У једном свом излагању, покојни патријарх Павле, говорећи о сектама рекао је да оне оперишу са полуистинама и лажима. Баш као и код секти, имамо и код историчара „секташког“ учења, односно историчара и квази историчара који баратају са полуистинама и фалсификатима.Такви историчари изворе цитирају само до оног дијела који њима одговара, неке изворе прешућују, граде конструкције на основу дневнополитичких дешавања рефлектујући их на давну прошлост и слично. Наш циљ је овдје да се позабавимо тим „секташима“ историчарима у Бошњачкој (муслиманској) историографији. Овим не кажемо да „секташа“ историчара нема и на другим странама, па и у Српској историографији. Немамо никакву острашћену намјеру да некога нападамо само због тога што се изјашњава као Бошњак, што је муслиман или се бави историјом Бошњака, већ само да укажемо на фалсификате и митове којима се напада на Српску историју и Србе у Босни и Херцеговини. Обрадићемо један дио тих фалсификата и митова, те тако указати на заблуде и лажи којима се појединци служе како би омаловажили Србе као народ, а све у циљу дневнополитичких дешавања и идеолошке борбе.
Пише: Борис Радаковић
Срби="слуге"
Једна од омиљених полуистина којима се служе „секташи“ кад хоће да оцрне Србе, јесте како су Срби добили име. Позивају се на византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је писао о народима који окружују Византију, па између осталих и о Србима. Оно што прешућују јесте чињеница, да су Византинци све народе који су се насељавали на њиховој територији, сматрали за варваре и своје слуге ако су признавали врховну власт цара у Константинопољу. За њих су то били сви Словени на Балкану па тако и Срби, иако то није осликавало прави однос на терену. Срби су на Балкан досељени као Византијски савезници у борби против Авара и осталих племена, који су надирали у балканске провинције Византије. Једно вријеме су признавали врховну власт Византије, а од Стефана Немање Срби све више постају самостални, да би за вријеме Душана створили и своје царство. Топоними изведени из племенског имена Србин, разасути су од Источне Њемачке до Балкана, а први помен Срба забиљежен је у VII вијеку када се спомиње жупан Дерван “ dux ex gente Surbiorum“, који је пришао Самовом племенском савезу.То је везано за Србе у Лужици, данашња Источна Њемачка.Такође, Срби на том простору спомињу се и за вријеме франачког цара Карла Великог, који је, да би што ефикасније нападао Србе установио “ Limes sorabicus“, гранични појас у којем се оружије није смјело продавати Србима.
Што се тиче Срба насељених на Балкан, по њима се назвао град у Малој Азији настао у другој половини VII вијека. Франачки хроничар Ајнхард пише 822. године, да Срби држе велики дио некадашње римске провинције Далмације. Из свега овога слиједи да народ који држи велике територије, који има своје вође и против кога велике силе, као што је Карлова Франачка, води битке не може бити народ слуга. Такође, толики топоними по Европи указују о распростирањи и миграцијама једног слободног народа, као што су уосталом били сви стари Словени. Ови историчари секташи губе из вида, да док се Срби помињу у раном средњем вијеку, немао говора о помену Бошњака у то вријеме.Чак у XII вијеку византијски историчар Јован Кинам пише да ријек Дрина одваја Босну од остале Србије, што значи да је и Босна дио Србије.
Једна од омиљених полуистина којима се служе „секташи“ кад хоће да оцрне Србе, јесте како су Срби добили име. Позивају се на византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је писао о народима који окружују Византију, па између осталих и о Србима. Оно што прешућују јесте чињеница, да су Византинци све народе који су се насељавали на њиховој територији, сматрали за варваре и своје слуге ако су признавали врховну власт цара у Константинопољу. За њих су то били сви Словени на Балкану па тако и Срби, иако то није осликавало прави однос на терену. Срби су на Балкан досељени као Византијски савезници у борби против Авара и осталих племена, који су надирали у балканске провинције Византије. Једно вријеме су признавали врховну власт Византије, а од Стефана Немање Срби све више постају самостални, да би за вријеме Душана створили и своје царство. Топоними изведени из племенског имена Србин, разасути су од Источне Њемачке до Балкана, а први помен Срба забиљежен је у VII вијеку када се спомиње жупан Дерван “ dux ex gente Surbiorum“, који је пришао Самовом племенском савезу.То је везано за Србе у Лужици, данашња Источна Њемачка.Такође, Срби на том простору спомињу се и за вријеме франачког цара Карла Великог, који је, да би што ефикасније нападао Србе установио “ Limes sorabicus“, гранични појас у којем се оружије није смјело продавати Србима.
