гробљу посјети гробница „Синовима Велике Русије – 54 војника Руске императорске армије, који су се борили за част своје отаџбине и част југословенског народа, који су нашли вечни покој у братској земљи“ Има ли већег позива на заштиту универзалних вриједности од овог натписа на споменику? Није ли наратив насљедница поражених земаља из Првог свјетског рата и њихових саучесника, који данас финансирају све и свакога у процесу измјене свијести и ревизије историје, бар мало дошао у питање код НВО приједорских активиста? Нека их овај скромни текст подсјети да се брину и о жртвама геноцида!
Представници Удружења студената историје „Др Милан Васић“ из Бање Луке, које се дуги низ година бави културом сјећања и памћења, обишли су горе поменута мјеста пијетета према нашим прецима у Приједору и евидентирали постојеће стање. Наше дјеловање овдје се не завршава.
ПРЕДРАГ ЛОЗО
Предсједник Удружења студената историје
"Др Милан Васић" - Бања Лука
Представници Удружења студената историје „Др Милан Васић“ из Бање Луке, које се дуги низ година бави културом сјећања и памћења, обишли су горе поменута мјеста пијетета према нашим прецима у Приједору и евидентирали постојеће стање. Наше дјеловање овдје се не завршава.
ПРЕДРАГ ЛОЗО
Предсједник Удружења студената историје
"Др Милан Васић" - Бања Лука