Друштво у Србији за вријеме кнеза Милоша (1815-1839)
За Милоша први пут се нешто чуло у Првом српском устанку, али се у овом сукобу српског народа под вођством Карађорђа није нешто нарочито истакао. Он је у овом устанку био један од Карађорђевих војсковођа. Тек се послије слома Првог српског устанка и бјежање Карађорђа у Русију 1813. године, Милош почиње све више да се истиче. Одбио је да учествује у Хаџи-Продановој буни 1814. г. Тако је на народном збору у Такову 11. априла 1815 године изабран за вођу II српског устанка. Овај устанак за разлику од Првог ће да испуни свој ратни циљ и заврши ослобођење Србије од турске власти. Милош је за разлику од Карађорђа устанак нешто другачије водио. Био је више за дипломатску активност, а мање за отворену борбу са Турцима. Његов главни противник био је Сулејман-паша Скопљак који је одмах по избијању устанка послао Имшир – пашу да угуши устанак. Прва већа битка се одиграла код Чачка, Срби су однијели побједу, али то није била она пресудна побједа. Милош је поред ове побједе, однио још десетак побједа над Турцима. Поред све ове борбе истицао је да устанак није усмјерен против Порте, већ против насиља београдског везира. Све похватане војнике и цивиле Милош је пуштао да слободно иду, чиме је показивао човјечност према тим људима, при чему можемо да закључимо да је Милош био јако лукав човјек и добро је знао шта ради. Милош је много полагао пажње и на стране земље, јер је знао да све ове добијене битке значе само пола пута, а остало се мора ријешити дипломатским путем. Обраћао се Аустрији за помоћ (упутила само материјалну помоћ).
|
Све више се ослања на Русију што је уродило плодом, јер је руски цар Александар I у августу 1815. године преко министра спољних послова вршио притисак на Цариград против употребе турске оружане снаге у Србији, подсјећајући их на 8. тачку Букурешког уговора из 1812. године. Порта је међутим послала на Србију две војске: босанску под командом Хуршид-паше и румелијску под командом Марашли-али пашом. Милош је почео да преговара са Марашли-али пашом пошто се са Хуршид-пашом није могло преговарати, а и сам Марашли-али паша је желио да умири Србе и да постане београдски везир. Успјели су да склопе уговор на који је и сама Порта пристала. Први дио борбе за ослобођење је био завршен. Милош је успио наговарањем и повлађивањем да код Марашли-али паше издејствује све оно што је хтио. Полако је почео да преузима власт у своје руке и да је утврђује. Послије споразума са Марашли-али пашом почела је са радом народна канцеларија, у којој је преседатељ био Милош, надзиратељ Петар Молер. Цијело вријеме трајало је ривалство између Милоша и Петра, док га није уклонио 1816. године. Нови надзиратељ је постао Димитрије Ђорђевић. У учвршћивању своје власти Милоша је снашао још један проблем, Карађорђе. Он је 1817. године стигао у Србију, али је убрзо по доласку погубљен. На Митровданској скупштини народних старјешина 6. новембра 1817. године Милош је проглашен за наследног кнеза Србије.
УЧВРШЋИВАЊЕ МИЛОШЕВЕ ВЛАСТИ И ИЗГРАДЊА САМОУПРАВЕ ПОСЛЕ 1830. ГОДИНЕ
Милош је себе истицао пред Портом и везиром увијек као административну, а не као политичку личност, као слугу и чиновника Портиног, а не као владаоца народног. Због његове самовоље и апсолутистичке владе почеле су да се јављају буне. За развитак политичких прилика и друштвених односа била је значајна Ђакова буна 1825. године која је јануара мјесеца избила у Јасеници. Њен вођа био је Миливоје Поповић, звани Ђак. Буна је кроз неколико дана угушена. Милош је користио све ове буне како би могао да елиминише све своје противнике. Послије сваког гушења буне, ликвидирао је њене вође и све више учвршћивао своју власт. Такође је успио да сузбије присутност Турака у београдском пашалуку, па се они од 1815. године не мијешају у друштвени и јавни живот српског народа. Како би што више учврстио своју власт, Милош послије буне ствара професионалну војску. Из свих 12. нахија регрутовао је 1147 младића. Наприје су се звали „уписни пандури“, а касније „солдати“. Ова војска је примала плату.Три године касније створио је књажевску гарду од 73 младића, кадети. Њихов командант био је Милошев најоданији пријатељ Тома Вучић Перишић.