Што се тиче Срба насељених на Балкан, по њима се назвао град у Малој Азији настао у другој половини VII вијека. Франачки хроничар Ајнхард пише 822. године, да Срби држе велики дио некадашње римске провинције Далмације. Из свега овога слиједи да народ који држи велике територије, који има своје вође и против кога велике силе, као што је Карлова Франачка, води битке не може бити народ слуга. Такође, толики топоними по Европи указују о распростирањи и миграцијама једног слободног народа, као што су уосталом били сви стари Словени. Ови историчари секташи губе из вида, да док се Срби помињу у раном средњем вијеку, немао говора о помену Бошњака у то вријеме.Чак у XII вијеку византијски историчар Јован Кинам пише да ријек Дрина одваја Босну од остале Србије, што значи да је и Босна дио Србије.
Добри Бошњани="Средњовјековни Бошњаци"
У доказивању старости и континуитета Бошњака, многи бошњачки аутори позивају се на помен „добрих Бошњана“ у средњовјековним босанским повељама. Као најчешћи примјер, цитира се дио повеље бана Стјепана II Котроманића упућена Дубровнику 1332. године у којој се између осталог каже “Ако има Дубровчанин коју правду над Бошњанину да га позове пред господина бана или пред његова владаоца ...“.
Овдје се иде по методу цитирања извора који одговарају нечијим интересима, тако да се прелази преко извора као што су три повеље бана Нинослава, који своје поданике у Босни назива Србима. Бан Нинослав, треба истаћи, влада знатно прије бана Стјепана II. Такође, исти тај бан Стјепан II Котроманић, у даровној повељу Дубровнику 1333. године каже “и зато стављам ја господин бан Стефан своју златну печат, да је вјеровано сваки да зна и види истину. А тому су двије повеље... двије латинске, а двије српске,а све су печаћене златним печатима; двије су повеље у господина бана Стефана, а двије повеље у Дубровнику“. Дакле, само годину дана послије повеље у којој се спомињу Бошњани, бан Стефан, како себе тад назива, пише на српском језику. У Дубровнику је у то вријеме, као и дуго након тога главни језик латински. Из овога видимо да су Бошњани територијални назив. Ово поткрепљује и повеља бана Стјепана II из 1351. године, упућена кнезу Вуку и Павлу Вукославићу. У тој повељу спомињу се као свједоци “добри Бошњани и Усорани“, што значи да су Бошњани људи из централне Босне, а Усорани из Усоре, дакле територијалне одреднице. О територијалним одредницама народа Босне и Хума у средњем вијеку говори и писмо жупана Санка Милтеновића Дубровчанима око 1359-1361. године у којој се спомињу Власи, Приморјани и Хумљани. Међутим, нигдје нисам наишао на неку повељу босанских владара или великаша гдје се спомињу као њихови поданици Бошњани поред Срба, Влаха или неког другог народа. Са друге стране има више повеља из средњовјековне Босне и Хума у којима се спомињу Срби, Власи, Дубровчани, што јасно говори да су Бошњани само територијална одредница. Занимљив је и један помен Бошњака 1875. године, везан за устанак у Босни и Херцеговини, гдје се у једном писму каже “како Херцеговци, па већ и Бошњаци, крваре и јуначки мејдан деле са својим вековним душманима“.Ј едан ред ниже каже се да је “да је већ сва Босна и Ерцеговина у пламену, из кога ће Србин изаћи с мачем у вис као победник“. Дакле, у средњем вијеку, као и касније, имамо територијалне идентитете Срба, али можемо видјети да су сви они ипак Срби.
