О поријеклу становништва у Босни и Херцеговини историографија је много тога открила, али стално се јавља потреба за преиспитивањем стечених знања. Тако и професор Енвер Имамовић ово питање покушава сагледати кроз призму нових становишта која су се у науци појавила у последњој деценији двадесетог вијека.
Послије сеобе народа, територију данашње Босне и Херцеговине населила су два словенска племена, Срби и Хрвати. По доласка на Балкан они су формирали своје племенске савезе. Граница која их је дјелила ишла је ријеком Врбас, жупом Ливно, спуштајући се јужно према ријеци Цетини. У науци је утврђено да су у оно вријеме постојала погранична подручја "ничије земље" на коју се протезала лабава ласт из једног и другог центра. За Србе знамо да су у раном средњем вијеку, како нам саопштава Франачки писац Ајнхард, населили долину Уне гдје су образовали своју управну јединицу. Тако су ови Срби временом ушли у Хрватски племенски савез. Оваквих дешавања могло је бити и на супротној страни.
Послије сеобе народа, територију данашње Босне и Херцеговине населила су два словенска племена, Срби и Хрвати. По доласка на Балкан они су формирали своје племенске савезе. Граница која их је дјелила ишла је ријеком Врбас, жупом Ливно, спуштајући се јужно према ријеци Цетини. У науци је утврђено да су у оно вријеме постојала погранична подручја "ничије земље" на коју се протезала лабава ласт из једног и другог центра. За Србе знамо да су у раном средњем вијеку, како нам саопштава Франачки писац Ајнхард, населили долину Уне гдје су образовали своју управну јединицу. Тако су ови Срби временом ушли у Хрватски племенски савез. Оваквих дешавања могло је бити и на супротној страни.
Пише: Борис Радаковић
Првобитна територија Босне, која се простирала у долини истоимене ријеке, била је једна од многих географских области Балкана које су населили Срби и на којима су формирали свој племенски савез. Такође, Босна је била једна од српских области која се изборила за аутономију, а потом и за самосталност у оквиру српских средњовјековних државних организација. Поред Босне, државне организације или самосталне и полусамосталне управне области код Срба у средњем вијеку, биле су још Рашка, Дукља, Травунија, Захумље, Паганија, Усора, Соли итд. Ове територије су се временом стапале једна у другу, удруживале се, правиле савезе и слично. Током тог стапања временом ће бити образована област Хум, која ће имати своје законе, управитеље и властелу са одређеним специфичностима. Хум ће бити неизоставан у титулама владара Рашке и Босне када су управљали њиме, као и у трговачким уговорима са Дубровником и другим приморским градовима. Познато нам је такозвано „питање хумско“ које се састојало у томе, да господар хумске властеле ако сматра да му је неки од њих невјеран, морао питати за мишљење сусједне владаре па тек онда да предузме одређене кораке. Дакле, територија данашње Босне и Херцеговине у средњем вијеку била је подјељена на мање управне цјелине које су улазиле у разне државне организације. Главна два били су Срби у сјеверним, централним и јужним, те Хрвати у западним крајевима. Доласком ових територија под власт Турака, знатан дио Срба и Хрвата примио је ислам постајући тако нуклеус из којег ће такозваним процесима дугог трајања настати трећи народ.
Имамовић, у покушају да докаже нешто ново о поријеклу становништва у Босни и Херцеговини, служи се познатим изворима посматрајући их са "нових" научних позиција. Акценат је на Илирима, који су по њему дали етнички, културни и државни печат данашњој Босни и Херцеговини. Сматра да је романизација Илира била недовољна да би значајније утицала на етничку промјену становништва. Исто тако, досељавање Словена није јаче уздрмало територију данашње Босне и Херцеговине. Имамовић каже да су Словени били "kap u moru u odnosu na starosjedioce". То што су Илири на крају словенизовани, заслуга је не броја и јачине Словена на територији данашње Босне и Херцеговине, него распореду околних словенских држава: Рашкој, Дукљи и Хрватској. Сматра да су ове државе преко трговине прошириле словенски језик и културу на Илире у данашњој Босни и Херцеговини. Због тога се већ у 10. вијеку ова територија не разликује од својих словенских сусједа.
Током цијелог средњег вијека, већинско становништво данашње Босне и Херцеговине, чинили су словенизирани Илири, односно Бошњани. Назив Бошњани, професор Имамовић изводи из античког илирског племена Посени, сматрајући да су Бошњани словенски назив за Посене. Став професора Имамовића да су Босна и Херцеговина какве их данас видимо, још од антике преко средњег вијека до савременог доба биле и остале не промењене. Становништво је аутохтоно илирско, без јачег уплива страног елемента, а име Бошњак преко два миленијума остало је исто само је језички мјењало облик, почев од првобитног назива Посен, преко Босен, Бошњанин, до данашњег назива Бошњак. Што се тиче других народа, Срба, Хрвата, Влаха и других, на територији данашње Босне и Херцеговине, по Имамовићу било је веома мало. Број Срба и Хрвата повећаће се тек доласком Турака, јер ће их Турци за своје потребе насељавати на опустјеле крајеве данашње Босне и Херцеговине. Међутим, Имамовић каже да ни тада старосједилачко становништво није у етничком смислу уздрмано, пошто је оно у већини примило ислам, али је било и доста православних и римокатоличких Бошњана или Бошњака.Тако би све до друге половине 19. вијека становништво у Босни и Херцеговини дијелило на три вјере, али би се скоро сви сматрали за Бошњаке. Као доказе за то, наводи списе и борбу босанских фрањеваца за Босну и Бошњаке. Тек доласком Аустро-угарске управе у Босну и Херцеговину 1878. долази до подјеле становништва, тако да православци постају Срби, римокатолици Хрвати, а муслимани остају Бошњаци. Према његовом мишљењу ово је утицало на данашње стање у Босни и Херцеговини, те служи у дневно-политичке сврхе и претензије сусједа, Срба и Хрвата на Босну и Херцеговину.
Имамовић дјело започиње анализом праисторијског периода на просторима данашње Босне и Херцеговине. Упућује нас како је ондашње становништво живјело: како су изгледали, чиме су се хранили, гдје су боравили и слично. Међутим, професор Имамовић уводи непознат термин у антропологоји „Homo bosniacus (Bosanski pračovjek)“. Дакле, аутор овдје локализује прачовјека са територије данашње Босне и Херцеговине, која тада није ни постојала, дајући му назив по географском имену Босна, које се јавља тек у средњем вијеку и не односи се на цијелу територију данашње Босне, а свакако ни на Херцеговину. Оваквим произвољним називом за прве људе у Босни и Херцеговини, могуће је довести неупућеног читаоца у забуну и помисао да је заиста постојао неки „босански човјек“ у праисторији. О томе како је тај босански прачовјек изгледа, аутор нас упућује на ископине у Њемачкој и Крапинама у Хрватској. Као да аутор жели све људе и људске заједнице у праисторији на територији Европе прогласити босанцима и босанским.
У античком периоду Босне и Херцеговине највећу пажњу посвећује Илирима, распореду њихових племена и њиховој борби са античким Римом. Он сматра да су Илири „Bosni dali trajno kulturno, etničko i političko obilježje“. О периоду владавине Рима овим просторима, Имамовић сматра да је романизације било мало, те да су романизовани углавном Илири који су служили у римској војсци. Још један произвољан закључак, који не стоји ако знамо да су Римљани, гдје год да су дошли доносили са собом и своју културу и цивилизацију коју су уживали многи народи у Римском царству. Илире је осим војне плате, могао и да привуче лагоднији живот у градовима, могућност запослења, римска култура, просвета и слично.Такође, и они Илири који су живјели на селу у близини градова могли су бити романизовани због контакта са Римљанима. Говорећи о Илирима као припадницима индо-европске групе народа, каже да су они сродни прецима данашњих Француза, Њемаца, Грка итд. ,а није се сјетио да спомене сродност Илира са прецима данашњих Срба и Хрвата који су му ту у комшилуку. Као да жели истаћи што већу разлику Бошњака у односу на Србе и Хрвате, који су по њему дошљаци, а Бошњаци су старинци тако да они полажу искључиво право на територију данашње Босне и Херцеговине. Према Имамовићу, српска и хрватска историографија боре се да присвоје историју данашње Босне и Херцеговине. Пошто обе те историографије мисле да су у праву, те свака има своју истину, ово је необорив је доказ Имамовићу да ни једна није у праву зато што за једну те исту ствар не постоје двије истине. Без имало анализе, Имамовић обе историографије проглашава за погрешне, не интересујући се за њихов истраживачки рад о прошлости данашње Босне и Херцеговине. Он њима оспорава валидност да се баве прошлошћу свога народа на територији данашње Босне и Херцеговине. Тако би српска историографија морала да занемари историју Срба у средњовјековном Хуму каснијој Херцеговини, Подрињу, Усори, Соли; морала би да занемари повеље босанских владара у којима они говоре о својм поданицима Србима у Босни, да говоре и пишу српски и многе друге чињенице које говоре о Србима на овим просторима. Хрватска историографија такође би морала занемарити историју свога народа у данашњој Западној Босни. Не вјерујући у двије истине, Имамовић доноси своју, трећу истину у коју не сумња да ли је исправна. Сасвим једностран и пристрасан приступ од стране Имамовића, а критички апарат је код њега у многоме заказао. Чак на више мјеста у своме раду, Имамовић прешућује неке чињенице или их фалсификује, што нас наводи да размислимо о ауторовим побудама које су га навеле да напише овај рад. У поглављу „Slom antičke civilizacije i Bosna“, аутор долази у контрадикцију са својим текстом у поглављу „Čija je Bosna“, које започиње приказ дјела о средњовјековној Босни и Херцеговини на страници тринаест. У првом поглављу пише како је под најездом варварских племена „Sa zemljom je sravnjeno više od 100 gradova“ на територији Босне и Херцеговине, а народи који су највише пустошили били су „ Vizigoti, Ostrogoti, Avari i Slaveni“. Међутим, у другом поглављу пише како је „Bosna ustvari bila zaobiđena u slavenskoj najezdi“, па се опет предомишља па каже „Na koncu treba uzeti u obzir činjenicu da se Bosna nije uspjela apsolutno oduprijeti slavenskoj najezdi.“ .Чини нам се ,да се господин Имамовић не може одлучити око Словена, јесу ли или нису преплавили Босну и Херцеговину.
