Харис Јусуфовић је млади Сарајлија који је прије неких два мјесеца објавио текст о српским жртвама у Сарајеву. Прилично храбро од њега када знамо каква атмосфера влада у БиХ када неко од стране Бошњака и Хрвата, што се дешава врло ријетко, говори и о српским жртвама.
Ипак, остаје утисак да се млади Харис морао некако оправдати пред својим народом, па је текст почео са причом како не жели да говори о опсади Сарајева, убијеној сарајевској дјеци, преувеличавању српских жртава, да би у тексту споменуо и незаобилазну Сребреницу и Томашицу. Број српских жртава у Сарајеву он процјењује на 600-700, што вјероватно црпи из неких бошњачких извора на шта он има право иако је то нетачан податак.
Када се текст анализира, Харису можемо честитати на храбрости и пробијању леда када је ријеч о убијеним сарајевским Србима. Међутим, остаје горак утисак због инерције према којој ко год из Федерације говори о српским жртвама у било којем контексту, мора незаобилазно споменути и бошњачке жртве и српске злочине, чиме се умањује сама патња српских жртава и несвјесно или свјесно релативизују злочини над њима.
Ми у Приједору на жалост немамо неког таквог „Хариса“ међу нашим НВО активистима који се баве анализом страдања у Приједору током грађанског рата 1992. године. Наративни и примјењени карактер њиховог дјеловања своди се на оптуживање српских власти у Приједору да су 1992. године починили систематске и планиране злочине над Бошњацима и Хрватима. Неки од тих активиста јавно говоре да се у Приједору десио геноцид, при том без консултације свих извора о протеклом грађанском рату, подржавајући наратив многих бошњачких организација од којих су неке отворено антисрпски опредељене и које заговарају насилну унитаризацију БиХ.
Да имају имало савјести и коректности, неко од тих омладинаца који себе сматрају борцима за људска права, написали би неки текст сличан тексту поменутог Хариса. Тако би кренули причу о сукобима у Приједору од почетка, а не као до сада што је пракса, од средина или пак краја, што би помогло објективном сагледавању ближе приједорске историје.
Непостојећи приједорски „Харис“ у текст би ставио да су 1991. године бошњачки политички представници формирали Кризни штаб Приједор у којем су били представници искључиво тадашњих Муслимана који су почели радити на наоружавању својих сународника и покушавали спријечити пролаз тада једине легалне војне формације ЈНА која је ишла према Банији да раздвоји зараћене Србе и Хрвате.
Када се текст анализира, Харису можемо честитати на храбрости и пробијању леда када је ријеч о убијеним сарајевским Србима. Међутим, остаје горак утисак због инерције према којој ко год из Федерације говори о српским жртвама у било којем контексту, мора незаобилазно споменути и бошњачке жртве и српске злочине, чиме се умањује сама патња српских жртава и несвјесно или свјесно релативизују злочини над њима.
Ми у Приједору на жалост немамо неког таквог „Хариса“ међу нашим НВО активистима који се баве анализом страдања у Приједору током грађанског рата 1992. године. Наративни и примјењени карактер њиховог дјеловања своди се на оптуживање српских власти у Приједору да су 1992. године починили систематске и планиране злочине над Бошњацима и Хрватима. Неки од тих активиста јавно говоре да се у Приједору десио геноцид, при том без консултације свих извора о протеклом грађанском рату, подржавајући наратив многих бошњачких организација од којих су неке отворено антисрпски опредељене и које заговарају насилну унитаризацију БиХ.
Да имају имало савјести и коректности, неко од тих омладинаца који себе сматрају борцима за људска права, написали би неки текст сличан тексту поменутог Хариса. Тако би кренули причу о сукобима у Приједору од почетка, а не као до сада што је пракса, од средина или пак краја, што би помогло објективном сагледавању ближе приједорске историје.
Непостојећи приједорски „Харис“ у текст би ставио да су 1991. године бошњачки политички представници формирали Кризни штаб Приједор у којем су били представници искључиво тадашњих Муслимана који су почели радити на наоружавању својих сународника и покушавали спријечити пролаз тада једине легалне војне формације ЈНА која је ишла према Банији да раздвоји зараћене Србе и Хрвате.
