Помен за трогодишњу дјевојчицу Милицу Ракић, двогодишњег дјечака Марка Симића и друге жртве НАТО бомбардовања српског народа, које је почело још 1994. и 1995. године на територијама Републике Српске Крајине и Републике Српске, а само се наставило 1999. године на територији тадашње СР Југославије, наша је обавеза према прецима и потомцима. Наше одређење према бесправној и бесрамној агресији силе и неправде с мирисом осиромашеног уранијума на један народ преиспитивање је нас самих, али и пута и насљеђа које остављамо генерацијама које долазе.
Заједница, као и појединац, не памти све догађаје из свог живота. Само кључни догађаји који су одредили животни пут колективитета остају урезани у његово памћење. Поуке извучене из тих догађаја својеврстан су путоказ за сналажење у садашњости и будућности, тј. они осмишљавају историјско кретање једног народа. Заједничко памћење на историјске догађаје и процесе, у ствари, и јесте основа идентитета и савремених нација. Оно у исто вријеме одређује одговоре на основна питања сопства ко сам ја односно ко смо ми, али и од куда долазим(о) односно куда идем(о). Одговори на ова питања истовремено су основа саморазумијевања како сваког појединца тако и заједница.
Историјско памћење српског народа засновано је на типу завјетне заједице која је утемељена на светосавском моралу и косвоском предању. Српски народ, са својом историјом стварања, живота и страдња се, по ријечима најистакнутијих мислилаца у овим пољима, може сврстати у низ оних који су још у средњем вијеку имали прото-националне идентитете. Међутим, кључан историјски период за установљење народног памћења јесте тешки период робовања под отоманском империјом, посебно вријеме обновљене Пећке патријаршије (1557-1776) која је у народни дух на кључно мјесто поставила немањићки, светосавски и светолазаревски култ и тиме га практично спасла од поклекнућа у ропство и нестајања. Црквено-народно памћење засновано на литургијској заједници тиме нам је не само осликало значај Српске Православне Цркве, него и указало на схватање институционализације заједничког памћења.
У XIX вијеку, времену кључном за савремено поимање нације, у времену борбе за ослобођење и уједињење, које је на нашим просторима обиљежено улогом религије као вододијелнице нације, Срби су давно успостављене обрасце осавременили у складу са оновременским кретњима гдје је заједнички језик играо кључну улогу. Ни лутања лавиринтима југословенства, ни многе нам у XX вијеку испоручене или самопроизведене странпутице нису, ипак, уништили српско колективно памћење. У времену након геноцида у НДХ, након страдња новомученика српских у Другом свјетском рату, које за срски народ има библијски карактер, појединачно сјећање у кругу породице, под стегом тековина самоуправљања, а затим исповједнички јавно кроз личност и ријечи Светог Вукашина Јасеновачког и Клепачког „само ти дијете ради свој посао“ добило је нову потврду и надоградњу сопственог континуитета.
Сурови двадесети вијек за Србе је завршен мученичким вијенцем деведесетих. Нападнут од вишеструких непријатеља, од старих – добро знаних џелата или од комшија до најмоћнијег војног савеза у историји, у исто вријеме лажно оклеветан и стигматизован, српски народ на сву срећу опстаје усмјерен својим културним и историјским идентитетом и памти. Не заборавља.
Историјско памћење српског народа засновано је на типу завјетне заједице која је утемељена на светосавском моралу и косвоском предању. Српски народ, са својом историјом стварања, живота и страдња се, по ријечима најистакнутијих мислилаца у овим пољима, може сврстати у низ оних који су још у средњем вијеку имали прото-националне идентитете. Међутим, кључан историјски период за установљење народног памћења јесте тешки период робовања под отоманском империјом, посебно вријеме обновљене Пећке патријаршије (1557-1776) која је у народни дух на кључно мјесто поставила немањићки, светосавски и светолазаревски култ и тиме га практично спасла од поклекнућа у ропство и нестајања. Црквено-народно памћење засновано на литургијској заједници тиме нам је не само осликало значај Српске Православне Цркве, него и указало на схватање институционализације заједничког памћења.
У XIX вијеку, времену кључном за савремено поимање нације, у времену борбе за ослобођење и уједињење, које је на нашим просторима обиљежено улогом религије као вододијелнице нације, Срби су давно успостављене обрасце осавременили у складу са оновременским кретњима гдје је заједнички језик играо кључну улогу. Ни лутања лавиринтима југословенства, ни многе нам у XX вијеку испоручене или самопроизведене странпутице нису, ипак, уништили српско колективно памћење. У времену након геноцида у НДХ, након страдња новомученика српских у Другом свјетском рату, које за срски народ има библијски карактер, појединачно сјећање у кругу породице, под стегом тековина самоуправљања, а затим исповједнички јавно кроз личност и ријечи Светог Вукашина Јасеновачког и Клепачког „само ти дијете ради свој посао“ добило је нову потврду и надоградњу сопственог континуитета.
Сурови двадесети вијек за Србе је завршен мученичким вијенцем деведесетих. Нападнут од вишеструких непријатеља, од старих – добро знаних џелата или од комшија до најмоћнијег војног савеза у историји, у исто вријеме лажно оклеветан и стигматизован, српски народ на сву срећу опстаје усмјерен својим културним и историјским идентитетом и памти. Не заборавља.
Све горе написано видљиво је и јасно написано у само три реда претпосљедње стране црквеног календара за просту 2017. годину у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, а на основу одлуке из 2003 године: „ПОСЕБНИ ПАРАСТОСИ (ПОМЕНИ) У ТОКУ ГОДИНЕ У СВИМ ХРАМОВИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ВРШЕ СЕ:
- 24. марта – за пострадале од НАТО бомбардовања
- 22. априла – за побијене у Јасеновцу и осталим логорима и стратиштима и Другом свјетском рату
- 28. јуна – за војнике и војсковође погинуле од Боја на Косову до наших дана“.
Помен за трогодишњу дјевојчицу Милицу Ракић, двогодишњег дјечака Марка Симића, једанаестомјесечну бебу Бојану Тошовић и друге жртве НАТО бомбардовања српског народа, које је почело још 1994. и 1995. године на територијама Републике Српске Крајине и Републике Српске, а само се наставило 1999. године на територији тадашње СР Југославије, наша је обавеза и према Св. Сави и Св. Лазару, као и према новомученицима Српским и Јасеновачким, тј. Светом Вукашину. Наше одређење према бесправној и бесрамној агресији силе и неправде с мирисом осиромашеног уранијума на један народ преиспитивање је нас самих, али и пута и насљеђа које остављамо генерацијама које долазе. Имамо ли онда право да 24. марта не будемо на парастосима који су претходних година, нажалост, одзвањали у појединим полупразним храмовима опомињући нас? Република Српска од 13. до 15. марта обиљежила је институционално први пут Дане сјећања на страдања Срба у 20. вијеку. Напори друштва у успостављању адекватне културе памћења тиме се за ову годину не смију завршити, тј. морају бити константни. Наша је и цивилизацијска обавеза да 24. марта упалимо свијећу и покажемо да нисмо заборавили – нити ћемо. МИ ПАМТИМО – МИ ЖИВИМО!!!
ПРЕДРАГ ЛОЗО