У даљем излагању о средњем вијеку на овим просторима, аутор каже да „Slavenima kao izrazitim ratarima došlim iz ravničarske postojbine, nije odgovarala brdovita Bosna,“ и да су Словени наишли „na otpor starosjedilačkog stanovništva“. Ако су Словени могли да населе Карпате, па даље планину Балкан, планинске предјеле Србије (у планинској Рашкој организована је једна од првих државних организација Срба), Црне Горе, Албаније и Македоније, не видимо зашто би планине Босне представљале проблем. Што се тиче отпора старосједилаца, њега су Словени у савезу са Аварима скршили, баш као што су скршили и регуларну војску Византије, а знамо да су опсједали чак Солун и Цариград, те су продрли и на Пелопонез. Прихвата могућност да су можда мање групице Словена продирале на територију старосједилаца, али они су били „kap u moru u odnosu na starosjedioce.“ Трудећи се да одржи причу о Илирском поријеклу Бошњака, аутор каже да су они примили словенски језик, културу па чак и лична имена, због словенских земаља које су окруживале Босну и Херцеговину, а то су по аутору биле Хрватска, Србији и Дукља. Тобоже је то све учињено преко трговине, тако да су Илири који су „kao manjina bili u podređenom položaju naspram svog slavenskog okruženja“ словенизирани. Мислимо да у историји није познат неки сличан процес, гдје је једна компактна етничка група међу којом није било значајнијег страног етничког елемента, примила језик и културу тог неког страног народа. Још једном аутор постаје контрадикторан, пошто не може да се одлучи о броју старосједилаца у односу на Словене. Час су старосједиоци бројни и јаки, а час су мањина која преко трговине прима словенски језик, обичаје, лична имена и слично. Како одмиче у своме раду, Имамовић се веже за само једно Илирско племе, Посене или Босене, који су тобожњи преци Бошњака. Ако је тако, не постоји могућност да је једно мало Илирско племе (велико по територији коју је заузимало није могло бити), успјело да се одржи у мору Словена и оно се свакако морало утопити у њих. Чини се да Имамовић када означава илирске Посене као претке данашњих Бошњака, аутоматски присваја и сва остала илирска племена са територије данашње Босне и Херцеговине. Илири су били скуп сродних племена, баш као што су били и Словени. Касније нека од тих словенских племена јачају и шире своје племенско име на друга племена, а из тога настају народи и касније модерне нације. Данас ни једна нација настала из словенских племена или њиховог дијела не може присвојити све Словене као искључиво њихове претке. Знамо да је старија историографија и то не само српска, сматрала да су се стари Словени у почетку заједнички називали Србима, што је касније оборено аргументима. Овдје Имамовић ради баш то, када издвајајући Посене уз њих присваја и сва остала илирска племена са територије данашње Босне и Херцеговине за претке Бошњака. Међутим, не даје нам доказе који говоре о могућем ширењу племенског имена Посена, на остала илирска племена у њиховом окружењу. Иначе сва прича о изједначавању Посена са данашњим Бошњацима саткана је од маште и романтичарског усхићења. Знамо да је велики број људи који је дошао са старне у данашњу Босну и Херцеговину, из Србије, Црне Горе, Македоније, Албаније, Хрватске, примио ислам те тако примио и прво територијално-конфесионални назив Бошњак, а касније тај назив узео за национално име. У вријеме када се Османлијска империја простирала до Будимпеште и Беча, свакако је било и Мађара и других народа који су примили ислам, па послије повлачења Османлија са тих подручја, значајан број тих конвертита дошао је на територију данашње Босне и Херцеговине. Међутим, за Имамовића битни су само Посени, који осим језика, културе и личних имена нису ништа друго изгубили. Од овога „само“ уствари читамо „све“,те видимо колико нелогичности има у Имамовићевим закључцима. Испада да један народ може да изгуби све што посједује, те прихвати од другог народа његов културни идентитет и језик, а да ипак остане онај стари народ који је био прије губљења свога идентитета. Историја је показала да то нигдје и никад није било могуће. Такође, аутор нас збуњује са територијом средњовјековне Босне и Херцеговине, односно није баш најјасније о томе шта он сматра да је обухватала Босна и Херцеговина у средњем вијеку. Стиче се утисак да он територију средњовјековне Босне и Херцеговине поистовјећује са данашњом територијом Босне и Херцеговине. Не прави разграничење између Босне и Хума, него је све то за њега одувијек једна територија. Ако је тако ,добијамо територију која би већ у раном средњем вијеку била већа од територија раносредњовјековних држава Хрватске, Дукље и Рашке, из којих је по аутору дошао утицај Словена на старосједиоце Бошњаке. Ово је још једна, сама по себи немогућа теорија. Ако су старосједиоци успјели да се на тако великом простору одупру Словенима, значи да их је морало бити више него Словена, а самим тим били би и јачи. У том случају, што се тиче трговинске размјене са сусједним Словенима, старосједиоци би диктирали услове, а не „малобројне“ придошлице, те би дошло до илиризације Словена, а не обрнуто. Међутим, стиче се и други утисак када аутор говори о размјештању и стабилизацији словенских племена између 7. и 10. вијека. Имамовић каже „U tom vremenu se, bez sumnje, vršila konsolidacija doseljenih slavenskih plemena koja su se konačno razmjestila i stabilizirala u onom rasporedu kako ih vidimo u 9. i 10. stoljeću.“. Из овога можемо закључити да аутор кад пише о раном средњем вијеку, под Босном сматра само „земљицу Босну“, односно простор од Сарајевског до Зеничког поља. Оно што аутор прешућује јесте припадност тих словенских племена. Константин Порфирогенит јасно каже да су племена Неретљана, Травуњана, Захумљана по порјеклу Срби, а територија „земљице Босне“ као и областо Усоре, Соли и Подриња улазили су у састав уже Србије, али то не смета аутору да на шеснаестој страници каже да Порфирогенит нигдје не каже да су Босну населили Срби. Који ред даље, каже да Порфорогенит није поуздан извор пошто је податке скупљао на основу „narodnih predanja“. Жели се обезвредити један од најважнијих извора за рану историју средњег вијека на овим просторима. Губи се из вида чињеница да је Порфирогенит ово писао своме сину наследнику, да би знао који га народи окружују и колико су јаки, те испада да би цар вјеровао предањима приликом остављања тако важних података и смјерница своме наследнику. Историографија је утврдила да се Порфирогенит служио разним архивима, у којима су се чували подаци важни за ове територије и народе, као и да је добијао податке од људи са лица мјеста, било да су они његови изасланици или припадници домаћег становништво. Даље Имамовић каже да је Босна у то вријеме „jamačno prolazila kroz proces slavenizacije.“, али не даје никакве податке о тим Словенима који су словенизирали Босну. То што неки Византијски писци мјешају Србе и Хрвате, за Енвера Имамовића је показатељ да они нису много знали о Србима и Хрватима, а како ће тек знати „o zabačenoj brdsko - planinskoj Bosni i njenom narodu“. Овај закључак такође нас наводи на помисао да аутор под Босном подразумјева само територију од Сарајева до Зенице. Али ни овдје није крај конфузији у овом раду пошто аутор на двадесет првој страници каже „Zemlja jedinstvenog etničkog prostora, kakva je bila Bosna, u procesu političkog organiziranja zadržala je svu svoju kompaktnost“. Затим, аутор наставља „Bosna se i u Kulinovo doba sterala od Save do mora i od Une do Drine, bez obzira što je bosanska država u to vrijeme obuhvaćala samo uži prostor današnje srednje Bosne“. Како Босна, (аутор стално прешуткује Хум –Херцеговину, а кад је год у прилице разликује Србију од Црне Горе, односно Рашку од Дукље), може бити етнички јединствена ако су Словени-Срби на њеној територију успоставили више својих државних организација, а већи њен део био је у саставу уже Србије? Како се Босна у вријеме Кулина могла простирати „od Save do mora i od Une do Drine“, ако Кулин није владао толиким територијем? На ова питања аутор нам не даје адекватан одговор, али можемо закључити да је жеља да прикаже непромјењливост граница и народа Босне и Херцеговине, од раног средњег вијека до данас, преовладала над историјским изворима и научним методама.