У доказивању старости и континуитета Бошњака, многи бошњачки аутори позивају се на помен „добрих Бошњана“ у средњовјековним босанским повељама. Као најчешћи примјер, цитира се дио повеље бана Стјепана II Котроманића упућена Дубровнику 1332. године у којој се између осталог каже “Ако има Дубровчанин коју правду над Бошњанину да га позове пред господина бана или пред његова владаоца ...“.
Овдје се иде по методу цитирања извора који одговарају нечијим интересима, тако да се прелази преко извора као што су три повеље бана Нинослава, који своје поданике у Босни назива Србима. Бан Нинослав, треба истаћи, влада знатно прије бана Стјепана II. Такође, исти тај бан Стјепан II Котроманић, у даровној повељу Дубровнику 1333. године каже “и зато стављам ја господин бан Стефан своју златну печат, да је вјеровано сваки да зна и види истину. А тому су двије повеље... двије латинске, а двије српске,а све су печаћене златним печатима; двије су повеље у господина бана Стефана, а двије повеље у Дубровнику“. Дакле, само годину дана послије повеље у којој се спомињу Бошњани, бан Стефан, како себе тад назива, пише на српском језику. У Дубровнику је у то вријеме, као и дуго након тога главни језик латински. Из овога видимо да су Бошњани територијални назив. Ово поткрепљује и повеља бана Стјепана II из 1351. године, упућена кнезу Вуку и Павлу Вукославићу. У тој повељу спомињу се као свједоци “добри Бошњани и Усорани“, што значи да су Бошњани људи из централне Босне, а Усорани из Усоре, дакле територијалне одреднице. О територијалним одредницама народа Босне и Хума у средњем вијеку говори и писмо жупана Санка Милтеновића Дубровчанима око 1359-1361. године у којој се спомињу Власи, Приморјани и Хумљани. Међутим, нигдје нисам наишао на неку повељу босанских владара или великаша гдје се спомињу као њихови поданици Бошњани поред Срба, Влаха или неког другог народа. Са друге стране има више повеља из средњовјековне Босне и Хума у којима се спомињу Срби, Власи, Дубровчани, што јасно говори да су Бошњани само територијална одредница. Занимљив је и један помен Бошњака 1875. године, везан за устанак у Босни и Херцеговини, гдје се у једном писму каже “како Херцеговци, па већ и Бошњаци, крваре и јуначки мејдан деле са својим вековним душманима“.Ј едан ред ниже каже се да је “да је већ сва Босна и Ерцеговина у пламену, из кога ће Србин изаћи с мачем у вис као победник“. Дакле, у средњем вијеку, као и касније, имамо територијалне идентитете Срба, али можемо видјети да су сви они ипак Срби.
"Стећци=Међе Босне и Бошњаштва"
Када је ријеч о митоманији којом се жели показати да Босна припада само Бошњацима, те настојање да се истакне историјско „право“ на сусједне територије, стећци долазе у први план. У народу за ове камене громаде има више назива, као што су мраморје, биљези, каурска гробља, грчка гробља, итд., али је историчарима секташима најомиљенији назив стећци не толико коришћен у народу. За стећке говоре да су чисто богумилски споменици, и да припадају искључиво Бошњацима. Према томе, чињеница да стећака има и у Далмацији, Црној Гори, Рашкој, Подрињу, „јасно“ показује да су ту некад живјели Бошњаци, да су то земље Бошњака чији насљедници су муслимани у тим крајевима.Самим тим, под стећцима није нико покопан ко није био Бошњак и богумил.
Све ово су тезе које пропагирају историчари фалсификатори. Иако је њихова теорија неодржива пред мноштвом чињеница које говоре супротно, они се слијепо држе својих догми и у то убјеђују људе лаике. Када на страну оставимо фалсификате и демагогију историјска наука, заједно са својим помоћним наукама, казује нам праву истину. Први стећци настали су у Требињској регији.
