Културне институције једног народа требало би да буду генератори основних елемената система вриједности, и параметара оивичења једног колективног идентитета. Успостављање умјерене и усмјерене културне политике одраз је системских напора једног друштва. Музеј Републике Српске требао би да је један од централних елемената културног институционализма западних српских простора. Ако он то заиста јестe онда смо у проблему. Ево најсвјежијег примјера за то.
Пише: Предраг Лозо
У Музеју РС отворена је изложба „Дрвене играчке хрватског Загорја“. Не би поводом овог догађаја апсолутно ништа било спорно да не испратимо детаље везане за њега. Ове играчке су један од нераздвојних симбола највећег хрватског светишта Марија Бистрица. Уникатне дрвене играчке јесу неизоставни сувенири овог светишта које је, између осталог, познато и као највеће „војно - редарствено светиште“. Сваке године на овом мјесту „тисуће бранитеља“ славе војну повијест чији врхунац, сви знамо, представља „војно - редарствена акција Олуја“. Слављење највећег етничког чишћења послије Другог свјетског рата у Европи, чији је само хронолошки крај најсвјежија поменута именом непогода, најбоље детерминише координате једног система вриједности, који своје коријене добрано вуче из „свјетоназора“ Анте Старчевића и језуитизма римокатоличке цркве.
Да ли је баш морала промоција бранитељских сувенира у Бањој Луци ???
Дрвене играчке хрватског Загорја на листи су заштићених нематеријалних културних добара Републике Хрватске, а од 2009. године и на попису Унеска(UNESCО), тј. репрезентативне листе нематеријалне културне баштине човјечанства. Свједоци смо да се борба око преузимања под сопствену капу материјалних и нематеријалних добара пред Унеском и међународном стручном јавношћу води свакодневно. Можда ће вам подаци да је, рецимо, ојкача проглашена културним добром Хрвата или нпр. готово невјероватна чињеница да се посљедњих година чак и Вук Мандушић проглашава хрватским јунаком, изгледати безазлени и изоловани, али они управо показују један системски рад на негацији другог или другачијег, у овом случају Срба. Требамо ли овдје помињати примјере присавјања Андрића, Тесле, Руђера Бошковића,...? Опет, то је првенствено проблем и хрватског друштва и Хрватске, прије свега, у избору система вриједности који преже или макијавелистички не преже ни од чега. Зашто се чудити када се послије протјеривања 450 000 Срба у овом посљедњем рату или почињеног стравичног геноцида у Другом свјетском рату, данас српском народу „одузимају“ и културна и историјска добра?
Српски културни оквир, био он институционалан или не, нема одговор на таква настојања, и не само да га нема, него их у одређеним случајевима подржава и промовише. Ова изложба најбољи је примјер тога. Не оспоравајући ни једног момента право на културну размјену, питамо се имамо ли у главном граду РС право промовисати некритички, и не мање важно, о трошку пореских обвезника, хрватску културну политику. Питање је још теже и веће у моменту док се српском народном ткиву, сведеном у хрватским оквирима на пожељни „туђманов“ проценат испод 3%, те сведеном на везање права са „мањинским сексуалним заједницама“, у тој истој Хрватској укидају основна људска права. Разбијене полу-ћириличне табле, на вуковарским институцијама, само су експлицитно приказан врх леденог бријега агресије и асимилације којих не недостаје ни на културолошком плану.
Ни једног момента не позивајући на било какав реваншизам и примитивизам стожерно приказан ових дана ,, диљем Хрватске“, позивамо оне који воде културне, научне и све друге институције у српском народу, да се због преживљених страдања, тмурне садашњости, али и боље будућности, па и ако хоћете ,, добросусједских односа“ , прије свега не одрекну основног достојанства једног народа и темељних постулата поштовања сопственог идентитета.