Територија Босне се формирала у раном средњем вијеку око горњег и средњег тока истоимене ријеке, те горњег тока ријеке Врбас. О томе да није била јака и велика говори и то да све до 10. вијек, када је налазимо у саставу државе српског кнеза Часлава, нема никаквих информација о њој. На основу посредних информација, историографија је доказала да је Босна била под влашћу и српског кнеза Мутимира у 9.вијеку. У другој половини 10. вијека ту првобитну Босну освојио је Хрватски владар Михаило Крешимир II, те кратко вријеме владао њом. Тек у 12. вијеку Босна шири своје границе, тако да њена источна границу чини средњи ток ријеке Дрине. Области као што су Усора и Соли нису улазиле у матичну територију Босне. Ове територије биле су лабаво везане за Босну, а у њима је већи утицај имала Угарска наго Босна. Тек за вријеме бана Стјепана II Котроманића (1322-1353), Босна има нешто чвршћу власт над Усором и Соли. Тада се Босна шири и на Хум, Доње краје и избија на јадранску обалу. Већи дио овога ширења Босне обухватио је српски етнички простор. Послије смрти српског краља Милутина 1321. године, у Хуму се осамостаљује српска великашка породица Бранивојевићи, те тако Хум постаје лакши за освајање пошто је био ван централне српске државе. Ово је бан Стјепан искористио да освоји Хум. Послије тога у титули се види којим областима бан Стјепан влада, а он се 1333. године потписује као „бан Босни,Усори и Соли и господин Хумској земљи“. Како се види и из овога потписа, Хум је увијек имао одређен вид аутономије и његова властела имала су прилично важну улогу кад је било ријечи о Хуму. Још у вријеме предпоследњег босанског краља, Стефана Томаша, у његовој титули јасно се набрајају народи и области којима влада. Томаш се у повељи Дубровнику из 1444. године потписује овако „Штефан Томаш краљ божијом милошћу Србима, Босни, Приморју, Хумској земљи, Далмацији ,Хрватима, Доњим крајевима и западним странама“. Наведена су дакле два народа којима Томаш влада, Срби и Хрвати, те области којима управља и нигдје нема спомена о Бошњанима. Неко би могао помислити, да пошто се не спомињу Власи и неки други народи којих је било на овим просторима, онда се не може рећи са сигурношћу да Бошњана није било. Међутим, ако су владари Босне били тобоже Бошњани, а са њима и већина становништва средњовјековне Босне, онда се не може направити пропуст да се они не наведу у титулу. У титулама рашких владара такође нема спомена Влаха, што вјероватно има разлог у различитим политичким правима њихових поданика. Видимо да су Срби на првом мјесту у титули, а потом Босна као централни дио средњовјековне босанске државе. Нема разлога да босански краљ ставља на прво мјесто у својој титули неки страни народ, а свој народ да означи географским топонимом ,а потом наведе Хрвате, као други народ којим влада. Да је Срба било и у проморју између Цетине и Неретве, говори повеља војводе Доњих Краја, Ђурђа Воисалића из 1434. године, у којој он спомиње Србе и Влахе, те ни један други народ. Дакле, о становништву средњовјековне Босне можемо сазнати из повеља босанских владара и великаша, наравно, ако желимо да их прочитамо, а не пређемо преко њих као да не постоје. Посебан статус Хума потврђује и „питање хумско“,које се састојало у томе ,да је господар хумске властеле, ако је сматрао да му је неко од њих невјеран, морао тражити мишљење сусједних владара, па тако је то морао и босански владар који је владао и Хумом. О локалном идентитету људи из Хума, свједочи и ктиторски натпис из 1427. године, у цркви Господњег у селу Мачници, код Ораховца у Метохији, коју је сазидао Томаш, син Ђурђа Радивојевића, кнеза хумског. Видимо да је он у Метохији задржао свијест о своме поријеклу, јер „кнез хумски“ у натпису није титула, већ говори да је из Хума. Да је којим случајем био „Бошњанин“,то би свакако навео. О томе ко живи у Хуму, у средњем вијеку, говори нам и повеља Гргура Николића, из 1418. године. Укидајући њоме царину испред Стона и у њој спомиње да слободно могу трговати Дубровчани, Срби и Власи. Знамо да је Хум тада под управом Босне, али видимо да никаквих Бошњана нема у Хуму. Да их има, они би требали бити споменути на првом или другом мјесту у повељи ,јер би они требали бити већински народ у краљевини Босни. Како Имамовић сматра, Бошњани су били скоро и једини народ у Босни, а сви други су били само незнатна мањина. Такође, то што се у титулама босанских владара не спомињу Бошњани, јасно нам говори да њих као посебног народа и нема. Наиме, Бошњани или „добри Бошњани“,како се називају у неким повељама, нису народ него босанска властела. Када се око неких питања тражи гаранција босанског владара, обавезно уз његову гаранцију ту је и потпис дванаест „добрих Бошњана“. Добар дио њих потиче из матичног језгра Босне, па се и зато називају Бошњанима. Наизад, ако неки владар управља неком области, то не значи да су владар и народ који живи у тој области исте етничке припадности. Исто би онда могли рећи за Душанове владавине над Епиром и Тесалијом, да су то српске земље иако је и птицама на грани јасно да то не може бити. Овдје се Кулин сматра да је по поријеклу Бошњанин односно Бошњак, а нигдје немамо извор који би то потврдио. Изводити тај закључак на основу Кулиновог потписа гдје каже да је „бан босански“ прилично је неумјесно. Онда би могли из титула владара Хума рећи да су народ и ти владари неки Хумљани. За владаре и народ Усоре и Соли, могли би рећи да су Усорци и Солини и тако редом. По ко зна који пут аутор прешућује изворе који могу бацити јасно свјетло на овај проблем, а такав један извор је и писмо римског папе годину дана прије Кулинове повеље Дубровчанима, у којем папа спомиње „regnum Servilie, quod est Bosna“,односно земљу Српску која је Босна. Наиме, послије рушења Самуилове државе 1018. године, источне епископије српске државе потпале су под јурисдикцију Охридске архиепископије. Оне епископије западно од епископија у Сирмијуму, Расу и Призрену потпале су под утицајну сферу Рима. За њих су се борили црквени центри западне цркве у Бару, Дубровнику, Котору и другим приморским градовима. Према томе Босна, као и Хум, наставили су традицију српске државе на западу.Дакле, у Риму су знали да је територија Босне оне првобитне од Сарајева до Зенице српска земља, јер само као таква могла је да преставља наставак српске државности у очима Рима. У средњем вијеку Рим као један од највећих свјетски центара, свакако је био међу обавјештенијим факторима по питању Босне и њеног становништва. Поготово ако се има у виду мисионарски рад монашких редова западне цркве, пре свега фрањеваца у средњовјековној Босни, јасно је да је папска курија била добро упозната са локалним приликама. Да је којим случајем народ у Босни био посебан у односу на околне Србе, у Риму би се могло знати из докумената или сјећања ране Босанске бискупије. Такође, да је аутор погледао шта каже наука која се бави језиком Филологија, видио би да је језик Кулинове повеље старосрпски и не би имао недоумица. Поред средњовјековних босанских повеља, библијске књиге босанске провенијенције писане су такође на старом српском језику. Оне се дијеле на три групе: једне су коришћене у крилу босанске средњовјековне бискупије; друге у крилу цркве босанске; треће у крилу српске православне цркве. Њихова заједничка матица јесте Охридска књижевна школа, а непосредно исходиште у библијским књигама старије српске, зетско-хумске редакције, а мањим дијелом и рашке редакције из прве или друге генерације ћирилских преписа. Као агрумент за посебност Босне и Бошњака, аутор се позива на босанске фрањевце из 19. вијека, те њихову борбу за самосталност Босне и Бошњака. Без мрве критичког апарата цитирају се фра Анто Кнежевић, Јосип Љубица, фра Грга Мартић и други. У њихове мотиве и стручност о историји Босне и Херцеговине Имамовић не улази. За Мартића знамо да је отворено агитовао за Аустрију у Босни и Херцеговини. Чињенице које они износе о посебности Бошњака говоре само о регионалној, а не и националној посебности, а знамо да су римокатолици и муслимани за разлику од православних Срба врло касно развили своје националне идентитете. Имамовић се служи и фалсификовањем, па тако каже да византијски писац Кинам пише у 12. вијеку, да се Босна на Дрини граничи са Србијом. Јован Кинам није овако формулисао своје ријечи, него је написао да Босну од остале Србије раздваја Дрина. Дакле, и тад Босна се сматрала једним дјелом Србије. То што је Босна за вријеме, како он каже „безимених банова“, била нападана говори о посебном босанском народу. Колико небулозе у овом тумачењу, па онда би за све и једну средњовјековну жупу на овим просторима могли рећи да су биле посебне, са посебним народима у њима, јер су њихови господари ратовали између себе. Сви извори из средњег вијека, по Имамовићу, говоре о Бошњанима у Босни. Овако нешто може тврдити само онај научник, који није довољно упознат са изворима за тему коју обрађује, или пак онај који не жели објективно да презентује све изворе па их занемарује. По свој прилици је ово друго. Наиме, Бошњани се спомињу тек за вријеме бана Стјепана II Котроманића (1322-1353), до тада народ Босне се спомиње под називом Срби, као што је случај за вријеме бана Матије Нинослава (1232-1250). Раније смо већ указали на остале чињенице које говоре о становништву у средњовјековној Босни и Хуму и расветљавају феномен „Бошњана“. Такође, становници средњовјековне Босне спомињу се и под именом Далмати за вријеме бана Борића, али истим именом називају се и Срби у осталим њиховим крајевима. Двије године послије смрти бана Нинослава, у писму дубровачког архибискупа Ивана спомиње се " српска држава, то јест Босна " ( " Regnum Serviliae, quod est Bosna "). На једном мјесту Имамовић каже да је Босна „bila puna Dubrovčana“. Ако је тако, онда се мора вјеровати и архибискупу Ивану, јер видимо да су Дубровчани били обавјештени о приликама у Босни и Херцеговини, пошто су трговали са њом и доста их је ту боравило. Што се тиче бана Стјепана, он свој народ зове Бошњанима, али исто тако пише српским језиком повеље Дубровнику и то двије. Римски папа, постављајући дувањског владику Ивана 1346. године, препоручује га бану Стјепану " српском ( босанском ) владаоцу " ( " Stehpano Bano principi Rasciensi ( Bosnensi )" ). Толико о Бошњанима и бошњаштву бана Стјепана. Настављајући да фалсификује изворе, Имамовић каже како се највише Срба доселило у Босну када је Хум освојио Стефан Немања, за којег Имамовић каже да је био српски цар. Добро се зна, да је Немањина титула гласила „Велики Жупан“, а Немањићи ће се тек за вријеме Душана окитити царском титулом. Несхватљиво је да Имамовић то не зна, а бави се и комплекснијим стварима него што су средњовјековне титуле. Поставља се питање колико је Имамовић упућен у питање средњег вијека када прави овакав лапсуз. Очито не довољно јер занемарује као извор Константин Порфирогенит, Кекавмен, средњовјековне повеље владара Хума, а сви они говоре о Србима, а не некаквим Бошњанима у Хуму. Каже да је Хумска архиепископија престала да постоји, након што је бан Стјепан освојио Хум, и да јој се губи траг. Њој се траг не губи, а због осиромашења архиепископије њено средиште пренесено је у првој четвртини 14. Вијека, из Стона у Петропавловски манастир на Лиму, с тим да је православно становништво остало, као и цркве и манастири. Када Дубровник добија Стон и Пељешац од Душана 1333. године, спомиње се да православни поп може остати, односно да православни неће бити дирани. Касније су ипак сви били покатоличени, а није под најездом богумила, како Имамовић још тврди, православље изгубило снагу на овом подручју. За Имамовића доказ о јакој националној свијести и територијалном јединству, јесте потпис дијка бана Стјепана на повељи из 1325. године који каже да је дијак бана "koji držaše od Save do mora, od Cetine do Drine". Ево овде границе Босне се проширују до Цетине, а са њима по Имамовићу и Бошњани. На ово питање смо већ добрим дијелом одговорили, али још ћемо га мало претрести. Пошто етничку припадност гледа на основу владара који влада неком територијом, питамо се што није примјенио исту тезу и за Часлављеву владавину Босном? По томе све територије које је држао Часлав биле су апсолутно Српске, без значајнијег неког другог народа поред Срба, па је тако и Босна апсолутно била Српска. Овакво размишљање подсјећа нас на дешавања и нека размишљања о питању нације из 19. вијека. Тада су на примјер Мађари сматрали ,да сви становници на територији круне Св.