Све ово је постигнуто у договору са Марашлијом. Тако су српски кнезови скупљали порез у народу, и тај порез давали београдском везиру. Свака мушка глава је годишње морала да плати 23 гроша. Милош је након неколико времена смањио порез на 17 гроша. На ово смањење највише је утицал повратак избјеглица из Аустро-Угарске, пораст наталитета као и досељавање Срба из разних крајева који су били под турском влашћу. Од 1816. године почео је да закупљује царске спахилуке и царски харач, које је успио да откупи до 1826. године. Те исте године закупио је царине (сем београдске), скеле и прелазе. Све ово је донијело уштеде Србији од 2 милиона гроша.
Српски сељак је сада плаћао мање пореске обавезе него раније и нико није могао да га отјера са земље осим представника Милошеве власти. Српском сељаку је ово донијело много добра, али далеко од тога да је он лагодно живио. И даље је плаћао високе порезе и то у новцу, а новца је било јако мало на селу . Поред редовних пореза , он је морао да плаћа и разне непосредне порезе. У свему овоме и кнез Милош је нашао своје мјесто. Искористио је како би се обагатио. Богатио се на разне начине: закупи царских регалија, економски извора турске државе на територији београдског пашалука, монополи, кнежевска права, плата, поклони и тд. Када је абдицирао вриједност његове покретне имовине, износила је 550.283 дуката у злату.
У својој дипломатској активности Милош се ослањао на Русију. Уз много среће и помоћи руске омогућило је да Србија 1830. године добије хатишериф по којим је Србији призната унутрашња самоуправа. Милош је сада коначно могао да настави са унутрашњом изградњом српског друштва. Србија све више личи на једну европску државу, али до добијања државности ће још много проћи. Овим Хатишерифом Србима се признаје слобода вјероисповјести, црквена звона су први пут зазвонила послије 1813. године. Такође добијају право да држе потребан број војске, право на независност судова који су основани 1820. године. На згради Народног суда је истакнут новоисковани српски грб. Српски сељак се надао да ће да добије одређене повластице, да се смањи пореска потражња и да ће тако да напредује. Трговци су очекивали значајно оживљавање економских веза села с варошима, као и порасту спољно-трговинског, посебно преузимањем аграрних вишкова из бившег спахијског десетка. Исте године у Пожаревцу је отворена гвардијска школа за опште и војно образовање, а 1836. године основано је два одјељења артиљерије у Крагујевцу и Пожаревцу. Основао је такође вишу војну школу у Пожаревцу. У Београду је 1831. године отворена Велика школа са сврхом да спрема чиновнике за државну службу.