Понижавање једне институције културног простора као што је Музеј РС није се овдје завршило, напротив, оно тек почиње. На сајту Музеја РС у најави изложбе, гле чуда ћирилицом, изостављен је било какав детаљ о повезивању ових сувенира са светиштем Марија Бистрица, што показује да они који су одлучивали о избору изложбе не могу незнањем оправдати свој потез. Примијетићете у поменутом тексту најаве низ једноставно ћирилизованих кроатизама. Па тако имамо: котачиће, пријевозних, влакови, традицијски... Дакле, поред избацивања поменутих података у вези са светиштем, само се из дневне штампе аутоматски ћирилизовао текст без било какве корекције. Како онда, драга господо из Музеја РС, да обичан народ, омладину, академску заједницу, кривимо за кварење и запостављање српског језика, ако то раде због лијености или нечег другог културне институције првог реда у Срба.
Дрвене играчке хрватског Загорја на листи су заштићених нематеријалних културних добара Републике Хрватске, а од 2009. године и на попису Унеска(UNESCО), тј. репрезентативне листе нематеријалне културне баштине човјечанства. Свједоци смо да се борба око преузимања под сопствену капу материјалних и нематеријалних добара пред Унеском и међународном стручном јавношћу води свакодневно. Можда ће вам подаци да је, рецимо, ојкача проглашена културним добром Хрвата или нпр. готово невјероватна чињеница да се посљедњих година чак и Вук Мандушић проглашава хрватским јунаком, изгледати безазлени и изоловани, али они управо показују један системски рад на негацији другог или другачијег, у овом случају Срба. Требамо ли овдје помињати примјере присавјања Андрића, Тесле, Руђера Бошковића,...? Опет, то је првенствено проблем и хрватског друштва и Хрватске, прије свега, у избору система вриједности који преже или макијавелистички не преже ни од чега. Зашто се чудити када се послије протјеривања 450 000 Срба у овом посљедњем рату или почињеног стравичног геноцида у Другом свјетском рату, данас српском народу „одузимају“ и културна и историјска добра?
Српски културни оквир, био он институционалан или не, нема одговор на таква настојања, и не само да га нема, него их у одређеним случајевима подржава и промовише. Ова изложба најбољи је примјер тога. Не оспоравајући ни једног момента право на културну размјену, питамо се имамо ли у главном граду РС право промовисати некритички, и не мање важно, о трошку пореских обвезника, хрватску културну политику. Питање је још теже и веће у моменту док се српском народном ткиву, сведеном у хрватским оквирима на пожељни „туђманов“ проценат испод 3%, те сведеном на везање права са „мањинским сексуалним заједницама“, у тој истој Хрватској укидају основна људска права. Разбијене полу-ћириличне табле, на вуковарским институцијама, само су експлицитно приказан врх леденог бријега агресије и асимилације којих не недостаје ни на културолошком плану.
Ни једног момента не позивајући на било какав реваншизам и примитивизам стожерно приказан ових дана ,, диљем Хрватске“, позивамо оне који воде културне, научне и све друге институције у српском народу, да се због преживљених страдања, тмурне садашњости, али и боље будућности, па и ако хоћете ,, добросусједских односа“ , прије свега не одрекну основног достојанства једног народа и темељних постулата поштовања сопственог идентитета.
Понижавање једне институције културног простора као што је Музеј РС није се овдје завршило, напротив, оно тек почиње. На сајту Музеја РС у најави изложбе, гле чуда ћирилицом, изостављен је било какав детаљ о повезивању ових сувенира са светиштем Марија Бистрица, што показује да они који су одлучивали о избору изложбе не могу незнањем оправдати свој потез. Примијетићете у поменутом тексту најаве низ једноставно ћирилизованих кроатизама. Па тако имамо: котачиће, пријевозних, влакови, традицијски... Дакле, поред избацивања поменутих података у вези са светиштем, само се из дневне штампе аутоматски ћирилизовао текст без било какве корекције. Како онда, драга господо из Музеја РС, да обичан народ, омладину, академску заједницу, кривимо за кварење и запостављање српског језика, ако то раде због лијености или нечег другог културне институције првог реда у Срба.