Све до доласка Турака, као становништво те регије спомињу се Срби и Власи, а та је територије од раног средњег вијека у саставу српске средњовјековне државе.Требиње је припадалу Хуму, за који Константин Порфирогенит каже да насељавају Срби. Један од најпознатији хумских владара био је Мирослав, брат Стефана Немање. Такође, син Немањин Растко, који ће постати први српски архиепископ Саво, посједовао је Хум прије свога монашења. Касније када буде осамостали српску цркву, Саво Немањић ће да установи и Хумску епископију. Дакле, све ово говори да се стећци јављају на српској православној територији. Највеће територијално ширење стећака, пада у вријеме Турске најезде у XV вијеку када Срби сточари селећи се на запад и сјевер, са собом шире и стећке. Да ствар буде још небулознија, када аутори који заговарају бошњаштво стећака, говоре о њима, заборављају да у вријеме настанка стећака Хум није био под влашћу владара Босне него Немањића, тако да не постоји та исконска веза са “бошњаштвом“. Натписи на стећцима говоре да су под њима сахрањивани православци, римокатолици и „крстјани“, а писани су српском ћирилицом. Комично је читати текстове тих историчара секташа који говоре о стећцома и диче се њима, а не удостоје се да натписе на њима цитирају како су и писани ћирилицом коју они називају „босанчица“.
Када је ријеч о митоманији којом се жели показати да Босна припада само Бошњацима, те настојање да се истакне историјско „право“ на сусједне територије, стећци долазе у први план. У народу за ове камене громаде има више назива, као што су мраморје, биљези, каурска гробља, грчка гробља, итд., али је историчарима секташима најомиљенији назив стећци не толико коришћен у народу. За стећке говоре да су чисто богумилски споменици, и да припадају искључиво Бошњацима. Према томе, чињеница да стећака има и у Далмацији, Црној Гори, Рашкој, Подрињу, „јасно“ показује да су ту некад живјели Бошњаци, да су то земље Бошњака чији насљедници су муслимани у тим крајевима.Самим тим, под стећцима није нико покопан ко није био Бошњак и богумил.
Све ово су тезе које пропагирају историчари фалсификатори. Иако је њихова теорија неодржива пред мноштвом чињеница које говоре супротно, они се слијепо држе својих догми и у то убјеђују људе лаике. Када на страну оставимо фалсификате и демагогију историјска наука, заједно са својим помоћним наукама, казује нам праву истину. Први стећци настали су у Требињској регији.
Све до доласка Турака, као становништво те регије спомињу се Срби и Власи, а та је територије од раног средњег вијека у саставу српске средњовјековне државе.Требиње је припадалу Хуму, за који Константин Порфирогенит каже да насељавају Срби. Један од најпознатији хумских владара био је Мирослав, брат Стефана Немање. Такође, син Немањин Растко, који ће постати први српски архиепископ Саво, посједовао је Хум прије свога монашења. Касније када буде осамостали српску цркву, Саво Немањић ће да установи и Хумску епископију. Дакле, све ово говори да се стећци јављају на српској православној територији. Највеће територијално ширење стећака, пада у вријеме Турске најезде у XV вијеку када Срби сточари селећи се на запад и сјевер, са собом шире и стећке. Да ствар буде још небулознија, када аутори који заговарају бошњаштво стећака, говоре о њима, заборављају да у вријеме настанка стећака Хум није био под влашћу владара Босне него Немањића, тако да не постоји та исконска веза са “бошњаштвом“. Натписи на стећцима говоре да су под њима сахрањивани православци, римокатолици и „крстјани“, а писани су српском ћирилицом. Комично је читати текстове тих историчара секташа који говоре о стећцома и диче се њима, а не удостоје се да натписе на њима цитирају како су и писани ћирилицом коју они називају „босанчица“.
