О женама из средњовековне Србије се мало говори и њихов значај историчари нису превише истицали.Најчешће се помиње Милица, супруга кнеза Лазара Хребељановића, која је сахрањена у својој задужбини манастиру Љубостињи
Уз помоћ Српске патријаршије направили смо причу о женама тог времена које су веома важне за нашу историју.
Уз помоћ Српске патријаршије направили смо причу о женама тог времена које су веома важне за нашу историју.
Пише: Милена Обрадовић
1. Ана - Анастасија, мајка Светог Саве
Ана је највероватније кћер византијског цара Романа ИВ. Удала се за српског жупана Стефана Немању, с којим је родила три сина: Вукана, Стефана и Растка, потоњег светитеља српске Саву. Подигла је женски манастир посвећен Богородици, заједно са Немањом. Замо-насила се у истом манастиру 1196. године добивши име Анаст-сија. Преминула је 21. јуна највероватније 1200. године. Сахрањена је у припрати Богородичине цркве у Студеници.
Ана је највероватније кћер византијског цара Романа ИВ. Удала се за српског жупана Стефана Немању, с којим је родила три сина: Вукана, Стефана и Растка, потоњег светитеља српске Саву. Подигла је женски манастир посвећен Богородици, заједно са Немањом. Замо-насила се у истом манастиру 1196. године добивши име Анаст-сија. Преминула је 21. јуна највероватније 1200. године. Сахрањена је у припрати Богородичине цркве у Студеници.
2. Кнегиња Милица - Јевгенија, супруга Лазара Хребељановића. Милица је рођена око 1335. године у време владавине цара Душана. Ћерка је кнеза Вратка, праунука краља Вукана, најстаријег сина Немањиног. Често је као царева рођака боравила на двору, где је и упознала Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се и удала 1353. године. Са Лазаром је имала пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вукана и Добривоја. Све своје кћери Лазар и Милица су удали за истакнуте српске или суседне обласне господаре, стварајући услове за политичке савезе.
После Косовске битке 1389. године, кнегиња Милица са своја два сина 12-годишњим Стефаном и млађим Вуканом остаје да бди над крвавим Косовом и плаче заједно са српским народом. Са синовима, патријархом Јефремом, свештенством и народом пренела је 1391. године Лазарове мошти из Цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, Лазареву задужбину.Заједно са сином Стефаном и патријархом Данилом ИИИ издала је 1392.године Повељу манастиру Хиландару поклонивши му једну цркву и неколико села. Пре него што се замонашила 1393. године, кнегиња Милица је сазвала Сабор на којем је предала власт сину Стефану. Умрла је 11. новембра 1405.године. Сахрањена је у манастиру Љубостињи, својој задужбини.
После Косовске битке 1389. године, кнегиња Милица са своја два сина 12-годишњим Стефаном и млађим Вуканом остаје да бди над крвавим Косовом и плаче заједно са српским народом. Са синовима, патријархом Јефремом, свештенством и народом пренела је 1391. године Лазарове мошти из Цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, Лазареву задужбину.Заједно са сином Стефаном и патријархом Данилом ИИИ издала је 1392.године Повељу манастиру Хиландару поклонивши му једну цркву и неколико села. Пре него што се замонашила 1393. године, кнегиња Милица је сазвала Сабор на којем је предала власт сину Стефану. Умрла је 11. новембра 1405.године. Сахрањена је у манастиру Љубостињи, својој задужбини.
3. Ангелина Бранковић, деспотица - мати Ангелина
Ангелина је кћи Ђорђа Аријанита Комнина, албанског господара Коњуха (Елбасана). Удала се 1460. године за Стефана Слепог, изгнаног српског деспота, и од тада почиње њен мученички живот. Једно време су живели у Албанији, док им се није родио син Ђорђе. Потом, годину дана касније, по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, одлазе у Италију, где су провели 16. година, све до смрти деспота Стефана 1476. године.