Појам културне колонизације могао би се добрано проучавати на примјеру коцкастих играчака у Музеју Републике Српске. Сјећање ме, међутим, на моменат враћа не неку годину раније када смо се ми, све сами „ретроградни“, који још причају о жртвама и геноциду, у јутарњим сатима окупљали да кренемо пут Јадовна и Велебита-првог великог логорског система ждерњаче српског народа, бањалучка урбана културна сцена славила је затварње посљедње ноћи Демофеста. Демофест фестивал урбане културе промовисао је побједнике, а те ноћи од 4 прва мјеста 3 су, гле чуда или ироније, отишла пут Хрватске. Једна од пјесама побједница причала је о дон Каћунку, човјеку чији екстремни ставови прелазе границе нормалног понашања. Ко зна можда је и то случајно?! Био је то диван дан, препун малтретирања и омаловажавања потомака и поштовалаца жртава, од стране надлежних државних органа и институција Хрватске, али ово из Бање Луке нас је више забољело.
Понижењима никад краја, а ни почетка! Да се вратимо изложби. Поменута изложба узвратна је услуга колегама из хрватских институција или тачније “Музеју сељачких буна” у Горњој Стубици. Поређње једног музеја у „Горњој Стубици“ и главног музеја у главном граду и Републици Српској, и узвраћање истом мјером, не може се рационално објаснити, осим пристајањем на однос културне и сваке друге инфериорности. Неки би то назвали супериорношћу запада у односу на „примитивни бизант“. Ко и зашто, свјесно или не, деградира сопствену културу и идентитет у данашњим српским институцијама широм српског народа, па и у Српској, и има ли то икакве везе са садашњим политичким подршкама и коалицијама унутар БиХ, у времену када се прича о преуређењу дејтонског аранжмана и постанку трећег ентитета, остаје да се види. Да ли је то можда у складу са тренутним трендом незамијерања београдске власти, било коме, осим свом народу на напаћеном Косову и Метохији, накалемљене на времена ,,хомо извиникуса“? Не потцијењујући читаоца , просјечног посматрача, на крају крајева знам да многима смета, Србина, чему су како видимо склоне поједине институције остављамо му да закључке донесе сам.
Ламентирању над неадекватном културном политиком и недостатку рецепторске мреже једног јавног стања свијести и система вриједности са средиштем у српском становишту, могли бисмо посветити безграничан простор виртуелно куцаних страница. Уосталом, то је већ адекватно, и рекао бих пресудно за нове генерације, урадио професор Мило Ломпар са својим „ Духом самопорицања“. Дакле, господо из културних институција књигу у руке, а дјела у складу са тим, и онда вам се неће дешавати ,, коцкизација музеја и библиотека“.
На крају овог текста и највећи пораз везан за гостовање дрвених играчака у ,,капитолу“ РС. Неколико сати пред поменуту изложбу, од асистенткиње на четвртој години, одсјека за Историју Филозофског факултета у Бањој Луци долази позив студентима четврте године да се нађу на овом прворазредном догађају сопственог културног и идентитетског порицања. Е па, драга господо из музеја РС и драге колеге и колегинице, има и оних, који уз сво потцијењивање према младим људима, који не би требали видјети шта се иза брда ваља, знамо праву позадину приче и трудимо се да такве ствари не прођу. Уз пуно поштовање питамо се и зашто студенти никада, осим сопствене иницијативе, нису добили позив да се нађемо у Градини, Јасеновцу, или рецимо код Шаранове јаме на Велебиту. Такође се питамо зашто изложба ,,Моје Јадовно“, чија су двојица од тројице аутора студенти одсјека за Историју бањалучког универзитета, изложба која је до сада обишла више од 20 мјеста у српским земљама и иностранству, никада није добила позив из Музеја РС. Питамо се и колико је вјеродостојника и званица са отварања изложбе загорских играчака посјетило у самом Музеју РС ону завучену, скромну по простору и експонираности, изложбу о јасеновачком страдању? Е па, господо „аферим“.