Јавно мњење је било задовољно добијањем хатишерифа, али није било задовољно Милошевом владом. Иако је Вук Стефановић Караџић у једном писму из 1828. године похвалио његово управљање кнежевином, како добро чини за српски народ, три године касније Вук је промијенио своје мишљење иако је Милош био његов мецена. Милош је много допринио Вуковом раду у смислу плаћања његових дугова, штампајући књиге итд. Вук замјера Милошу на: његовој аутократској владавини, и да државу треба да организује на правним основама, чиме би се земљи обезбједило уставно уређење, да се обезбједи слобода трговине, да се укине кулук. Неке тачке су могле да се испуне, али најважнија није могла. Милош није хтио да дијели власт, док су остале старјешине жељеле да се примјени тачка из хатишерифа (оснивање савјета народних старјешина) што ће да се деси тек 1838. године када буде донесен Устав, што ће приморати Милоша да абдицира. Милош је успио да од Порте добије још један хатишериф 1833. године којим се Србија проширује на 6 нахија и тиме јој се враћају границе какве су биле у Првом српском устанку. Проширивши се на ових 6 нахија, Милошев главни задатак је био: исељавање турског становништва из Србије, регулисање бивших спахијских и султанових имања у Србији, обиљежавање српско – турске границе према ситуацији из Првог српског устанка, рјешење статуса грађана и ослобођење Србије. Поведени су преговори и са Васељенским патријархом о новој црквеној организацији у аутономној Србији. Успио је да српска црква добије независно унутрашње уређење. Било је покушаја да се реорганизује рад књажевске канцеларије, али то је било прилично тешко урадити, јер су му требали образовани људи којих је у Србији једва било или их уопште није ни било. Друга мјера је била увођење министарстава тј. попечитељстава. Она су уведена 1834. године. Све административне установе биле су потчињене контроли великих сердарстава, лично одговорних само књажевској канцеларији и ново постављеним попечитељима. Србија је 1834. године подијељена у пет великих сердарстава: Подунавско са сједиштем у Београду, Мачванско (Шабац), Рашко (Чачак), Расинско (Јагодина), Тимочко (Неготину).
Од 1833. године шаљу се и први војни питомци на обуку у Русију, по десет пјешака, коњаника и топџија. Свака кућа у Србији је морала да има пушку и осталу опрему. Постојала је и нека врста сталног кадра, који је био подјељен на двије „књажњвске“ пешачке „гардије“, један коњички „ескадрон“ и једно одјељење „старих“ војника. Поље на коме је Милош највише радио је било школство. Школство је у Србији било на веома ниском степену развоја. Од 1816. године спомињу се само приватне школе односно општинског карактера у Београду, Остружници, Јагодини и Ћуприји. Учитељи су углавном долазили из Аустро – Угарске. На лоше стање у школству Милошу указују Вук и Димитрије Давидовић. Напредак се остварује али врло споро и неуједначено, нарочито ако се узме раздобље од 1826 – 1836. године. Према 800 ђака у 16 варошких школа у 1826. године тај број 1836. године повећао на 72 основне школе 2514 ученика и 70 наставника (ако узимамо у обзир и прикључене територије 1833. године.) Један од најзначајнијих подухвата у Србији послије стицања аутономије јесте оснивање штампарије, књажевске типографије, која је од 1831. године радила наизмјенично у Београду и Крагујевцу, тадашњој престоници Србији (1833 – 36. године). Штампарија је купљена у Русији, у Петрограду од Цветка Рајовића и Аврама Петронијевића. Први званични директор штампарије од 1834. године био је Нијемац Адолф Берман. У овој штампарији су штампане и Новине серпске, под уредништвом Димитрија Исаиловића. До 1835. године у Типографији су штампана разна дјела: компилација Историје Славено – Сербског народа – Милан Видаковић, Историја Русије – Атанасије Теодоровић, Историја Црне Горе – Симо Милутиновић, даље је штампан часопис Београдска лира (1833 – 35. година), календар Месеиослов (1836 – 39. година), Уранија (1837 – 38. година), и прве књиге сабраних дјела Доситеја Обрадовића. Штампан је Забавник, под уредништвом Димитрија Давидовића од 1833. године. Књиге штампане у првој српској штампарији имале су читалачку публику, а нарочито Новине Сербске, које су се растурале и по Русији (Бесарабија и Одеса), Аустрији, Влашкој, па чак и у Турској. Милош је помагао и наше књижевнике и то нарочито, Вука С. Караџића, Лукијана Мушицког, Јоакима Вујића, и Матицу Србску у Новом Саду са 1000 гроша годишње. Помагао је Матицу Хрватску, Матицу Далматинску ,помагао је универзитет у Атини при његовом отварању давши му више хиљада дуката. Послије 1830. године кнез Милош је радио и на здравственим приликама у народу и настојао је да привуче што већи број љекара. Прва апотека отворена је у Крагујевцу 1834. године. Постепено је дошло до пораста броја љекара у народу.