На позив мађарског краља Мацас Корвина, деспотица је са двојицом синова кренула на пут преко Беча и Будима да пренесе мошти свог мужа у Срем. Прво станиште било је село Купиново на Сави, где је подигла Цркву Светог Апостола Луке иу њу положила мошти свога мужа. Подигла је и женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола.
Ангелина је кћи Ђорђа Аријанита Комнина, албанског господара Коњуха (Елбасана). Удала се 1460. године за Стефана Слепог, изгнаног српског деспота, и од тада почиње њен мученички живот. Једно време су живели у Албанији, док им се није родио син Ђорђе. Потом, годину дана касније, по препоруци Скендербега, Ангелининог зета, одлазе у Италију, где су провели 16. година, све до смрти деспота Стефана 1476. године.
На позив мађарског краља Мацас Корвина, деспотица је са двојицом синова кренула на пут преко Беча и Будима да пренесе мошти свог мужа у Срем. Прво станиште било је село Купиново на Сави, где је подигла Цркву Светог Апостола Луке иу њу положила мошти свога мужа. Подигла је и женски манастир посвећен Сретењу Господњем, недалеко од будућег манастира Крушедола.
4. Краљица Јелена Анжујска, супруга Уроша I
Јелена Анжујска је била даља рођака француског краља Луја ИКС и његовог амбициозног брата Карла И Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Удала се за Уроша И око 1250. године. Задржала је своју католичку веру до краја, али је поштовала српску цркву.
Њен биограф архиепископ Данило ИИ са пуно речи хвале описује краљичину личност и дело, била је поштована и од православних и од католика у Приморју.Њена најзначајнија задужбина је манастир Градац подигнут око 1270. године на ободу шумовитих падина Голије. Најраније и најдрагоценије сведочанство о настанку манастира Градац оставио је управо архиепископ Данило ИИ у животопису краљице Јелене.
При грађењу манастира Јеленино западњачко порекло имало је пресудну улогу јер се у архитектури преплићу елементи готике са домаћом рашком школом.Умрла је у дубокој старости 8. фебруара 1314. године у свом дворцу Брњаци, на горњем Ибру. Сахрањена је у манастиру Градац.
Јелена Анжујска је била даља рођака француског краља Луја ИКС и његовог амбициозног брата Карла И Анжујског, краља Сицилије и Напуља. Удала се за Уроша И око 1250. године. Задржала је своју католичку веру до краја, али је поштовала српску цркву.
Њен биограф архиепископ Данило ИИ са пуно речи хвале описује краљичину личност и дело, била је поштована и од православних и од католика у Приморју.Њена најзначајнија задужбина је манастир Градац подигнут око 1270. године на ободу шумовитих падина Голије. Најраније и најдрагоценије сведочанство о настанку манастира Градац оставио је управо архиепископ Данило ИИ у животопису краљице Јелене.
При грађењу манастира Јеленино западњачко порекло имало је пресудну улогу јер се у архитектури преплићу елементи готике са домаћом рашком школом.Умрла је у дубокој старости 8. фебруара 1314. године у свом дворцу Брњаци, на горњем Ибру. Сахрањена је у манастиру Градац.
5. Царица Оливера, ћерка кнеза Лазара, жена султана Бајазита
Оливера је рођена негде око 1376. године и била је најмлађа Лазарева и Миличина ћерка. По договору између кнегиње Милице, патријарха и вишег свештенства, дата је султану Бајазиту (1390. или 1391. године) како би било спасено СТАДО христоименити. Оливеру је на тужно путовање султану одвео брат Стефан. Турски историчар Ашик-паша Заде прича како је кад је поодрасла послужила султану за оно што јој је била дужност. У боју код Ангоре (28. јула 1402. године) татарски кан Тимур потукао је турску војску и заробио Бајазита. Међу заробљеницима била је и Оливера. Брат Стефан је, гајивши нежна осећања према сестри, покушавао на све начине да је избави из ропства. То је успео тек преко свог посланика Турчина Ајдина. Оливера је једно време боравила иу Београду (око 1427. године), а забележена је иу дубровачким књигама.
