Бишћанке у усташком звјерињаку
Усташе су Бихаћ претвориле у велику тамницу, а средиште око којег се вртио цијели живот тога града, око којег су се плела сва страховања, мржња, сузе и проклињања; била је тамна, каменита средњевјековна Хасан-кула и до ње у истом зидом ограђеном дворишту, исто толико злогласна зградетина звана "Бригада".
Ту се, у том жалосном, крвавом кругу, вртио читав живот овога усташког звјерињака, ту су даноноћно парадирале усташке величине: Енвер Капетановић, Јаков Џил, Риц и остали. Кула је била средиште и сједиште усташке жупе Крбава-Псат. Решетке, букагије, самице, ланци и погребно звецкање кључева то је био животни оквир Хасан-куле и "Бригаде". У ту злогласну кулу усташе су једног дана, одмах послије избијања устанка, довеле младе другарице Стану Сучевић и Наду Беоковић, студенткиње, и бациле их у влажну самицу у дну куле. Оптужба: обје су комунисткиње и међу омладином су вршиле "комунистичку промиџбу". И Стану и Наду васпитао је београдски универзитет. А сваки онај који је био задојен свијетлим истинама и полетом био је опасан за тадањи средњевјековни усташки мрак у Бихаћу. И док су њихови другови и другарице све више потпаљивали буктињу партизанског рата широм Југославије, Стана и Нада трунуле су у студеној тамници Хасан-куле. Муслиманка која им је понекад носила храну прича да су на њима од влаге трунуле хаљине и ципеле, а виљушке, ножеви и кашике које су код њих остајале послије неколико дана биле су покривене рђом. Сваке ноћи у самицу су упадале налокане и острвљене усташке звјери и премлаћивале их и газиле цокулама све док се не би умориле. Једне ноћи, за вријеме једног од тих бескрајних мучења, Стана је узвикнула: "Зар имање мог оца које сте опљачкали не може купити један метак да ме убијете?!". А често у ноћи, док су испребијане и крваве лежале на поду самице, чуле би у даљини пушке и митраљезе и с посљедњим напором снаге устајале би до прозора. -То се чују наши партизани. Они ће једнога дана ипак доћи, заиста ће доћи. Партизани су дошли, али их оне нису дочекале. Послије три мјесеца мучења, усташе су их једнога дана извеле на познату бихаћку кланицу, на поље Гаревице. Ту су, најприје пред очима Надини, на комаде исјекли њезина друга Брацу, а затим је њу сам зликовац Енвер Капетановић распорио. Стану су, послије разних мучења, заклали. Хасан-кулу осјетило је још много другарица. Зна вам о њој много причати и другарица Разија, коју су тамо усташе премлатиле, нашло се иза њених зидина још много и Српкиња и Хрватица и Муслиманки. Жене су страдале у затвору, жене су отпремане у концентрационе логоре. Два-три дана пред ослобођење Бихаћа отпутовао је у логор транспорт људи, међу њима и четрнаест жена свих вјера. Послије повлачења наших снага из Цазина усташе су довукле у Бихаћ мноштво жена из околине Цазинаи све их поклале. Међу њима је било и дванаестогодишњих дјевојчица. У једном налогу који је нађен код убијеног војника Раме Мелкоча, усташки логорникиз Бихаћа наређује према налогувеликог жупана, да се поред Срба од 16 до 100 година побију "и Влахиње које су сумњиве и које вам дођу руке"... Другарице Стана и Нада имале су право. Партизани су заиста дошли. Промарширали су крај њихова заједничкога гроба на Гаревцима. Отворили су сва врата на Хасан-кули и на "Бригади". Данас су те обје тамничке зграде празне и пусте. У дворишту, усред круга којим су шетали затвореници, остало је још једино једно кржљаво самотно дрво. Чини се као да се и оно спрема да побјегне из ове неугодне тамничке пустоши некуд на свјетлост. Бранко Ћопић |
Бул. Војводе Петра Бојовића 1а |
Ел. пошта | [email protected] |