Све ово је постигнуто у договору са Марашлијом. Тако су српски кнезови скупљали порез у народу, и тај порез давали београдском везиру. Свака мушка глава је годишње морала да плати 23 гроша. Милош је након неколико времена смањио порез на 17 гроша. На ово смањење највише је утицал повратак избјеглица из Аустро-Угарске, пораст наталитета као и досељавање Срба из разних крајева који су били под турском влашћу. Од 1816. године почео је да закупљује царске спахилуке и царски харач, које је успио да откупи до 1826. године. Те исте године закупио је царине (сем београдске), скеле и прелазе. Све ово је донијело уштеде Србији од 2 милиона гроша.
Српски сељак је сада плаћао мање пореске обавезе него раније и нико није могао да га отјера са земље осим представника Милошеве власти. Српском сељаку је ово донијело много добра, али далеко од тога да је он лагодно живио. И даље је плаћао високе порезе и то у новцу, а новца је било јако мало на селу . Поред редовних пореза , он је морао да плаћа и разне непосредне порезе. У свему овоме и кнез Милош је нашао своје мјесто. Искористио је како би се обагатио. Богатио се на разне начине: закупи царских регалија, економски извора турске државе на територији београдског пашалука, монополи, кнежевска права, плата, поклони и тд. Када је абдицирао вриједност његове покретне имовине, износила је 550.283 дуката у злату.
У својој дипломатској активности Милош се ослањао на Русију. Уз много среће и помоћи руске омогућило је да Србија 1830. године добије хатишериф по којим је Србији призната унутрашња самоуправа. Милош је сада коначно могао да настави са унутрашњом изградњом српског друштва. Србија све више личи на једну европску државу, али до добијања државности ће још много проћи. Овим Хатишерифом Србима се признаје слобода вјероисповјести, црквена звона су први пут зазвонила послије 1813. године. Такође добијају право да држе потребан број војске, право на независност судова који су основани 1820. године. На згради Народног суда је истакнут новоисковани српски грб. Српски сељак се надао да ће да добије одређене повластице, да се смањи пореска потражња и да ће тако да напредује. Трговци су очекивали значајно оживљавање економских веза села с варошима, као и порасту спољно-трговинског, посебно преузимањем аграрних вишкова из бившег спахијског десетка. Исте године у Пожаревцу је отворена гвардијска школа за опште и војно образовање, а 1836. године основано је два одјељења артиљерије у Крагујевцу и Пожаревцу. Основао је такође вишу војну школу у Пожаревцу. У Београду је 1831. године отворена Велика школа са сврхом да спрема чиновнике за државну службу.
Јавно мњење је било задовољно добијањем хатишерифа, али није било задовољно Милошевом владом. Иако је Вук Стефановић Караџић у једном писму из 1828. године похвалио његово управљање кнежевином, како добро чини за српски народ, три године касније Вук је промијенио своје мишљење иако је Милош био његов мецена. Милош је много допринио Вуковом раду у смислу плаћања његових дугова, штампајући књиге итд. Вук замјера Милошу на: његовој аутократској владавини, и да државу треба да организује на правним основама, чиме би се земљи обезбједило уставно уређење, да се обезбједи слобода трговине, да се укине кулук. Неке тачке су могле да се испуне, али најважнија није могла. Милош није хтио да дијели власт, док су остале старјешине жељеле да се примјени тачка из хатишерифа (оснивање савјета народних старјешина) што ће да се деси тек 1838. године када буде донесен Устав, што ће приморати Милоша да абдицира. Милош је успио да од Порте добије још један хатишериф 1833. године којим се Србија проширује на 6 нахија и тиме јој се враћају границе какве су биле у Првом српском устанку. Проширивши се на ових 6 нахија, Милошев главни задатак је био: исељавање турског становништва из Србије, регулисање бивших спахијских и султанових имања у Србији, обиљежавање српско – турске границе према ситуацији из Првог српског устанка, рјешење статуса грађана и ослобођење Србије. Поведени су преговори и са Васељенским патријархом о новој црквеној организацији у аутономној Србији. Успио је да српска црква добије независно унутрашње уређење. Било је покушаја да се реорганизује рад књажевске канцеларије, али то је било прилично тешко урадити, јер су му требали образовани људи којих је у Србији једва било или их уопште није ни било. Друга мјера је била увођење министарстава тј. попечитељстава. Она су уведена 1834. године. Све административне установе биле су потчињене контроли великих сердарстава, лично одговорних само књажевској канцеларији и ново постављеним попечитељима. Србија је 1834. године подијељена у пет великих сердарстава: Подунавско са сједиштем у Београду, Мачванско (Шабац), Рашко (Чачак), Расинско (Јагодина), Тимочко (Неготину).