6. Јелена, ћерка кнеза Лазара, супруга Ђурђа Страцимировића
Јела је рођена између 1366. и 1371. године као трећа ћерка Лазара и Милице.Једна је од најсимпатичнијих жена српске историје и остаће запамћена по својим напорима, борбености и одлучности. Њена личност је занела Чедомиља Мијатовића који је са много лирике извајао њен лик у својој академској беседи.Удала се за Ђурђа Страцимировића Балшића 1386. године, с којим је добила сина Балшу ИИИ. После Ђурђеве смрти, почетком 1403. године, Јела остаје удовица и од тада њена пуна снага и светлост излазе на видело.Водила је борбу са Млецима у одбрану своје Зете пуних пет година и по томе ће остати у трајном сећању као мајка и владарка. Желела је да поврати области које су биле у млетачкој власти и да дигне устанак. Године 1405. Скадар се одметнуо од млетачке власти.
Јелена је у то време тражила помоћ од Дубровчана који су њену и Балсин молбу одбили. Године 1407 и 1408. вођени су преговори између Јеле и Млечана, ау јулу 1409. године била је у Венецији, где ју је примио лично велики дужд Михаило Стено. После Ђурђеве смрти још једном се преудала 1411.године за хумског војводу Сандаља Хранића. После његове смрти, повукла се у манастир Свете Богородице, своју задужбину, на скадарском острвцету Горици, где је и сахрањена. Умрла је почетком марта 1443. године.
Оливера је рођена негде око 1376. године и била је најмлађа Лазарева и Миличина ћерка. По договору између кнегиње Милице, патријарха и вишег свештенства, дата је султану Бајазиту (1390. или 1391. године) како би било спасено СТАДО христоименити. Оливеру је на тужно путовање султану одвео брат Стефан. Турски историчар Ашик-паша Заде прича како је кад је поодрасла послужила султану за оно што јој је била дужност. У боју код Ангоре (28. јула 1402. године) татарски кан Тимур потукао је турску војску и заробио Бајазита. Међу заробљеницима била је и Оливера. Брат Стефан је, гајивши нежна осећања према сестри, покушавао на све начине да је избави из ропства. То је успео тек преко свог посланика Турчина Ајдина. Оливера је једно време боравила иу Београду (око 1427. године), а забележена је иу дубровачким књигама.
6. Јелена, ћерка кнеза Лазара, супруга Ђурђа Страцимировића
Јела је рођена између 1366. и 1371. године као трећа ћерка Лазара и Милице.Једна је од најсимпатичнијих жена српске историје и остаће запамћена по својим напорима, борбености и одлучности. Њена личност је занела Чедомиља Мијатовића који је са много лирике извајао њен лик у својој академској беседи.Удала се за Ђурђа Страцимировића Балшића 1386. године, с којим је добила сина Балшу ИИИ. После Ђурђеве смрти, почетком 1403. године, Јела остаје удовица и од тада њена пуна снага и светлост излазе на видело.Водила је борбу са Млецима у одбрану своје Зете пуних пет година и по томе ће остати у трајном сећању као мајка и владарка. Желела је да поврати области које су биле у млетачкој власти и да дигне устанак. Године 1405. Скадар се одметнуо од млетачке власти.
Јелена је у то време тражила помоћ од Дубровчана који су њену и Балсин молбу одбили. Године 1407 и 1408. вођени су преговори између Јеле и Млечана, ау јулу 1409. године била је у Венецији, где ју је примио лично велики дужд Михаило Стено. После Ђурђеве смрти још једном се преудала 1411.године за хумског војводу Сандаља Хранића. После његове смрти, повукла се у манастир Свете Богородице, своју задужбину, на скадарском острвцету Горици, где је и сахрањена. Умрла је почетком марта 1443. године.
7. Краљица Јелена Вукановић, ћерка жупана Уроша И
Вукановићи су српски жупанска, владарска породица с краја 11. и прве половине 12. века. Родоначелници династије су браћа Вукан и Марко.