Написао би да су прве жртве сукоба у БиХ биле српске, почев од 1991. године и гранатирања Босанског Новог и Босанског Брода из правца Хрватске. Да су Муслимани из Приједора одлазили тајно у Хрватску на војну обуку спремајући се за рат против својих комшија Срба. Да је постоја план шифрованог назива ТИХА НОЋ који је имао за циљ ликвидацију виђенијих приједорских Срба. Да су Муслиману у Приједору знатно прије почетка сукоба имали формирану војну организацију ТО Приједор.
Приједорски „Харис“ написао би да су српски полицајци преузели власт у Приједору 30. априла 1992. године, након што су сазнали за наређење из Сарајева да муслиманске војне организације изврше нападе на касарне ЈНА, што се десило и у Приједору, иако су знали да су војне формације Хрватске већ починиле злочине над Србима у Босанском Броду, Купресу, Коњицу и другим мјестима у БиХ и да су Срби једину заштиту видјели у доскора заједничкој ЈНА. Нагласило би се, да су српски представници након преузимања власти у Приједору, понудили Муслиманима и Хрватима мирно ријешење, али да су њихови представници то одбили и извршили нападе на војску што је довело до распламсавања сукоба.
Ако се, како они желе да наметну, у Приједору десио геноцид у којем је убијено нешто више од 3000 Бошњака и Хрвата, зашто не направе паралелу са Сарајевом, у којем је према подацима Републичког Центра за истраживање ратних злочина из Бања Луке, страдало око 3.300 Срба, већина у неким од 126 логора за њих колико их је постојало у ратном Сарајеву. Зар онда и то није геноцид? Зар у центру Сарајева не треба направити споменик страдалим Србима из овог града?
Зашто не упореде Приједор и са Купресом, Коњицем и Гораждем, мјестима у којима је страдало много Срба и у којима су постојали логори и затвори за њих? Кажу да су Бошњаци и Хрвати систематски и плански затварани у приједорске „логоре смрти“, али зар није нпр. и логор Челебићи у Коњицу, у којег су Срби затварани од 13. априла 1992. године (17 дана прије преузимања власти у Приједору од стране српских представника), а којег су формирали заједно Бошњаци и Хрвати, био плански логор на основу чега слиједи да се десио геноцид над Србима и у Коњицу? Напомињемо опет, ово важи ако се водимо размишљањем и схватањем геноцида, како то раде приједорски НВО активисти у сарадњи са разним бошњачким удружењима.
Кад смо код преувеличавања броја жртава Приједор је и ту посебан и на жалост заузима водеће мјесто. Говорило се и писало да је у Приједору побијену узмеђу 25.000 – 30.000 Бошњака и Хрвата. Од тога да је 10.000 убијено и бачено у рибњак Саничани, а 5.000 да је спаљено у пећима за топљење руде. Нико од НВО активиста се није осврнуо на ову пропаганду, која је још увијек жива у неким круговима.
Младе приједорске НВО активисте краси и деклеративни антифашизам, али на томе се њихов антифашизам зауставаља. Ако би заиста његовали тековине антифашистичке борбе, онда би требали у својим текстовима и акцијама да укажу на чињеницу да су многе бошњачке и хрватске војне формације, као што су биле Ханџар Дивизија и Хрватске одбрамбене снаге (ХОС) чија је парола била добрознана усташка „За дом спремни“, његовале усташке и фашистичке традиције њихових претходника из Другог свијетског рата. Умјесто тога они фалсификују чињенице и приједорске ратне власти називају фашистичким, а од њих можемо чути да је и данашњи систем у Републици Српској фашистичког кова, а етикету фашисте спремни су да залијепе на свакога ко не подржава њихове идеје.
Приједорски „Харис“ написао би да су српски полицајци преузели власт у Приједору 30. априла 1992. године, након што су сазнали за наређење из Сарајева да муслиманске војне организације изврше нападе на касарне ЈНА, што се десило и у Приједору, иако су знали да су војне формације Хрватске већ починиле злочине над Србима у Босанском Броду, Купресу, Коњицу и другим мјестима у БиХ и да су Срби једину заштиту видјели у доскора заједничкој ЈНА. Нагласило би се, да су српски представници након преузимања власти у Приједору, понудили Муслиманима и Хрватима мирно ријешење, али да су њихови представници то одбили и извршили нападе на војску што је довело до распламсавања сукоба.
Ако се, како они желе да наметну, у Приједору десио геноцид у којем је убијено нешто више од 3000 Бошњака и Хрвата, зашто не направе паралелу са Сарајевом, у којем је према подацима Републичког Центра за истраживање ратних злочина из Бања Луке, страдало око 3.300 Срба, већина у неким од 126 логора за њих колико их је постојало у ратном Сарајеву. Зар онда и то није геноцид? Зар у центру Сарајева не треба направити споменик страдалим Србима из овог града?