Стефана, морају се сматрати Мађарима. Такође, Имамовић губи из вида да се у средњем вијеку не може још помишљати ни на какве нације у модерном смислу. Тек крајем средњег вијека, назиру се неке назнаке модерних нација, али говорити о јакој националној свијести међу обичним народом веома је упитно. Имамовић пун романтичарског жара, пише да су Бошњани физички били страх и трепет, па наводи како савременици кажу за краља Стефана Томашевића да је „rastom bio pravi div“, а за Хрвоју Вукчића да је био „strah i trepet Evrope“. Нешто не знамо да се од њих Европа много тресла, али ето Имамовић то зна. Овиме је он прешао све Српске и Хрватске националисте у небулозним тумачењима прошлости на овим просторима. Каже како Фарлати, на основу старих списа, тврди како су су босанске избеглице које су послије пада Босне дошле у Сплит и Далмацију, ликом и изгледом разликовале од домаћег становништва, те је то доказ посебности Бошњака. Па наравно да се морају разликовати брђани од грађана, односно континенталци од примораца, баш како им се разликује и исхрана, начин живота, одјећа и слично. Ако имамо у виду да су те избјеглице највише чинили власи-сточари пошто су они били покретљивији, нормално је да су разлике постојале. Говорећи о склапању брака у средњовјековној Босни, каже како је тај начин склапања брака претеча данашњег модерног грађанског брака. Прешућује навику становништва средњовјековне Босне, да често раскида бракове и тражи новог партнера. Мушкарац би био са женом колико је хтио, а када би је се заситио једноставно би је отјерао. Мислимо да то ни данас у најмодерније вријеме није баш популарно. Презентујући долазак ислама каже да су босански богумили (постојали су и хумски богумили, али нигдје их не спомиње) једино могли „preći na katoličku vjeru ili otići na lomaču“, те су излаз налазили бјежећи Турцима. Крајње тендециозна оцјена, када знамо да су се крстјани насељавали на територију херцега од Св. Саве, Стефана Вукчића Косаче, који је пружао отпор Турцима или настојао с њима да се споразумије. Овдје су крстјани живјели у миру и слози са православнима. Са друге стране пред сам пад Босне у Турске руке, краљ Стефан Томашевић пише папи Пију II „Турци су у мојој краљевини сазидали неколико тврђава и показују се љубазни према сељацима, обећавају да ће сваки од њих бити слободан који к њима отпадне. Прост ум сељака не разумије превару и мисли да ће та солбода увијек трајати“. Дакле, прави разлог приласка становника Босне Турцима није због вјерског прогона, него због материјалних услова. Да су крстјани губили своје посједе зато што нису прелазили на ислам говори подаци из дефтера Херцеговачког санџака гдје пише да су крстјани продавали тапије на своје баштине, као и да су неки њихови посједи прешли у руке муслимана. Поред толике приче о босанским крстјанима, нигдје не доноси њихов развојни пут. Можда зато што му смета да призна, да су нека јеретичка скретања у средњовјековној Босни и Хуму, произашла у оквиру православне цркве. Такође, не спомиње знаке припадности православљу неких босанских владара, јер то се не уклапа у његову причу о крстјанима као једним од главних показатеља идентитета средњовјековних Бошњана. Тако прешућује да краљ Твртко I Котроманић, у својим повељама с једне стране, као православни хришћанин себе назива „рабом божијим и светога Гргура“, као заштитника Босне и крсне славе владајуће династије. Са друге стране обраћа се Христу као „владици“ по угледу на православне химнографе. Христа „владиком“ називају и други босански владари до последњег Стефана Томашевића, који је први од босанских владара, према изјави папе Николе V, прихватио католичку вјеру. У повељама краљева Дабише, Остоје, Твртка II и Стефана Остојића, срећемо се у похвалним словима Христу са једном редукованом, али есенцијалном формом исахизма израженом учењем у могућност „обожења“ људског бића које се уз Христову помоћ дејством божанских енергија, уздиже на виши степен духовне егзистенције. Ово нам говори, да се теорија и пракса светогорских исихаста, осуђена у западној цркви, преко Србије проширило и у Босну до краја 14. века. Тестамент госта Радина, у којем он дијели своје стечено богатство, ни по чему не одудара од православног учења иако он носи једну од титула припадника цркве босанске. Занимљиво је да оставља сто четрдесет дуката „за храм и за гроб где ми кости буду“, а до сада у науци влада убјеђење да крстјани нису подизали храмове. Све ово када говори о идентитету и култури средњовјековне Босне Имамовић не узима у обзир. Романтичарски занос код Имамовића, долази до врхунца када каже да је Босна с крстјанском вјером „živjela duže od pola milenija“, пре него што ће примити ислам, те као да је „Bosancima sama sudbina odredila da budu vječiti mučenici zbog svojih vjerskih ubjeđenja“. Жели се показати да су босански крстјани присутни у Босни од раног средњег вијека, а не од доба Кулина, при том не дајући никакав доказ за то. Такође, жели се створити ореол жртве Бошњака од средњег вијека до данас, такође без доказа или са теденциозним тумачењем неких извора. Прелазак на ислам приказује се као нешто благодатно, нешто што су сви у Босни једва чекали. Жели се представити да су Бошњаци директни потомци крстјана који су сви примили ислам, те да међу њима нема припадника других конфесија који су примили ислам. Истиче се велики постотак муслимана у Босни као нешто специфично на Балкану, а заборавља се да је велики број становништва примио ислам у средишњој Албанији и планинским дјеловима Бугарске, а овдје је био већи проценат муслимана него у Босни. Занемарују се Турски извори који говоре о збјеговима народа Босне, те пружању отпора и послије званичног пада под Турке. Имамовић не говори истину када каже да се све до аутономног покрета капетана Хусеина Градашчевића у Босни ријетко спомињу други народи. Да је којим случајем прочитао књигу Василија Ђерића „О Српском имену по западним крајевима нашег народа“ тамо би нашао како се Срби и српске земље Босна и Херцеговина, од средњег вијека до краја 19. вијека спомињу 151 пут у разним изворима који говоре о Босни и Херцеговини. Многи од тих извора директно кажу да у Босни и Херцеговини искључиво живе Срби, те да су то српске области. Занимљива је ауторова тврдња да у Босни и Херцеговини сви римокатолици нису Хрвати, нити су сви православци Срби, него да међу њима има Бошњака. Са друге стране ,нигдје се не каже да код муслимански х Бошњака има Срба и Хрвата који су примили ислам, а по изворима знамо да их има.Када говори о историји босанског беговата, каже да је исти феудални систем био у Босни и код Турака, тако да ништа није мјењано. Ово није тачно из једноставног разлога, што су у Босни постојале наследне феудалне баштине, док је код Турака земља добијана по заслугама и исто тако се губила. Дакле, код Турака син неког великаша није био наследник по рођењу, него је морао да се искаже у служби. Није тачно да је Босна сачувала своје старо племству, пошто је Турцима најлакши начин сламања незадовољства народа био да посјече његове вође. Ово је запазио и енглески путописац из 17.вијека Пол Рико. На основу тога што у почетку ширења ислама, поред појединаца у пописима стоји народно име њиховог оца, Имамовић закључује да су ти људи с народним именима богумили. Ова претпоставка не може да буде тачна, када знамо да су и православци и римокатолици носили народна имена. Дакле, нису постојала чисто богумилска имена, или имена неке друге хришћанске конфесије ,бар не у средњем вијеку. Када говори о насељавању влашког слоја становништва, не пропушта да нагласи која то сточарска братства долазе из Србије, а која из Црне Горе, те прави разлику између њих. До најновијег времена нико није разликовао Србе и Црногорце у етничком смислу ,а данас се та разлика намеће вјештачки и без сваке основе. Такође, прави разлику између Босанских и Херцеговачких влаха и оних који долазе са подручја Србије и Црне Горе. Тиме занемарује стално мјешање и прилив влаха из Црне Горе, Србије, Албаније и Македоније, прије Турске најезде. Пропушта да каже да су ти придошли власи у великој мјери примили ислам, а тиме би морао констатовати да је велики број Срба примио ислам и ушао у састав данашњих Бошњака. У поглављу о миграцијама становништва из Босне у Угарску, цитира Евлију Челебију без критичког разматрања вјеродостојности његових података. Тако каже да су у Будиму и многим другим градовима Угарске живјели само Бошњаци, када су ови простори били под Турцима. Од толиких силних Срба, који су добијали многе писмене привилегије од Угарских и Аустријских владара нигдје ни трага. Такође, није ваљда да су сви Мађари избјегли или страдали од Турака, па да нема никог осим Бошњака. Наизад, колико је то било Бошњака када су могли населити скоро цијелу Угарску, и још да их остане у Босни? Дакле ,крајње неозбиљно презентовани подаци без мрве провјере о вјеродостојности, а знамо да Челебија и за друге крајеве које је описивао доноси неке сумњиве податке. Такође све муслимане у Угарској, Далмацији, Хрватској и Славонији сматра Бошњацима. Али, када неко жели да створи мит посеже за магловитим стварима, само што не схвата да се та магла лако разиђе пред вјетром поузданих чињеница. Када говори о протјеривању муслимана из Србије за вријеме Првог и Другог српског устанка, и послије тога износи само једну страну приче. Заборавља да помене шта је довело до устанака, а то је био терор муслиманске јаничарска власти у Београдском пашалуку. Такође по Имамовићу ради се готово само о Бошњацима из Босне који су дошли у Србију ,као да нико из Србије није примио ислам .Са друге стране, ако су заиста скоро сви муслимани из Србије порјеклом Бошњаци, они су ту онда били као окупатори или у служби окупатора ,те је њихово протјеривање разумљиво. Говорећи о времену Аустро-Угарске окупације Босне и Херцеговине, Имамовић каже како је то довело до брисања националне категорије Бошњак код православаца и римокатолика, те они ваљда тада постају Срби односно Хрвати. Ова теза није тачно, јер из свједочења Аустро –Угарских докумената и службеника, те страних путописаца, једино национално свијесни били су православни Срби. Остале двије конфесије идентификовале су се по вјери, а тада уз подршку окупаторских власти пропагира се национална одредница Хрват за римокатолике, и Бошњак за муслимане, са покушајем проширивања овог националног имена на све становнике Босне и Херцеговине.