Од Вукановог времена Срби почињу да освајају Косово и започињу борбу за ширење Србије на рачун Византије. Јелена је ћерка жупана Уроша И, који је као синовац преузео власт после смрти Вукана.
Удала се за слепог мађарског краља Белу ИИ, наследника угарског краља Иштвана-Стефана ИИ, као пословни потез зближавања и орођавања две династије у борби против Византије. Преговори о браку успешно су окончани између 1129. и 1130. године.
Краљица Јелена је имала велики утицај на свог мужа, па иу угарској држави, што је чинила и за време владавине свог сина Гезе ИИ (1141-1161. Година).Поред Гезе, Јелена и Бела су имали још два сина: Ладислава и Стефана, који су такође били краљеви Угарске.
Вукановићи су српски жупанска, владарска породица с краја 11. и прве половине 12. века. Родоначелници династије су браћа Вукан и Марко.
Од Вукановог времена Срби почињу да освајају Косово и започињу борбу за ширење Србије на рачун Византије. Јелена је ћерка жупана Уроша И, који је као синовац преузео власт после смрти Вукана.
Удала се за слепог мађарског краља Белу ИИ, наследника угарског краља Иштвана-Стефана ИИ, као пословни потез зближавања и орођавања две династије у борби против Византије. Преговори о браку успешно су окончани између 1129. и 1130. године.
Краљица Јелена је имала велики утицај на свог мужа, па иу угарској држави, што је чинила и за време владавине свог сина Гезе ИИ (1141-1161. Година).Поред Гезе, Јелена и Бела су имали још два сина: Ладислава и Стефана, који су такође били краљеви Угарске.
8. Мара Бранковић, супруга султана Мурата II
Мара је ћерка Ђурђа Бранковића и његове друге жене Ирине (Јерине) Кантакузин, члана бивше византијске царске породице. Рођена је око 1417-1418. године. Мара је због политичких разлога морала да буде послата у харем султана Мурата ИИ. Удаја је договорена почетком 1433. године, а реализована 4. септембра 1435. године уз богати мираз. Деспот је морао да уступи султану и делове територије на југу земље Топлицу и Дубочицу. После Муратове смрти, почетком фебруара 1451. године нови султан Мехмед ИИ је своју маћеху Мару ослободио харема и са поклонима и пратњом вратио у Србију. Топлица и Дубочица су после неког времена враћене Србији на име Мариног издржавања. Мара је касније брачне понуде одбијала, између осталог и да се уда за цара Константина КСИ. После смрти деспотице Јерине, на свом поседу у Јежеву, надомак Свете горе, организовала је свој двор на којем је угошћавала родбину и земљаке. Помагала је Хиландар, учествовала у преносу моштију Светог Јована Рилског и утицала на постављење неколико патријарха. Умрла је у Јежеву код Драме 15. септембра 1487. године и сахрањена у оближњем манастиру Косинице.
Мара је ћерка Ђурђа Бранковића и његове друге жене Ирине (Јерине) Кантакузин, члана бивше византијске царске породице. Рођена је око 1417-1418. године. Мара је због политичких разлога морала да буде послата у харем султана Мурата ИИ. Удаја је договорена почетком 1433. године, а реализована 4. септембра 1435. године уз богати мираз. Деспот је морао да уступи султану и делове територије на југу земље Топлицу и Дубочицу. После Муратове смрти, почетком фебруара 1451. године нови султан Мехмед ИИ је своју маћеху Мару ослободио харема и са поклонима и пратњом вратио у Србију. Топлица и Дубочица су после неког времена враћене Србији на име Мариног издржавања. Мара је касније брачне понуде одбијала, између осталог и да се уда за цара Константина КСИ. После смрти деспотице Јерине, на свом поседу у Јежеву, надомак Свете горе, организовала је свој двор на којем је угошћавала родбину и земљаке. Помагала је Хиландар, учествовала у преносу моштију Светог Јована Рилског и утицала на постављење неколико патријарха. Умрла је у Јежеву код Драме 15. септембра 1487. године и сахрањена у оближњем манастиру Косинице.