Није баш све тако црно, јер знам да већина мојих колега са одсјека за Историју Филозофског факултета у Бањој Луци, као и чалнови Удружења студената историје Др Милан Васић, очекују заједно са мном одговоре на постављена питања. Исто тако, свјеснисмо да као представници неких нових генерација, које нажалост свакодневно потцијењујемо, морамо у своје руке једног дана узети усмјеравање напора за очување сопственог културног и националног идентитета заснованог на позитивним вриједностима, од којих су достојанство и самопоштовање неизоставни. Тежак је пут пред нама, то најбоље видимо данас!
Понижењима никад краја, а ни почетка! Да се вратимо изложби. Поменута изложба узвратна је услуга колегама из хрватских институција или тачније “Музеју сељачких буна” у Горњој Стубици. Поређње једног музеја у „Горњој Стубици“ и главног музеја у главном граду и Републици Српској, и узвраћање истом мјером, не може се рационално објаснити, осим пристајањем на однос културне и сваке друге инфериорности. Неки би то назвали супериорношћу запада у односу на „примитивни бизант“. Ко и зашто, свјесно или не, деградира сопствену културу и идентитет у данашњим српским институцијама широм српског народа, па и у Српској, и има ли то икакве везе са садашњим политичким подршкама и коалицијама унутар БиХ, у времену када се прича о преуређењу дејтонског аранжмана и постанку трећег ентитета, остаје да се види. Да ли је то можда у складу са тренутним трендом незамијерања београдске власти, било коме, осим свом народу на напаћеном Косову и Метохији, накалемљене на времена ,,хомо извиникуса“? Не потцијењујући читаоца , просјечног посматрача, на крају крајева знам да многима смета, Србина, чему су како видимо склоне поједине институције остављамо му да закључке донесе сам.
Ламентирању над неадекватном културном политиком и недостатку рецепторске мреже једног јавног стања свијести и система вриједности са средиштем у српском становишту, могли бисмо посветити безграничан простор виртуелно куцаних страница. Уосталом, то је већ адекватно, и рекао бих пресудно за нове генерације, урадио професор Мило Ломпар са својим „ Духом самопорицања“. Дакле, господо из културних институција књигу у руке, а дјела у складу са тим, и онда вам се неће дешавати ,, коцкизација музеја и библиотека“.
На крају овог текста и највећи пораз везан за гостовање дрвених играчака у ,,капитолу“ РС. Неколико сати пред поменуту изложбу, од асистенткиње на четвртој години, одсјека за Историју Филозофског факултета у Бањој Луци долази позив студентима четврте године да се нађу на овом прворазредном догађају сопственог културног и идентитетског порицања. Е па, драга господо из музеја РС и драге колеге и колегинице, има и оних, који уз сво потцијењивање према младим људима, који не би требали видјети шта се иза брда ваља, знамо праву позадину приче и трудимо се да такве ствари не прођу. Уз пуно поштовање питамо се и зашто студенти никада, осим сопствене иницијативе, нису добили позив да се нађемо у Градини, Јасеновцу, или рецимо код Шаранове јаме на Велебиту. Такође се питамо зашто изложба ,,Моје Јадовно“, чија су двојица од тројице аутора студенти одсјека за Историју бањалучког универзитета, изложба која је до сада обишла више од 20 мјеста у српским земљама и иностранству, никада није добила позив из Музеја РС. Питамо се и колико је вјеродостојника и званица са отварања изложбе загорских играчака посјетило у самом Музеју РС ону завучену, скромну по простору и експонираности, изложбу о јасеновачком страдању? Е па, господо „аферим“.
Није баш све тако црно, јер знам да већина мојих колега са одсјека за Историју Филозофског факултета у Бањој Луци, као и чалнови Удружења студената историје Др Милан Васић, очекују заједно са мном одговоре на постављена питања. Исто тако, свјеснисмо да као представници неких нових генерација, које нажалост свакодневно потцијењујемо, морамо у своје руке једног дана узети усмјеравање напора за очување сопственог културног и националног идентитета заснованог на позитивним вриједностима, од којих су достојанство и самопоштовање неизоставни. Тежак је пут пред нама, то најбоље видимо данас!