Имамовић, у покушају да докаже нешто ново о поријеклу становништва у Босни и Херцеговини, служи се познатим изворима посматрајући их са "нових" научних позиција. Акценат је на Илирима, који су по њему дали етнички, културни и државни печат данашњој Босни и Херцеговини. Сматра да је романизација Илира била недовољна да би значајније утицала на етничку промјену становништва. Исто тако, досељавање Словена није јаче уздрмало територију данашње Босне и Херцеговине. Имамовић каже да су Словени били "kap u moru u odnosu na starosjedioce". То што су Илири на крају словенизовани, заслуга је не броја и јачине Словена на територији данашње Босне и Херцеговине, него распореду околних словенских држава: Рашкој, Дукљи и Хрватској. Сматра да су ове државе преко трговине прошириле словенски језик и културу на Илире у данашњој Босни и Херцеговини. Због тога се већ у 10. вијеку ова територија не разликује од својих словенских сусједа.
Током цијелог средњег вијека, већинско становништво данашње Босне и Херцеговине, чинили су словенизирани Илири, односно Бошњани. Назив Бошњани, професор Имамовић изводи из античког илирског племена Посени, сматрајући да су Бошњани словенски назив за Посене. Став професора Имамовића да су Босна и Херцеговина какве их данас видимо, још од антике преко средњег вијека до савременог доба биле и остале не промењене. Становништво је аутохтоно илирско, без јачег уплива страног елемента, а име Бошњак преко два миленијума остало је исто само је језички мјењало облик, почев од првобитног назива Посен, преко Босен, Бошњанин, до данашњег назива Бошњак. Што се тиче других народа, Срба, Хрвата, Влаха и других, на територији данашње Босне и Херцеговине, по Имамовићу било је веома мало. Број Срба и Хрвата повећаће се тек доласком Турака, јер ће их Турци за своје потребе насељавати на опустјеле крајеве данашње Босне и Херцеговине. Међутим, Имамовић каже да ни тада старосједилачко становништво није у етничком смислу уздрмано, пошто је оно у већини примило ислам, али је било и доста православних и римокатоличких Бошњана или Бошњака.Тако би све до друге половине 19. вијека становништво у Босни и Херцеговини дијелило на три вјере, али би се скоро сви сматрали за Бошњаке. Као доказе за то, наводи списе и борбу босанских фрањеваца за Босну и Бошњаке. Тек доласком Аустро-угарске управе у Босну и Херцеговину 1878. долази до подјеле становништва, тако да православци постају Срби, римокатолици Хрвати, а муслимани остају Бошњаци. Према његовом мишљењу ово је утицало на данашње стање у Босни и Херцеговини, те служи у дневно-политичке сврхе и претензије сусједа, Срба и Хрвата на Босну и Херцеговину.
Имамовић дјело започиње анализом праисторијског периода на просторима данашње Босне и Херцеговине. Упућује нас како је ондашње становништво живјело: како су изгледали, чиме су се хранили, гдје су боравили и слично. Међутим, професор Имамовић уводи непознат термин у антропологоји „Homo bosniacus (Bosanski pračovjek)“. Дакле, аутор овдје локализује прачовјека са територије данашње Босне и Херцеговине, која тада није ни постојала, дајући му назив по географском имену Босна, које се јавља тек у средњем вијеку и не односи се на цијелу територију данашње Босне, а свакако ни на Херцеговину. Оваквим произвољним називом за прве људе у Босни и Херцеговини, могуће је довести неупућеног читаоца у забуну и помисао да је заиста постојао неки „босански човјек“ у праисторији. О томе како је тај босански прачовјек изгледа, аутор нас упућује на ископине у Њемачкој и Крапинама у Хрватској. Као да аутор жели све људе и људске заједнице у праисторији на територији Европе прогласити босанцима и босанским.
У античком периоду Босне и Херцеговине највећу пажњу посвећује Илирима, распореду њихових племена и њиховој борби са античким Римом. Он сматра да су Илири „Bosni dali trajno kulturno, etničko i političko obilježje“. О периоду владавине Рима овим просторима, Имамовић сматра да је романизације било мало, те да су романизовани углавном Илири који су служили у римској војсци. Још један произвољан закључак, који не стоји ако знамо да су Римљани, гдје год да су дошли доносили са собом и своју културу и цивилизацију коју су уживали многи народи у Римском царству. Илире је осим војне плате, могао и да привуче лагоднији живот у градовима, могућност запослења, римска култура, просвета и слично.Такође, и они Илири који су живјели на селу у близини градова могли су бити романизовани због контакта са Римљанима. Говорећи о Илирима као припадницима индо-европске групе народа, каже да су они сродни прецима данашњих Француза, Њемаца, Грка итд. ,а није се сјетио да спомене сродност Илира са прецима данашњих Срба и Хрвата који су му ту у комшилуку. Као да жели истаћи што већу разлику Бошњака у односу на Србе и Хрвате, који су по њему дошљаци, а Бошњаци су старинци тако да они полажу искључиво право на територију данашње Босне и Херцеговине. Према Имамовићу, српска и хрватска историографија боре се да присвоје историју данашње Босне и Херцеговине. Пошто обе те историографије мисле да су у праву, те свака има своју истину, ово је необорив је доказ Имамовићу да ни једна није у праву зато што за једну те исту ствар не постоје двије истине. Без имало анализе, Имамовић обе историографије проглашава за погрешне, не интересујући се за њихов истраживачки рад о прошлости данашње Босне и Херцеговине. Он њима оспорава валидност да се баве прошлошћу свога народа на територији данашње Босне и Херцеговине. Тако би српска историографија морала да занемари историју Срба у средњовјековном Хуму каснијој Херцеговини, Подрињу, Усори, Соли; морала би да занемари повеље босанских владара у којима они говоре о својм поданицима Србима у Босни, да говоре и пишу српски и многе друге чињенице које говоре о Србима на овим просторима. Хрватска историографија такође би морала занемарити историју свога народа у данашњој Западној Босни. Не вјерујући у двије истине, Имамовић доноси своју, трећу истину у коју не сумња да ли је исправна. Сасвим једностран и пристрасан приступ од стране Имамовића, а критички апарат је код њега у многоме заказао. Чак на више мјеста у своме раду, Имамовић прешућује неке чињенице или их фалсификује, што нас наводи да размислимо о ауторовим побудама које су га навеле да напише овај рад. У поглављу „Slom antičke civilizacije i Bosna“, аутор долази у контрадикцију са својим текстом у поглављу „Čija je Bosna“, које започиње приказ дјела о средњовјековној Босни и Херцеговини на страници тринаест. У првом поглављу пише како је под најездом варварских племена „Sa zemljom je sravnjeno više od 100 gradova“ на територији Босне и Херцеговине, а народи који су највише пустошили били су „ Vizigoti, Ostrogoti, Avari i Slaveni“. Међутим, у другом поглављу пише како је „Bosna ustvari bila zaobiđena u slavenskoj najezdi“, па се опет предомишља па каже „Na koncu treba uzeti u obzir činjenicu da se Bosna nije uspjela apsolutno oduprijeti slavenskoj najezdi.“ .Чини нам се ,да се господин Имамовић не може одлучити око Словена, јесу ли или нису преплавили Босну и Херцеговину.