Начертаније="Пропагирање" српства у Босни и Херцеговини
Пројекат кнежевине Србије из 1844. године, којег је урадио министар спољних послова Илија Гарашанин, а по узору на један докуменат Фрање Заха агента пољске емиграције . У Начертанију се говори о уједињавању свих Срба, а потом и осталих Јужних Словена у једну државу. Међутим, у данашње вријеме све више се напада Начертаније као великосрпски пројекат. Ваде се ријечи из контекста, те тако се презентује искривљена слика самог текста Начертанија.
Бошњачки квази историчари га користе и као „доказ“ да су „православни Бошњаци“ преко српске пропаганде напустили бошњаштво и пригрлили српство, као и да се то покушало урадити са римокатолицима у Босни и Херцеговини па и са муслиманима.Они то показују дијеловима текста из Начертанија као што је овај: “ На источног вероисповеданија Бошњаке већи уплив имати неће бити за Србију тежак задатак. Више предострожности и вниманија на против тога изискује то, да се католички Бошњаци задобиједу“.
Раније смо показали да је “Бошњак“ територијална одредница становништва Босне. Међутим, ако занемаримо ово што смо раније показали и осврнемо се само на текста Начертаније, можемо и овдје видјети на дјелу “историчаре“ који цитирају само оне дијелове документа који одговарају њиховим тезама. Тако ти историчари изостављају дијелове Начертанија који говоре да су Бошњаци у ствари Срби из Босне који се по територију на којој живе тако називају. Такви дијелови Начертанија су: “ Кад два суседна народа меду собом ужи и тешњи сојуз закључити желе то се пре свега граница колико је боље могуће отворити мора, да би се непрестано саобраћање што је више можно олакшало и живим учинило Но Србија се од ових својих сународника у Турској као неким кинеским зидом оделила, и саобраштенија је на толико само мало места дозволила, да има кућа у већим варошима, које више врата имају за улазак и излазак не жели књажевство србско“. Дакле, видимо да се говори о “сународницима“ у Турској према којима Србија не поклања довољно пажње, па има и таквих који “ не жели књажевство србско“.Ријеч је дакле о Србима, јер како другачије протумачити да су то сународници Србима у кнежевини Србији, али исто тако има тих Срба који због слабе политике кнежевине Србије не желе кнежевску власт. Рекло би се да се политика тадашње и данашње Србије, према Србима у Босни и Херцеговини не разликује много.
“ Но као најглавнији и основни закон државни мора се представити и утврдити у томе, да књажевско достојинство мора бити наследствено. Без овога начела, које сачињава јединство у највишем државном достојинству не може се сталан и постојани државни сојуз меду Србијом и осталим сусједима Србима ни помислити“. Овдје се јасно говори о „сусједима Србима“, дакле Србима који живе ван кнежевине Србије. Пази се и на кнежевску династију, да се послије уједињења свих Срба у једну државу, задржи власт тадашњих владара Србије Карађорђевића.
“ Ако Бошњаци не би ово примили, то би отуда као сигурно следовало раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства под особитим владајућим фамилијама које би се непремјено туђем и страном упливу предале; јер би оне међу собом саревновале и једна другој завидиле“.Можда и најаснији дио који говори да су Бошњаци назив за Србе из Босне, јер се у њему каже да без Бошњака нема ни јединства Срба. Да су којим случајем Бошњаци посебан народ, они не би могли утицати на “ раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства“, јер би се без њих могли ујединити Срби ван Србије. Међутим, пошто су и они сами Срби онда то јединство не би било потпуно, и било би могуће да се створи више Српских државица,а у то вријеме постојале су већ двије српске државе : кнежевина Србија и Црна Гора.
Пројекат кнежевине Србије из 1844. године, којег је урадио министар спољних послова Илија Гарашанин, а по узору на један докуменат Фрање Заха агента пољске емиграције . У Начертанију се говори о уједињавању свих Срба, а потом и осталих Јужних Словена у једну државу. Међутим, у данашње вријеме све више се напада Начертаније као великосрпски пројекат. Ваде се ријечи из контекста, те тако се презентује искривљена слика самог текста Начертанија.