Зашто не упореде Приједор и са Купресом, Коњицем и Гораждем, мјестима у којима је страдало много Срба и у којима су постојали логори и затвори за њих? Кажу да су Бошњаци и Хрвати систематски и плански затварани у приједорске „логоре смрти“, али зар није нпр. и логор Челебићи у Коњицу, у којег су Срби затварани од 13. априла 1992. године (17 дана прије преузимања власти у Приједору од стране српских представника), а којег су формирали заједно Бошњаци и Хрвати, био плански логор на основу чега слиједи да се десио геноцид над Србима и у Коњицу? Напомињемо опет, ово важи ако се водимо размишљањем и схватањем геноцида, како то раде приједорски НВО активисти у сарадњи са разним бошњачким удружењима.
Кад смо код преувеличавања броја жртава Приједор је и ту посебан и на жалост заузима водеће мјесто. Говорило се и писало да је у Приједору побијену узмеђу 25.000 – 30.000 Бошњака и Хрвата. Од тога да је 10.000 убијено и бачено у рибњак Саничани, а 5.000 да је спаљено у пећима за топљење руде. Нико од НВО активиста се није осврнуо на ову пропаганду, која је још увијек жива у неким круговима.
Младе приједорске НВО активисте краси и деклеративни антифашизам, али на томе се њихов антифашизам зауставаља. Ако би заиста његовали тековине антифашистичке борбе, онда би требали у својим текстовима и акцијама да укажу на чињеницу да су многе бошњачке и хрватске војне формације, као што су биле Ханџар Дивизија и Хрватске одбрамбене снаге (ХОС) чија је парола била добрознана усташка „За дом спремни“, његовале усташке и фашистичке традиције њихових претходника из Другог свијетског рата. Умјесто тога они фалсификују чињенице и приједорске ратне власти називају фашистичким, а од њих можемо чути да је и данашњи систем у Републици Српској фашистичког кова, а етикету фашисте спремни су да залијепе на свакога ко не подржава њихове идеје.
Само замућен ум може из овог обавјештења из 1992. године да исконструјише намјеру истребљења несрпског становништва Приједора:
"Нема потребе за страх и панику, а од грађана који су лојални Српској Републици Босни и Херцеговини тражи се да на својим кућама на видно мјесто истакну бијеле заставе".
Ово обавјештење чуло се 31. маја 1992. године са Радија Приједор, неколико часова након што је дефинитивно одбијен напад на Приједор којег су извеле паравојне муслиманско-хрватске снаге. Логичан је био потез власти да обавјести све грађане који нису били у сукобу да истицањем бијелих застава укажу војсци да им они нису непријатељи и да се у њиховим кућама не крију наоружани екстремисти. Бијеле заставе су истицали сви становници Приједора без обзира на националну и вјерску припадност. Ове податке нећете чути од младих приједорских антифашиста, јер за то нису добили донације.
На жалост Приједор нема „свог“ Хариса, него има једну послушну и острашћену (ауто)шовинистичку групу младих људи, који уз помоћ страних фондација и бошњачких организација, настоје да промјене историјске чињенице а тиме сију сјеме мржње и незадовољства међу становништвом Приједора и цијеле БиХ.
Борис Радаковић
"Нема потребе за страх и панику, а од грађана који су лојални Српској Републици Босни и Херцеговини тражи се да на својим кућама на видно мјесто истакну бијеле заставе".
Ово обавјештење чуло се 31. маја 1992. године са Радија Приједор, неколико часова након што је дефинитивно одбијен напад на Приједор којег су извеле паравојне муслиманско-хрватске снаге. Логичан је био потез власти да обавјести све грађане који нису били у сукобу да истицањем бијелих застава укажу војсци да им они нису непријатељи и да се у њиховим кућама не крију наоружани екстремисти. Бијеле заставе су истицали сви становници Приједора без обзира на националну и вјерску припадност. Ове податке нећете чути од младих приједорских антифашиста, јер за то нису добили донације.
На жалост Приједор нема „свог“ Хариса, него има једну послушну и острашћену (ауто)шовинистичку групу младих људи, који уз помоћ страних фондација и бошњачких организација, настоје да промјене историјске чињенице а тиме сију сјеме мржње и незадовољства међу становништвом Приједора и цијеле БиХ.
Борис Радаковић
RSS Feed