У даљем излагању о средњем вијеку на овим просторима, аутор каже да „Slavenima kao izrazitim ratarima došlim iz ravničarske postojbine, nije odgovarala brdovita Bosna,“ и да су Словени наишли „na otpor starosjedilačkog stanovništva“. Ако су Словени могли да населе Карпате, па даље планину Балкан, планинске предјеле Србије (у планинској Рашкој организована је једна од првих државних организација Срба), Црне Горе, Албаније и Македоније, не видимо зашто би планине Босне представљале проблем. Што се тиче отпора старосједилаца, њега су Словени у савезу са Аварима скршили, баш као што су скршили и регуларну војску Византије, а знамо да су опсједали чак Солун и Цариград, те су продрли и на Пелопонез. Прихвата могућност да су можда мање групице Словена продирале на територију старосједилаца, али они су били „kap u moru u odnosu na starosjedioce.“ Трудећи се да одржи причу о Илирском поријеклу Бошњака, аутор каже да су они примили словенски језик, културу па чак и лична имена, због словенских земаља које су окруживале Босну и Херцеговину, а то су по аутору биле Хрватска, Србији и Дукља. Тобоже је то све учињено преко трговине, тако да су Илири који су „kao manjina bili u podređenom položaju naspram svog slavenskog okruženja“ словенизирани. Мислимо да у историји није познат неки сличан процес, гдје је једна компактна етничка група међу којом није било значајнијег страног етничког елемента, примила језик и културу тог неког страног народа. Још једном аутор постаје контрадикторан, пошто не може да се одлучи о броју старосједилаца у односу на Словене. Час су старосједиоци бројни и јаки, а час су мањина која преко трговине прима словенски језик, обичаје, лична имена и слично. Како одмиче у своме раду, Имамовић се веже за само једно Илирско племе, Посене или Босене, који су тобожњи преци Бошњака. Ако је тако, не постоји могућност да је једно мало Илирско племе (велико по територији коју је заузимало није могло бити), успјело да се одржи у мору Словена и оно се свакако морало утопити у њих. Чини се да Имамовић када означава илирске Посене као претке данашњих Бошњака, аутоматски присваја и сва остала илирска племена са територије данашње Босне и Херцеговине. Илири су били скуп сродних племена, баш као што су били и Словени. Касније нека од тих словенских племена јачају и шире своје племенско име на друга племена, а из тога настају народи и касније модерне нације. Данас ни једна нација настала из словенских племена или њиховог дијела не може присвојити све Словене као искључиво њихове претке. Знамо да је старија историографија и то не само српска, сматрала да су се стари Словени у почетку заједнички називали Србима, што је касније оборено аргументима. Овдје Имамовић ради баш то, када издвајајући Посене уз њих присваја и сва остала илирска племена са територије данашње Босне и Херцеговине за претке Бошњака. Међутим, не даје нам доказе који говоре о могућем ширењу племенског имена Посена, на остала илирска племена у њиховом окружењу. Иначе сва прича о изједначавању Посена са данашњим Бошњацима саткана је од маште и романтичарског усхићења. Знамо да је велики број људи који је дошао са старне у данашњу Босну и Херцеговину, из Србије, Црне Горе, Македоније, Албаније, Хрватске, примио ислам те тако примио и прво територијално-конфесионални назив Бошњак, а касније тај назив узео за национално име. У вријеме када се Османлијска империја простирала до Будимпеште и Беча, свакако је било и Мађара и других народа који су примили ислам, па послије повлачења Османлија са тих подручја, значајан број тих конвертита дошао је на територију данашње Босне и Херцеговине. Међутим, за Имамовића битни су само Посени, који осим језика, културе и личних имена нису ништа друго изгубили. Од овога „само“ уствари читамо „све“,те видимо колико нелогичности има у Имамовићевим закључцима. Испада да један народ може да изгуби све што посједује, те прихвати од другог народа његов културни идентитет и језик, а да ипак остане онај стари народ који је био прије губљења свога идентитета. Историја је показала да то нигдје и никад није било могуће. Такође, аутор нас збуњује са територијом средњовјековне Босне и Херцеговине, односно није баш најјасније о томе шта он сматра да је обухватала Босна и Херцеговина у средњем вијеку. Стиче се утисак да он територију средњовјековне Босне и Херцеговине поистовјећује са данашњом територијом Босне и Херцеговине. Не прави разграничење између Босне и Хума, него је све то за њега одувијек једна територија. Ако је тако ,добијамо територију која би већ у раном средњем вијеку била већа од територија раносредњовјековних држава Хрватске, Дукље и Рашке, из којих је по аутору дошао утицај Словена на старосједиоце Бошњаке. Ово је још једна, сама по себи немогућа теорија. Ако су старосједиоци успјели да се на тако великом простору одупру Словенима, значи да их је морало бити више него Словена, а самим тим били би и јачи. У том случају, што се тиче трговинске размјене са сусједним Словенима, старосједиоци би диктирали услове, а не „малобројне“ придошлице, те би дошло до илиризације Словена, а не обрнуто. Међутим, стиче се и други утисак када аутор говори о размјештању и стабилизацији словенских племена између 7. и 10. вијека. Имамовић каже „U tom vremenu se, bez sumnje, vršila konsolidacija doseljenih slavenskih plemena koja su se konačno razmjestila i stabilizirala u onom rasporedu kako ih vidimo u 9. i 10. stoljeću.“. Из овога можемо закључити да аутор кад пише о раном средњем вијеку, под Босном сматра само „земљицу Босну“, односно простор од Сарајевског до Зеничког поља. Оно што аутор прешућује јесте припадност тих словенских племена. Константин Порфирогенит јасно каже да су племена Неретљана, Травуњана, Захумљана по порјеклу Срби, а територија „земљице Босне“ као и областо Усоре, Соли и Подриња улазили су у састав уже Србије, али то не смета аутору да на шеснаестој страници каже да Порфирогенит нигдје не каже да су Босну населили Срби. Који ред даље, каже да Порфорогенит није поуздан извор пошто је податке скупљао на основу „narodnih predanja“. Жели се обезвредити један од најважнијих извора за рану историју средњег вијека на овим просторима. Губи се из вида чињеница да је Порфирогенит ово писао своме сину наследнику, да би знао који га народи окружују и колико су јаки, те испада да би цар вјеровао предањима приликом остављања тако важних података и смјерница своме наследнику. Историографија је утврдила да се Порфирогенит служио разним архивима, у којима су се чували подаци важни за ове територије и народе, као и да је добијао податке од људи са лица мјеста, било да су они његови изасланици или припадници домаћег становништво. Даље Имамовић каже да је Босна у то вријеме „jamačno prolazila kroz proces slavenizacije.“, али не даје никакве податке о тим Словенима који су словенизирали Босну. То што неки Византијски писци мјешају Србе и Хрвате, за Енвера Имамовића је показатељ да они нису много знали о Србима и Хрватима, а како ће тек знати „o zabačenoj brdsko - planinskoj Bosni i njenom narodu“. Овај закључак такође нас наводи на помисао да аутор под Босном подразумјева само територију од Сарајева до Зенице. Али ни овдје није крај конфузији у овом раду пошто аутор на двадесет првој страници каже „Zemlja jedinstvenog etničkog prostora, kakva je bila Bosna, u procesu političkog organiziranja zadržala je svu svoju kompaktnost“. Затим, аутор наставља „Bosna se i u Kulinovo doba sterala od Save do mora i od Une do Drine, bez obzira što je bosanska država u to vrijeme obuhvaćala samo uži prostor današnje srednje Bosne“. Како Босна, (аутор стално прешуткује Хум –Херцеговину, а кад је год у прилице разликује Србију од Црне Горе, односно Рашку од Дукље), може бити етнички јединствена ако су Словени-Срби на њеној територију успоставили више својих државних организација, а већи њен део био је у саставу уже Србије? Како се Босна у вријеме Кулина могла простирати „od Save do mora i od Une do Drine“, ако Кулин није владао толиким територијем? На ова питања аутор нам не даје адекватан одговор, али можемо закључити да је жеља да прикаже непромјењливост граница и народа Босне и Херцеговине, од раног средњег вијека до данас, преовладала над историјским изворима и научним методама.
Територија Босне се формирала у раном средњем вијеку око горњег и средњег тока истоимене ријеке, те горњег тока ријеке Врбас. О томе да није била јака и велика говори и то да све до 10. вијек, када је налазимо у саставу државе српског кнеза Часлава, нема никаквих информација о њој. На основу посредних информација, историографија је доказала да је Босна била под влашћу и српског кнеза Мутимира у 9.вијеку. У другој половини 10. вијека ту првобитну Босну освојио је Хрватски владар Михаило Крешимир II, те кратко вријеме владао њом. Тек у 12. вијеку Босна шири своје границе, тако да њена источна границу чини средњи ток ријеке Дрине. Области као што су Усора и Соли нису улазиле у матичну територију Босне. Ове територије биле су лабаво везане за Босну, а у њима је већи утицај имала Угарска наго Босна. Тек за вријеме бана Стјепана II Котроманића (1322-1353), Босна има нешто чвршћу власт над Усором и Соли. Тада се Босна шири и на Хум, Доње краје и избија на јадранску обалу. Већи дио овога ширења Босне обухватио је српски етнички простор. Послије смрти српског краља Милутина 1321. године, у Хуму се осамостаљује српска великашка породица Бранивојевићи, те тако Хум постаје лакши за освајање пошто је био ван централне српске државе. Ово је бан Стјепан искористио да освоји Хум. Послије тога у титули се види којим областима бан Стјепан влада, а он се 1333. године потписује као „бан Босни,Усори и Соли и господин Хумској земљи“. Како се види и из овога потписа, Хум је увијек имао одређен вид аутономије и његова властела имала су прилично важну улогу кад је било ријечи о Хуму. Још у вријеме предпоследњег босанског краља, Стефана Томаша, у његовој титули јасно се набрајају народи и области којима влада. Томаш се у повељи Дубровнику из 1444. године потписује овако „Штефан Томаш краљ божијом милошћу Србима, Босни, Приморју, Хумској земљи, Далмацији ,Хрватима, Доњим крајевима и западним странама“. Наведена су дакле два народа којима Томаш влада, Срби и Хрвати, те области којима управља и нигдје нема спомена о Бошњанима. Неко би могао помислити, да пошто се не спомињу Власи и неки други народи којих је било на овим просторима, онда се не може рећи са сигурношћу да Бошњана није било. Међутим, ако су владари Босне били тобоже Бошњани, а са њима и већина становништва средњовјековне Босне, онда се не може направити пропуст да се они не наведу у титулу. У титулама рашких владара такође нема спомена Влаха, што вјероватно има разлог у различитим политичким правима њихових поданика. Видимо да су Срби на првом мјесту у титули, а потом Босна као централни дио средњовјековне босанске државе. Нема разлога