Од 1833. године шаљу се и први војни питомци на обуку у Русију, по десет пјешака, коњаника и топџија. Свака кућа у Србији је морала да има пушку и осталу опрему. Постојала је и нека врста сталног кадра, који је био подјељен на двије „књажњвске“ пешачке „гардије“, један коњички „ескадрон“ и једно одјељење „старих“ војника. Поље на коме је Милош највише радио је било школство. Школство је у Србији било на веома ниском степену развоја. Од 1816. године спомињу се само приватне школе односно општинског карактера у Београду, Остружници, Јагодини и Ћуприји. Учитељи су углавном долазили из Аустро – Угарске. На лоше стање у школству Милошу указују Вук и Димитрије Давидовић. Напредак се остварује али врло споро и неуједначено, нарочито ако се узме раздобље од 1826 – 1836. године. Према 800 ђака у 16 варошких школа у 1826. године тај број 1836. године повећао на 72 основне школе 2514 ученика и 70 наставника (ако узимамо у обзир и прикључене територије 1833. године.) Један од најзначајнијих подухвата у Србији послије стицања аутономије јесте оснивање штампарије, књажевске типографије, која је од 1831. године радила наизмјенично у Београду и Крагујевцу, тадашњој престоници Србији (1833 – 36. године). Штампарија је купљена у Русији, у Петрограду од Цветка Рајовића и Аврама Петронијевића. Први званични директор штампарије од 1834. године био је Нијемац Адолф Берман. У овој штампарији су штампане и Новине серпске, под уредништвом Димитрија Исаиловића. До 1835. године у Типографији су штампана разна дјела: компилација Историје Славено – Сербског народа – Милан Видаковић, Историја Русије – Атанасије Теодоровић, Историја Црне Горе – Симо Милутиновић, даље је штампан часопис Београдска лира (1833 – 35. година), календар Месеиослов (1836 – 39. година), Уранија (1837 – 38. година), и прве књиге сабраних дјела Доситеја Обрадовића. Штампан је Забавник, под уредништвом Димитрија Давидовића од 1833. године. Књиге штампане у првој српској штампарији имале су читалачку публику, а нарочито Новине Сербске, које су се растурале и по Русији (Бесарабија и Одеса), Аустрији, Влашкој, па чак и у Турској. Милош је помагао и наше књижевнике и то нарочито, Вука С. Караџића, Лукијана Мушицког, Јоакима Вујића, и Матицу Србску у Новом Саду са 1000 гроша годишње. Помагао је Матицу Хрватску, Матицу Далматинску ,помагао је универзитет у Атини при његовом отварању давши му више хиљада дуката. Послије 1830. године кнез Милош је радио и на здравственим приликама у народу и настојао је да привуче што већи број љекара. Прва апотека отворена је у Крагујевцу 1834. године. Постепено је дошло до пораста броја љекара у народу.