Бошњачки квази историчари га користе и као „доказ“ да су „православни Бошњаци“ преко српске пропаганде напустили бошњаштво и пригрлили српство, као и да се то покушало урадити са римокатолицима у Босни и Херцеговини па и са муслиманима.Они то показују дијеловима текста из Начертанија као што је овај: “ На источног вероисповеданија Бошњаке већи уплив имати неће бити за Србију тежак задатак. Више предострожности и вниманија на против тога изискује то, да се католички Бошњаци задобиједу“.
Раније смо показали да је “Бошњак“ територијална одредница становништва Босне. Међутим, ако занемаримо ово што смо раније показали и осврнемо се само на текста Начертаније, можемо и овдје видјети на дјелу “историчаре“ који цитирају само оне дијелове документа који одговарају њиховим тезама. Тако ти историчари изостављају дијелове Начертанија који говоре да су Бошњаци у ствари Срби из Босне који се по територију на којој живе тако називају. Такви дијелови Начертанија су: “ Кад два суседна народа меду собом ужи и тешњи сојуз закључити желе то се пре свега граница колико је боље могуће отворити мора, да би се непрестано саобраћање што је више можно олакшало и живим учинило Но Србија се од ових својих сународника у Турској као неким кинеским зидом оделила, и саобраштенија је на толико само мало места дозволила, да има кућа у већим варошима, које више врата имају за улазак и излазак не жели књажевство србско“. Дакле, видимо да се говори о “сународницима“ у Турској према којима Србија не поклања довољно пажње, па има и таквих који “ не жели књажевство србско“.Ријеч је дакле о Србима, јер како другачије протумачити да су то сународници Србима у кнежевини Србији, али исто тако има тих Срба који због слабе политике кнежевине Србије не желе кнежевску власт. Рекло би се да се политика тадашње и данашње Србије, према Србима у Босни и Херцеговини не разликује много.
“ Но као најглавнији и основни закон државни мора се представити и утврдити у томе, да књажевско достојинство мора бити наследствено. Без овога начела, које сачињава јединство у највишем државном достојинству не може се сталан и постојани државни сојуз меду Србијом и осталим сусједима Србима ни помислити“. Овдје се јасно говори о „сусједима Србима“, дакле Србима који живе ван кнежевине Србије. Пази се и на кнежевску династију, да се послије уједињења свих Срба у једну државу, задржи власт тадашњих владара Србије Карађорђевића.
“ Ако Бошњаци не би ово примили, то би отуда као сигурно следовало раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства под особитим владајућим фамилијама које би се непремјено туђем и страном упливу предале; јер би оне међу собом саревновале и једна другој завидиле“.Можда и најаснији дио који говори да су Бошњаци назив за Србе из Босне, јер се у њему каже да без Бошњака нема ни јединства Срба. Да су којим случајем Бошњаци посебан народ, они не би могли утицати на “ раскомадање Срба на провинцијална мала књажевства“, јер би се без њих могли ујединити Срби ван Србије. Међутим, пошто су и они сами Срби онда то јединство не би било потпуно, и било би могуће да се створи више Српских државица,а у то вријеме постојале су већ двије српске државе : кнежевина Србија и Црна Гора.
Искорењивање подругљивог имена Влах и увођење имена Србин
Свакако један од „најјачих“ аргумената за тезу да православни Срби у Босни и Херцеговини „нису“ Срби, јесте податак који доноси Владислав Скарић о друштву за искорењавању имена Влах и увођењу имена Србин за православце у Босни и Херцеговини. Брзајући у својим закључцима, историчари секташи не читају двије ријечи која се налази испред ријечи Влах, а то је „подругљиво име“. Дакле, ријеч је о настојању да се Срби у Босни и Херцеговини освесте, и да се више не одазивају на погрдно име којим су их звали муслимани, а то је Влах. Још једна ствар која се губи из вида, јесте да се тим послом углавном баве трговци и средња класа. У вријеме када је преко 90% становништва Босне и Херцеговине неписмено, и када просјечан човјек није изашао даље из своје вароши или села, трговци су ти који путују и тргују и стичу образовање јер имају чиме да га плате.Они могу да увиде и сазнају да је народ у Србији, Црној Гори, Далмацији, и другим околним земљама исти народ као и овај у Босни и Херцеговини, говори исти језик, једне је вјере итд. Поред овога добар дио становништва је знао да су Срби о чему нам свједоче многи документи и извори од средњег вијека на овамо, а они се могу пронаћи у књигама као што су ове:
Василије Ђерић, О Српском имену по западним крајевима нашег народа, у Биограду, 1914
Радослав М. Грујић, Апологија Српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад, 1909
Лазо М. Костић, Ћирилица и Српство, културно историјска студија, свеска I, повезанот ћирилице и српства, Чикаго, 1963
Лазо М. Костић, Насилно присвајање дубровачке културе, Мелбурн.