9. Катарина Бранковић, грофица, супруга Урлиха Цељског
Катарина је млађа ћерка Ђурђа Бранковића и његове друге жене Ирине (Јерине) Кантакузин. Деспот Ђурађ је за млађу ћерку склопио династички брак, у складу са својом политиком двојног вазалства према Турској и Угарској, ас циљем да сачува државу и народ. Катарина постаје жена Улриха ИИ Цељског, блиског рођака краљице Варваре, жене моћног краља Жигмунда. Гроф Улрих је био један од најмоћнијих људи у Угарској. Погинуо је у Београду 9. новембра 1456. године након одбране града у којој је и сам учествовао. После његове смрти, Катарини је припао само мали део добара у словеначким земљама и Хрватској, а већину поседа наследили су Хабзбурговци. Због продаје неких градова у два наврата је боравила у Дубровнику и на Крфу, а касније је са братом Стефаном Слепи купила град Београд у Фурланији, где је једно време живела. Крај живота провела је код сестре Маре у Јежеву на турској територији. Умрла је 1490-1492. године и сахрањена у манастиру Конци код Струмице.
Катарина је млађа ћерка Ђурђа Бранковића и његове друге жене Ирине (Јерине) Кантакузин. Деспот Ђурађ је за млађу ћерку склопио династички брак, у складу са својом политиком двојног вазалства према Турској и Угарској, ас циљем да сачува државу и народ. Катарина постаје жена Улриха ИИ Цељског, блиског рођака краљице Варваре, жене моћног краља Жигмунда. Гроф Улрих је био један од најмоћнијих људи у Угарској. Погинуо је у Београду 9. новембра 1456. године након одбране града у којој је и сам учествовао. После његове смрти, Катарини је припао само мали део добара у словеначким земљама и Хрватској, а већину поседа наследили су Хабзбурговци. Због продаје неких градова у два наврата је боравила у Дубровнику и на Крфу, а касније је са братом Стефаном Слепи купила град Београд у Фурланији, где је једно време живела. Крај живота провела је код сестре Маре у Јежеву на турској територији. Умрла је 1490-1492. године и сахрањена у манастиру Конци код Струмице.
10. Краљица Јелена Груба, прва жена владарка
Јелена Груба је била жена неодлучног и болешљивог Дабише, краља Босне, после чије смрти (1395.) је изабрана као прва жена владарка у средњем веку.Из њиховог брака рођена је само једна ћерка Стана. Пошто је Јелена дошла на власт захваљујући савезу велике господе босанске, њено време ће бити обележено још већим осамостаљивањем крупне властеле. Све важније одлуке доносила је саветом са благодарованим велможанима властеле краљевства. Великаши на челу са војводом Хрвојем су, међутим, у мају 1398.године изабрали новог краља Стефана Остоју, сина Стефана И Котроманића и Доротеје, ћерке видинског цара Страцимира. После тог преврата, Јелена је остала у Босни и даље се називала краљицом, али се није мешала у политички живот. Удавала се још једном 1416. године за Стефана Остоју. После његове смрти на престо је изабран његов најстарији син из првог брака који је протерао са двора маћеху Јелену.
Јелена Груба је била жена неодлучног и болешљивог Дабише, краља Босне, после чије смрти (1395.) је изабрана као прва жена владарка у средњем веку.Из њиховог брака рођена је само једна ћерка Стана. Пошто је Јелена дошла на власт захваљујући савезу велике господе босанске, њено време ће бити обележено још већим осамостаљивањем крупне властеле. Све важније одлуке доносила је саветом са благодарованим велможанима властеле краљевства. Великаши на челу са војводом Хрвојем су, међутим, у мају 1398.године изабрали новог краља Стефана Остоју, сина Стефана И Котроманића и Доротеје, ћерке видинског цара Страцимира. После тог преврата, Јелена је остала у Босни и даље се називала краљицом, али се није мешала у политички живот. Удавала се још једном 1416. године за Стефана Остоју. После његове смрти на престо је изабран његов најстарији син из првог брака који је протерао са двора маћеху Јелену.