На пољу демографског кретања становништва види се да је за вријеме Милошеве владавине становништво увећано до три пута. Са повећањем становништва повећао се и број пореских обвезника, а самим тим и количина новца која се сливала у књажевску канцеларију. Почела се стварати и нова српска друштвена средина и друштвени менталитет који ће у следећих неколико деценија давати обиљежје политичкој, друштвеној и културној историји Србије. Од 1830. године почиње убрзано да се развија привредна производња. Посебно се брзо развија земљорадња и сточарство. Тај развој се повећао на 10% у односу на 1830. годину. Убрзано се развија производња меда и вина. Основну друштвену и привредну групу становништва чинили су сељаци, којих је на крају Милошеве владавине било 95%. Преовладавао је натурални карактер привреде, док су економски у односу по градовима и варошицама носили обиљежје робно – новчане привреде. Развој робно – новчане привреде у градовима донио је издвајање одређених друштвених класа и лаганог развоја капиталистичке привреде. Важно питање је било и ослобађање сељака од спахијских обавеза. Ово питање је рјешено на Сретењској скупштини 1835. године када је коначно укинуто спахијско право и озакоњење сељачке слободне баштине. Од тада је село било све више увучено у робно – новчану привреду и бива све више потчињено потребама капиталистичке привреде, претварање Србије у једно јединствено тржиште. Међутим, село је морало да претрпи још један ударац, јер се послије 1830. године порез тј. главница плаћао у новцу, а не у натури како се раније плаћао. До новца се тешко долазило, а када би сељак остварио одређене вишкове, то је морао да прода по ниским цијенама. У градовима еснафске организације су чиниле саставни дио привредног живота цијеле земље. Снажна занатско – трговачка класа се развила у Шабцу, Јагодини, Крагујевцу, Пожаревцу итд. Рачунало се да 1838. године у Србији има око 8000 занатских и трговачких домова. Нови политички развој у Србији истицао је све више улогу вароши и градова, који су постајали носиоци културних и образовних потреба. Створен је и Књажевско – српски театар у Крагујевцу, водио је Јоаким Вујић, радио од марта 1834. године до септембра 1836. године као прва културна установа те врсте.
|
Србија је новцем помагала и српске манастире који су се налазили у Турској држави: Хиландар, Пећка патријаршија, Дечане, Лешак и многе друге манастире и цркве у старој Србији, Македонији, Бугарској и на Светој Гори. Тако је у Типографији 1836. године штампано житије Јована Рилског, а 1837. године и Правило. Почиње и активнији рад на повећању броја културно просветитељских и стручних школа и завода. Прва гимназија је отворена 1835. године у Крагујевцу (у почетку је имала 4, а касније 6 разреда). Професори су били: Атанасије Теодоровић, Григорије Новаковић, Константин Бранковић, Вукашин Радишић. Друга гимназија основана је у Београду 1838. године. Постојале су привремено још три полугимназије: у Чачку, Шабцу и Зајечару основане 1837. године. У настојању да Србија добије установу у којој се стиче најшире образовање, почела је са радом Велика школа. Прва школска година била је 1838/39., а професори су били: П. Радовановић, Атанасије Теодоровић, Атанасије Николић, Коста Бранковић. Уписало се само 16 ђака. Војна академија основана је 1837. године у Пожаревцу , а већ следеће године премјештена у Београд. Њен управник био је пуковник Илија Х. Милутиновић. Отворена је Богословија која се још зове и Клириковна школа1836. године, а имала је два професора и 47 ученика. Почев од 1835. године постојали су школски фондови, да се омогући школовање сиромашних ђака и то у пет мјеста: Смедереву, Пожаревцу, Шабцу, Јагодини и Крагујевцу. Колико се радило на оснивању школа види се и по томе што је 1830. године била само 2 професора, 1835. године – седам, 1838. године – 16, а већ 1839. године – 22. Постојале су три врсте школа: државне, општинске и сеоске. Много је урађено и на развоју поштанске службе. Главне поштанске станице су биле: Крагујевац, Пожаревац и Шабац.
аутор: Мирко Цвијановић