Свакако један од „најјачих“ аргумената за тезу да православни Срби у Босни и Херцеговини „нису“ Срби, јесте податак који доноси Владислав Скарић о друштву за искорењавању имена Влах и увођењу имена Србин за православце у Босни и Херцеговини. Брзајући у својим закључцима, историчари секташи не читају двије ријечи која се налази испред ријечи Влах, а то је „подругљиво име“. Дакле, ријеч је о настојању да се Срби у Босни и Херцеговини освесте, и да се више не одазивају на погрдно име којим су их звали муслимани, а то је Влах. Још једна ствар која се губи из вида, јесте да се тим послом углавном баве трговци и средња класа. У вријеме када је преко 90% становништва Босне и Херцеговине неписмено, и када просјечан човјек није изашао даље из своје вароши или села, трговци су ти који путују и тргују и стичу образовање јер имају чиме да га плате.Они могу да увиде и сазнају да је народ у Србији, Црној Гори, Далмацији, и другим околним земљама исти народ као и овај у Босни и Херцеговини, говори исти језик, једне је вјере итд. Поред овога добар дио становништва је знао да су Срби о чему нам свједоче многи документи и извори од средњег вијека на овамо, а они се могу пронаћи у књигама као што су ове:
Василије Ђерић, О Српском имену по западним крајевима нашег народа, у Биограду, 1914
Радослав М. Грујић, Апологија Српског народа у Хрватској и Славонији, Нови Сад, 1909
Лазо М. Костић, Ћирилица и Српство, културно историјска студија, свеска I, повезанот ћирилице и српства, Чикаго, 1963
Лазо М. Костић, Насилно присвајање дубровачке културе, Мелбурн.
Осврт на речено
Овај пут дотакли смо се само најчешће коришћених фалсификата од стране историчара секташа, а у будуће ћемо радити на расвјетљавању и неких мање коришћених ствари у њиховим нападима на српску историју. Жеља нам је да што више људи упознамо са методама којима се служе квази историчари у служби политике и идеологије. Свједоци смо, да како се ближи попис становништва у Босни и Херцеговини, заступници Бошњачке нације имају тешкоћа да убједе чак и све муслимане да се изјасне као Бошњаци, а већ су се дали и на ширење Бошњаштва међу православцима и римокатолицима. То је довољно да се увиди, да је Бошњаштво као национални концепт вјештачка формула, и да нема упориште ни у историји ни култури народа Босне и Херцеговине.
Овај пут дотакли смо се само најчешће коришћених фалсификата од стране историчара секташа, а у будуће ћемо радити на расвјетљавању и неких мање коришћених ствари у њиховим нападима на српску историју. Жеља нам је да што више људи упознамо са методама којима се служе квази историчари у служби политике и идеологије. Свједоци смо, да како се ближи попис становништва у Босни и Херцеговини, заступници Бошњачке нације имају тешкоћа да убједе чак и све муслимане да се изјасне као Бошњаци, а већ су се дали и на ширење Бошњаштва међу православцима и римокатолицима. То је довољно да се увиди, да је Бошњаштво као национални концепт вјештачка формула, и да нема упориште ни у историји ни култури народа Босне и Херцеговине.