да босански краљ ставља на прво мјесто у својој титули неки страни народ, а свој народ да означи географским топонимом ,а потом наведе Хрвате, као други народ којим влада. Да је Срба било и у проморју између Цетине и Неретве, говори повеља војводе Доњих Краја, Ђурђа Воисалића из 1434. године, у којој он спомиње Србе и Влахе, те ни један други народ. Дакле, о становништву средњовјековне Босне можемо сазнати из повеља босанских владара и великаша, наравно, ако желимо да их прочитамо, а не пређемо преко њих као да не постоје. Посебан статус Хума потврђује и „питање хумско“,које се састојало у томе ,да је господар хумске властеле, ако је сматрао да му је неко од њих невјеран, морао тражити мишљење сусједних владара, па тако је то морао и босански владар који је владао и Хумом. О локалном идентитету људи из Хума, свједочи и ктиторски натпис из 1427. године, у цркви Господњег у селу Мачници, код Ораховца у Метохији, коју је сазидао Томаш, син Ђурђа Радивојевића, кнеза хумског. Видимо да је он у Метохији задржао свијест о своме поријеклу, јер „кнез хумски“ у натпису није титула, већ говори да је из Хума. Да је којим случајем био „Бошњанин“,то би свакако навео. О томе ко живи у Хуму, у средњем вијеку, говори нам и повеља Гргура Николића, из 1418. године. Укидајући њоме царину испред Стона и у њој спомиње да слободно могу трговати Дубровчани, Срби и Власи. Знамо да је Хум тада под управом Босне, али видимо да никаквих Бошњана нема у Хуму. Да их има, они би требали бити споменути на првом или другом мјесту у повељи ,јер би они требали бити већински народ у краљевини Босни. Како Имамовић сматра, Бошњани су били скоро и једини народ у Босни, а сви други су били само незнатна мањина. Такође, то што се у титулама босанских владара не спомињу Бошњани, јасно нам говори да њих као посебног народа и нема. Наиме, Бошњани или „добри Бошњани“,како се називају у неким повељама, нису народ него босанска властела. Када се око неких питања тражи гаранција босанског владара, обавезно уз његову гаранцију ту је и потпис дванаест „добрих Бошњана“. Добар дио њих потиче из матичног језгра Босне, па се и зато називају Бошњанима. Наизад, ако неки владар управља неком области, то не значи да су владар и народ који живи у тој области исте етничке припадности. Исто би онда могли рећи за Душанове владавине над Епиром и Тесалијом, да су то српске земље иако је и птицама на грани јасно да то не може бити. Овдје се Кулин сматра да је по поријеклу Бошњанин односно Бошњак, а нигдје немамо извор који би то потврдио. Изводити тај закључак на основу Кулиновог потписа гдје каже да је „бан босански“ прилично је неумјесно. Онда би могли из титула владара Хума рећи да су народ и ти владари неки Хумљани. За владаре и народ Усоре и Соли, могли би рећи да су Усорци и Солини и тако редом. По ко зна који пут аутор прешућује изворе који могу бацити јасно свјетло на овај проблем, а такав један извор је и писмо римског папе годину дана прије Кулинове повеље Дубровчанима, у којем папа спомиње „regnum Servilie, quod est Bosna“,односно земљу Српску која је Босна. Наиме, послије рушења Самуилове државе 1018. године, источне епископије српске државе потпале су под јурисдикцију Охридске архиепископије. Оне епископије западно од епископија у Сирмијуму, Расу и Призрену потпале су под утицајну сферу Рима. За њих су се борили црквени центри западне цркве у Бару, Дубровнику, Котору и другим приморским градовима. Према томе Босна, као и Хум, наставили су традицију српске државе на западу.Дакле, у Риму су знали да је територија Босне оне првобитне од Сарајева до Зенице српска земља, јер само као таква могла је да преставља наставак српске државности у очима Рима. У средњем вијеку Рим као један од највећих свјетски центара, свакако је био међу обавјештенијим факторима по питању Босне и њеног становништва. Поготово ако се има у виду мисионарски рад монашких редова западне цркве, пре свега фрањеваца у средњовјековној Босни, јасно је да је папска курија била добро упозната са локалним приликама. Да је којим случајем народ у Босни био посебан у односу на околне Србе, у Риму би се могло знати из докумената или сјећања ране Босанске бискупије. Такође, да је аутор погледао шта каже наука која се бави језиком Филологија, видио би да је језик Кулинове повеље старосрпски и не би имао недоумица. Поред средњовјековних босанских повеља, библијске књиге босанске провенијенције писане су такође на старом српском језику. Оне се дијеле на три групе: једне су коришћене у крилу босанске средњовјековне бискупије; друге у крилу цркве босанске; треће у крилу српске православне цркве. Њихова заједничка матица јесте Охридска књижевна школа, а непосредно исходиште у библијским књигама старије српске, зетско-хумске редакције, а мањим дијелом и рашке редакције из прве или друге генерације ћирилских преписа. Као агрумент за посебност Босне и Бошњака, аутор се позива на босанске фрањевце из 19. вијека, те њихову борбу за самосталност Босне и Бошњака. Без мрве критичког апарата цитирају се фра Анто Кнежевић, Јосип Љубица, фра Грга Мартић и други. У њихове мотиве и стручност о историји Босне и Херцеговине Имамовић не улази. За Мартића знамо да је отворено агитовао за Аустрију у Босни и Херцеговини. Чињенице које они износе о посебности Бошњака говоре само о регионалној, а не и националној посебности, а знамо да су римокатолици и муслимани за разлику од православних Срба врло касно развили своје националне идентитете. Имамовић се служи и фалсификовањем, па тако каже да византијски писац Кинам пише у 12. вијеку, да се Босна на Дрини граничи са Србијом. Јован Кинам није овако формулисао своје ријечи, него је написао да Босну од остале Србије раздваја Дрина. Дакле, и тад Босна се сматрала једним дјелом Србије. То што је Босна за вријеме, како он каже „безимених банова“, била нападана говори о посебном босанском народу. Колико небулозе у овом тумачењу, па онда би за све и једну средњовјековну жупу на овим просторима могли рећи да су биле посебне, са посебним народима у њима, јер су њихови господари ратовали између себе. Сви извори из средњег вијека, по Имамовићу, говоре о Бошњанима у Босни. Овако нешто може тврдити само онај научник, који није довољно упознат са изворима за тему коју обрађује, или пак онај који не жели објективно да презентује све изворе па их занемарује. По свој прилици је ово друго. Наиме, Бошњани се спомињу тек за вријеме бана Стјепана II Котроманића (1322-1353), до тада народ Босне се спомиње под називом Срби, као што је случај за вријеме бана Матије Нинослава (1232-1250). Раније смо већ указали на остале чињенице које говоре о становништву у средњовјековној Босни и Хуму и расветљавају феномен „Бошњана“. Такође, становници средњовјековне Босне спомињу се и под именом Далмати за вријеме бана Борића, али истим именом називају се и Срби у осталим њиховим крајевима. Двије године послије смрти бана Нинослава, у писму дубровачког архибискупа Ивана спомиње се " српска држава, то јест Босна " ( " Regnum Serviliae, quod est Bosna "). На једном мјесту Имамовић каже да је Босна „bila puna Dubrovčana“. Ако је тако, онда се мора вјеровати и архибискупу Ивану, јер видимо да су Дубровчани били обавјештени о приликама у Босни и Херцеговини, пошто су трговали са њом и доста их је ту боравило. Што се тиче бана Стјепана, он свој народ зове Бошњанима, али исто тако пише српским језиком повеље Дубровнику и то двије. Римски папа, постављајући дувањског владику Ивана 1346. године, препоручује га бану Стјепану " српском ( босанском ) владаоцу " ( " Stehpano Bano principi Rasciensi ( Bosnensi )" ). Толико о Бошњанима и бошњаштву бана Стјепана. Настављајући да фалсификује изворе, Имамовић каже како се највише Срба доселило у Босну када је Хум освојио Стефан Немања, за којег Имамовић каже да је био српски цар. Добро се зна, да је Немањина титула гласила „Велики Жупан“, а Немањићи ће се тек за вријеме Душана окитити царском титулом. Несхватљиво је да Имамовић то не зна, а бави се и комплекснијим стварима него што су средњовјековне титуле. Поставља се питање колико је Имамовић упућен у питање средњег вијека када прави овакав лапсуз. Очито не довољно јер занемарује као извор Константин Порфирогенит, Кекавмен, средњовјековне повеље владара Хума, а сви они говоре о Србима, а не некаквим Бошњанима у Хуму. Каже да је Хумска архиепископија престала да постоји, након што је бан Стјепан освојио Хум, и да јој се губи траг. Њој се траг не губи, а због осиромашења архиепископије њено средиште пренесено је у првој четвртини 14. Вијека, из Стона у Петропавловски манастир на Лиму, с тим да је православно становништво остало, као и цркве и манастири. Када Дубровник добија Стон и Пељешац од Душана 1333. године, спомиње се да православни поп може остати, односно да православни неће бити дирани. Касније су ипак сви били покатоличени, а није под најездом богумила, како Имамовић још тврди, православље изгубило снагу на овом подручју. За Имамовића доказ о јакој националној свијести и територијалном јединству, јесте потпис дијка бана Стјепана на повељи из 1325. године који каже да је дијак бана "koji držaše od Save do mora, od Cetine do Drine". Ево овде границе Босне се проширују до Цетине, а са њима по Имамовићу и Бошњани. На ово питање смо већ добрим дијелом одговорили, али још ћемо га мало претрести. Пошто етничку припадност гледа на основу владара који влада неком територијом, питамо се што није примјенио исту тезу и за Часлављеву владавину Босном? По томе све територије које је држао Часлав биле су апсолутно Српске, без значајнијег неког другог народа поред Срба, па је тако и Босна апсолутно била Српска. Овакво размишљање подсјећа нас на дешавања и нека размишљања о питању нације из 19. вијека. Тада су на примјер Мађари сматрали ,да сви становници на територији круне Св.Стефана, морају се сматрати Мађарима. Такође, Имамовић губи из вида да се у средњем вијеку не може још помишљати ни на какве нације у модерном смислу. Тек крајем средњег вијека, назиру се неке назнаке модерних нација, али говорити о јакој националној свијести међу обичним народом веома је упитно. Имамовић пун романтичарског жара, пише да су Бошњани физички били страх и трепет, па наводи како савременици кажу за краља Стефана Томашевића да је „rastom bio pravi div“, а за Хрвоју Вукчића да је био „strah i trepet Evrope“. Нешто не знамо да се од њих Европа много тресла, али ето Имамовић то зна. Овиме је он прешао све Српске и Хрватске националисте у небулозним тумачењима прошлости на овим просторима. Каже како Фарлати, на основу старих списа, тврди како су су босанске избеглице које су послије пада Босне дошле у Сплит и Далмацију, ликом и изгледом разликовале од домаћег становништва, те је то доказ посебности Бошњака. Па наравно да се морају разликовати брђани од грађана, односно континенталци од примораца, баш како им се разликује и исхрана, начин живота, одјећа и слично. Ако имамо у виду да су те избјеглице највише чинили власи-сточари пошто су они били покретљивији, нормално је да су разлике постојале. Говорећи о склапању брака у средњовјековној Босни, каже како је тај начин склапања брака претеча данашњег модерног грађанског брака. Прешућује навику становништва средњовјековне Босне, да често раскида бракове и тражи новог партнера. Мушкарац би био са женом колико је хтио, а када би је се заситио једноставно би је отјерао. Мислимо да то ни данас у најмодерније вријеме није баш популарно. Презентујући долазак ислама каже да су босански богумили (постојали су и хумски богумили, али нигдје их не спомиње) једино могли „preći na katoličku vjeru ili otići na lomaču“, те су излаз налазили бјежећи Турцима. Крајње тендециозна оцјена, када знамо да су се крстјани насељавали на територију херцега од Св. Саве, Стефана Вукчића Косаче, који је пружао отпор Турцима или настојао с њима да се споразумије. Овдје су крстјани живјели у миру и слози са православнима. Са друге стране пред сам пад Босне у Турске руке, краљ Стефан Томашевић пише папи Пију II „Турци су у мојој краљевини сазидали неколико тврђава и показују се љубазни према сељацима, обећавају да ће сваки од њих бити слободан који к њима отпадне. Прост ум сељака не разумије превару и мисли да ће та солбода увијек трајати“. Дакле, прави разлог приласка становника Босне Турцима није због вјерског прогона, него због материјалних услова. Да су крстјани губили своје посједе зато што нису прелазили на ислам говори подаци из дефтера Херцеговачког санџака гдје пише да су крстјани продавали тапије на своје баштине, као и да су неки њихови посједи прешли у руке муслимана. Поред толике приче о босанским крстјанима, нигдје не доноси њихов развојни пут. Можда зато што му смета да призна, да су нека јеретичка скретања у средњовјековној Босни и Хуму, произашла у оквиру православне цркве. Такође, не спомиње знаке припадности православљу неких босанских владара, јер то се не уклапа у његову причу о крстјанима као једним од главних показатеља идентитета средњовјековних Бошњана. Тако прешућује да краљ Твртко I Котроманић, у својим повељама с једне стране, као православни хришћанин себе назива „рабом божијим и светога Гргура“, као заштитника Босне и крсне славе владајуће династије. Са друге стране обраћа се Христу као „владици“ по угледу на православне химнографе. Христа „владиком“ називају и други босански владари до последњег Стефана Томашевића, који је први од босанских владара, према изјави папе Николе V, прихватио католичку вјеру. У повељама краљева Дабише, Остоје, Твртка II и Стефана Остојића, срећемо се у похвалним словима Христу са једном редукованом, али есенцијалном формом исахизма израженом учењем у могућност „обожења“ људског бића које се уз Христову помоћ дејством божанских енергија, уздиже на виши степен духовне егзистенције. Ово нам говори, да се теорија и пракса светогорских исихаста, осуђена у западној цркви, преко Србије проширило и у Босну до краја 14. века. Тестамент госта Радина, у којем он дијели своје стечено богатство, ни по чему не одудара од православног учења иако он носи једну од титула припадника цркве босанске. Занимљиво је да оставља сто четрдесет дуката „за храм и за гроб где ми кости буду“, а до сада у науци влада убјеђење да крстјани нису подизали храмове. Све ово када говори о идентитету и култури средњовјековне Босне Имамовић не узима у обзир. Романтичарски занос код Имамовића, долази до врхунца када каже да је Босна с крстјанском вјером „živjela duže od pola milenija“, пре него што ће примити ислам, те као да је „Bosancima sama sudbina odredila da budu vječiti mučenici zbog svojih vjerskih ubjeđenja“. Жели се показати да су босански крстјани присутни у Босни од раног средњег вијека, а не од доба Кулина, при том не дајући никакав доказ за то. Такође, жели се створити ореол жртве Бошњака од средњег вијека до данас, такође без доказа или са теденциозним тумачењем неких извора. Прелазак на ислам приказује се као нешто благодатно, нешто што су сви у Босни једва чекали. Жели се представити да су Бошњаци директни потомци крстјана који су сви примили ислам, те да међу њима нема припадника других конфесија који су примили ислам. Истиче се велики постотак муслимана у Босни као нешто специфично на Балкану, а заборавља се да је велики број становништва примио ислам у средишњој Албанији и планинским дјеловима Бугарске, а овдје је био већи проценат муслимана него у Босни. Занемарују се Турски извори који говоре о збјеговима народа Босне, те пружању отпора и послије званичног пада под Турке. Имамовић не говори истину када каже да се све до аутономног покрета капетана Хусеина Градашчевића у Босни ријетко спомињу други народи. Да је којим случајем прочитао књигу Василија Ђерића „О Српском имену по западним крајевима нашег народа“ тамо би нашао како се Срби и српске земље Босна и Херцеговина, од средњег вијека до краја 19. вијека спомињу 151 пут у разним изворима који говоре о Босни и Херцеговини. Многи од тих извора директно кажу да у Босни и Херцеговини искључиво живе Срби, те да су то српске области. Занимљива је ауторова тврдња да у Босни и Херцеговини сви римокатолици нису Хрвати, нити су сви православци Срби, него да међу њима има Бошњака. Са друге стране ,нигдје се не каже да код муслимански х Бошњака има Срба и Хрвата који су примили ислам, а по изворима знамо да их има.Када говори о историји босанског беговата, каже да је исти феудални систем био у Босни и код Турака, тако да ништа није мјењано. Ово није тачно из једноставног разлога, што су у Босни постојале наследне феудалне баштине, док је код Турака земља добијана по заслугама и исто тако се губила. Дакле, код Турака син неког великаша није био наследник по рођењу, него је морао да се искаже у служби. Није тачно да је Босна сачувала своје старо племству, пошто је Турцима најлакши начин сламања незадовољства народа био да посјече његове вође. Ово је запазио и енглески путописац из 17.вијека Пол Рико. На основу тога што у почетку ширења ислама, поред појединаца у пописима стоји народно име њиховог оца, Имамовић закључује да су ти људи с народним именима богумили. Ова претпоставка не може да буде тачна, када знамо да су и православци и римокатолици носили народна имена. Дакле, нису постојала чисто богумилска имена, или имена неке друге хришћанске конфесије ,бар не у средњем вијеку. Када говори о насељавању влашког слоја становништва, не пропушта да нагласи која то сточарска братства долазе из Србије, а која из Црне Горе, те прави разлику између њих. До најновијег времена нико није разликовао Србе и Црногорце у етничком смислу ,а данас се та разлика намеће вјештачки и без сваке основе. Такође, прави разлику између Босанских и Херцеговачких влаха и оних који долазе са подручја Србије и Црне Горе. Тиме занемарује стално мјешање и прилив влаха из Црне Горе, Србије, Албаније и Македоније, прије Турске најезде. Пропушта да каже да су ти придошли власи у великој мјери примили ислам, а тиме би морао констатовати да је велики број Срба примио ислам и ушао у састав данашњих Бошњака. У поглављу о миграцијама становништва из Босне у Угарску, цитира Евлију Челебију без критичког разматрања вјеродостојности његових података. Тако каже да су у Будиму и многим другим градовима Угарске живјели само Бошњаци, када су ови простори били под Турцима. Од толиких силних Срба, који су добијали многе писмене привилегије од Угарских и Аустријских владара нигдје ни трага. Такође, није ваљда да су сви Мађари избјегли или страдали од Турака, па да нема никог осим Бошњака. Наизад, колико је то било Бошњака када су могли населити скоро цијелу Угарску, и још да их остане у Босни? Дакле ,крајње неозбиљно презентовани подаци без мрве провјере о вјеродостојности, а знамо да Челебија и за друге крајеве које је описивао доноси неке сумњиве податке. Такође све муслимане у Угарској, Далмацији, Хрватској и Славонији сматра Бошњацима. Али, када неко жели да створи мит посеже за магловитим стварима, само што не схвата да се та магла лако разиђе пред вјетром поузданих чињеница. Када говори о протјеривању муслимана из Србије за вријеме Првог и Другог српског устанка, и послије тога износи само једну страну приче. Заборавља да помене шта је довело до устанака, а то је био терор муслиманске јаничарска власти у Београдском пашалуку. Такође по Имамовићу ради се готово само о Бошњацима из Босне који су дошли у Србију ,као да нико из Србије није примио ислам .Са друге стране, ако су заиста скоро сви муслимани из Србије порјеклом Бошњаци, они су ту онда били као окупатори или у служби окупатора ,те је њихово протјеривање разумљиво. Говорећи о времену Аустро-Угарске окупације Босне и Херцеговине, Имамовић каже како је то довело до брисања националне категорије Бошњак код православаца и римокатолика, те они ваљда тада постају Срби односно Хрвати. Ова теза није тачно, јер из свједочења Аустро –Угарских докумената и службеника, те страних путописаца, једино национално свијесни били су православни Срби. Остале двије конфесије идентификовале су се по вјери, а тада уз подршку окупаторских власти пропагира се национална одредница Хрват за римокатолике, и Бошњак за муслимане, са покушајем проширивања овог националног имена на све становнике Босне и Херцеговине.
Закључак
Већ у самом уводу свога рада Имамовић напомиње како је у досадашњим радовима, који су обрађивали ову проблематику, унесено доста националистичког жара српских и хрватских историчара. Оваква оцјена могла би се донекле прихватити, али оно што је оспорава јесте недоследност и пристрасност др. Енвера Имамовића. Наиме, ни једном ријечју не каже ништа о националистичком жару код бошњачких историчара, којег је свакако било и бива и даље. Сам Имамовић није успио у овом раду да избјегне упадање у ватру националистичког расуђивања историјских процеса и извора. Када говори о стручној обради питања поријекла народа Босне и Херцеговине, каже да неке студије личе на „nacionalističko-politički propagandni materijal nego na ozbiljnu znanstvenu raspravu“, те тако у старту жели да код читаоца изазове осуду српских и хрватских историчара. Умјесто јефтиног трика, мислимо да би боље било господину Енверу да је обратио више пажње на своју стручност, чиме би избјегао грешку да на двадесетој страници свога рада Стефана Немању назове царем. Велики Жупан гласила је титула Немањина, а царском титулом окитиће се Неманићи тек за вријеме Душана. Оваква грешка за некога ко напада стручност других историчара свакако је недопустива. Прећуткивање и фалсификовање појединих извора не иду на част научнику, који жели да објективно сагледа одређен проблем и да га адекватно испита и оцјени. Имамовић је овим радом, дубоко зашао у романтичарско гледање историје, те није успио да се прикаже као непристрасан научник, него је допустио да његове националистичке побуде пригуше глас научника у њему.